Мислишш нас Срба из аутономне покрајине Војводине, ако мислиш нешто другачије, иди лечи се док још има наде за тебе!

O Vojvodo iz prijateljske nam Austrije,odkud tebe? 

Svi smo mi Srbi...

Таквих као он има јако пуно у Војводини. Сасвим је могуће да на следећим изборима Чанак и мањине освоје 51% посланичких места у скупштини АП Војводина, (Тј. ако Радикали буду довољно тупави да дозволе парламентарне изборе заједно са поктрајинским али у  њихову "интелигенцију" никада нисам ни сумњао - дозволиће, баш као што су изашли на председничке изборе пре проглашења независности Косова.)
У том случају Чанак и ДС ће поплашити мањине да ће Радикали доћи на власт због Косовске кризе, мањине ће у страху  изаћи на парламентране и на покрајинске изборе на које иначе слабо излазе (на прошлим покрајинским изборима 2004. излазност у Војводини је била само 34% а на председничким због кампање да се Србија враћа у деведесете чак 74%)

Због комбинованог већинског изборног система и негативног имиџа који Радикали имају сасвим је могуће да Чанак и Мађари (који су већ подржали независно Косово у скупштини Србије) освоје 51% скупштинских места.

За оне који мисле да је то немогуће да подесетим да у комбинованом изборном систему је могуће да неко са мање гласова у првом кругу има више посланичких места након другог круга. Тако је ДС у првом кругу прошлих покрајинских избора освојио 20% гласова а добио 30% посланичких места а Радикали који су у првом кругу освојили 30% гласова добили 28% места (приближне цифре, не сећам се тачно процента). У том смислу што је већа излазност у Војводини проценат који Радикали добијају је све мањи а проценат који Чанак добија све већи. Још ако уведу гарантована места за мањине као што су најавили овај исход је 100% сигуран.

Након тога Ненад Чанак са својом већином у парламенту проглашава независност Војводине јер је Србија вуче назад у мрачне деведесете. НАТО трупе улазе у Војводину и то је крај. Никакав референдум није неопходан јер је и Косово прогласило независност у скупштини а положај АП Војводине и АП Косова и Метохије у Србији је идентичан.

Alo bre,Vojvodina je u Srbiji i tako će i ostati,nemojte da paranoišete i da brkate babe i žabe...

Samo svakom svoje...Mislim da se svi slažemo u tome,zar ne?

Čist račun,Duga ljubav 

Ненад Чанак лаже војовођане да им централна Србија узима паре и у том смилу узима као пример пропалу фирму НИС и њених 4 милијарде прихода и тврди да су све то војвођанске паре али нису. Од тих 4 милијарде 2 милијарде су акцизе и порези на гориво што се наплаћује у сваком случају без обзира да ли је гориво домаће или увозно.  Остатак  од 2 милијарде највећим делом иде на увоз нафте и гаса, а мањим делом на трошкове пословања фирме НИС.

И онда аутономаши лажу војвођане (а ови се на то примају) како они финансирају буџет Србије. Међутим од тих 2 милијарде које иду у буџет најмање 70% је прикупљено на територији централне Србије. Дакле тај новац се лажно приказује као војвођански допринос буџету.

Дакле од тих 2 милијарде најмање 70% је прикупљено на територији централне Србије, дакле 1.4 милијарди евра су новци који аутономаши присвајају тј. краду од грађана централне Србије тврдећи да је то њихов новац.

И ја сам за чисту љубав али не на овај подли аутономашки начин који по систему "држи лопова" хоће да опљачка грађане централне Србије за 1.4 милијареде евра.

Следећа омиљена лаж Аутономаша је да највише доприносе у буџет (а доприносе свега 30% а учествују у популацији са 28% дакле доприносе мање него што би требало) што није тачно јер највише доприноси Град Београд 40% који учествује у популацији са 22%.

Још једна лаж им је да им се враћа само 7%. што није тачно. Враћа им се на локално управљање  најмање 40%. Устав Србије каже да буџет АП Војводине у односу на буџет Србије износи најмање 7%. Предложени буџет АП Војводине за ову годину је 700 милиона евра и он износи 8.5% од буџета Србије али будући да уплаћују у буџет 30% а враћа им се 8.5% то значи да се враћа најмање 28% и то не рачунајући буџете локалне самоуправе. Ја не знам тачно колика је укупна цифра али само буџет новог Сада је 175 милиона тако да када се све скупи на гомилу, Војводини на локално управљање се врати више од 40% од онога што уплате републици. То не значи да им се остатак не враћа, враћа им се али преко уплата из републичког буџета.

Аутономаши си највише новца издејствовали а стално кукају да им неко нешто узима. Невероватни подлаци и лицемери.

Неће проћи аутономаши! Срам вас било!

OK,onda nema nikakvog spora...Svakom svoje. 

Radikali traže smenu Kostreša
Autor: Beta | 07.03.2008 - 16:53
Srpska radikalna stranka (SRS) zatražila je da se na narednoj sednici pokrajinskog parlamenta raspravlja o smeni predsednika Skupštine Vojvodine Bojana Kostreša, rekao je danas šef poslanika radikala Milorad Mirčić.

Mirčić je, na današnjoj konferenciji za novinare, rekao da je Kostreš zloupotrebio svoju funkciju jer je "državne interese podredio partijskim", kao i da je srozao autoritet Skupštine Vojvodine "sve više nas zavađujući sa građanima Srbije". On je naveo da je, pored tog zahteva, SRS predala Skupštini Vojvodine i predlog da se u dnevni red uvrsti "Predlog zaključka povodom jednostranog proglašenja nezavisnosti takozvane države Kosovo".
Prema njegovim rečima, SRS traži da Skupština proglasi ništavnom nezavisnost Kosova, jer je to u suprotnosti sa Ustavom Srbije, rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija i međunarodnim pravom.

Agenciji Beta je u Skupštini Vojvodine rečeno da se ti zahtevi SRS neće naći na dnevnom redu naredne sednice, 10. marta, jer nisu u skladu sa poslovnikom skupštine. Kako je objašnjeno, uz predlog o Kostrešovom razrešenju nije dostavljen predlog za proširenje dnevnog reda skupštinske sednice, koji je predlagač dužan da dostavi.

Uz drugi zahtev SRS taj predlog za proširenje dnevnog reda je dostavljen, ali je stigao kasno, jer po poslovniku predlog za proširenje dnevnog reda mora da stigne tri dana pre održavanja sednice.
Rok za proširenje već utvrđenog dnevnog reda istekao je u četvrtak u ponoć, rečeno je Beti u Skupštini Vojvodine. Kako je objašnjeno, Kostreš će prilikom utvrđivanja dnevnog reda u ponedeljak informisati poslanike da je taj predlog zaključka SRS dostavila Skupštini, ali da nije u skladu sa poslovnikom

Увелико је још једна обмана укорењена међу обичним светом. Ова обмана састоји се у томе да је дошло до изједначавања појмова Војвођанин и аутономаш. Ова два појма се међутим у свему разликују. Војвђанин је у прошлости  сматран најжећшим (уз Црногорца) Србином, њему је српство било светиња, за српство је ратовао, робијао, страдао, али и градио, живео, радио. Војвођански Србин се борио за аутономију, али српску, у туђој, Хабсбуршкој држави. Сањале су генерације војвођанских Срба да живе у слободној српској држави, када им се та могућност указала, 1918. године, прихватили су је без остатка, без али. Могли су и да траже Војводину, нису хтели. Требала им је Србија, Војводина им је била заштита од унијаћења и претапања у Мађаре, Немце или Хрвате до 1918. године. Када су могли бити Срби у Србији, своји на своме, нису хтели никакве ограде. Тек се код комуниста, у складу са антисрпском политиком Коминтерне, када је од Срба требало створити што више нација, а од српских територија што више „збратимљених“ република, заговара аутономија Војводине од Србије, а што је и спроведено победом комуниста у грађанском рату 1941-45. године. На истој таласној дужини биле су и неке грађанске партије, пре свега хрватски политичари Анте Трумбић и Влатко Мачек, односно Хрватска сељачка странка, када је, 1932. године, у виду „Загребачких пунктација“, покушано враћаање уређења Краљевине  у 1918. годину, па се предвиђало да будућа држава буде састављена од више територијалних федералних јединица, при чему би Хрватска, наравно, била целовита, а српски етнички простор испарцелисан. Поборници ове идеје у Војводини су се те исте године састали у једном стану у Новом Саду (било их је укупно 37, па су могли да стану у стан), где је усвојена тзв. „Новосадска резолуција“. На изборима, пролазили су као „бос по трњу“. Примадона ове политике, панчевачки адвокат Душан – Дуда Бошковић на изборима је освојио 0 (нула) гласова. Сви ти аутономаши имали су, као и црногорски сепаратисти,  попут Дрљевића и Штедимилије, исти развојни пут: кренули су као велики Срби, али, не успевши да добију очекивана министарска или слична места и положаје, прелазили су у другу крајност: неки од заговорника аутономије у Краљевини су, иако Срби, Други светски рат без икаквих проблема, провели у Загребу, Дубровнику, или неком другом граду НДХ. Васа Стајић је мирно грицкао пензионерске дане у Карловцима у то време, све док га нису, полупокретног и онемоћалог, однели у партизане да се бори за слободу. Ваљда је био командос. Најдаље је, несумњиво отишао извесни Драгојлов, који је чак био и у усташком стожеру (команда армије НДХ). Како данашњи сепаратисти – аутономаши тврде да немају везе са комунистима, онда једино остаје да су заговорници хрватске политике, треће нема. Нека се одлуче. Али, озбиљан човек не може да се отме следећем размишљању: гледајући из ове перспективе, аутономаштво се пре може сматрати здравственим, пре свега менталним поремећајем, него политичким ставом.

Данас, када се на сав глас ларма и галами о Војводини и Војвођанима, Војводина, сем као на почетку наведени „фиш-паприкаш плац“ не постоји. Предвођена од обмањивача без упоришта у народу, она је обездуховљена, без културе, традиције, перспективе, бестидно се нуди свакоме сем Србима, који су Војводину створили и који су она сама. Војводина је српска: у њој је настала модерна српска култура, уметност, духовност, просвета, привреда, политика... Нови Сад је Српска Атиница, Сремски Карловци – Српски Хајделберг, Фрушка гора – Српски Сион, или Српска Света Гора, Сентомаш је Србобран. У Војводини су Срби створили: Српско народно позориште, српске православне велике гимназије, Српске читаонице, Матицу српску, Српскуа препарандију и богословију, Српску народну слободумну странку, као и либералну и радикалну, српске листове, књиге, часописе, српске химне: Светосавску, Боже правде, Слава Србину. У њој су се родили, или у њој створили врхунска дела: Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић, Вељко Петровић, Захарија Орфелин, Константин Данил, Урош Предић, Паја Јовановић, Јован Ђорђевић, Ђорђе – Ђока Јовановић, Јаша Игњатовић, Коста Трифковић, Исидора Секулић, Вељко Петровић, Милош Црњански, Светислав Стефановић, Стеван Владислав Каћански, Милица Стојадиновић Српскиња, Бранко Радичевић, Ђорђе Марковић Кодер, Светозар Милетић, Јаша Томић, Марија Трандафил, Јован Стерија Поповић, Дунђерски, Доситеј Обрадовић, небројене умне ладике, митроплоити и патријарси Српске православне цркве, Лукијан Мушицки, и многи, многи други, има их и данас. Није Војводина створила њих, већ они њу. Без њих и без Србије нема ни Војводине. Војводини данас не треба ни устав,ни грб, ни химна, ни застава. Све то она има у Србији. Војводини данас требају нормални руководиоци, људи који српски мисле и осећају и који због тога, или због нечег другог, нису искомплексирани. Чињеница је да све то треба и самој Србији. Мислите о томе.

                         
                            Vojvodina Republika Put mira, razvoja i stabilnosti



          Pravo na različitost


Na prostoru evropskog kontinenta ne postoji složenija i kompleksnija zajednica od vojvođanske. Teško je pronaći i jedan sličan prostor na kome su se, kroz istoriju, toliko mešali nacionalni, ekonomski i državni interesi kao što je to današnja Vojvodina ograničena rekama i nacionalnim državama.

Migracije na tlu Vojvodine učinile su je i čine sredinom koja nosi sve tradicije Evrope i Balkana, a kvalitet življenja definisan je u jasnim pravnim i civilizacijskim okvirima bez zaostataka rodovskih i plemenskih odnosa. Vojvodina nije samo višenacionalna niti je samo višekonfesionalna sredina.

Ona jeste i to, ali je i višezavičajna sredina. Ta posebnost, da na njenoj teritoriji žive pripadnici iste nacije i vere, ali različitog zavičajnog porekla, kulture i običaja, čini Vojvodinu kompleksnijom, a nacionalne zajednice, unutar njih samih, i raznovrsnijim i bogatijim.

Mislimo da se Vojvodina, zbog toga, ne može posmatrati kao anonimni deo, ove ili one, nacionalne, ili na nacionalnom principu zasnovane države, ali se, takođe, ne može ni izdvajati iz ukupnog nasleđa svih različitih nacionlanih i drugih zajednica ljudi koje na njenom tlu žive.
Ustavno-pravna rešenja položaja Vojvodine moraju uzeti u obzir sve navedene specifičnosti i izraziti njenu kompleksnost. Vojvodina se danas nalazi na prekretnici.
Njena prošlost još nije završena, a njena budućnost još nije počela.

Prošlost Vojvodine opterećuju ostaci nerešenog statusa federalne jedinice i autonomne pokrajine u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Ako se samo malo dalje pogleda u istoriju, još su živi tragovi 1918. i Trijanonskog ugovora. Njena današnja pozicija je nepostojanje bilo kakvog subjektiviteta u okvirima nelegalne i nelegitimne Savezne Republike Jugoslavije, države koja, i posle sedam godina formalnog postojanja, suočena s brojnim protivrečnostima i konfliktima, ne samo da ni jedan problem nije rešila, nego nema ni definisane granice. Postkomunistički, nacionalsocijalistički politički koncept stalno izbegava da postavi dugoročne osnove političkog funkcionisanja ovih prostora. Njegovom zaslugom su sedam (od osam) federalnih jedinica bivše Jugoslavije postala poprišta, više ili manje, krvavih sukoba centralistički nastrojenih kvazireprezenata pojedinih nacionalnih grupa. Ti sukobi nisu bili, kako se predstavljalo, nikakva "nacionalna oslobođenja", "zaštita nacionalnih interesa", niti bilo šta slično tome, nego isključivo borbe za rekonstituciju odnosa snaga, vlasti i uticaja na resurse. Bosanska katastrofa je proizvod osnovnog cilja - pretvaranje nacionalno i verski šarolike teritorije u tri nacionalne države - što je dovelo do teškog sakaćenja mogućnosti da se u budućniosti Bosna razvija na multinacionalnom i multikulturalnom osnovu.
U Vojvodini, za razliku od svih ostalih federalnih jednica bivše SFRJ, takav način >rešavanja< provociranih nacionalnih konflikata nije moguć. Vojvodina nema čistih nacionalnih enklava. Etnička mešovitost stanovništva nije karakteristika samo gradova, nego i 95% seoskih naselja koja imaju stanovništvo različitih nacionalnosti. Pogrešno je, površno i najčešće zlonamerno, zbog toga, poređenje vojvođanskog pitanja sa bilo kojim, do sada otvaranim, pitanjem na prostoru bivše Jugoslavije. Za Vojvodinu se moraju tražiti nova i drugačija rešenja.
Prvo: Vojvodina mora imati pravni okvir načinjen uz apsolutno uvažavanje, kao vrhovnog, principa prava pojedinca na razlikovanje koje je omeđeno, samo i isključivo, pravom drugog pojednica na različitost.

Svim građanima Vojvodine mora biti garantovana potpuna ravnopravnost, fizička, imovinska i pravna sigurnost, bez obzira na nacionalnu, versku, zavičajnu, rasnu ili polnu pripadnost.

Ni pojedinac, ni kolektiv, ne mogu sticati položaj na osnovu nevoljnih razlika, odnosno onih razlika koje nisu posledica slobodnog izbora.
Građanima Vojvodine mora se garantovati pravo i sloboda povezivanja sa drugima u cilju organizovanja radi promocije i zaštite svojih kolektivnih prava i uživanja kolektivnih sloboda. Prava i slobode kolektiva ograničene su samo pravima i slobodom drugih kolektiva.  Zbog toga Vojvodina treba da ima svoje predstavničko zakonodavno telo, parlament sa dva doma - većem građana i većem naroda. Veće građana bi bilo birano neposrednim, slobodnim i tajnim glasanjem, na periodičnim izborima.
Izabrani poslanici bi reprezentovali volju građana Vojvodine u donošenju svih zakona od značaja za život i funkcionisanje Vojvodine kao celine. Pravo da bira i bude biran ima svaki punoletan građanin Vojvodine.
Veće naroda bi bilo predstavničko telo koje bi činili predstavnici Srba, Mađara, Hrvata, Slovaka, Rumuna, Rusina i ostalih organizovanih nacionalnih, verskih i drugih grupacija. Veće naroda bi odlučivalo o pitanjima kulture, obrazovanja i informisanja neophodnih za čuvanje i negovanje jezičkih, nacionalnih, verskih, zavičajnih i drugih kolektivnih specifičnosti. Odluke bi se donosile jednoglasno.
Rad Vojvođanskog parlamenta bio bi regulisan Ustavom Vojvodine koji bi donela Ustavotvorna skupština Vojvodine. To bi, posle slobodnih izbora, bio njen jedini zadatak u prelaznom periodu. Uz navedene principe ustav bi definisao veze sa državom Srbijom ili sa širom državnom zajednicom u kojoj bi se Vojvodina nalazila, a njime bi bila regulisana i problematika upotrebe vojvođanskih vojnika van Vojvodine. Da mora biti konstitutivni elemenat svake federativne zajednice koju bi činila.

Drugo: Strateške privredne grane Vojvodine su agroindustrija, petrohemijski kompleks i saobraćaj. Vojvođanski parlament bi morao biti najviše telo koje bi odlučivalo o pravcima privrednog razvoja usmerenim na što tešnju saradnju sa svim susedima, ali zasnovanu na tržišnim principima koji bi sprečili odlivanje prirodnih i novonastalih bogatstava sa teritorije Vojvodine kao što je to, tokom celog 20. veka, bio slučaj.
Tržišni principi bi podrazumevali povezivanje sa zemljama Evropske unije i favorizovali bi one privredne grane i delatnosti koje bi bile komplementarne evropskim privrednim resursima i potencijalima, u skladu sa najvišim standardima zaštite čovekove prirodne okoline.

Treće: Odnosi sa Republikom Srbijom bi morali biti regulisani na principima ravnopravnosti i uz neophodnu promenu unutrašnjeg ustrojstva Srbije.

Centralistička, kvazinacionalna strategija iz Beograda razbila je Socijalističku Federetivnu Republiku Jugoslaviju, Saveznu Republiku Jugoslaviju, pa i samu Srbiju - izmeštanjem Kosova iz njenog ustavno-pravnog poretka.

Vojvodini ona nije partner.

Mi vidimo Srbiju kao demokratsku federativnu državu sastavljenu od federalnih jedinica s višim ili nižim stepenom autonomije. Odgovornost za sudbinu države preuzele bi, približno jednake, federalne jedinice sa po oko 2.000.000 stanovnika i definisanim ekonomskim, političkim i istorijskim interesima.
Na taj način bi se, i politički, i ekonomski, i nacionalno Srbija stabilizovala i konstutuisala kao moderna evropska država.
Federalne jedinice, prema našem mišljenju, trebale bi da budu Vojvodina, Šumadija, Jugoistočna Srbija, grad Beograd sa okolinom, Sandžak (Raška oblast) i Kosovo.
Demokratska federalna Srbija imala bi parlament sa dva veća - većem građana i većem federalnih jedinica.
Državu bi predstavljao predsednički dom. Federalne jedinice bi, u dvodomom parlamenu Srbije, ispoljavale svoje interese kroz veće federalnih jedinica koje bi odlučivalo o strateškim političkim i razvojnim ciljevima Srbije.

Vlada države Srbije bi upravljala pitanjima narodne odbrane, spoljne politike, monetarne politike i predlagala osnovne principe makroekonomskog programa. O tim predlozima bi glasalo veće građana.

Veće građana bi imalo i nadzornu funkciju nad funkcionisanjem državnih organa federalnih jedinica i kontrolu ustavnosti njihovog rada.
Vojvodina u takvoj federativnoj državi mora da ima status republike. Na to upućuju istorijska iskustva i činjenica da se autonomna pokrajina pokazala kao nedovoljno stabilno i rešenje bez adekvatne garancije stabilnosti ustavnog poretka.
To se videlo posle puča 1988. i protivustavnog ukinudanja autonomije u Vojvodini.
U ovako definisanom državnom uređenju Vojvodina bi, u oblasti spoljne politike, imala suvereno pravo da uspostavlja međuregionalne odnose sa ostalim evropskim regijama, a u slučaju ulaska Srbije u šire integracije, odluku o tome bi moralo doneti veće federalnih jedinica konsenzusom s jasno definisanim položajem Vojvodine u novim okolnostima.

Federalizacije Srbije i Republika Vojvodina bile bi krupan korak ka stabilizaciji države Srbije i u korenu bi sasekle sve separatističke težnje na teritoriji Srbije.


 izvor : LSV