Куку шта је колонизованих! 

NIS je prodat po dogovoru kumova
Blic

Sporazum sa Rusima nije međudržavni, već privatni dogovor i siguran sam da je 400 miliona evra za 51 odsto NIS-a ponuda koja je stigla s naše strane. A glavni lobista "Gasproma" u Srbiji bio je Rade Vojvodić, kum sina Sergeja Ivanova, zamenika ruskog premijera i ministra inostranih poslova Rusije iz vremena NATO bombardovanja Srbije, tvrdi izvor "Blica nedelje" blizak Vladi Srbije.

Naš sagovornik tvrdi da je Vojvodić, koji se sa sinom Ivanova sprijateljio tokom studija u Americi, prvo "obradio" Dejana Mihajlova, a preko jednog DS-ovog stručnjaka za energetiku, napravio je prolaz do Borisa Tadića. Uhvaćen u zamku predizborne kampanje predsednik Srbije nije imao kud, zajedno sa Koštunicom otišao je "na noge" Putinu i progutao knedlu gledajući Velju Ilića kako potpisuje sporazum.

"I tako ćemo za NIS dobiti 400 miliona evra uprkos činjenici da je Dejan Mihajlov nedavno na sednici Vlade izjavio da bi ‘bilo bezobrazno od Rusa tražiti više od 500-550 miliona evra’. A mogli smo napraviti samo gasni aranžman koji, iako nije idealan jer Rusi nisu pristali da ulažu u povećanje kapaciteta ‘Banatskog Dvora’, na čemu je instistirao ministar energetike Aleksandar Popović, ipak nije loš. A za Ruse je, i bez poklanjanja NIS-a, dovoljno profitabilan. No, očito je reč o diktatu, o nečemu što je dogovoreno u uskom krugu ljudi i tu radna grupa koju je formirao Koštunica nije imala šta da radi. O tome svedoči i činjenica da u tekstu sporazuma koji je podeljen na Vladi nije izmenjen ni jedan jedini zarez", objašnjava naš izvor.

A na pitanje šta je zapravo s Rusima dogovoreno, odgovor nismo uspeli da dobijemo ni u Ministarstvu energetike i rudarstva, gde nam je rečeno da, osim teksta sporazuma koji je objavljen na sajtu Vlade, ministru Aleksandru Popoviću drugi detalji dogovora nisu poznati, niti mu je poznato zašto je naša država, za razliku od Mađarske i Bugarske, u delu gasovoda "Južni tok" koji prolazi kroz Srbiju dobila manjinskih 49 odsto vlasništva.

- Rusi bez Bugarske ne mogu da zatvore "Južni tok", ne mogu ni bez Mađarske jer su vitalno zainteresovani za MOL-ovo skladište po kapacitetu 12 puta veće od "Banatskog Dvora". Ali bez Srbije mogu. Otuda je verovatno da su naši pregovarači mnogo više insistirali na prolasku gasovoda kroz Srbiju nego što je do toga stalo Rusima. Ali šta je konkretno tom prilikom dogovoreno, o tome ministar Popović nema informacije - rečeno je "Blicu nedelje" u Ministarstvu rudarstva i energetike.

Na pitanje kako je moguće da je ministar neobavešten ako je član srpskog pregovaračkog tima bio Đorđe Mihajlović, direktor za investicije NIS-a i kum njegovog pomoćnika za naftu i gas Slobodana Sokolovića, odgovor nismo dobili. Inače, osim Mihajlovića i Dejana Mihajlova, u pregovaračkom timu koji sa Rusima dogovorio "posao stoleća" bili su i Srđan Bošnjaković, predsednik UO NIS-a i Biserka Jevtimijević-Drinjaković, savetnica predsednika Tadića za ekonomska pitanja.

Oba sagovornika "Blica nedelje" veruju da su, osim pomenutog lobiste Vojvodića, sporazum sa "Gaspromom" potpomogle veze i vezice Nenada Popovića, vlasnika "ABS holdinga" i šefa ekonomskog tima Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju, i nezaobilaznog Bore Miloševića, brata pokojnog predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Takođe, do oba naša sagovornika doprle su glasine o značajnoj ulozi tasta Dejana Mihajlova, arhitekte koji godinama živi i radi u Moskvi.

Veo tajnovitosti koji prekriva gasni aranžman sa "Gaspromom" delom se tumači činjenicom da su neki bitni "igrači" bili izričito protiv saradnje s Rusima - pre svih šef kabineta Vojislava Koštunice Aleksandar Nikitović i njegov kum biznismen Vojin Lazarević.

Ivanov kod Popovića

Polovinom januara zamenik ruskog premijera Sergej Ivanov posetio je Naučnoistraživački institut VNIIR u Moskvi koji je u sastavu ABS holdinga Rusija i susreo se s predsednikom kompanije Nenadom Popovićem.

Војводина је српска: у историји ни једне друге народносне групе која насељава простор данашње покрајине појам Војводина не постоји. Срби су је створили својим молитвама, жељама, надањима, политичком и оружаном борбом изнад свега, за друге - нека су сви живи и здрави, Војводина не значи ништа. Она је српска не само зато што су Срби најбројнији народ у покрајини, мада и да је само то било би више него довољно: према званичним резултатима пописа становништва обављеног 2002. године, Срба је данас на простору Војводине преко 65%, незванично, али вероватно тачније, њих има између 75-80%. Срби су једини аутохтони народ на тлу Војводине: сви остали су дођоши. Без обзира на коју се научну теорију позивали: ону аутохтонистичку, по којој Сеобе народа није ни било, или на саму Сеобу народа, од свих који и данас на овом простору егзистирају – Срби су, од свих најстарији, или: најраније дошли. Долазак Мађара пада тек у IX век, да би се скрасили и од номадског постали седелачки народ тек после пораза у бици код Леха, 955 године. У вековима турске инвазије, од 1526-1699, поред Срба, на овим просторима живе још једино Турци, јер су се Мађари повукли далеко на север, а када су Турци протерани, Срби су једини који овде задуго егзистирају, а њихов број увећан је првом Великом сеобом под патријархом Арсенијем III Црнојевићем, или Чарнојевићем. Планска колонизација других народа, коју је вршио бечки двор, пада тек половином или у другом делу XVIII века: тада су колонизовани Немци, Словаци, Мађари, Русини, а сами су се „снашли“ и населили: Јевреји, Армени, Грци, Цинцари... На жалост, само је код Срба, захваљујући политици Комунистичке партије Југославије, каснијег Савеза комуниста, створена подела на староседеоце и дођоше: велике масе Срба из Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна, Црне Горе, Далмације, колонизоване после Другог светског рата на простор покрајине плански су фаворизоване на рачун српског живља који је ту егзистирао вековима и тако је вештачки (читај: компартијски) стваран јаз међу припадницима истог народа. Јаз који није превазиђен чак ни у годинама после рушења тзв „аутономаша“, напротив, поново је староседелачки живаљ гурнут у страну и како неко рече: од нас колониста староседеоци нису смели да Србују 50. година, а у време Милошевића од нас нису могли да дођу на ред! Данас се тај јаз поново продубљује и највећи „Војвођани“ су по правилу: или Личани, или Босанци, или...

Постојање Војводине везује се, међутим, за период нововековне историје, односно за период од I Велике сеобе Срба, 1690. године, односно за период Бечког рата (1683-1699), односно за почетак убрзаног протеривања Турака из овог дела Европе. Током рата, већ помињаног, Бечког, српски живаљ је масовно стао на страну хришћанске Аустрије, надајући се дефинитивном ослобођењу Балкана од Турака. Међутим, како до тога није дошло, велике масе српског живља са простора јужно од Саве и Дунава биле су приморане да напусте своја вековна огњишта, пређу  Саву и Дунав и населе се у дотле слабо насељеним пределима јужне Паноније. Није овај прелазак био насумичан, већ договорен са бечким двором. Од цара Св. Римског царства (Аустрије, или Хабзбуршке монархије, како се све ова држава називала), добили су Срби и одређене привилегије. Привилегије су дате Србима као народу, а не територији на коју су дошли! Ове привилегије односиле су се и на Србе у Пешти, Араду, Темишвару, Жабљу, Кикинди... Међу тим привилегијама добијеним од цара и касније више пута потврђеним, биле су и оне које су се односиле на избор војводе и на црквено-школску аутономију. Војвода је требао да буде човек од највећег поверења двора, како би међу Србима лакше спроводио државну политику. Због тога и није дошло до избора војводе све до ратне 1848. године: Беч није дозвољавао избор неког народног првака, а Срби нису хтели бечког телала (портпарола). Црквено-школском аутономијом Србима се давало право на самостално уређење сопствене цркве (организација епархија и парохија, избор архијереја и свештенства, пре свега), као и право на организовање властитих народних школа на српском језику. Добили су Срби и право на своју националну скупштину – Црквено-народне саборе, на којима су разматрана сва питања и проблеми везани за живот национа.

Тражили су Срби територију на којој ће остваривати дарована им права, а на којој ће бити компактна етничка и верска већина. На саборима је предлагано: једном да то буде Мала Влашка, други пут Банат, али је ове захтеве бечки двор одбијао из властитих разлога, углавном да се не замери Мађарима. Тек у ратној 1848, на Сабору у Краловцима, чувеној Мајској Скупштини, Срби су прогласили Српску Војводовину, извикали патријарха и изабрали српског војводу. Тадашња Војводовина била је по пространству које је обухватала, нешто већа од данашње Покрајине. Цар Фрања Јосиф је наредне, 1849, никад не признавши Српску Војводовину, прогласио постојање Војводства Србије и Тамишког Баната, огромне адиминистративно-територијалне јединице у оквиру централизованог царства. Седиште Војводства Србије било је у Темишвару, службени језик био је немачки, а Срби су у овој јединици били мањина. Велики војвода Војводства Србије постао је сам Фрања Јосиф. Из ових разлога говорило се да су Срби за награду од Беча добили оно што су Мађари добили за каштигу. Чак ни оваква творевина, иако супротна од готово свега што су Срби желели, није била дугог века: укинута је 1860. године, а њена територија инкорпорирана је у неколико угарских жупанија. Црквено-школску аутономију угарске власти суспендовале су, боље рећи укинуле, 1912. године. Тако да све до 1945. године, „вишевековна традиција аутономије Војводине“, како нетачно тврде поборници сепаратистичке политике на северу Србије, износи тачно 12. година: 1848-49 то је Српска Војводовина, 1849-1860, Војводство Србија и Тамишки Банат. Сви такозвани аутономаши су у суштини идеолошки следбеници Коминтерне и Комунистичке партије Југославије, што никако није спорно и што нама, као националистима, хришћанима и демократама не смета, напротив. Смета нам једино што се поборници те идеолошке школе лажно представљају као социјалдемократе, реформисти, демократе...

Говори се данас како се Војводина 1918. године, прикључила Краљевини Србији, а не ретко и да се ујединила са Србијом, шта више, иде се и дотле да се тврди како се Војводина ујединила у Краљевину СХС. Истина је, међутим, следећа: Војводина се никад није прикључила, а камоли ујединила са Србијом, о СХС да и не говоримо. Све и да је хтела то да учини, није могла. Није могла зато што није ни постојала те 1918. године: како смо већ рекли укинута је 1860. Године 1918, на основу победа српске војске, успеха српске дипломатије, те става сила победница у Првом светском рату (данас би рекли: међународна заједница), нарочито САД-а и тадашњег председника исте, Вудро Вилсона, оличених у чувених 14. тачака, међу којима је право народа бивше Аустро-угарске на самоопредељење, дошло је до изјашњава народа бивше „К`у`К“ монархије о томе у којој држави желе да наставе живот. На просторима које су Срби компактно насељавали, а то су Банат, Бачка, Барања и Срем, изјашњавање је срповедено на следећи начин: 24. новембра 1918. године, у Руми, Скупштина народних већа Срема донела је одлука да се Срем, народ и територија, присаједини Краљевини Србији, а дан касније, 25. новембра 1918. године, 757 посланика Велике народне скупштине Срба, Словака, Буњеваца и других је у Новом Саду одлучила да се Банат, Бачка и Барања, народ и територија, присаједињују Краљевини Србији. Краљевство СХС је у Београду проглашено 1. децембра исте године, дакле, 6-7 дана КАСНИЈЕ. Постојала је и импровизована квази-државна творевина Краљевина СХС, створена у Загребу, али војвођански Срби нису хтели преко ове импровизације да се уједињују, а могли су, нуђено им је. Васа Стајић, један од српских првака је сматрао да је исправно ићи преко Загреба, али шире упориште у народу није имао. Могли су Срби да остану и у новосонованој Мађарској: председник револуционарне владе, Карољи, нудио је Србима преко Јаше Томића „куле и градове“, само да остану у Угарској, односно Мађарској, али је ова понуда наишла на још слабији одзив. Одлуке двају скупштина, оне у Руми и оне у Новом Саду, прихватиле су силе победнице и верификовале их на низу мировних конференција од 1918-20. Разграничење са Мађарском и Румунијом дефинитивно је потврђено на конференцији у Тријанону, 1920. године, на основу извештаја међународне експертске комисије на чијем је челу био фарнцуски дипломата Андре Тардије. Од 1860-1945, Војводина није постојала, а од 1929. године, када је извршена подела земље на бановине, њена територија је, заједно са знатним делом централне Србије (без Београда), чинила Дунавску бановину. Тријанонски уговор је, постао саставни део међународног права, његова равизија, без асполутног пристанка потписника, није могућа. Овај уговор је, међутим, не једном „ревидиран“: први пут 1941. године, када је Југославија окупирана и распарчана од стране фашистичких земаља и њихових сателита, други пут непосредно после Другог светског рата, када су комунистичке власти поклониле тадашњој Народној Републици Хрватској Барању и део Срема, који су, по распаду СФРЈ припали независној Републици Хрватској. Биле су ово по српски народ више него погубне ревизије, плаћене хиљадама живота и територијама. Данас се, под видом демократизације и регинолизације, нуди још једна ревизија Тријанона. Уколико Срби пристану на ову подвалу, сами су криви: Војводина ће бити подељена међу суседима, људских жртава и разорених градова биће више него у претходне две ревизије, а Срба севено од Саве и Дунава биће онолико колико их данас има у Хрватској, или Мађарској. Хоће ли српски народ бар једном показати да је извукао поуке из властитих грешака и да исте неће понављати?

Canak postavlja pitanje gde su novci od privatizacije, pa pokrili su rupe u buzetu da bi dobili plate vojvadjanski poslanici, profesori,doktori i svi ostali koji su zaposleni na drzavnim jaslama, i jos penzioneri.
Mi da se cudimo sto je USA besna kao ne znamo razlog a to je da smo im mi palili ambasadu, a oni nama samo oduzeli teritoriju nastanka naseg etnosa i mi nemamo prava da besnimo a oni imaju.
Manastere po Vojvodini su napravili oni koji su dosli sa Kosova pa ti vidi zasto je Ksovo sveta zemlja.

Saberi se sledeci put dok pises.

ako neko nije video

a evo i ovog stručnjaka

Sramota, za mene je budala onaj Srbin koji moze da glasa za Canka i Fabus-Kostresa.