ja se izvinjavam ali stvarno ima mnogo slika za aploud...kopiram post sa naseg foruma...

Na stanici…


Korteo
http://img237.imageshack.us/img237/4636/korteo1vu1jx2.jpg


Parola za tragicno nastradalog firmasa…




Setalica…
http://img237.imageshack.us/img237/2443/setalica1ps5.jpg
http://img237.imageshack.us/img237/3554/setalica2bc4.jpg

Kao sto smo i ocekivali zemunci su se sami sebi posrali u usta sirenjem stare bb zastave…spremili smo odgovor…parola se odnosi na onu tekmu koju smo igrali prosle sezone sa njima kuci..dvojica nasih su utrcali u teren, pokusali da im uzmu zastavu i nisu uspeli…tu akciju su zemunci okarakterisali kao kurvinsku, sramnu itd. A ovu staru bb zastavu (koja nema veze sa sadasnjom blue blood ekipom i koja se godinama nije kacila) im je dao neki narkoman koji vec dugo ne dolazi na tekme…slicno se desilo i firmi..
http://img120.imageshack.us/img120/3845/dzankijiza1.jpg

Odgovori na mungoske prozivke…
http://img255.imageshack.us/img255/9350/odgovor1ia0.jpg
http://img255.imageshack.us/img255/3447/odgovor2ox0.jpg

Rokaj snimaj veseli drugari:D

добра фора 

Неки рекли би да је порнографија

Екстра фора

 
dobro ste ih zajebali

... iz drugog broja Navijaca


Blue Union

Cela priča počiwe 1911. godine kada je osnovan Beogradski Sportski Klub, skraćeno BSK, klub koji je osim što je u to vreme vladao travnatim terenima kraljevine Jugoslavije bio specifičan po još jednoj stvari – navijačima.
Navijačima koji su svoj klub pratili gde god da je igrao, koji su nosili duh i srce Beograda gde god da su se pojavili, koji su i kada je bilo najteže bili – TU… Jer ni rat, ni promene imena kluba, spajanja pa razdvajanja sa drugim klubovima, ništa nije uspelo da skloni Beograđane kojima je njihov grad i klub koji nosi njegovo ali i njihovo ime u srcu.
OFK Beograd je kao naslednik BSK-a nasledio, naravno i navijače…
Novija istorija navijača OFK Beograda možda nije toliko slavna i sjajna ali jedna stvar je sigurna – onaj duh i srce starih je ostao i kod novih navijača.
Godine 1984, nastaje prva organizovana grupa navijača pod imenom “BLUE UNION BELGRADE”, grupa pod tim imenom “živi” sve do 1990. godine kada, pod uticajem sve prisutnijeg osećanja nacionalnog identiteta menja ime u “SOKOLOVI”. Do raspada grupe dolazi 1993 god. jer u trenucima u kojima se tada nalazila Srbija, fudbal je gubio smisao. Iz tog perioda organizovanog navijanja na Karaburmi ima mnogo priča, mnogo putovanja koje nema potrebe zasebno navoditi jer istorija govori sama za sebe.
Sva vernost, ljubav i ponos nisu bili zaboravljeni i u proleće 1994. god formira se nova grupa navijača OFK Beograda, grupa kojoj su grad i klub svetinje – “BLUE UNION BELGRADE”.
Ime grupe samo za sebe govori, svi navijači OFK Beograda koji su ikada pratili klub zajedno sa svima sada predstavljaju “BEOGRADSKU PLAVU UNIJU” a tradicija pomešana sa trendovima koji prate navijačku scenu kod nas i u svetu čine prepoznatljivi mix koji su mnogi imali prilike da vide i osete.
Svaki novi početak je težak, jedan od prvih zadataka koji se postavio pred mladom grupom je bio – pokazati da postojiš. Na bilo koji način originalnost i agresivnost prema svima su se pokazali kao najbolje rešenje problema. Konfrotacija sa upravom kluba je bila neizbežna, jer gledati voljeni klub kako rapidno propada nije prijatno a niko osim navijača nije ustao i podigao glas. Samim tim došlo se i do problema sa organima reda koji osim što su bili instruktuirani od strane čelnika kluba, imali su još jedan problem. Mladi ekstremno anti-režimski i desno orijentisani ljudi su im stali na crtu i nisu bili spremni da se povuku. Naravno, sukobi sa drugim grupama koje su bile u istom “rangu” nisu izostajali, ustvari, bili su neizbežni jer su svi morali po svaku cenu da upoznaju nešto što je “Unija” nosila u sebi. Aktivno učestvovanje u svim tadašnjm narodnim buntovima, pokretanje sopstvenih akcija koje su se ticale i kluba i grada stavile su već u početcima grupu rame uz rame sa vodećim navijačkim grupama u zemlji. Iz ovog perioda datira i prijateljstvo sa grupom navijača FK Voždovac – “Invalidi Voždovac”, koje je vremenom postalo i nešto više od prijateljskog odnosa.
OFK Beograd je od 1996. do 1999. godine igrao u tadašnjoj prvoj B ligi, koja je bila zanimljiva isključivo po tome što je on bio jedini klub iz Beograda. Grupa je doživljavala ekspanziju i pod sloganom “JEDAN TIM – JEDAN GRAD – JEDNO IME – BEOGRAD” prati svoj klub po celoj Srbiji. Originalnost kojoj se i sada teži je bio jedan od osnovnih faktora prepoznatiqivosti “BU”-a u tom periodu. Primeri su mnogi a navešćemo samo neke: dok su se sve grupe takmičile koja ima lepši transparent, nošeni su ružni, ručno pravljeni transparenti svih mogućih veličina; za koreografije se baš i nije marilo; pirotehnika može a i ne mora; vraćanje obrnutih “fajerki” na tribine Srbije; nošenje plavih radničkih odela na gostovanja kao projekcija klasnog sastava grupe; parole koje su uzbuđivale javnost kao npr. kada je je FK Milicionar ušao u ligu pojavio se i transparent “GOLOM PROTIV REŽIMA”, obnavljane stare navike “tražewa” domaćih navijača u bilo kom gradu u Srbiji itd.
Jedinstveni poduhvat, “Plavo-beli informator” je pokrenut po ujedinjenju “A” i “B” lige u jedinstvenu a predstavljao je na našim prostorima tada jedini klubski i navijački list u jednom. Deljen je besplatno na ulazu na svaku tribinu i u njemu se osim osnovnih informacija o prethodnom, trenutnom i sledećem meču nalazilo mnoštvo informacija o navijačkoj grupi ali i poziv na protest protiv čelnika FSJ-a. Doživeo je 10 brojeva.
Kriza u Srbiji proleća 1999. godine se odrazila na ceo navijački pokret pa tako i na “Uniju”. Pritisak koji je godinama postojao oko grupe, kulminirao je u tim nemirnim vremenima i poljuljao ugled i status navijača OFK Beograda koji je stvaran godinama.
Projekat pod nazivom “Klub prijatelja OFK Beograda” ima za cilj povratak onih osnovnih vrednosti na kojima su odrasli svi navijači kluba sa Karaburme. “Bule Union Belgrade” ove godine slavi 10 godina postojanja, 20 godina organizovanog navijanja na Karaburmi, a kao uvertira u slavlje je bila prethodna sezona u kojoj je pokrenuta i akcija “Regularno prvenstvo i posledice” a svi se sećaju i frke koja je podignuta posle utakmice sa Sutjeskom zbog parole “Regularno zar ne?!” koja je ponovo iskreni vid protesta protiv situacije u srpskom fudbalu koja navijačima oduzima ono najlepše – lepotu fudbala.
Od 1994. godine do danas mnogo toga se dogodilo, oni klinci koji su sve počeli su i dalje tu a jedno je sigurno Plava Unija je i dalje uz OFK Beograd i biće zauvek !!!


Be strong be proud B.U. !

... iz drugog broja Navijaca

Odiseja 2004 (Blue Union)

Dugo su navijači OFK Beograda čekali da njihov klub u domaćem šampionatu, ma kakav on bio, zauzme mesto koje mu pripada a to je definitivno sam vrh tabele. Premda je OFK Beograd dugi niz godina bio jedan od bitnijih činilaca tadašnje kvalitetne lige Jugoslavije, a poznato je da je ostvario i zapažene rezultate u kupu UEFA tokom 60-ih godina, želja navijača po svaku cenu bila je plasman u neko od evropskih takmičenja, po mogućstvu baraž u kup UEFA. Predprošle godine dostignut je samo plasman u Intertoto kup zahvaljujući neočekivanom spletu okolnosti u finalu kupa, no to su najvatreniji navijači dočekali kao početak izlaska iz dugotrajnog tavorenja u mulju domaće lige. Prva prepreka bio je estonski predstavnik Trans Narva, i na dugo očekivanoj utakmici na Karaburmi se skupilo oko 200 Ofkovaca da pozdrave uspeh svoga kluba i pomognu mu da prođe dalje, u čemu je on i uspeo. Sledeći predstavnik bio je Češki Sinot. Za tu priliku skupilo se oko 60 ljjudi, (iako je bilo makar još toliko onih koji nisu imali pasoš) koji su tri dana pred utakmicu krenuli put Starog Mesta sa jednim ciljem-da pomognu svom klubu. Ekspedicija je stigla u Brno dan uoči utakmice, i tu se uz najkvalitetnije češko pivo odmarala od napornog puta i pripemala za sutrašnji meč. Na utakmici se navijalo svih 90 minuta, a emocije su bile jake jer se voljeni klub gleda van granica zemlje Srbije. Fantastičan provod i dobro druženje ostali su u senci poraza voljenog kluba od 1:0. Jedno je bilo sigurno, ako srce nije bilo ostavljeno na terenu, bilo je ostavljeno na tribini užasnog stadiona u Starom mestu. Srce, kao i glas! Put kući nosio je nadu da će revanš biti bolji i doneti plasman u sledeće kolo. Ispostavilo se da nije bilo tako iako je preko 200 najvatrenijih navijača pokušavalo da pomogne iz petnih žila. Dobro gostovanje ostalo je u senci poraza, jer Ofkovci su takvi, gostovanje ne može biti dobro ako njihov tim ne pobedi. On im je u srcima i ako njemu ne ide i srca ostaju prazna. Pobeda njihovog kluba jedini je razlog dolaska na stadion a sve ostalo je sporedno.
Prošla godina donela je na Karaburmi još kvalitetniji fudbal. Mlada reprezentacija, kao vicešampion Evrope imala je najviše igrača upravo iz redova Plavih, ali opet je u finišu ponestalo snage i plasman u kup UEFA nije dostignut. Intertoto kup postao je realnost uprkos željama navijača za nečim većim. U drugom kolu (u kom se klub uključio), kao i prošle godine, neatraktivan protivnik, letonski Dinaburg. Standardna cifra od oko 150 ljudi među kojima su bili i oni koji dugo nisu bili u kopu Blue Uniona, a došli su da pomognu svom klubu. Pored dobrog navijanja, navijači su iskoristili priliku i da se osunčaju i nabace boju. To je, čini se i glavna tendencija navijačke grupe Blue Union, bodrenje kluba i krajnja opuštenost, neka vrsta navijačkog tropikalizma koji sve više uzima mah na Karaburmi. Avangarda navijačkog pokreta najbolji je termin za opisivanje onoga što će se desiti u narednom kolu. Posle nejakih Letonaca žreb je hteo da snage odmerimo sa Finskim predstavnikom Tampereom, koji je bio očigledni favorit u odnosu na velškog predstavnika...Panici nije bilo mesta, i navijači su krenuli sa vađenjem viza daleke i hladne zemlje Finske, pre nego što je i završen revanš sa Letoncima. Posle dosta zatezanja, vize su dobijene šest dana uoči utakmice i to negde oko 16 časova a 12 ljudi u niskom startu čekalo je da krene, to su i uradili istog dana oko 21 č.
Prva destinacija bila je QLjubljana, u koju je ekipa stigla u ranim jutarnjim časovima. Kraći odmor u Ljubljani iskorišćen je za ispijanje kafe (mada je za neke bio potrebniji rasol). Veliki izazov, pred vama je stara karta Evrope iscepana na brzinu iz nekog atlasa od pre dvadeset i kusur godina, i vi birate kuda ćete. Cilj je jedan, za pet dana stići na utakmicu. Glavnina se složila da put treba nastaviti na zapad, ka Veneciji što je ubrzo i učinjeno. Luksuznim vozom Ofkovci su za par sati bili u Veneciji. Grad koji je Leonardo da Vinči projektovao kao sistem odbrane od pirata, bio je preslab da odbije napade Blue Union-a. Osvojili smo i mi grad, a i grad nas. Šta reći, na trgu Sv.Marka ste, zastavom OFK Beograd terate golubove da bi se slikali, smejete se gondolijerima, probate picu u njenoj postojbini, a onda zalijete dobrim italijanskim pivom. A sve to sa svojim dobrim drugovima, pa još i Ofkovcima sa kojima ste krenuli da gledate svoj klub...Onda još malo porazgovarate sa simpatičnim turistkinjama, ukradete neki suvenir čija vrednost ne prelazi 5 evra i krenete dalje. E to je život! Kasno uveče krenuli smo iz Venecije, a sledeća destinacija bio je Minhen, u kome nas je dočekalo prohladno jutro koje je iskorišćeno za razgledanje znamenitosti grada. Oko podneva glavnina od oko devet ljudi odlučuje da krene put Amsterdama, dok tri čoveka odlaze put Frankfurta. Od Minhena do Amsterdama ekipa radi uštede vremena menja pet vozova i predveče stiže u Grad greha prolazeći pored Amsterdam arene. U samom gradu ljudi bivaju nuđeni domaćom rakijom, a narocito jedan Irac koji se ponudio da nam nađe jeftin smeštaj. O ostatku večeri je sve već dovoljno rečeno, samom čiwenicom gde se nalazimo. Izdvajamo bicikle na svakom koraku, crnce koji vam prilaze u sa namerom da vam prodaju drogu, prostitutke u izlozima, mnogobrojne muzeje i iznad svega, zastavu OFK Beograda. Sutradan oko tri sata Amsterdam je već bio iza nas, a Berlin i zastava OFK Beograda ispred Branderburške kapije do koje smo dosli gradskim autobusom punim pijane nemačke omladine bili su tu pred našim očima već isto veče. Rano ujutru stigli smo u lučki grad Hamburg, ali nas sivilo tog grada i deficit vremena nisu zadržali duže u njemu. Odatle smo vozom, koji se na jednoj deonici puta penje na trajekt krenuli na sever do Kopenhagena gde nam se pridružio drugar koji je krenuo dan posle nas. Iz Kopenhagena žurno ka Stokholmu, gde je morao uslediti odmor. Tu nam se pridružuju i tri drugara koja su nas napustila u Minhenu. Sve ide po planu, imamo i vremena za noćenje u Stokholmu. Veče je iskorišćeno za manifestovanje beogradskog šarma mladim šveđankama, što je bilo veoma prijatno iskustvo. Iz Stokholma narednog popodneva krećemo trajektom ka finskoj luci Turku. Trajektom koji ima 10 spratova, kazina, supermarkete i na kome je bescarinska zona te je pivo drastično jeftinije, vozili smo se 15-ak sati. Trajekt je zbog ovog poslednjeg nazvan “Pijana lađa’. Paluba je veličine fudbalskog igrališta a često paralelno sa brodom lete galebovi koji čak sleću i jedu vam iz ruke. Euforija je rasla, a stigavši u Turku bili smo nadomak cilja. Još dva sata vožnje vozom deli nas od Tamperea, mesta u kome igra nas voljeni klub, i to baš danas popodne. Tajming je bio za pohvalu. Stigavši u drugi po veličini grad u Finskoj, u glavi nam je bilo samo jedno-utakmica. Stadion smo obišli čim smo stigli, a stvari smestili u hostelu koji smo našli nakon toga. U toku je bio i poslednji dan lokalnog muzičkog festivala pa je grad bio prilično pun. Pred utakmicu , priključila su nam se tri drugara koja su stigla avionom sa igračima, kao i jedan Finac sa šalom Srbija i tri ruska hokejaša koji su došla da podrže pravoslavnu braću. Konačno, počela je utakmica na simpatičnom i čak šta više lepom stadionu. Umor je nestao a emocije su proradile. Obilje zastava, računajući i oficijalnu Blue Union, navijači redom obučeni u havajske košulje koje su zapravo bile imidž celog putovanja, pesma tokom svih 90 minuta i prolazan rezultat 0:0. Sve je dobro, a OFK Beograd nije bio sam. Treba krenuti nazad i stići na revanš. Posle noćenja u Tampereu krenuli smo put Helsinkija, odakle smo se istim putem (Stokholm-Kopenhagen-Hamburg) spuštali ka jugu...Uzgred, u povratku je na trajektu napravljena prava žurka kao rožendanski poklon našem drugaru, uz bogat muzički sadržaj koji nas je pratio celim putem. Nezapamćeno! Manji deo ekipe iz Hamburga kreće put Beča, a ostatak put Pariza. Šta reći o boravku tamo. Popeli smo se na Ajfelovu kulu, u Havajskim košuqama odigrali partiju fudbala na Marsovim poljima a zatim se okupali u fontani nedaleko odatle, gde je spas od vrućine našlo još mnogo Parižana. Širenje velike zastave ispred Ajfelove kule, to je ekstaza, to je trans...Iz Pariza po onoj staroj dobroj”Svi putevi vode za Rim”!I šta reci o Večnom gradu. Svaki pokušaj bio bi trošenje reči. Katedrale, Fontane, Olimpiko stadion, i iznad svega zastava OFK Beograda, ali treba stići na revanš, zato brže bolje put Ljubljane, pa preko Zagreba za naš Beograd. U Beograd smo stigli u petak u ponoć, noć uoči revanša sa Fincima. Igra se za polufinale Intertoto kupa. Havajske košulje nisu stigle ni da se osuše a već su se zaviorile na jugu Omladinskog stadiona. Navijački pokret doživljava svoju renesansu. Preko 150 ljudi, pravih Ofkovaca želi da pomogne i u tome uspeva. Tropska atmosfera na stadionu i veliko slavlje-idemo na slavni madridski Atletiko. Suvišno je pominjati žuljeve na nogama, trovanja hranom, prehlade, probleme sa finansijama kada je san ostvaren. Ta nedelja prošla je za tren, a 350 ljudi pomognutih sa 50 Invalida koji su došli da čestitaju braći i pomognu im - čekali su prvi zvižduk. Bilo je tu ljudi koji se nisu pojavljivali godinama, a koji u duši nose grb OFK Beograda. Svi su došli da daju svoj doprinos za prolazak u finale Intertoto kupa. Svi su došli da bodre Beograd. Grmilo je na Karaburmi, ali ne zadugo jer su u očima mnogih posle drugog primljenog gola viđene suze. Moglo je sve proći i bolje da su iskorišćene šanse početkom drugog poluvremena, ali šta je tu je. Poraz Beograda ne shvatamo kao poraz našeg kluba, već kao logičnu posledicu stanja u domaćem fudbalu tokom proteklih godina. Uostalom, bili smo dostojan protivnik rivalu koji je u datom trenutku bio jači. Tropsko sunce na Karaburmi odnosilo je i poslednju nadu da će revanš dati rezultat dovoljan za prolaz dalje. @Želje su jedno a mogućnosti drugo. Ta noć bila je duga i teška. Zbog komplikovane procedure oko vize, problema sa finansijama i drugih stvari samo trojica najupornijih navijača uspeli su da odu na revanš u Madrid i dostojno reprezentuju ime Plave unije. Let preko Pariza za Madrid, druženje sa stjuardesama Air France-a i osećaj kapi u moru na krcatom stadionu Vinsente Kalderon, ali sa zastavom Beograđani ispred sebe i osećajem neponovljive ispunjenosti, jer tamo dole su plavo beli, momci koji brane ime Beograda i to uspešno. Jer svaki navijač je uistinu to i jeste-pravi Beograđanin, i braniće ime svog kluba ma gde on igrao. Od sada navijači Beograda doslovno primenjuju njihovu pesmu:

Gde god da igraš ti tu uvek biću ja,
Neka pesma čuje se da volim Beograd…”

Svojim postupcima grupa Blue Union uvela je novi avangardni pravac na svoju tribinu, praćem tropskim suncem i cvetnim dezenima, dokazujući jedno: da ih ne zanima šta drugi misle o njima, šta drugi rade, već da im je bitno da bodre njihov klub, bilo da on igra u Bačkom Jarku ili Madridu, u nadi da će oni biti delić doprinosa njegove pobede. To je pravi navijač i to oni koji nisu Ofkovci ne razumeju.A za Atletiko ima vremena, srešćemo se mi kad tad. Uostalom, ni Totenhemu nismo zaboravili!!!

zero, procitaj prvi post

Ofkovci sta se desava sa jebenom brojnoscu ?

Vas ima na away tekmama u cifru isto kao Nomada iz Kumodraza...