E ovako... imam jedan problemčić, a sad da li ćete mi verovati ili ne, potpuno je vaša stvar. 

Naime, kao što kaže naslov teme - imam tu neku mazohističku crtu u odnosu prema (nekim, ne svim) ljudima.
Kada je nekome potrebna pomoć, ma ko on bio, ne umem da odbijem da mu/joj pomognem, iako znam da ta osoba to ne zaslužuje.

Evo konkretan primer:
Kad god sam na fakultetu bila u posedu neke informacije ili bilo čega što bi moglo biti i od značaja drugima, uvek sam to delila sa svima. Nekako imam usađen taj osećaj odgovornosti i prema drugima. Nisam vaspitavana na to da gledam samo sebe, ali mi se čini da polako već odlazim u krajnost.

Naime, obzirom da sam diplomirala među prvima u generaciji, mnoge kolege me sada posmatraju drugačije. Na fakultetu se nikada ničime nisam isticala, niti sam gajila preterane želje da se sa svima družim. Zapravo, uvek sam imala svoj krug ljudi, a sa ostalima bila na mlako zdravo u prolazu.

Međutim, sad se stvari promeniše. Od mene niko nije očekivao da ču dati sve ispite tako brzo i da ću još brže diplomirati. I sad vidim kako me smatraju za nekog ko zna da izađe na kraj sa svim njihovim mukama. 

Dosta njih mi šalje mailove u kojima piše - šta radiš, kako si, e da te pitam, znaš li kako da uradim ovaj i ovaj rad, hajde da se čujemo pa da mi kažeš, pošalji mi, molim te - to, to i to, znamo da ti to sve znaš, već si to prošla.

E sad, naravno da mi nije nikakav problem da nekome na taj način pomognem. Ja sam sve te ispite davala kada ih je spremala samo nekolicina nas, i znam kako mi je bilo teško što nije bilo nikoga da mi pomogne, i znam koliko bih ja nekome bila zahvalna na takvoj pomoći.

To je jedna strana. Međutim, kada se zagrebe malo ispod površine, postaje jasno da je tim ljudima glavni cilj - korist. Nikada u životu nisu sa mnom komunicirali, nikada me ništa nisu pitali, ni ja njih, nikada nismo imali nikakav kontakt koji se nije završio u roku od 2 minuta. I sada mi ti isti ljudi šalju poruke i mailove, kukajući kako im je baš jako potrebna moja pomoć, kako ne znaju šta će, izvinjavaju se i slično. Traže da im dajem savete oko učenja, da im šaljem svoje radove i skripte, itd.

Kao što rekoh - to samo po sebi ne bi bilo ništa čudno da su to zaista moji bliski ljudi. Međutim, ovo su potpuni stranci, oni koji do juče možda nisu ni znali moje ime, a sad im odjednom jako trebam! 

Sa jedne strane - volim da pomažem koliko god je u mojoj moći, ali sa druge - imam osećaj da me neko gadno vuče za nos. Kada ti uslugu traži neko za koga jedva da si čuo, sve se pozivajući na tvoju ''stručnost'' (BTW, da vidite samo kako mi podilaze - jao, što si ti uspešna, što si pametna, psiholog, blablabla - more nosite se u pizdu materinu, nisam ja toliko pametna kolike ste vi lenčuge i sve biste da vam drugi rade za vas  ).

I sad ne znam kako bih izlečila tu svoju bolećivost. Jer, sto puta sam bila u situaciji - daš im prst, oni bi celu ruku, a loše se osećam kad nekoga iskuliram. Šta da radim?

Da li pomagati svima pa biti dobra budala, ili ih sve odjebati pa biti zla budala? 

Da li pomagati svima pa biti dobra budala, ili ih sve odjebati pa biti zla budala? 

,a ti si pametnica

Mudar savet,

hajde jednom pomognes, dva puta, tri puta, pa i pet puta... ali sesti je vec bezobrazluk.

gde se završava dobra volja, a počinje iskorišćavanje? [/color]