Bogat seljak bogata Srbija :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Богат сељак, богата Србија

Видим само три ресурса у овој држави с којима имамо развојну шансу: услуге, аграр и људске ресурсе, каже министар за пољопривреду, шумарство и водопривреду Слободан Милосављевић

ИНТЕРВЈУ-Слободан Милосављевић, министар за пољопривреду, шумарство и водопривреду

Моја је жеља да сељак буде богат, имућан, да добро живи и он и његова породица. Србију више не сме да плаши богат сељак. Живот на селу треба да постане привилегија, баш као што је то случај, рецимо, у Аустрији, Енглеској или Немачкој, а све више и у Словенији и Хрватској. Код нас је, нажалост, у 99 одсто случајева то хендикеп. Недостатак инфраструктуре, слаб превоз, мањак културних и здравствених садржаја, телекомуникација… тера људе у градове, изјавио је на „Политикином” пословном клубу др Слободан Милосављевић, министар за пољопривреду, шумарство и водопривреду, одговарајући на питање новинара Економске рубрике – шта ће му бити најважнији циљ у новом ресору.

Да ли ће се у најављеној Стратегији развоја пољопривреде наћи мере за остварење те жеље?

У популистици је много коришћена теза богатог и имућног сељака. Камо среће да су сви такви. Ако се то деси за пет или десет година, Србија ће бити богата земља, а ја ћу испунити свој задатак.

На шта тачно мислите? Ми смо и до сада имали добре развојне папире...

Ми нисмо кренули од нуле у израду нове стратегије. Наш је проблем што тај документ ни после три године, откако је припремљен, није усвојен у Скупштини. Нелогично би било да после три године, након свих промена које су се десиле за то време, ту исту стратегију, без икаквих промена, опет пошаљемо парламенту.

У чему јој видите мане?

Две су главне примедбе. Прво, није консултована база. Стратегија је рађена кабинетски. Друго, стратегија је превише глобална. Без квантификација. Ми те две ствари желимо да исправимо. Позвали смо све председнике општина, сва релевантна пољопривредна удружења, комплетну науку у пољопривреди и рекли им: сада реците шта имате или се после не буните. У септембру ће се изаћи са измењеном и допуњеном или новом стратегијом. Уследиће затим још један круг консултација и после ће се ићи на усвајање у Скупштини, до краја године. Ко год може да помогне, добро је дошао.

Да ли Стратегија иде у сусрет наговештеним преговорима са ЕУ?

Европска унија ће нам вероватно рећи колико чега можемо да произведемо, али ће то бити на бази онога што имамо. Мој задатак је да и ту причу подигнемо на виши ниво. Да повећамо површине и количине, укупну производњу, а нарочито квалитет робе како бисмо имали јачу преговарачку позицију.

Чују се ту и тамо замерке на рачун аграрног буџета од око 26 милијарди динара. Како Ви на њих гледате?

Свако ко се буни против већег аграрног буџета и против је нових давања пољопривреди, не жели добро својој земљи. Од тога колике ћемо добити квоте, колико ћемо бити успешни у преговорима са ЕУ, зависиће и укупан резултат Србије. Пољопривреда и прехрамбена индустрија праве трећину националног колача, а бар 40 одсто становништва ослоњено је на њу. Можда неко није свестан, али ми овог часа одређујемо будућност Србије до краја овог века. То је суштина приче зашто аграрни буџет мора да расте.

ЕУ има дефицит од око 300.000 тона јунећег меса годишње, а Србија извозну квоту од 10.000 тона и најквалитетнији „беби биф” у региону. Лане смо извезли свега 1.700 тона меса. Шта на то каже Стратегија?

Ако успемо да подигнемо производњу и један део тог европског дефицита покријемо, можемо бити конкурентни. Тврдим да то можемо јер имамо пашњаке, квалитетну воду, ваздух и земљу. Можемо ако се добро организујемо, поштујући све стандарде ЕУ, да извеземо не само 10.000 него можда 50.000 или 70.000 тона меса годишње.

Може ли сељак да веже себе и свога сина за земљу и сточарство на основу онога што понуди Стратегија?

– Управо јој је то циљ.

Да ли у пољопривреди видите, иако често оспоравану, развојну шансу Србије?

Видим само три сегмента, три ресурса у овој држави са којима имамо развојну шансу у неком дужем периоду и где можемо бити конкурентни. То су: сектор услуга, који је везан за геостратешки положај земље, аграр и људски ресурси.

Све друго, жао ми је што то констатујем, за неколико година мењаће адресу. Иде се ка Индији, Кини, Бангладешу, Пакистану... ка многољудним земљама. Имао сам прилику да неке од тих земаља и посетим. Остао сам запањен брзином којом иду њихове индустрије мотора, пољопривредне механизације, авиона, космичких сателита...

Како се одупрети таквој конкуренцији и – чиме?

Наша велика предност је квалитет земље, воде и ваздуха. То је нешто што смо од природе добили. Питање је да ли ћемо бити довољно паметни да то сачувамо од загађења или уништења. И, као друго, да ли ћемо успети да направимо робне марке у пољопривредно-прехрамбеној индустрији. То је суштина.

Пољопривреду морамо поставити на тржишне принципе. Није најважније само произвести, већ постићи квалитет, направити финални производ. Нама је, међутим, досад недостајала последња фаза у пољопривреди – тржиште. Било нам је важније да изгурамо пет тона пшенице или седам тона кукуруза по хектару. Пшеница је, међутим, берзански производ на коме се, због скученог производног простора и скромних приноса, не може много зарадити.

Шта то говори?

Највећи проблем српске пољопривреде је веома низак степен финализације примарних пољопривредних производа. Немамо, или су веома ретке, робне марке у пољопривредно-прехрамбеној производњи. Кока-кола је, у суштини, зашећерена водица, али је то светски бренд који вреди. То нам недостаје. И то схватам као један од мојих главних задатака. Значи, не ићи по сваку цену на количину, него на квалитет, препознатљивост робних марки и адекватну цену.

Којим механизмима то може да се постигне?

По мени, постоје два предуслова. Први је отварање граница за извоз српских пољопривредних производа. Објективно то је још велика препрека. Један велики сегмент рада Министарства је помоћ примарној производњи и прерађивачком сектору у испуњењу европских стандарда како би се отвориле границе за извоз. У наредних пет до десет година можемо постићи између пет и десет милијарди долара у извозу пољопривредних производа. Прошле године је то било 1,3 милијарде долара. Пољопривреда је једина имала суфицит у размени са светом.

Потребна нам је, колико год то деловало апсурдно, промена укупног имиџа земље. Јер, да би неко куповао нашу робу у Европи или у Америци, мора да има и позитивну представу о земљи. На томе радимо од 2000. године, поправљамо континуирано наш имиџ, али су последице оних катастрофа из 1990-их још увек болне.

Да ли је већ одређен и неки слоган као „квалитет Србије” или нешто слично?

Не. Маркетиншки стручњаци ће то моделирати и направити, али је то суштина. Потребна су за то још два предуслова. Први је забрана производње генетски модификованих организама у Србији, затим боља контрола на граници у вези са увозом и шверцом модификованог семена, као и најоштрије казне за то. И, да се не заборави. Врло је битна и едукација пољопривредника. Да они сами не загаде земљу којом располажу прекомерном употребом ђубрива или пестицида.

Шта нам можете рећи о сада актуелним темама? Рецимо, о жетви пшенице или предстојећим откупима…

Најпре, мењамо терминологију. Више нема откупа, већ куповине. То је тржишна категорија и нема откупних, већ тржишних цена.

За крај, какав берићет можемо очекивати ове године?

У протеклих месец дана, колико сам министар, пало је толико кише да је осетно поправљен род свих култура. Не само пшенице, већ и кукуруза, репе и свега другог. То, наравно, није моја заслуга, али очекујем да ћемо имати добру жетву и јесењу бербу. Попунићемо билансне потребе, а потом имати доста производа за извоз. Како смо се надали, добро смо се удали.

Весна Јеличић – Слободан Костић
[објављено: 24.06.2007.]

P O L I T I K A