BITKA ZA KOŠARE Najherojskija priča iz RATA NA KOSOVU



Foto: youtube

Kako navodi RTS, napad je bio silovit, iznenadio je Vojsku Jugoslavije i OVK je zauzela karaulu, ali nije uspela da dublje prodre na Kosovo i Metohiju, što je bio osnovni cilj napada. Vojska Jugoslavije imala je 108 poginulih, a OVK više od 200.

Oko 1.500 pripadnika OVK, uz podršku albanske artiljerije, NATO avijacije i instruktora napalo je rejon karaule Košare na frontu širine nekoliko kilometara rano ujutro 9. aprila 1999. godine. Do 9. aprila NATO nije gađao Košare, ali jeste druge položaje na jugoslovensko-albanskoj granici. Karula je locirana na obroncima Prokletija, nedaleko od Djakovice i Dečana.

Izviđači u neprijateljskim uniformama

U tom trenutku na frontu je bilo nešto više od 100 pripadnika graničnih jedinica Vojske Jugoslavije. Zbog žestokih napada iz vazduha, ali i diverzija OVK, veća pomoć nije mogla odmah da stigne.

Procena vojnog vrha bila je da će kopneni napad najverovatnije krenuti iz Makedonije gde se već nalazilo oko 16.000 vojnika NATO-a, a pretpostavke da će glavni napad ići preko Košara nije bilo.

Posle pada karaule, stiglo je pojačanje od više stotina pripadnika Vojske Jugoslavije iz pešadijskih i specijalnih jedinica, tako da je linija fronta stabilizovana 19. aprila i nije bilo većih pomeranja do kraja rata.

Prisluškivanjem radio veza Vojska Jugoslavije je ustanovila da su artiljeriju i minobacače, veoma precizno navodili ljudi koji su govorili italijanski i francuski. Izviđači su na neprijateljskim uniformama viđali italijanske, francuske, turske, britanske i oznake Armije BiH sa ljiljanima.

Za Vojsku Jugoslavije nije bilo odmora

Kako navodi RTS, na vrhuncu borbi Vojska Jugoslavije imala je oko 1.200 vojnika, a OVK, sa dobrovoljcima i albanskim jedinicama pet do šest hiljada. Snage OVK su ratovale u smenama, dok za VJ nije bilo odmora.

Velika koncentracija snaga na Košarama koštala je OVK napuštanja mnogih položaja, jer je utvrđeno da su mnogo delovi granice sa albanske strane bili gotovo bez ikakve odbrane.

Svest da ukoliko padne linija fronta na Košarama, kreću mnogo ozbiljniji sukobi sa OVK i NATO, sa neizvesnim krajem, držala je moral na visokom nivou. Vojska Jugoslavije je često išla u napade po ledenoj kiši, mrazu, magli i snegu dubine jedan metar i branila svaki položaj do poslednjeg trenutka - što je dodatno uticalo na pad morala kod neprijatelja.

Cilj napadača, OVK, NATO-a i albanske vojske bio je da se prodre u Metohiju i da se snage Vojske Jugoslavije, do tada maskirane i dobro sakrivene, nateraju na otvorenu borbu u kojoj bi do izražaja došla tehnološka prednost NATO avijacije.

Teritorija SRJ koju je zgresor uspeo da zauzme bila je svega četiri kilometra u širinu i par stotina do hiljadu metara u dubinu.

Bizarne scene krvavih borbi

Tokom krvavih borbi na Košarama bilo je i mnogih bizarnih scena, u koje je teško poverovati. Dešavalo se da ljudi sa obe linije fronta zbog guste magle zalutaju u neprijateljske rovove i vrate se u sopstvene, a da ih niko ne primeti.

Zbog stalnog prisluškivanja jedan rezervni oficir VJ se prisetio američkih Navaho Indijanaca iz Drugog svetskog rata, i angažovao dvojicu Roma, pripadnika VJ, koji su na svom jeziku radio vezom navodili jugoslovensku artiljeriju i minobacače. Do kraja rata NATO i OVK nisu uspeli da shvate o čemu se radi, jer nisu razumeli romski jezik.

Glavninu graničnih jedinica na Košarama pre bitke činili su vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka koji su služili vojsku od marta 1998. godine i imali su uglavnom po 19 ili 20 godina. U bici za Košare u redovima Vojske Jugoslavije borio se veliki broj dobrovoljaca iz zemlje i inostranstva. Osim Rusa - Kozaka iz padobranskih jedinica, u redovima dobrovoljaca bili su ljudi iz drugih evropskih zemalja - takozvani "internacionalni odred" od tridesetak ljudi činili su ljudi iz zapadnog dela Ukrajine, Finske, Švedske, Danske, Holandije i po jedan Škot i Irac iz Velike Britanije.

Oni su dali živote na Košarama

Poginulo je 108 pripadnika vojske i dobrovoljaca, a tela nekoliko vojnika nikada nisu izvučena sa granice. Danas se na području karaule Košare nalazi oko 150 grobnica, poginulih pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova, ali se procenjuje da je još nekoliko desetina ljudi iz redova OVK sahranjeno u Albaniji, navodi RTS.

Bitka za Košare je zvanično završena 14. juna 1999. godine, kada se Vojska Jugoslavije na osnovu Kumanovskog sporazuma sa snagama KFOR-a povukla sa Košara. Povlačenje je za razliku od drugih delova Kosova, proteklo bez ikakvih incidenata, a neprijatelji su jedni druge mirno posmatrali.



Izvor: Blic

poucna prica

Srbi su ratnici, to nam je u genima. Losi politicari, ali silni borci, samo svaka nasa borba je bila Termopil bez ikakvog cilja.

Неретва и Кошаре
Објављено: 21.05.2016.год. Преузмите краћи линк http://vostok.rs/index.php?option=n&idnovost=89239



Код већине Срба одавно нема онога чега је код јунака на Кошарама било у изобиљу

У току су иницијативе, у неколико градова Србије, да се променама назива улица (неке носе имена људи о којима се ништа не може рећи, ни уз помоћ енциклопедије) одржи сећање на јунаке карауле Кошаре. То је оно трагично-херојско место на граници Србије и Албаније, где су припадници наше војске, априла, маја и јуна 1999. године, показали да човек може више него што му је дато. За све то време били су изложени сталној артиљеријској ватри Војске Албаније, нападима ОВК и ударима НАТО авијације. Погинуло их је 108.

Верујмо да је ово са улицама почетак нечега вредног, другачијег односа према сопственој историји, оној које не смемо да се стидимо, посебно коју не смемо да заборавимо.

У почившој Југославији не беше човека који није бар једном одгледао филм "Битка на Неретви". Само у биоскопима Титове државе, да не спомињемо ТВ емитовања, то дело Вељка Булајића видело је скоро пет милиона људи. У целом свету око 400 милиона. Филм је номинован за Оскара, у категорији најбољи инострани филм, играли су светски позната имена, Јул Бринер, Орсон Велс, Ентони Досон, Франко Неро, Харди Кригер, Силва Кошћина...



 Војници Војске СР Југославије на Кошарама

Био је то идeолошки, политичко-пропагандни филм, рећи ће многи. Уз додатак да је Булајић управо у "Неретви" заокружио негативни, скоро дивљачки визуелни идентитет припадника Југословенске војске у отаџбини. Тачно је, и једно и друго, као што је тачно да је "Неретва" одличан филм и да су комунисти (говоримо о југословенским) савршено користили масовне медије, представљајући своју ретуширану, до каплаје увеличану борбу против "непријатеља". Дозвољено, и легитимно на крају крајева.

Не постоји становник Србије, ове садашње, који није одгледао најмање три филма о херојству америчких војника, у неком обручу, пробоју, нападу, десанту..., а како од грађанског сукоба средином 19. века у САД није било рата (не рачунајући удар Јапана на Перл Харбур), јасно је да се ради о екранизацијама америчких инвазија по свету. Таква је била и она из 1999. године, на Србију и Црну Гору, с караулом Кошаре, сада већ митским местом, у тој инвазији...




 Ратко Дмитровић
А зашто српске филмаџије за ових 16 година нису ни покушале да сниме филм о Кошарама? Кад већ имитирају холивудску продукцију - а у већини случајева раде баш то - како да никоме на памет није пало да по узору на, шта знам, филм "Пад Црног јастреба", на пример, сними филм "Кошаре"? Ту не треба ни инспирације ни имагинације.

Да, али треба онога чега код већине Срба одавно нема. Код оних на Кошарама било је у изобиљу.

Ратко Дмитровић

ЕКСКЛУЗИВНО: Караула Кошаре данас — све је исто као пре 17 година


Александар Јабалановић, који је на Видовдан после 17 година отишао на Кошаре, најавио је да ће тамо бити подигнуто спомен-обележје палим српским борцима. Кошаре су, каже он, срамота Европе која је бомбардовала српску војску која се бранила од терориста, истих оних који данас убијају по Европи.

Вест да на српско-албанској граници на Косову и Метохији на караули Кошаре један Србин на Видовдан полаже венац и пали свеће српским борцима палим на овом месту 98/99. године као гром из ведра неба погодила је албанске политичаре, док су приштински медији пожурили да овај чин окарактеришу као „провокацију“.



Александра Јаблановића, који је положио венац на Кошарама, одмах су назвали „провокатором“. Он за Спутњик каже да је његова намера била да полагањем венца на караули Кошаре на Видовдан ода почаст погинулим борцима који су 82 дана бранили и одбранили караулу, подсећајући да су српски војници на овом положају били изложени најжешћим нападима током рата на Космету 1998. године и НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године.

Наш саговорник, који је иначе државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије, каже да је тамо отишао самоиницијативно. На Кошарама, где је за Србе иначе приступ готово па немогућ, Јаблановић је остао тачно 82 минута, управо онолико колико дана је и трајала одбрана Кошара.

„То је био најосетљивији део српске одбране, а са српским војницима караулу су бранили и руски козаци. Венац који сам положио је намењен и Србима и војницима из интернационалне бригаде који су ту оставили своје животе. То што Албанци моју посету Кошарама сматрају провокацијом говори о њиховој незрелости. Караула Кошаре не служи да би се провоцирали Албанци него да би се освежила сећања на херојски чин српске војске, младића од 18-19 година који су бранили Републику Србију и који су за њу дали своје животе. Они су ту земљу тамо заштитили, јер да није било њих тамо, данас не би на Косову и Метохији било ни српског народа“, уверен је Јабалановић.

Саговорник Спутњика открио је да ће 17 година после битке на Кошарама бити покренута иницијатива да се на том месту подигне спомен-обележје за пале српске борце.

„Наш следећи корак биће да тамо саградимо један маузолеј-споменик за све борце који су се борили за Србију, а који су тамо пали. Тај споменик нека буде сведок једне херојске борбе и једног страшног времена страдања најхрабријих синова нашег народа“, истакао је Јаблановић.

Јаблановић је остао тачно 82 минута, управо онолико колико дана је и трајала одбрана Кошара.
До самих Кошара се на Видовдан, каже, пробио као и сви Срби пре њега — решеношћу и храброшћу.

„Паркирао сам се четири километра од саме карауле и тај део пута препешачио кроз шуму. Положио сам венац и запалио свећу нашим херојима који су Кошаре бранили 82 дана“, наводи наш саговорник.

Јабалановић каже да тих 82 минута које је провео на Кошарама на Видовдан не могу да се пореде са оним што су наши војници урадили да одбију нападе ОВК и НАТО-а.

„На Кошарама сам затекао рушевине, део територије који и после 17 година изгледа као да су се борбе завршиле пре четири дана. Оно што сам тамо видео треба да види цела Европа, и то би требало да буде срамота Европе која је бомбардовала српску војску која се бранила од терориста, истих оних који данас убијају бомбама по Европи“, каже Јаблановић.

Саговорник Спутњика додаје да га је посета Кошарама лично заувек променила и да једино што је могао да каже јесте — хвала свима српским војницима и свима онима који су се борили на страни Србије и „показали зубе“ непријатељу.

„Албанци су рекли да на Кошаре неће више крочити српска нога, ево крочила је! Слагали су, као што лажу да је Косово независно“, емотивно је своју посету Караули Кошаре доживео Јаблановић.

Албанци су, иначе, недалеко од карауле Кошаре већ одавно подигли спомен-обележје припадницима ОВК који су учествовали у овој тешкој бици.

Осамнаест година од напада на Кошаре


Пре тачно 18 година удружене снаге НАТО-а и албанских терориста отпочеле су офанзиву на караулу Кошаре и друге војне положаје на српско-албанској граници.

Тај планирани пробој у Метохију спречен је херојским отпором и пожртвовањем наших војника, указала је владина Канцеларија за Косово и Метохију.

„Херојство бранилаца наше државне границе, који су се јуначки борили за сваки метар српске земље, Битку за Кошаре сврстава међу најсветлије тренутке наше војне и националне историје“, истиче се у саопштењу.

Како се додаје, наша војска је, уз немале жртве, успешно недељама одолевала бројно и технолошки надмоћнијем непријатељу, али ју је свест о томе да брани оно што је српском народу најсветије учинила непобедивом.

„Херојска епопеја бранилаца Кошара ће нас вечно подсећати да је српски народ непобедив онда када се јединствено бори против зла и неправде и штити оно што му је најмилије и најдрагоценије“, напоменула је Канцеларија за КиМ.

Нека је вечна слава нашим палим јунацима у Битки за Кошаре и онима који су преживели да о њој приповедају будућим поколењима, истиче се у саопштењу.

 

Извор: Танјуг

Почело снимање филма о Кошарама и Паштрику


Радио-телевизија Србије у копродукцији с Министарством одбране и Војнофилмским центром „Застава филм“ почела је снимање документарно-играног филма о борбама на Кошарама и Паштрику 1999. године. Филм ће бити емитован на двадесетогодишњицу НАТО бомбардовања као захвалност свима који су штитили границу отаџбине током 1999. године, али и почаст онима који су дали животе за одбрану земље.

На Кошарама је гинула младост, изјавила је данас ауторка документарно-играног филма о борбама 1999. у граничном простору некадашње СРЈ на Косову и Метохији Слађана Зарић, новинарка Информативног програма РТС-а, и указала да је, према њеној рачуници, просечна старост погинулих на Кошарама и Паштрику износила 25 година.
 
„То су момци који су били на одслужењу војног рока и ја бих желела да у највећој мери њима посветим овај филм. Не знам да ли се официри са тим слажу, али за мене су хероји Кошара управо војници на одслужењу војног рока“, рекла је Зарићева на конференцији за новинаре и додала да су војници имали 18, 19 или 20 година.

Спречавање продора непријатеља на Косово и Метохију коштало живота 108 војника
У документарно-играном филму који се снима у копродукцији Радио-телевизије Србије и Министарства одбране Републике Србије, хронолошки ће бити испраћена дешавања од напада на караулу Кошаре 9. априла 1999. године, уз осврт на догађаје на Косову и Метохији који су им претходили годину дана раније, па све до потписивања Кумановског споразума јуна 1999. године.

У борбама против припадника ОВК и албанске војске, које је подржала НАТО авијација, живот је изгубило 108 припадника југословенске армије.

На линији фронта од неколико километара дуж границе, наши војници успели су да зауставе непријатеља и спрече продор на Косово и Метохију...

Ауторка Слађана Зарић је навела и да је до сада разговарала са 70 учесника борби – на основу сведочења некадашњих војника, официра, медицинског особља, као и сниматеља и новинара, биће снимљене реконструкција и драматизација појединих догађаја како би се, уз архивски материјал, приказали догађаји од 9. априла до 14. јуна 1999. године.

Очекује да филм буде приказан на 20. годишњицу НАТО бомбардовања.

Показујући на фотографије погинулих војника са Кошара и Паштрика, постављене у РТС-овом Студију 4 на Београдском сајму, у којем је одржана конференција за новинаре, Зарићeва је рекла да их је довољно погледати да би се схватило да је на Кошарама „гинула младост“.

„Само пробајте да схватите како то изгледа када је 40 дана смрт свуда око вас, када гинете или од минобацача, или од снајпера, или од авиона који баца бомбе. Ту су бачене и касетне бомбе, тако да у сваком тренутку ви живите са неком варијантом да сте ви потенцијални следећи. Знате, када сам ја њих питала шта је на Кошарама било најстрашније, одговори су били – најстрашније је кад се не пуца. Кад се пуца, онда је акција, кад се не пуца, онда се размишља шта је следеће, шта ће се следеће десити“, каже ауторка филма Слађана Зарић.

Министар одбране Србије Александар Вулин сматра да је битка на Кошарама и Паштрику „најхрабрије и најлепше лице наше војске“.

„Најтрагичније место, место истине и место где се показало да упорност, тврдоглавост, жилавост и вештина наше војске немају премца“, оценио је Вулин.

Према његовим речима, војници који су учествовали у борбама на Кошарама и Паштрику 1999. показали су велику храброст, а та битка је „деценијама касније показала велики кукавичлук и срамоту наших политичара“ који су о томе ћутали скоро 20 година.

Вулин сматра да је подизањем споменика погинулом војнику Тибору Церни, Александар Вучић „разбио заверу ћутања и истина више није могла да буде сакривена“.

„Србија је дочекала прилику да се захвали и одужи спомеником, булеваром и филмом, али и истином о нашим јунацима“, оценио је Вулин и додао да су „они пример како Србија треба да изгледа у најтежим тренуцима“.

На конференцији је говорио и официр Душко Шљиванчанин, некадашњи командант 53. граничног батаљона Војске СРЈ, који је оценио да су припадници тог батаљона истрпели најтежи удар непријатеља и тиме омогућили долазак појачања.

Шљиванчанин је истакао да међу припадницима Војске СРЈ који су се борили на Кошарама и Паштрику нису били само Срби, него и Црногорци, Роми, Мађари и Бошњаци.

Генерал Драган Живановић, некадашњи командант 125. моторизоване бригаде у саставу Приштинског корпуса, оценио је да се о борбама на Кошарама и Паштрику дуго није говорило, али да се сада слободно може говорити о томе.

Он је рекао да му је драго што се снима документарно-играни филм у којем ће учесници битке моћи да изнесу своја сећања и да то остане поколењима.

РТС, ФОНЕТ

Нажалост пошто смо под окупацијом, а на власти је издајнички режим, филм ће бити политички коректан, односно приказаће непријатеља у набољем могућем светлу, односно онако како желе западне силе које данас владају.
Никако не смеју да увреде квази државу и њихове креаторе.

Непријатељ ће бити приказан у лажном оделу представљен као секуларни албански националиста коме помаже само НАТО и који се бори само за велику Албанију.
Нико неће у филму убацити сцене из џамија где имам промовише прави ислам који мора да се бори против неверника, где елиминишу поједине шиптаре који нису схватили прави план се примају на национализам, нико неће споменути муџахедине који су се борили тамо, који нису дошли ту због велике Албаније, већ велике исламске државе и нико неће споменути данашњост где млади албански муслимани одлазе у свети рат.

Права истина је да је непријатељ ислам, односно исламизовани шиптари, којима није циљ да створе велику Албанију већ да то буде прелазна фаза односно маска која западу не смета, а крајњи циљ је исламска држава која би повезала Рашку и Босна и Турску са друге стране.
То запад не жели, а Срби не знају или не желе или не смеју да кажу истину како у овом будућем филму тако и у свакој причи о КиМ.

Филм ће заправо промовисати НАТО вредности, јер сам НАТО ће бити задовољан филмом, што се крије истина о верском рату и зато што ће филм промовисати шиптарску нацију, гурају ислам под тепих, баш на исти начин на који домаће комуњаре и остали издајници преговарају са западом.

Tebi je najvažnije da uočiš neprijatelja. Onda ti je sve dozvoljeno, čak i savez sa manjim neprijateljima