Bolest

Volim te kao svezi beli zalogaj seljackog znoja
i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proćiće proljece kao san razbarusen i cudan
sto lici crvenoj ptici.

Doletece i odleteti danas sva cvetanja.
Bićemo i meki i okoreli, i u radost i u setu
ćemo zaroniti.
Izgazicu tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde će zvoniti ... zvoniti ...

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubicemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i placa vezano.
Kako ćemo se iz sebe vratiti?

Proćiće proleca ... Ona nose trave i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke jeze.
Mir. Samo malo mira, malo kisa, saputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veze.

Mir radi buducih nemira, radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih saka,
pa da dugo zvezdama masem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.

Volim te. Eto. A nebo je u proleće plavo
kao nešto čega se nikad setiti neću.
Ništa ... Samo crvene ptice nad glavom
uzlecu.

Mika Antic