Maštamo o običnom životu

Aleksandar Rodić    | 22. 08. 2010. - 00:02h | Foto: Dreamstime    | Komentara: 17
Za život bez trzavica, sa mogućnošću da sebi i deci obezbedimo ono najosnovnije – stan, auto i školovanje, suprug i ja bi trebalo da imamo oko 2.000 do 2.500 evra redovnih primanja. Od tih para mogu da se plate rate za stan i automobil i da se uštedeti za školarine – piše čitateljka koja je uzela učešće u anketi našeg lista o očekivanjima i željama građana Srbije.

Kolika su primanja naše čitateljke, nije nam poznato. Ukoliko odgovaraju prosečnoj srpskoj plati, koja iznosi oko 330 evra, od života bez trzavica nema ništa. Sudeći po rezultatima ankete koju smo sproveli, za pristojan život u Srbiji potrebna su primanja od oko 2.000 evra. Da u pitanju nije luksuz, i da je ta suma dovoljna tek za pristojan život četvoročlane porodice, potvrđuje i Milan Nikolić, direktora Centra za proučavanje alternativa.

– Pre nekoliko godina u Centru smo radili istraživanje koje se tiče pristojnog života četvoročlane porodice. Suma od 2.000 evra, koju su vaši čitaoci naveli, odgovara i rezultatima do kojih smo mi došli. Osim potrošačkih korpi, kojima se manipuliše, uključili smo i plaćanje svakodnevnih putnih troškova, pripremu dece za školu, odlazak u pozorište ili bioskop i još mnogo toga što pristojan život podrazumeva. Važno je pomenuti i da 2.000 evra nikako nije dovoljno ako u kući postoji teško bolesna osoba ili ako porodica nema svoj stan, već plaća rentu – navodi Nikolić.

Zaštita zaposlenih

Iako se na listi prioriteta nalazi na prvom mestu, visina plate nije jedini problem građana. Tako se među težnjama za onim što pristojan život znači nalazi i posao u struci uz mogućnost napredovanja i usavršavanja, ali i poštovanje prava radnika, pre svega onih koja se odnose na prekovremeni rad, vikende i godišnje odmore.
 
– Želeo bih da moja prava kao zaposlenog budu zaštićena, jer se prekovremeni rad ne plaća, bonusi su retkost, a odmori i vikendi nisu nešto na šta mogu da računam sto odsto. Veća zaštita prava na radnom mestu bi rešila taj problem – smatra jedan od anketiranih čitalaca.

Da su naši čitaoci u pravu i da se ova civilizacijska tekovina u Srbiji grubo krši, potvrđuje i Ljubomir Orbović, predsednik Samostalnog sindikata Srbije.
 
– Srbija se danas u Evropi, i to kad ubrojimo i zemlje iz bivšeg Istočnog bloka, nalazi na samom začelju poštovanja prava radnika. Oko 200.000 radnika ne prima platu redovno, a čak 110.000 prima minimalnu, ili čak manju zaradu od minimalca. Poslodavci ne poštuju ugovore o radu, prekovremeni rad se retko plaća, a slična je situacija i s odmorima. Nezaposlenost je velika, pa su radnici žrtve manipulacije. Vredi ipak pomenuti da postoje velika i ozbiljna preduzeća koja prava radnika poštuju, a da ih krše uglavnom mala i srednja preduzeća – objašnjava Orbović.
 
Biznis, nekretnine i putovanja

S druge strane, ohrabruje podatak koji govori da je veliki broj građana spreman da eventualno veliki novac do kojeg bi došao investira u biznis. Da je situacija prethodnih godina bila potpuno drugačija, svedoči još jedno istraživanje Centra za proučavanje alternativa.

– Po istraživanju koje smo uradili na uzorku od 800 radnika u prvom talasu otpuštanja u kragujevačkoj „Zastavi“, svega dva odsto njih se odlučilo da novac uloži u neki posao. Uglavnom su u pitanju bili kiosci. Ostatak je otpremnine, koje nisu bile male, potrošio na obnavljanje tehnike, vraćanje dugova, automobile... Nije ovo nikakav izuzetak, slična je situacija s radnicima brojnih preduzeća, a mogu se naći i ekstremniji primeri – dodaje Nikolić.

Građani bi, međutim, i dalje najradije novac uložili u nekretnine. Jedni kako bi rešili stambeno pitanje, a drugi kako bi obezbedili dodatni izvor prihoda. Ipak ima i onih koji razmišljaju drugačije. Veliki deo naših čitalaca bi novac potrošio i na školovanje, oročili bi ga u banci, uložili u penzione fondove, a dosta njih bi, ako ne čitavu, onda bar deo sume potrošio na putovanja.

Fali nam i humanosti

Mišljenja su podeljena po pitanju toga koliko nam je potrebno da budemo srećni. Međutim, čini se da je najbolji odgovor dao čitalac koji je naveo – „od svega pomalo“. Tako građani navode da nam za sreću fali uređenija zemlja, bolja kulturna, zdravstvena i obrazovna politika, jednake šanse za sve, više tolerancije, poštenja i pravde, ali i humanosti.

Međutim, ima i onih koji tvrde i da sami možemo da promenimo dosta toga bez ikakvog novca.

– Potrebno nam je jako mnogo, ali ne novca već truda. Dok se mi sami ne promenimo i ne promenimo svoje navike i način života, nećemo živeti bolje. A to su neke stvari za koje nije potreban novac, već nešto poput opšte kulture, društvena svest… – tvrdi jedan čitalac.
 
Kakav posao priželjkujete i sa kolikim mesečnim primanjima biste sebi mogli da priuštite pristojan život?
 
- Dinamičan posao koji će mi omogućiti da napredujem.
 
- Posao u struci, zbog kojeg sam prošao golgotu na fakultetu u vreme najveće inflacije.
 
- Radim posao za koji sam se školovao i koji volim, te sam zadovoljan, a i plata i uslovi rada su pristojni (za Srbiju), sa tendencijom da idu nabolje.
 
- Bilo kakav gde je plata redovna i gde se radnik poštuje.
 
- Nešto gde sedim za kompjuterom i kuckam. Od rada u prosveti sam odustao jer je omladina takva kakva jeste. Plata, recimo kao u prosveti, uvek mi je bila sasvim dovoljna.
 
- Želim normalan posao u svojoj struci, umesto biroa, ili raznih poslova po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima.
 
- Posao koji već imam, u pitanju je državna bolnica, ali da je plaćen 2.000 evra. Da se razumemo, toliko ga volim da ću ga raditi za bilo koje novce, ali ovo bi bilo pošteno.
 
- Što se tiče mesečnih primanja, bez lažne skromnosti voleo bih da imam oko 2.000 dolara, mada mislim da je osim novca takođe bitna atmosfera u kojoj radite i da čovek zaista voli posao kojim se bavi, jer samo tako može da bude istinski srećan.
 
- Posao koji ću dobiti zahvaljujući svojim sposobnostima i talentima. Kreativan, sa šefovima koji će podsticati radnike na prave načine, a ne drekom i histerisanjem... Za platu je lako, samo da je preko 300 evra.
 
- Oko 2.500 evra mesečno neto, doktor sam nauka, ali da mi država omogući potporu da mogu nadalje da ulažem u posao.
 
Kako biste uložili ili potrošili 100.000 evra?

- Definitivno u kupovinu nekretnina i izdavanje.
 
- Prodao bih sve ovde i kupio neku kućicu u nekom grčkom primorskom selu i postao ribar.
 
- Dva manja stana. Danas se samo nekretnine isplate.
 
- Kupio bih stan i čuvao ostatak para za doktorske studije.
 
- Otišla bih na selo, zasnovala plantažu borovnica, možda i jednu malu pilanu.
 
- Uložio bih u fondove za penziju, za suprugu i mene, kao i za školovanje dece.
 
- Manji stan u predgrađu plus oronulu kućicu sa placem u okolini Beograda. Otišao bih i u Nemačku/Austriju/Švajcarsku na studije.
 
- Da imam 100.000 evra, oročila bi ih u banci i kupila devet odsto kamate godišnje.
 
- U stambeni prostor (oko 70.000), ulaganje u sopstveni biznis (20.000 evra), a ostatak na štednju.
 
- Kupila bih stan i auto. Imati krov nad glavom je valjda osnova mirnog života, a s ostatkom bih putovala.
 
- Uložio bih u samodovoljnu farmu (povrtarstvo, plastenik).
 
- Deo novca svakako u nekretninu za izdavanje sigurna mesečna primanja, a ostatak na neka sopstvena i porodična zadovoljstva.
 
- Prvo bih kupio sebi kuću da napokon imam neku svoju imovinu, a ne stan koji je, navodno, opštinski, a u stvari se ne zna čiji je.
 
- Moj san je da dobijem dovoljno para da se školujem na nekom boljem, evropskom, fakultetu, jer bi mi ta diploma pružila mnogo veće mogućnosti od ove naše.
 
- Uložila bih u posao ima zapravo prilično isplativih poslova koji mogu da se pokrenu u Srbiji (sušenje divljih plodova što je neko već pomenuo, farma puževa, prerada starog papira…). Sve to može relativno brzo da se isplati kad bismo imali zakone i klimu za poslovanje.
 
Da li nam je potrebno mnogo da bismo zadovoljno živeli u Srbiji?

- Mnogo, pre svega živaca i autizma.
 
- Potrebno je mnogo, socijalna politika nije više ni na nuli, otišla je u minus, zdravstvo takođe, obrazovanje, o standardu da ne pričam.
 
- Rekoh, 2.000 evra.
 
- Užasno mnogo. Očekujem da u sopstvenoj zemlji budem bar jednak sa stranim državljanima i stranim privrednicima.
 
- Nije potrebno mnogo, potrebno je malo, a mi ni to nemamo.
 
- Za sreću je potrebno tako malo, ironija je što nam baš to malo uvek nedostaje.
 
- Apsolutno. Ovde je život skup za prosečna primanja, a ponuda je mizerna i izuzetno siromašna. Kada kažem ponuda, mislim na sve što se nudi na tržištu, na kulturu, sport, školovanje, usavršavanje, razonodu, ponudu restorana...
 
- Nije nam potrebno mnogo. Dovoljno je da ne bacamo smeće po ulici, radimo, stvaramo, vaspitavamo decu, organizujemo razne manifestacije za mlade i ostale, budemo malo tolerantniji. Odmah bi se popravio kvalitet života u Srbiji.
 
- Mnogo nije potrebno za pristojan život, ali mislim da smo zaboravili šta pristojan život znači, te nam sve preko 300 evra mesečno zvuči kao „dobra plata“.
 
- Vrlo malo... svega!
 
- Nije potrebno mnogo, samo je potrebna volja, pre svega vlasti: da svaki grad u Srbiji ima bioskop, pozorište, zatvoren bazen, sportske terene...
 
- Nije, mislim da smo toliko toga prošli da smo zaboravili šta je standard, a šta luksuz, pa smo zadovoljni najosnovnijim stvarima.
 
- Da,potrebno je najviše onoga što je trenutno najnedostižnije –pravde i istine, poštenja i humanosti...
 
- Za normalnu zemlju treba nam dosta toga – ličan osećaj odgovornosti na radu, funkcionalno sudstvo, organizacija zemlje je katastrofalna – bez dobre administracije nema poslovanja.
 
- Mnogo više poštovanja i razumevanja za običnog čoveka, a mnogo manje ponižavanja koja su isplivala na površinu poslednjih godina od strane svih koji mogu da ponize običnog građanina.

Izvor: Blic