Blue Union Belgrade :: Fudbal ~ Kladionica ~ Fantasy ~ Navijaci

БСК/ОФКa- СТО ГОДИНА ПРЕОСТАЛИХ БЕОГРАЂАНА

Јубилеј БСК-а заборављеног упркос филму „Монтевидео Бог те видео“ прошао је срамотно непримећен
БСК је још више од конкурентске Југославије, која је на парадоксалан начин чак „профитирала“ од комунизма, парадигма пропасти грађанског друштва у Србији

Разумљиво је што лажна елита увек настоји да склони огледало своје покондирености. Баш као током потпуног игнорисања овог јубилеја

„Бела тврђава је наша
што на грбу стоји
ми је волимо“[ i]
навијачка песма

„„Открио сам да лојалност , бар у фудбалу, није морални избор попут храбрости или љубазности, она је више налик израслини или грби, нечему што сте стекли.“
Ник Хорнби „Стадијумска грозница“

„И истраживачка знатижеља и аналитичност што не бира предмет, биле су охоло незаинтересоване..“
Даница Вукићевић[ ii]

„Мени лично не одговарају никакве прославе. Нећу ја да славим, не свиђа ми се ни Видовдан, нити било шта друго, то су празне приче, то су симболички чинови кои се смештају у одређене датуме како ком режиму одговара.“
Проф. Љубиша Рајић у емисији Утисак недеље 10. јула сасвим другим поводом, карактеристичан став неоварварске интелигенције

Свануо је велики дан за урбану културу Београда (без наводника). Данашњи „београдизовани“ Београђани га нису препознали. Старији велики београдски лоптачки клуб (некад знатно популарнији од две године млађег[iii], данас најпопуларнијег) прославио је сто година постојања у миру и тишини. Јубилеј БСК-а заборављеног упркос филму „Монтевидео Бог те видео“ прошао је срамотно непримећен (и сто година сеоске тарабе је нешто а не престоничког фудбалског клуба..), за разлику од рецимо прославе вршњака из Сплита[iv].
Почетак јубилеја, додуше, обележен је (ненајављеним) емитовањем пригодног документарног филма „Сто година романтике“ у четвртак 1. септембра на ТВ Б92 у „ударном“ термину од 17 часова. Шта рећи о филму? Ни подебела скрама политичке коректности ни гротескан глас спикера нису успели да банализују, нити да затоме емоције, топлину, културу и дух који избија из сваког кадра у коме офковци оживљавају успомене. Чиста моћ аутентичне традиције. Али џабе, кад га нико није гледао.

Мало о поменутој коректности. Замислите филм о историји ЈСД Партизан у коме се ни ривалство нити Звезда уопште, не спомињу. Е ни овде се, иако се већим делом бави славним данима БСК-а за време краљевине, ниједном речју или кадром не спомиње Велика Србија/СК Југославија/СК 1913 (коректност иде тако далеко да се ни ривалство са хрватским клубовима Грађанским и ХАШК-ом такође не спомиње). Ресетовање идентитета започето бар 1945. (ако не већ 1918.) изгледа траје несмањеном жестином. Ваља и даље убеђивати Београђане, који се традиционално највише опиру, да су нешто што нису никад били („београдизација Београда“). Остатак Србије су давно убедили да „Београд није Србија“. Да ли то има везе и са заборавом предстојеће стогодишњице „трећег стуба српства“ видећемо, тек игнорисање оваквог јубилеја БСК-а је ипак културна брука. Чак и за неоварваре.

Није одигран вечити дерби БСК – Велика Србија[v], како су неки „традиционалисти“ замишљали углавном у себи, већ је позван, што би реко најпознатији председник ЈСД Партизан у историји у тренутку покушаја преименовања најпопуларнијег загребачког клуба, „тамо неки (совјетски) Динамо (из Москве)“. Пред следећи лопташки први век постојања имамо две године форе за грађанску акцију.
БСК је још више од конкурентске Југославије, која је на парадоксалан начин чак „профитирала“ од комунизма, парадигма пропасти грађанског друштва у Србији. Која траје и траје и траје.

Постоји једна „улична“ теорија о плаво белим као „господским“ (десничарским) и црвено-белим као радничким клубовима (левичарским). Упркос вулгарној једноставности углавном је тачна. Понегде се плава претвори у зелену (Панатинаикос, Ференцварош, Спортинг..) или црну (Јувентус), понегде бела у жуту (Фенербахче, Галатасарај, Рома ...) или у црну (Милан, Интер...), али углавном одражава поделу на средњу и радничку класу града. Раднички црвени Ливерпул, Манчестер јунајтед, чак и особени нешто „неуклопљивији“ Арсенал, Атлетико, Рома, Милан, Олимпијакос, Бенфика, Галатсарај, Бајерн.... и „шминкерски“ плави и по правилу знатно мање популарни у граду Евертон, Манчестер Сити, Тотенхем или Челзи, Реал (једини изузетак од правила да су црвени популарнији, но о том потом), Лацио, Интер, Панатинаикос, Спортинг, Фенербахче, Минхен 1860. Разлика на „индивидуалном плану“ бриљантано је овековечена у роману „Стадијумска грозница“ Ника Хорнбија кроз однос аутора, навијача Арсенала и његовог оца, навијача Челзија: “...никад се раније нисам сусрео са противничким навијачима и изазвали су у мени такво гађење какво никад дотад нисам осетио према странцима....кад је судија одсвирао крај отац ме је изнервирао трећи пут за мање од три сата: устао је и аплаудирао тим изузетним бедницима.“(стр 21)
.
Феноменолошки посматрано, један од показатеља планетарне пропасти средње класе је управо успех и популарност црвено - белих/жутих/црних клубова. Изузеци постоје само у државама у којима индустријализација и метрополизација (оно кад се сви населе у главни или само у неколико великих градова) или није спроведена или бар није у мери да уништи традиционалне делатности и ситне сопственике као што су медитеранске земље Грчка, Турска, Шпанија, Португал и Италија. Укратко у земљама које су, за разлику од Србије, сачувале социјалну стратификацију какву је имао предратни Београд.

Једноставно за плаве клубове нема више ко да навија. Бројност навијача Офке израз је (не баш и буквално одраз) бројности средње класе у Београду. Но баш у вези средње класе и ове теорије о плавим и црвеним има један „фактор“ који у Србији прави збрку. То је ФК Црвена Звезда, по једној теорији (чији сам присталица) настављач предратне „радничке“ СК Југославије, док по другој нема с њом везе јер је основана (крајем фебруара, регистрована 4. марта) пре него што је , Југославија распуштена (крајем маја-почетком јуна исте године[vi]). СД Југословенска Армија, касније Партизан основан је тек у октобру.

Врло схизофрена институција. Нико Звезду данас не доживљава као раднички клуб, што иде у прилог тези да није настављач Југославије. Напротив њени навијачи воле за себе да мисле да су средња класа и (јесу) носиоци грађанских вредности (више личи по „бекграунду“ навијача на Арсенал него на Ливерпул или Манчестер Јунајтед). Персонално посматрано већину првих и фудбалера и навијача наследила је од предратног БСК- а, не од Југославије, чему дугује првобитну енормну популарност. Црвено у имену наметнуто је, првобитни скандалозно антирежимски предлог био је да се зове Плава Звезда[vii]. Ипак, Nomen est omen. Револуционарне власти су „ослобађањем“ Београђана од власништва над сопственим радњама, фабрикама и становима учиниле да и звездаши постану најамници па тако у суштини ипак настављачи „радничке“ Југославије, што ју је са овом клупском бојом учинило сасвим уклопивом у „вулгарну“ теорију. Остаје мистерија зашто су и многи предратни БСК-овци поклонилии срце Звезди а не Металцу у бојама и са грбома БСК-а основаном само двадесетак дана касније, који је још и био први шампион лиге Београда 1945. , победивши у финалу баш Звезду, ако не баш из поменутог „баналног“ разлога – играча за које су навикли да навијају.
У новој стратификацији друштва (од 1945.), допуњујући „вулгарну теорију“ „новим моментима“, остале су само класа најамних радника разних врста – од сељака задругара, фабричких и услужних радника до службеника, стручњака и „поштене интелигенције“, „база“ навијача Црвене Звезде и све бројнија управљачко-војничко-полицијско-удбашка-гангстерска (сви чија је делатност везана за државну силу и управу а не за рад и/или струку, укратко који смеју да носе оружје) пре каста освајача него класа и њихови обожаваоци (сви којима моћ импонује), „база“ навијача Партизана И само шачица живих фосила изумрле (истребљене, протеране, опљачкане, исељене...) средње класе, па бројчани однос црвено, црно и плаво-белих уствари врло прецизно изражава социјалну структуру (бар) београдског друштва.

Режим је сваку успомену на грађанско друштво толико темељно потискивао (а БСК маргинализовао), да су и Звезда и Партизан преузели на себе део „ингеренција“ обично везаних за плаве клубове. Навијачи Звезде постали су носиоци другог имена „грађанштине“ – српског национализма. Готово закономеран процес – национална држава је укинута па ваља поново оформити народњачки покрет да би се у новој империјалној „мултиетничкој“ држави (плеоназам?!) заштитила угрожена права своје „етничке групе“. Као да је усуд Звезде да стално носи имена идеолошких државних пројеката – Велика Србија, Југославија, СК 1913. – за време окупације, попут идентификационог броја у логору, симбол комунизма...
Партизан је, такође закономерно, постао државни пројекат „противничког“ имеријалног концепта државе, финансиран капиталом, централизованим и укрупњеним свеопштом пљачком свакаквих поседника, за репрезентацију режима (стадион ЈНА изграђен је на месту бомбардовањем разореног стадиона БСК-а, који је био за предратно време завидног капацитета- 30 000 гледалаца, на „истом“ тј. сопственом је послератни БСК био подстанар).

ЈСД је, пратећи „историјско не“ и коренит заокрет Титине државе ка НАТО пакту 50.- тих година, једно време више, поготово док су уз генерале у управи столовали и „Генексовци“, „заличио“ на на неке „плаве“ клубове у време фашизма – Реал у време Франка[viii], Јувентус у време Мусолинија или касније Панатинаикос у време диктатуре пуковника (кад су, према скорашњем признању удовице диктатора Патакоса, у полуфиналу КЕШ отровали храном играче Звезде пред реванш у Атини и потплатили „другове“ у управи на челу са фамозним Миљаном Миљанићем да „не таласају“ у УЕФА) – него на иницијални узор ЦСДК данас ЦСК-а из Москве по ком је добио прво име „Централни Дом Југословенске Армије Партизан“ и прве клупске боје[ix], пре промене у „фашистичке“ црно беле за вакта Фрање Туђмана. Уочљиво је да су једини успешни „плави“ клубови везани за фашистичке или бар диктаторске режиме. Круна овог државно-капиталистичког пројекта је било финале КЕШ против (гле чуда баш) чувенијег и успешнијег мадридског идеолошког сабрата.

Упрошћено, за Партизан навија „нова класа“ („оног“ Ђиласа), „црвена буржоазија“, а за Звезду њихови најамници, који су се у складу са званичном идеологијом о власти радничке класе с господарима готово изједначили по стандарду (па су умислили да су заиста средња класа), али никада до дана данашњег нису могли да привире у структуре власти, управљања и силе, на места где се доносе одлуке, сем као стручни извршиоци налога или саветници. Пола столећа у улози Изногуда! С обзиром да је систем само еволуирао („ал смо еволуирали“ изјава шездесетосмаша на прослави јубилеја „Црвеног универзитета Карл Маркс“), тј. једино у српским земљама није спроведен ниједан акт развлашћивања комунистичких структура (ни лустрација, ни реституција ни растурање или бар „путиновска“ реформа тајних служби) ситуација је и данас непромењена (сем у машти сценаристе српског филма „Бал на води“). Поред управљача, члана освајачког (од 1945.) племства Партизановаца, који доноси одлуке и даље чучи верни стручни саветодавац и/или оперативац Звездаш (Тадић/Јеремић, Николић/Вучић, Ђинђић/Чеда Јовановић, Дачић/Антић, Милошевић/Јовановић...). Изузетак су само групације пројектоване да глуме националисте/демократе да се не би „не дај Боже“ појавили прави, које предводе звездаши за које бих могао да се опкладим да не знају где је север (Коштуница, Драшковић, Шешељ, Ђилас..). Унајмљена средња класа, зависна директно од властодржаца – који оксиморон!

Праву средњу класу карактерише економска и свака друга независнот управо од режима и политике, а то су у доба социјализма једино донекле остале ситне занатлије и мајстори којима, или док им, нису одузели радње као што су индустријалцима промптно фабрике, станове и виле, а сељацима имања, стоку и земљу. Чак и сиротињи козе. Они су једини који нису добијали станове већ су морали да их купују или сами зидају куће (додуше онда су кредити били сасвим повољни) тамо где су једино могли – далеко од центра. Рецимо на Карабурми, где су им се придружили и многи некадашњи власници кућица и радњица рушених диљем старог Београда због урбанизације, расељени међу неквалификоване раднике у тамошње јадне новосаграђене двоспратнице без изолације или централног грејања, ни налик западном стандарду Корбизијеовског Новог Београда. Сиромашна средња класа углавном препуштена улици – али овај пут није стилска фигура, већ сурова стварност.

Тако је настала чудна концентрација (осиромашених и опљачканих) Београђана, неуобичајена за остале Београдске квартове, поготово круг двојке или Дедиње, одакле су староседеоци темељито протерани а у њихове станове усељена „нова класа“, данашња елита. „Најважнија споредна ствар на Карабурми је Омладински фудбалски клуб Београд, основан давне 1911 као БСК, а чији навијачи су знани под именом Романтичари, због своје емотивне нарави. Најважнија важна ствар је тај неки опуштени дух Карабурме, спонтаност и својеврсна топлина која влада, а на коју су се карабурмци навикли тако да је и не примећују. Наиме, Карабурма се и сматра "радничким" насељем, те на њој нема неке нелагодне дистанце и формалности која су својствена "грађанскијим" срединама.“

пише на сајту „локалаца“. Не лажу. „Опуштени дух .. својеврсна топлина.. у опхођењу... нема нелагодне дистанце и формалности која су својствена "грађанскијим" срединама“ ... одакле ли ово у кварту „архитектонски“ налик на остала криминогена сиротињска гета Београда пуна намргођених насилних нимало „френдли“ набилдованих главоња а ни налик на господске квартове центра или бљештавог Новог Београда?

Локалци, аутори овог сајта, су очигледно (само)свесни первертираних вредности овог поретка, чији најморбиднији резултат је баш Карабурма (уз доњи Дорћол) кад стављају придеве раднички и грађански(ји) под наводнике. Наиме, тешко је ово насеље у залеђу депоније и циган мале, смрдљиво од фекалија које се испуштају у оближњи рукавац Дунава, повезати са идиличним насељем кућица са окућницама у цвећу на падини са погледом и излазом на оближње тада прекрасне плаже Дунава, које је за раднике (досељене са свих страна) текстилне фабрике "Коста Илић и синови" подигао власник. Србијанска мини реплика мелтинг пота по угледу на оригинал Хенри Форда у Детроиту (са „све“ католичком црквом за досељенике из тих крајева, данашње убеђене Србе и Србијанце). Мало ко повезује да је теза „Београд није Србија“ валидна тек откад је остатак Србије напустио „Фордовски“ концепт коме дугује настанак и првобитни просперитет своје модерне државе.

„Нови човјек“ (онај „партизановац коме служе покорени звездаши“) је промптно разорио плаже и уместо њих поставио депонију и фабрике а у реку и то баш у рукавац стајаће воде испуст за фекалије. Слично као што би се, гледајући непостојећу компјутерску анимацију некадашњег изгледа доњег Дорћола, запањили кад би на месту одурних складишта код луке Београд која су Дорћолце одсекле од реке видели елитни кварт са тениским теренима и уређену плажу преко пута сличних зграда какве су још увек на Зереку и Врачару, срушених током бомбардовања.
(Узгред, Карабурма носи и усуд лажног имена које „...би могло значити ... да је ту био турски затвор тог имена; или да су на том месту извршаване смртне казне вешањем о неку алку; или да су Турци погубљење еуфемистички звали "венчање са смрћу" (јер бурма је венчани прстен). Међутим, на старим османлијским и аустријским картама, подручје је именовано као Кајабурун (Kaya-burun), што на турском значи "стеновити рт" - Звездарско брдо (одн. Велики Врачар) је некада било ближе Дунаву него данас.“[xi])

Као у загребачком квизу Квискотека, у рублици у којој су се три личности представљале истим именом и занимањем, а такмичари истраживали и погађали која је права а који се лажно представљају, и сад се поставља питање која је средња класа права – ова што данас по стандарду, понашању и облачењу личи или она која је сачувала породично сећање како је то заиста изгледало. Питање шта/ко је уствари прави, изгледа да постаје најсуштаственије у модерних Срба. По свој прилици мошти светог Саве спаљене су на врху Кајабуруна (Великог Врачара) а не на месту данашњег истоименог елитног снобовског кварта и монументалне цркве, па културолошки сукоб Врачар – Карабурма добија и географску димензију.
Бићу слободан да ово двојство илуструјем једном „топлом људском причом“ о мом куму. Дотични је особа која масира сваког с ким се нађе неким послом у близини Карабурме да скрене са главне џаде у сокак његовог деде, где се играо као дете, а после још води и на блејање у безличну бетонску вишеспратницу не баш у комшилуку, на место где је била дедина радња. Све је обавезно пропраћено и „историјским реминесценцијама“. Дуго сам био убеђен да је на Карбурми провео цео живот, тек скоро сам схватио да је тамо живео само до своје пете године. Од та доба живи у улици на Врачару, сну свих политичара, Будвана који су Русима продали ђедовину и криминалаца, али тај компромитујући податак крије познаницима ко змија ноге

Разумљиво је што лажна елита увек настоји да склони огледало своје покондирености. Баш као током потпуног игнорисања овог јубилеја, у електронским медијама о коем је реч. Пропраћеног само снимком гола са утакмице, као последњом у Вестима на РТС од дневних спортских вести, без помињања икаковог културолошког контекста и поменутим филмом емитованим у „невреме“ на Б92. Тих дана екранима су доминирали кадрови са ликови из управе „шумског клуба“ који је тих дана већао о судбоносном питању државе - оставци тренера чијег имена ни успеха већина Срба не може да се сети. Ни штампани медији ни интернет портали се нису баш „убили“ од најављивања и извештавања.
Вечна министарка спорта и омладине интензивно се сликала тих дана за телевизије по многобројним пријемима, нпр. са одбојкашицама и дотеривала се за нове дочеке Новака Ђоковића, али својом назочношћу није обрадовала господу БСКовце, иако је у јавности позната само као бивша балерина (додуше аматерски као школарка), па су наивни очекивали већу наклоност према културним контекстима поготово ако су још везани и за спорт и за Београдске традиције којима се обично радо кити садашња власт. Од Пашићоликог министра културе тако нешто нико нормалан није могао да очекује, знајући да се поститовски министри овог ресора без изузетка бирају по критеријумима фах идиотизма (Милошевићеви министри су били професори, па су се бавили само универзитетом, Којадиновић новинар електронског медија па се бавио само лобирањем за немачки Пинк-РТЛ, а Брадић драматург искључиво позориштем..), па он као књижевник „логично“ нема шта да тражи на стадиону. Најављен у ложи и у кафани на пријему је био једино министар полиције, но чак ни он се није појавио. Вероватно је отишао на стадион на погрешној страни Дунава. За њега изгледа постоји само један БСК – из Борче.

Градоначелник се још раније „очитовао“ колико га „заболе“ за најстарији београдски клуб, поводом апела да град као власник за промену мало и уложи у руинирани омладински стадион иначе на једном од најактивнијих београдских клизишта: „Ђилас је отворено изјавио да МУ не пада на памет да крене у обнову стадиона.. „Кад ИМ објасним да МИ за такве ствари немамо новца, промене причу: „ДАЈ три милиона, а три ће држава.“ ЈА онда кажем: „Добићете новац кад неки људи из света фудбала којима се суди врате оно што су украли.“ [xii] Кључне речи: ЈА, МИ, ОНИ, ЈА НЕ ДАМ, ЈА ЋУ ДА ДАМ КАД ...- паметном исувише брутална илустрација империјално-поданичког система (а после кажу да Брана прави вештачке контрукције и теорије завере). За заборавне, исти је недавно добро одрешио (своју) кесу (пуну наших пара) за - кошаркаше Партизана, за реновирање хале Пионир, за санацију опљачканог кошаркашког клуба Ц. Звезда, чијим се челницима пак не суди. Исти онај Партизан за кога плаћамо Инфостан и телефон (чији су спонзори ЕДБ и МТС), коме је неко из војске једноставно поклонио стадион ЈНА пре коју годину. Офковци су очито исувише мали део бирачког тела да би се њима бактао маг маркетинга. А он је „брате“ са Новог Београда (ко и већина данашњих властодржаца) – кварта антипода („што би доли сад је гори..“) Карабурме.

На утакмици сам био, како и приличи са целом породицом. Нећу вам описивати, дођите на омладински стадион и уверите се да „опуштени дух Карабурме, спонтаност и својеврсна топлина“ заиста постоји и да би требао поново да се распрши из тог гета преосталих Београђана по целом граду. Локални клуб са Карабурме се зове слично – Београд са Карабурме, не треба га бркати са ОФКом/БСКом, клубом Београђана свих квартова. Навијача је тренутно заиста срамотно (не по клуб, већ по данашњи Београд) премало, али и неки други клубови Илирика су поново експлодирали чим се њихова средина вратила изворном идентитету. Сетите се ко је донедавно навијао за Војводину, Ријеку или Будућност и да ли је НК Сплит донедавно уоште постојао. Зато културни клинци – правац Кајабурун.

http://branali.blogspot.com/2011/09/blog-post.html