ISTRAŽUJEMO
Verujemo u stroge vođe i disciplinu

Aleksandar Rodić    | 24. 10. 2010. - 00:02h | Foto: Shutterstock    | Komentara: 54
Čak 57 odsto građana Srbije veruje da je za uspeh na bilo kom planu neophodno imati vođu kojeg će svi bespogovorno slušati! Upravo je na takvu tvrdnju – „za uspeh neke grupe najvažnije je naći energičnog, strogog i pravednog vođu koga će svi slušati” – prihvatilo ukupno 57 odsto ispitanika (od čega 36 odsto u potpunosti), a odbacilo samo 13 odsto anketiranih građana.


Takvi stavovi pokazuju da se generalno uspeh bilo koje grupe vezuje pre svega za energičnog i strogog (doduše, i pravednog) vođu kojeg je potrebno obavezno slušati, kao i da se uspeh nikako ne vezuje za neke druge činioce, ili za drugačije ponašanje rukovodilaca.

Do pomenutog rezultata došlo je istraživanje koje su sproveli Fondacija „Fridrih Ebert“, Centar za slobodne izbore i demokratiju i Centar za studije socijalne demokratije, a istraživanjem je obuhvaćeno 1.813 ispitanika na teritoriji cele Srbije.
 
Isto kod kuće i na poslu

Dr Bora Kuzmanović, jedan od učesnika u istraživanju, napisao je u obrazloženju rezultata da ne postoji puna saglasnost među socijalnim psiholozima u shvatanju autoritarnosti kao socijalno-psihološke pojave.

– Autori prve i najpoznatije obuhvatne studije o autoritarnoj ličnosti (Adorno i saradnici), autoritarnost su shvatali kao sindrom devet individualnih crta ličnosti koje se formiraju u ranom detinjstvu putem identifikacije dece sa strogim ocem. Mnogi drugi istraživači su redukovali ovaj pojam na dve-tri karakteristike i drugačije su objašnjavali nastajanje autoritarnosti – često putem raznih oblika socijalnog učenja koji nisu vezani samo za rano detinjstvo. I u ovom istraživanju autoritarnost je shvaćena uže: kao nekritički odnos prema autoritetu, odnosno kao preuveličavanje značaja autoriteta, vođa, hijerarhije, discipline i poslušnosti – navodi dr Kuzmanović.

Pokazalo se da je autoritarnost u ispitanom uzorku ispitanika visoka. Na primer, sa tvrdnjom „bez jakog vođe je svaki narod kao čovek bez glave” složilo se ukupno 64 odsto ispitanika, pri čemu čak 43 procenata u potpunosti, a 21 odsto je izabrao odgovor „uglavnom se slažem”. Samo 13 odsto građana odbacuje ovu misao, dok je gotovo četvrtina, odnosno 23 odsto, neodlučna ili nema formiran stav o tom pitanju.

Poređenja radi, u istraživanju Konzorcijuma instituta društenih nauka 1990. godine, u bivšoj Jugoslaviji se s tom tvrdnjom složilo blizu 77 odsto ispitanika, a u istraživanju 1994. godine 69 odsto, ali i tada 43 procenta u potpunosti. Na osnovu toga je moguće zaključiti da prihvatanje ovog autoritarnog stava postepeno i vrlo sporo opada.

– Rezultati nisu iznenađujući jer živimo u vremenu koje je, kako to sociolozi i psiholozi vole da kažu, „vrednosni vakuum“. Naime, napušten je stari sistem vrednosti, a novi još nije uspostavljen. Građani su u takvoj situaciji izgubljeni. Pri tom, teško je i na ekonomskom i na političkom planu, pa nije iznenađujuće što, kada se uzme sve u obzir, građani traže vođu – objašnjava Vladimir Mihić, asistent na odseku za psihologiju Novosadskog univerziteta.

Prema podacima koje je izneo dr Bora Kuzmanović, sa originalnom tvrdnjom iz Adornove skale „ono što je ovoj zemlji najpotrebnije, potrebnije od zakona i političkih programa, jesu nekoliko hrabrih, neumornih vođa u koje narod može imati poverenja”, 1994. godine se saglasilo 60 odsto, a sada 56 odsto ispitanika. Međutim, potrebno je imati u vidu da je nekada ovu tvrdnju eksplicitno odbacivalo 27 odsto ispitanika, a sada samo 13 odsto, jer je veliki broj izrazio „samo” rezervisanost i neodlučnost prema iskazanoj ideji.
 
Čvrsta ruka

Sociolog Jelena Petrović-Desnica kaže:

– Nije čudno s obzirom na to da nikada nismo bili bez vođe. Nemamo ni demokratsku kulturu, niti tradiciju. Međutim, moramo da imamo u vidu da traženje vođe predstavlja i beg od sopstvene odgovornosti. Sve to, naravno, ima uticaj na sve sfere života. Od kuće do posla. Potrebno je znati da se ljudi koji su skloni da vođu traže na najvišem nivou i sami postavljaju kao vođa, u negativnom smislu, naspram ljudi koji su im na neki način podređeni.

U najkraćem, rezultati neumoljivo ukazuju na stav naših građana da je neophodno poštovati autoritet uopšte, na značaj vođe, zalaganje za poslušnost i disciplinu, osobito kada je reč o deci i mladima. Sa stavom „poslušnost i poštovanje autoriteta su najvažnije vrline koje deca treba da nauče“ slaže se 62 odsto odsto ispitanih, dok ih je u istraživanju urađenom 1994. godine bilo 74 odsto – i tada je to bila najprihvaćenija tvrdnja. Međutim, u novom istraživanju opet se veoma mali broj ne slaže sa navedenim iskazom u poređenju s onima koji izražavaju neodlučnost i kolebljivost po ovom pitanju: 14 naspram 24 odsto.

Ujedno čak 52 odsto ispitanih prihvata i tvrdnju „ne treba dozvoliti deci da iskazuju svoju neposlušnost”, dok se s njom ne slaže svega petina – 20 odsto građana. U raznim varijantama naši roditelji insistiraju na značaju poslušnosti autoritetu, odnosno vođama u porodici. O ovakvim rezultatima istraživanja, sociolog Jelena Petrović-Desnica kaže:

– Kod nas je porodica i dalje patrijarhalna, što se može dovesti u vezu s pričom o autoritetima. Podatak po kojem 52 odsto ispitanika smatra da „ne treba dozvoliti deci da iskazuju svoju neposlušnost“ takođe je deo iste priče. To, u suštini, znači da više od polovine građana smatra da deci ne treba dozvoliti pravo na mišljenje. U pitanju je ista matrica koja se ponavlja, pa će i današnja deca kada odrastu tražiti svog vođu.

Dr Kuzmanović navodi da, kada se sumiraju sve kategorije ispitanika i postavljena pitanja, zaključak je da u Srbiji kod građana preovlađuje autoritarna orijentacija.

– Može se konstatovati da se u najdonjoj kategoriji, dakle jaka neautoritarnost, našlo samo tri odsto ispitanih, u kategoriji umerene neautoritarnosti ih je šest procenata, dok je kolebljivih, neodlučnih i sa pomešanim uverenjima blizu 30 odsto. S druge strane, umereno autoritarnih je 27 odsto, a izrazito autoritarnih više od trećine građana – 34 odsto – navodi dr Bora Kuzmanović.

Psiholog Nenad Milić se slaže s ocenom da još nismo dovoljno zrelo društvo da ne bismo prepoznavali potrebu za vođom:

– Ne kažem da sistem ne pokušava da se formira, ali institucije su još u povoju i građanima ne mogu da budu oslonac. Mi danas imamo slobodu da nešto planiramo, ali ne i da te planove, iz mnogobrojnih razloga, realizujemo. U takvoj situaciji ljudi su skloni da se okrenu vođama s kojima se mogu identifikovati. Spremni su i da malo slobode koje imaju žrtvuju za bilo kakvu uređenost.
 
Za strogost i obrazovani

Karakteristično za ovo istraživanje je što je ukazalo na vrlo slabu povezanost između nivoa obrazovanja i autoritarnosti. Nikada ranije nije ustanovljena njihova tako slaba veza. Na primer, u odgovorima na tvrdnju „bez jakog vođe je svaki narod kao čovek bez glave”, gotovo da nema razlika između ispitanika koji su završili samo osnovnu školu, onih koji su završili srednju školu sa tri razreda i ispitanika koji su završili četvorogodišnju srednju školu. Osobe sa završenim fakultetom ređe se u potpunosti slažu s ovom tvrdnjom u odnosu, na primer, na ispitanike sa diplomom četvorogodišnje srednje škole – 33 prema 43 odsto, ali se zato češće slažu u umerenoj meri, 29 prema 21 procenat. Razlike, dakle, nisu velike.

– Imajući u vidu celinu rezultata ovog istraživanja, a pre svega slabo poverenje u društvene institucije i u aktualne vođe, možemo izvući zaključak da istovremeno postoji i visoka autoritarnost i kriza autoriteta. Ona je nesumnjivo posledica razočaranja u rezultate tranzicije i u ponašanje aktuelnih vođa, ali to razočaranje nije bitno poremetilo autoritarnu orijentaciju u smislu određenih stavova, uverenja, vrednosnih merila... Ovako merena autoritarnost ne znači najčešće spremnost građana da se potčine aktualnim vođama, ali znači – vapaj za jakim i pouzdanim vođama koji bi uspostavili red i disciplinu kako bi se izašlo iz haotične situacije. Iako razočarani dosadašnjim, mnogi građani veruju u moguće nove „izbavitelje“. Vođe su se pokazale kao nepouzdane, a promene nisu donele očekivane rezultate. Iz takvog stanja se može roditi nekritičko verovanje da je glavni izlaz u novim jakim vođama koji će uspostaviti red i disciplinu u postojećem haosu i povratiti narušeni osećaj sigurnosti – navodi dr Kuzmanović.
 
O deci i liderima
- Poslušnost i poštovanje autoriteta su najvažnije vrline koje deca treba da nauče
- Sa ovim stavom slaže se 62 odsto odsto građana (pre 15 godina u njega je verovalo 74 odsto ispitanih)
- Neodlučnih po ovom pitanju je 24 odsto
- Samo 14 odsto roditelja se ne slaže sa ovim stavom
- Roditelji insistiraju na poslušnosti. Čak 52 odsto ispitanih prihvata tvrdnju „Ne treba dozvoliti deci da iskazuju svoju neposlušnost”, dok se sa njom ne slaže svega petina - 20 odsto građana. Ostali su neodlučni.
- Ono što je ovoj zemlji najpotrebnije jeste nekoliko hrabrih, neumornih vođa
- Ovakvo stanovište prihvata 56 odsto ispitanika (1994. godine se sa njim saglasilo 60 procenata građana)
- Čak 31 odsto ispitanika je izrazio „samo” rezervisanost prema iskazanoj ideji
- Trvdnju eksplicitno odbacuje svega 13 odsto građana

Izvor: Blic

То се људи надају да ће и у Србији једног дана на власт доћи неко попут Путина да заведе реда међу банду лоповску и тајкуне. Срећа па динкић још није увео порез на машту.

Old habits die hard 

Navikli ljudi da imaju "cvrstu ruku" i da neko razmislja i za njih za vreme Tita i Milosevica pa misle da ce tako biti bolje 

Inace, ne slazem se da je dobro ali se slazem da ce samo na taj nacin nasem narodu neke stvari biti potaman

Narod veruje da ce doci neka osoba i umesto njih uraditi sav posao koji oni trebaju da urade.

Tek 57 % ljudi je svesno ovoga, nije ni cudo sto smo tako bedna drzava.
Ima i toga, ali je cinjenica da je vodja vrlo bitan faktor za rad bilo kakve ekipe.
Danas u ovakvom demokratskom drustvu vodje ne postoje. Ako pogledamo Srbiju imamo Tadica, Cvetkovica, Dacica,.. ne postoji osoba koja ce preuzeti odgovornost i zbog toga se odgovornost cesto deli ili prebacuje sa jednog na drugog sto nikako nije dobra stvar.

Naravno. U izvesnoj meri je vazan i vodja ali u manjoj meri nego sto mi to mislimo. Problem je u narodu jer kakav narod, takva i drzava.

Ja sam vec rekao na jednoj temi da je Srbiji potreban diktator, jer dok se svi dogovore odose i Srbi i Srbija u ku'''
Ja se kandidujem is diaspore.  Obecavam leba, ulja i mleka, obecavam da cu da pomlatim pedere ko kruske i da cu da vratim vojsku uz to poslati ih prvo u Novi Pazar da se razracunaju sa mudzahedinima pa onda Juznije, a pola milicije raspustiti kao suvisno.  Obecavam da cu sve pogane politicare pohapsiti i da necu nista ukrasti. E ako nas bombarduju ponovo, perem ruke od krivice.

I da
Imam gore ko onaj na zenskom kutku da pokazem kitu EU, UN i ostaloj bagri.

Ukupno vreme na vlasti= 24sata

Kakav narod takav i vodja, kakav vodja takav i narod retko se desi da tu neko iskace.
Nije samo Srbiji potreban diktator nego svakoj zemlji. Ali ne diktator u smislu da treba da terorise narod ili da leci svoje neke komplekse.
Vodja treba da bude pre svega osoba koja veruju u ulogu vodje i koja veruje da vodja postoji samo zato da bi ostalima pomogao da bolje napreduju. A to sto je svojim delovanjem pomogao ljudima da napreduju traba da mu bude najveca satisfakcija ( ali ne i jedina).

Citas me ko knjigu 

Rezultat istraživanja ne iznenađuje. S obzirom na zadnjih 50 godina naše istorije, očekivano je da preovlađuje autoritarni tip ličnosti.