Novac za zdravstvenu zaštitu ne može da pokrije potrebe pacijenata

Bolje lečenje tek kad država ozdravi

U Srbiji se za zdravstvenu zaštitu po stanovniku godišnje izdvaja 150 evra, deset puta manje nego u Sloveniji. Mađari samo za kupovinu lekova potroše preko milijardu evra, koliko kod nas iznosi celokupan zdravstveni budžet koji, prema zahtevu MMF-a, ne sme preći 6,5 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP). Pri tom, MMF nema ništa protiv da ozdravljenjem privrede i povećanjem BDP-a stvorimo i uslove za kvalitetnije lečenje.

Tokom prošle godine Republički fond zdravstvenog osiguranja (RZZZO) za lekove koji se izdaju na recept i one koji se koriste u zdravstvenim ustanovama potrošio je 18,2 milijarde dinara ili oko 214 miliona evra. Doda li se tome 20 miliona evra, koliko je u istu svrhu potrošio fond zdravstva u Crnoj Gori, i 80 miliona evra, koliko su, prema nezvaničnim procenama, građani SCG tokom 2005. izdvojili za kupovinu lekova u slobodnoj prodaji, dolazimo do sume od 314 miliona evra. Iz priložene tabele vidi se da je u Sloveniji, koja ima četiri puta manje stanovnika, za kupovinu lekova u 2005. potrošeno 132 miliona evra više nego u SCG.

Nejaka privreda i hroničan nedostatak novca nisu i jedine boljke srpskog zdravstva. Reforma je tek u začetku, ima mnogo lutanja i pogrešnih poteza koji liče na pronalaženje rupe na saksiji. A zbog prevelikog broja onih kojima je medicinska pomoć neophodna i ispravni potezi zakonodavaca ponekad su meta neopravdane kritike.

Iako se RZZZO poslednjih godinu-dve znatno otvorio prema javnosti, od istinske transparentnosti još smo daleko. Jer, zdravstvene ustanove novac dodeljen od fonda troše po svom nahođenju i na tenderima koje sami organizuju.

Ipak, mogućnost preraspodele u korist onih kojima je pomoć potrebnija nego drugima nije sasvim eliminisana. No, nevolja je u tome što je kod nas svaka stavka ogromna. Oko 30 miliona evra, koliko se godišnje izdvoji za nabavku traka za merenje šećera u krvi, ili 26 miliona evra, koliko se potroši na materijal za dijalizu, u našim je uslovima jako mnogo para. A može li se uzeti od dijabetičara ili od onih kojima dijaliza život znači? Odgovor, sigurno, nije lako dati.

Otuda najava ministra finansija o smanjenju doprinosa za zdravstvo deluje gotovo nestvarno. Tim pre što MMF zahteva smanjenje troškova za 0,5 odsto, a za 2006. najavljeno je i povećanje plata zdravstvenih radnika. Koliko će to biti udar na kasu koja će, u odnosu na 2005, biti povećana znatno manje od stope inflacije, najbolje pokazuje podatak da je na mizerne plate zaposlenih u zdravstvu prošle godine potrošeno 547 miliona evra, što je 330 miliona više nego za lekove. U državi koja boluje od takvih paradoksa kvalitetno lečenje je misaona imenica.


Izvor: Blic \ Branislav Krivokapić