Bitka na Čegru

Bitka na Čegru je jedna od presudnih bitaka vođenih u Prvom srpskom ustanku između srpskih ustanika i Turaka. Bita se odigrala se 31. maja 1809. godine na brdu Čegar (potkovica, stopalo) kod sela Kamenica nadomak Niša.

Svojim junaštvom istakao se resavski vojvoda Stevan Sinđelić. Nemogavši da pobedi brojno jače turske snage koje su prodrle u šanac, Sinđelić je pucao iz pištolj u podzemni magacin baruta. U strašnoj eksploziji nastradali su svi srpski vojnici i mnogo Turaka. Da bi zastrašio Srbe, turski paša je u znak osvete i opomene naredio da se od lobanja palih srpskih ustanika sagradi Ćele-kula na ulazu u Niš. U Ćele-kulu su uzidane 952 lobanje i danas stoji kao simbol borbe Srba za nezavisnost.

Zbog poraza na Čegru, Karađorđe je morao da odustane od pohoda u Staru Srbiju, a rumelijski vezir je osvojio celu istočnu Srbiju do Velike Morave, gde je Karađorđe sa naporom uspeo da organizuje odbranu. Zima je takođe pomogla ustanicima, pa su se Turci povukli iz istočne Srbije.

Izvor: Wikipedia

Ђорђе Стошић                             

         

Бој на Чегру



Божа Илић, Бој на Чегру

Битка на Чегру одиграла се 31. маја 1809 , на стратегијски важном узвишењу код села Каменица, северно од града Ниша.


Увод

  Узроци избијања Првог српског устанка двојаког су карактера, економског и политичког.   На почетку, устанак је био уперен против дахијског режима, који је и изазвао економске и политичке поремећаје у Београдском пашалуку.
  Легалним повратком јаничара у Београдски пашалук 1799. године, почели су црни дани за српски народ. Тровање троношког архимандрита Стевана Јовановића, убиство тамнавског кнеза Ранка Лазаревића, убиствима митрополита Методија и београдског везира Хаџи-Мустафа паше (1801.год.) настало је доба дахијске страховладе 1801-1804. Дахије Фочић Мехмед-ага, Мула Јусуф, Кучук Алија и Аганлија поделиле су пашалук на четири дела, а у унутрашњости су управу поверили својим блиским рођацима са звањем муселима. Први су остали у сећању народа као велике дахије, а потоњи као кабадахије. Дахије су увеле читлуке, што је додатно оптерећивало српско становништво са новим дажбинама. Дахијски режим је такође уништио српску кнежинску самоуправу која је била успостављена у време Хаџи-Мустафиног режима путем фермана из 1793, 1794. и 1796. године. Тим ферманима Срби су имали право да обављају локалну власт, сакупљају порезе, врше административне и судске функције, док Турци нису могли да се мешају у српску локалну самоуправу нити да живе по селима. Такав систем нарушен је када су дахије по селима послале субаше и ханџије, чиме су се Турци поново вратили на село.
  Положај српског становништва под дахијским режимом био је изузетно тежак услед читлука, разних пореских оптерећења, зулума и др. То је довело до појаве масовне хајдучије у пашалуку. Отуда је српски народ од 1803. године отпочео примреме за дизање устанка против дахија, ради успостављања стања као у време Хаџи-Мустафиног режима.
Припреме за устанак у Ваљевској нахији је спроводио Алекса Ненадовић, а у Шумадији Карађорђе. Српски кнезови су се окупили у манастиру Боговађа 1803. године, када је одлучено да се устанак подигне на пролеће 1804. године. Кнезови су у међувремену преко спахија упутили писмо Порти у којем су се жалили на дахијски режим. За то писмо сазнале су дахије, али нису одмах реаговале. У Шумадији, Карађорђе је на устанак позвао истакнуте Србе Васу Чарапића, Јанка Катића, Младена Миловановића, Милана Обреновића, Стевана Синђелића и др. Сви планови око подизања устанка су требали да се чувају у великој тајности. Карађорђе је преко Аустрије добављао оружје и муницију.
  Упркос тајновитости ових припрема за устанак, дахије су за њих ипак дознале. Необорив доказ дахије су добиле из писма Алексе Ненадовића капетану Митесеру у Земуну у којем је кнез Алекса тражио оружје и муницију за устанак. Због тога су дахије желеле да муњевитом акцијом, тзв. сечом кнезова, спрече избијање устанка. Ова акција имала је за циљ да се уклоне непослушни кнезови и виђенији Срби који су припремали устанак, а уједно и заплаши народ. Повод за сечу кнезова био је султанов ферман из 1804. године у којем султан тражи од дахија да престану са терором јер ће у супротном на њих послати војску друге вере и друге народности. Под том војском дахије су препознали Србе.
  Сечу кнезова у Ваљевској нахији је лично предводио Фочић Мехмед ага, који је заробио и погубио кнезове Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина. У сечи кнезова страдао је и Хаџи-Рувим. Дахије су наредила муселимима да погубе све кнезове које буду ухватили. Пошто су се највише плашиле Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина, дахије су лично предводиле сечу кнезова  у Ваљевској нахији. „Захваљујући таквим околностима“, сечу кнезова у Шумадији нису предводиле дахије, већ нижи органи турске власти. То је омогућило Карађорђу да сачува живу главу.
  Сеча кнезова је изазвала реакцију код српског становништва, које се ускомешало и почело да сакупља оружје. Након што је измакао сечи кнезова, Карађорђе се нашао на збору у Орашцу на Сретење 1804. године са Станојем Главашом, Арсенијем Ломом, Вељком Петровићем, Марком Катићем, и са још око 300 истакнутих људи претежно из Шумадије. Тада је одлучено да се дигне устанак против дахија. Њима су се спонтано придуживали остали сељаци из околине Тополе. Убрзо у сви делови пашалука били у пламену побуне. Васа Чарапић је са Авале побунио Београдску нахију, док су Миленко Стојковић и Петар Добрњац подигли устанак у Смедеревској нахији. Тако је почео Први српски устанак, из кога се родила савремена српска држава.


  Почетак буне против дахија
 
Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,;
Нит' су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божиј угодници,;
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош'о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.


Да би се што правилније сагледали узроци и последице битке на Чегру, историчар је дужан да на овом месту пружи краћи преглед догађаја из Првог српског устанка којих су претходили самом боју на Чегру. 
 
  Велике победе код Иванковца 1805. године, а посебно на Мишару и Делиграду 1806. године, показале су да су српски устаници под вођством Карађорђа способни да на отвореном пољу туку војску Османског царства, а самим тиме постало  је јасно да је устанак изашао из оквира „побуњене хришћанске раје“ и да се претворио у борбу за ослобођење од турске власти.
   Посебно је важно споменути да су се међу устаничком војском, још од 1806, а нарочито 1807. године истакао читав низ храбрих и способних људи из Понишавља, Топлице и Јужне Мораве, који су убрзо добили звања буљубаша, бимбаша и војвода српске устаничке војске, као и висока признања од самог Карађорђа и Правитељствујшчег Совјета. Међу њима именоване су чак и тзв. титуларне војводе за подручја која су тек требало да се ослободе:

Петко и Никола Поповићи – „војводе нишевачке“

Мита и Маринко Петровићи – „војводе пиротске“

Илија Петровић Стреља – „војвода лесковачки“

Риста Исајловић – „војвода прокупачки“

Крста Н., - „војвода сврљички“

  Први српски устанак је поред Београдског пашалука захватио и подручје Заплања, Знепоље, Топлицу, Јабланицу, Власотинце и друге крајеве. Такође, важно је истаћи да је почетком 1806. године српска устаничка војска под командом војводе Младена Миловановић и чувеног хајдучког харамбаше Станоја Главаша, кренула према Лесковачком пашалуку, заузимајући при том Крушевац, настављајући са војним операцијама према Нишу. Истовремено је друго крило устаничке војске, под командом Петра Добрњца заузело Параћин, Ражањ и Алексинац. Као круна тог похода, у пролеће 1806. године, подигнут је и утврђен велики шанац између Алексинца и Ражња, који је под командом инжењерског капетана Вуче Жикића претворен у прави утврђени систем, добивши име Делиград. Тиме је устаничка Србија добила снажно упориште, чиме је бранила свој Јужни фронт од турских напада. Већ поменути војвода Стреља био је командант десног крила Јужног фронта, и главни организатор свих устаничких акција у Јужном Поморављу.
  Сјајне устаничке победе у ратовању против Турака, Србима ипак нису донеле жељене резултате. Опет се показало да о судбини српског народа одлучују интереси великих европских сила. Наиме, по Европи је у то време Наполеон Бонапарта водио ратове и низао војничке успехе који су резултирали поразом руске војске у Источној Пруској и склапањем мировног уговора у Тилзиту јула 1807. године, између Наполеона и Александра Првог. У решавању балканског питања, Наполеон је посредовао у постизању споразума између Турске и Русије. То је довело до примирја у Слобозију августа 1807. Руска војска је требало да се повуче из Молдавије и Влашке, док је за Србију предвиђено примирје на сектору од Видина до Кладова. Касније, на интервенцију Русије, Турска је прихватила да примирје обухвати целу граничну линију српско-турског ратовања. Тиме је започео период затишја у српско-турским односима који ће потрајати све до пролећа 1809. године.    Примирје у Слобозију је од великог значаја за нашу националну историју јер представља први међународни акт у коме је било говора о постојању устаничке Србије.




Обнова ратних операција 1809. године

  Почетком 1809. године обновљен је рат између Русије и Турске. На вести да ће руска војска прећи Дунав, Карађорђе је одлучио да и Срби пређу турску границу пре него што Турци изврше прикупљање своје војске. Одређена су четири главна правца напредовања: према Видину где је за команданта био одређен Миленко Стојковић; према Нишу ради ослобађања Ниша и продирања према Пироту и Врању, као и пружања помоћи устаницима у тим крајевима, руководио је Милоје Петровић; према Босни са циљем да се подигне устанак у пограничним крајевима и Крајини под командом Јакова Ненадовића; преко Старог Влаха ка херцеговачко-брдским племенима да би се ухватила веза са Црном Гором и одсекла Босна од осталих крајева Турског Царства, главну команду имао је  сам Карађорђе.


Стање уочи битке

  Основни правац напредовања, усмерен ка ослобађању југоисточних крајева Београдског пашалука био је у правцу Ниша. Главни циљ устаничких старешина био је заузимање, односно ослобађање града Ниша. Целокупна команда над устаничким јединицама на нишавском правцу је, уместо прослављеном ратнику, победнику на Делиграду, војводи Петру Добрњцу, поверена другом устаничком војводи, Милоју Петровићу. Тиме је посејано семе раздора међу устаничким командантима, које је у великој мери утицало на потоњи развој догађаја.
  Напустивши утврђени Делиград крајем априла 1809. године, устаничке снаге у јачини од око 16.000 војника, потпомогнуте добровољачким одредима на терену, запоселе су 2. маја линију Попадика – Репиште – Раваниште – Бели брег и заузеле положаје у рејону Каменице надомак Ниша. Тада су устаничке старешине одржале неку врсту Ратног савета, током кога су се испољила два различита мишљења. Главнокомандујући Милоје Петровић је заговарао убрзани напад на сам град Ниш и тамошњи турски гарнизон. Са друге стране, Хајдук Вељко и Петар Добрњац залагали су се за битку на отвореном пољу, односно опцију да се сачека да им се непријатељ приближи.  Већина устаничких првака подржала је други предлог, опцију чекања непријатеља, чиме је одређен коначан ратни план устаника, и тај очигледно погрешан избор и те како ће утицати на неповољан исход самог боја.

             
Стеван Синђелић

                 
Хајдук Вељко                                    Петар Добрњац

  На запоседнутим положајима ископани су шанчеви, и формиран је распоред главних устаничких јединица. Параћински војвода Илија Барјактаревић, са око 2.000 бораца налазио се на десном крилу, док су лево крило, у близини Горњег Матејевца, држали Петар Добрњац и Хајдук  Вељко Петровић, са око 3.500 устаника. На положају на Раваништу код Каменице налазиле су се трупе Милоја Петровића. Средишњи део устаничких снага од отприлике 3.000 пешака под командом ресавског војводе Стевана Синђелића, ушанчио се на самом Чегру. Резерне трупе под командом млавског војводе Пауља Матејића, лоцирале су се на Теменом врху. Према сведочењу историјских извора, у српској команди нити је постојала чврста нити јединствена команда. Вук Караџић у свом спису „Правитељствујушћи совјет сербски за времена Кара-Ђорђева или отимање ондашњијех великаша око власти“ овако  описује стање на фронту према Нишу 1809. године: „ У Делиграду је отприје управљао Петар Добрњац, и свагда срећно; сад Младен (Младен Миловановић, председник Правитељствујушћег совјета), мислећи зацијело да ће Срби узети Ниш и жалећи и завидећи да Петар, који је непријатељ његов и Карађорђев, опљачка онакву варош и још већма осили, наговори Карађорђија те мјесто њега постави Милоја Петровића главнијем управитељем на ономе крају.“ Милоје је наравно, почео да заповеда и пркоси Петру, што је довело до  раскола у војсци и поделе људства на Милојевце и Петровце.
  Са друге стране, турске трупе у Нишу и околини убрзано су се припремале за предстојећи окршај. Стална посада турског гарнизона у Нишу, која је била појачана трупама под командом Мустафа-паше ђаковачког, Махмуд-паше призренског и Милић-Цанић-паше, располагагала је са око 10.000 до 15.000 војника. Исмаил-паша из Сереза појачао је трупе са још свежих 18.000 бораца. Тако је релативна надмоћ у људству које су имале устаничке снаге на почетку, вишеструко поремећена у корист турских трупа. Турска војска која се супроставила Србима у боју на Чегру бројала је око 35.000 ратника, а предводио ју је енергични Ахмед Хуршид-паша.

  Турска артиљерија и пешадија биле су распоређене у нишкој тврђави, а коњица на простору између Ниша и Нишке Бање, предузимајући повремене изненадне нападе на српске положаје. До 15. маја сви турски напади под вођством лесковачког Шашит-паше били су одбијени. Уљуљкане релативно лаким успесима у одбијању непријатељских напада, српске војводе чекали су нападе, уместо да нападну противника дуж широког простора бојишта, или угрозе сам Ниш. Истовремено, изостанак било каквог стратегијског покрета, или покушаја озбиљнијег окршаја са све бројнијим непријатељем, допринео је продубљивању ривалства између Милоја Петровића и Петра Добрњца, који се неминовно пренео и на велики део устаничке војске. Петар Добрњац је своје незадовољство због деградирања у другоразредног заповедника исказивао  самосталним и самовољним акцијама на делу бојишта под његовом командом.
  Хајдук Вељко је такође био незадовољан својим положајем у устаничкој војсци, јер је сматрао да је у потпуном нескладу са његовим дотадашњим успесима и заслугама. Сметало му је и то што је војвода Стеван Синђелић, који је и сам био жељан славе и успеха, на силу издејствовао истурени положај на самом Чегру, најближи самом граду, чиме би у евентуалном успеху у боју одиграо пресудну улогу у заузимању Ниша. Непоштујући Милојев ауторитет, Хајдук Вељко 17. маја самоиницијативно  напушта своје утврђене положаје код Каменице, и упућује се ка Књажевцу и Сокобањи, у сусрет наводној турској претњи из тог правца. Ипак, врхунац разједињености српских војвода представљао је одлазак Петра Добрњца и његових војника са положаја код Каменице 28. маја, само три дана уочи битке


31. мај 1809

 Предузимљиви командант турских трупа код Ниша, Ахмед Хуршид-паша, био је одлично упознат са стањем у српском табору. Неактивност устаничких трупа и привремени мањи окршаји омогућили су му да у потпуности сагледа стратегијски положај и јачину противника.  Користећи одлазак најискуснијих српских команданата, издао је 31-ог маја наређење за општи напад на устаничке положаје у ширем рејону Каменице. Вешто користећи празнину у српској одбрани, која се отворила због Добрњчевог напуштања положаја, турски војници су неометано избили пред положаје које је држао ресавски војвода Стеван Синђелић.


  Приближивши се српским положајима на Чегру, Турци су испалили плотун, а затим кренули у фронтални напад. Тај први јуриш српски борци су, укопани у шанчевима, успели да одбију. Напади су се наставили током преподнева, а храбри браниоци Чегра успевали су да их одбију уз велике напоре и људске губитке.  Увиђајући да пада у све неповољнији положај, Синђелић је на све начине покушавао да затвори рупе које су настајале у редовима храбрих Ресаваца. Овде се долази до тренутка када сваки слободољубиви Србин треба да се замисли. Зашто онога тренутка, када је постало јасно да се главнина турских снага обрушила на истурене положаје на Чегру, а да се према крилним положајима врше само демонстративни напади, нико није притекао Синђелићу у помоћ. Изостала је чак и она елементарна војничка солидарност. Вук Караџић о томе овако пише: „ Војници из других шанчева хтјели су да иду Ресавцима у помоћ, али Милоје заповиједи да се нико није макао него свак да чува свој шанац.“  Нажалост, овако остаје историјска чињеница да значајан део српских снага није учествовао у боју на Каменици, чиме су Синђелић и другови, опседнути на Чегру, препуштени својој трагичној судбини.
  У међувремену, на самом Чегру, битка се настављала несмањеном жестином. Турци су надирали у све већем броју. Губици на обе стране били су изузетно велики. Почела је борба прса у прса. Срби су се држали јуначки, секли су ножевима и тукли кундацима Турке, али преко палих „ навалише живи Турци у шанац и стану се са Србима бити пушкама, сећи и бости сабљама и чупати се за вратове.“
  У том тренутку Синђелић, схвативши да је даљи отпор против надмоћнијег непријатеља узалудан, а нежелећи жив да падне непријатељу у руке,  посеже за јединственим чином  у српској историји. Драматични догађај најбоље описује Вук Караџић: „Када кнез Стефан види да Турци обладаше, он из пиштоља запали џебану и отиде у вјетар с многијем Србима и Турцима који су били око њега. И тако изгину сви Ресавци, којих је, као што се онда говорило, било око 3.000; само сеиз кнеза Стефана...остане у животу и дошавши међу Србе каже како је било...“
  Српски губитци на Чегру процењењују се на око 4.000 мртвих и рањених. О величини турских губитака, који су потпуно засенили драж због добијене победе, сведочи Ћеле кула, у коју су уграђене 952 лобање погинулих српских ратника са Чегра. 

                       


  Пораз на Чегру условио је нагло повлачење устаничке војске Делиград. Његов одјек је био толики да је добро продрмао и темеље тек створене српске у устаничке државе. Ослобођени делови Нишког и Лесковачког пашалука поново су доспели под турску власт.
  Још једном је изрека „тако близу, а тако далеко,“ кроз призму пропуштене прилике, историјских околности и догађаја везаних за сам бој на Чегру, показала сву своју бизарност, јер ће Ниш и нишки крај на коначно ослобођење од турске власти чекати све до 1878. године.


Милић од Мачве, Бој на Чегру,Најава Ћеле-куле са Вojвoдом Синђелићем, 1981

Величанствен догађа. Џаба ти да трошиш речи, само ћутиш и дивиш се том херојству и љубави према отаџбини својој.

Godišnjica bitke na Čegru

Polaganjem venaca i odavanjem pošte poginulim borcima iz Prvog srpskog ustanka na prostoru spomen kompleksa Čegar obeležena je 205. godišnjica Čegarske bitke



Vence na spomenik poginulim junacima na Čegru, jedne od presudnih bitaka Prvog srpskog ustanka, položili su predstavnici Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Vojske Srbije, grada Niša i udruženja građana koja čuvaju sećanje na učesnike i žrtve oružanih sukoba.


Bitka na Čegru vođena je 31. maja 1809. godine, a njoj se istakao resavski vojvoda Stevan Sinđelić koji je, videvši da gubi bitku protiv brojčano nadmoćnih Turaka, pucao u magacin baruta.

U eksploziji su poginuli svi srpski vojnici, njih oko 3.000, kao i oko 6.000 Turaka.

Posle bitke, Turci su u znak odmazde na tadašnje ulazu u Niš sagradili Ćele-kulu i u nju uzidali glave srpskih ustanika. Palim Čegarskim junacima održan je i parastos u Ćele kuli.

Organizator državne ceremonije je Vlada Republike Srbije - Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije.

Preuzeto sa ...

Прилике у Европи и Први српски устанак

Kрајем 1805 год. политичка ситуација у Европи из основе изменила. После славне победе код Аустерлица (20 новембра 1805 године), Наполеон је пожунским миром (14 децембра) добио, између осталога, и Далмацију. Тиме је општи положај на Балканском Полуострву сасвим измењен. Француска је сада постала нов и врло важан политички фактор на Балканском Полуострву, не само тиме што је добила Далмацију, него и стога, што је њен утицај у Цариграду постао пресудан.

Руски су државници, под утицајем новог груписања сила и видећи, да ће Француска радити на томе, да изазове сукоб између Русије и Турске, почели обраћати већу пажњу српском питању, јер су знали, да ће у томе сукобу Срби играти важну улогу. Али је Русима у овај мах стало било до тога, да не изазову сукоб са Турском, па су саветовали Србима, да пошаљу у Цариград нову депутацију, која ће поново тражити повластице од султана. Руси су се онда и заузели на Порти да турска влада испуни српске захтеве, плашећи Порту, да ће се Срби обратити Наполеону, ако Порта не испуни њихове захтеве. Али је Наполеону пошло за руком, да увери Порту, да Француска неће помагати Србе; он је чак доказивао турској влади, да су Руси криви што су Срби устали на оружје.

Устаници су међутим, после битке на Иванковцу, прешли у офанзиву и почели успешно продирати. Кад је, почетком 1806 год., пошла на њих Пазван-Оглова војска да их савлада, разбију је Срби код Соко-Бање (у фебруару). У исто доба почели су се и Босанци спремати на устанике. У пролеће је било више омањих сукоба са босанском војском, а у лето крену Турци на Србе са великом силом и са запада и југа. Али западну, босанску, војску разбије Карађорђе на Мишару 1 августа 1806 год., а у исто доба сузбије Петар Добрњац јужну турску војску од Делиграда. Утисак ових великих српских победа био је врло јак, а самопоуздање устаника бивало је услед тога све веће.

Односи између Русије и Турске били су у то доба јако запети, јер је Наполеон енергично радио на томе, да Турке увуче у рат са Русијом. Како је било јасно да ће између Турске и Русије доћи до сукоба, добило је српско питање за обе стране необично велику важност. Турци су стога желели, да се пошто-пото измире са Србима. Порта према томе радо ступи у преговоре са српским изаслаником Петром Ичком, и уговори с њим доста повољан мир (августа 1806 год.). Турци су, због страха од рата с Русијом били врло попустљиви и пристали су готово на све српске захтеве, осим странога јемства. Када је Петар Ичко стигао у Србију и јавио о резултатима своје мисије, примљен је глас о миру с Турцима врло добро међу устаницима. Међутим Турци у Београду, који су Срби држали у опсади још од маја 1806 год., и турски гарнизон у Шапцу нису хтели признати услове Ичковог мира.

У таким приликама услови Ичковога мира нису се могли извршити. Стога Срби наставе ратовање и 30 новембра 1806 год. узму на јуриш београдску варош, а на месец дана после тога заузму и град. Утисак овог српског успеха био је необично велики. Самопоуздање код устаника знатно је порасло, а планови њихови постајали су све већи, особито стога, што је у то доба и Русија заратила с Турцима.

Главни заповедник руске војске на руско-турској граници већ је у лето 1806 год. ступио у везу са Карађорђем. Међу устаницима је сада, после последњих успеха и објаве руско-турскога рата, превладало мишљење, да треба одбацити Ичков мир. То се тим пре могло учинити, што и сами Турци у пашалуку нису били пристали на њега. Устаници стога приреде покољ међу Турцима у Београду и Шапцу (који се био предао 26 јануара 1807 год.), прекину све везе са Цариградом и наставе рат против Турака. Главни правац српских операција пошао је у овај мах према истоку, да би се ухватила веза са руском војском, која је већ оперисала на доњем Дунаву.

Овим ратом, што су га Срби водили у савезу са Русима, српско питање и српска народна борба за слободу добила је шири, међународни значај. У јануару 1807 год. позвали су Руси једном прокламацијом Србе у борбу против Турака, обећавајући им своје покровитељство, а 17 јуна једно одељење руске војске прешло је у Србију и спојило се са устаницима.

У то доба избила је међу устаницима борба између нахиских кнезова, који су хтели да што боље очувају своју независност према централној управи, и Карађорђа, који је ишао за тим, да што више концентрише државну власт у својим рукама. Државни савет, који је по руском предлогу још из краја 1804 год., установљен као централна и врховна државна власт, био је одушевљено примљен од свих оних, који су хтели скучити личну власт Карађорђеву. Али је Карађорђу ипак пошло за руком, у почетку 1807 год., да свој авторитет наметне свима. Противници његови узалуд су се уздали, да ће им Русија помоћи у борби против свевласти Карађорђеве.

У лето 1807 год. ратовала је успешно удружена српска и руска војска на Дунаву, а исто тако и друга српска одељења. Удружени Срби и Руси разбили су 19 јуна Турке на Штубику; у исто доба предало се Србима Ужице, а српска је војска заузела и Јадар и Рађевину. Турци се нису могли одупирати српском продирању, особито стога, што су у мају те године јаничари у Цариграду изазвали немире и промену на престолу.

Али су се у исто доба десили у западној Европи догађаји, који су опет из основице променили политичку ситуацију, специјално на Балкану. Од кад је Наполеон миром у Пожуну (14 децембра 1805 год.) добио Далмацију, није имао више интереса да подржава Турску, као што је до тога времена чинио; он је шта више мислио, да може сада, пошто се утврдио на Балкану, и сам учествовати у деоби турске царевине. Стога се он у миру, који је уговорен у Тилзиту (25 јуна 1807 год.), споразумео за Русима у свима важнијим питањима и склопио с њима савез. По том уговору требало је да се Наполеон заузме да дође до мира између Турске и Русије. Резултат Наполеоновог рада у томе правцу било је примирје између Турске и Русије у Слобозији (12 августа).

У том примирју командант руске војске изневерио је своје савезнике: у примирје су унети само Срби дуж границе, у оним крајевима, које је држала заједно руска и српска војска. На основу тога примирја Руси су почели одмах повлачити своју војску са доњег Дунава и прекинули везе са Србима. Турци су се међутим, пошто су израдили, да се устаници у опште не унесу у уговор доказујући, да су они њихови поданици и да стога не могу бити унесени у један међународни акт, почели спремати да наставе рат са устаницима и стали се окупљати са свих страна.

Огорчење је у народу, због оваке руске политике, било велико. То незадовољство употребиле су и Аустрија и Турска на своју корист, да подрже и утврде међу Србима незадовољство и огорчење на Русе.

Положај Срба побољшао се међутим ускоро, јер руски цар није хтео признати и потврдити примирје закључено у Слобозији. Турска се међутим обвезала Русији и Француској, да ће слобозиско примирје примењивати и на Србе, ма да они у примирје нису унети. Бојећи се поновнога заплета и рата са Русијом, Турци су настојали, да са Србима утврде посебан мир, да их на тај начин одвоје од Руса и да онда буду на свом левом боку сигурни, ако дође до рата са Русијом. Стога се Порта, још у јесен 1807 год., преко цариградске патријаршије обратила Србима, нудећи им преговоре на основу Ичковог мира. Срби су били вољни да пристану на те услове, али су тражили да Русија гарантује уговор, што га они са Турском закључе. Пошто Турци на то никако нису хтели пристати, преговори се и овога пута разбију. Стога су се у лето 1808 год. Турци опет почели спремати да ударе на Србију; али је та мисао убрзо напуштена, чак је одмах после тога саобраћај између Србије и Турске поново отворен.

У току 1808 год., за време мира, који је на Балкану владао, помишљало се у Русији на то, да се српски послови уреде. У Србији су међутим, чим је нестало непосредне опасности од непријатеља и кад је требало приступити позитивноме раду на утврђењу тековина добивених у рату, почеле отимати маха личне свађе и интриге међу народним старешинама. Избијао је на површину антагонизам и међу појединим крајевима, који су имали посебне потребе и аспирације, и међу појединим личностима, код којих још није могла да завлада свест о дужности према заједничким интересима и појам о реду и дисциплини. Сам је Карађорђе мислио, да је тежња Руса, који су ишли за тим да изведу организацију у сада већ формираној српској држави, управљена лично против њега и против његових интереса. Одговор на тај и таки руски рад, како га је Карађорђе замишљао, било је решење Народне Скупштине од 14 децембра 1808 год., којим је Карађорђе проглашен за предводитеља.

Турска је међутим, због страха од заплета са Русијом и због унутрашњих неприлика, озбиљно прегла да се измири са српским устаницима. Она је у тај мах била спремна да учини Србима велике уступке, али наравно без туђег посредовања и гарантије. Срби су напротив, за сваки уговор са Портом тражили пре свега руско и француско јемство. Али су се српски захтеви и иначе у последње време врло много изменили; Срби су сада тражили потпуну независност и уговоре, који би омогућили уједињење Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине.

Док је трајао аустриско-руски савез, Аустрија није била противна српском ослобођењу; али кад је у тилзитском миру Русија напустила Аустрију, а пришла Француској, и показала тежњу да сама или са Француском ради на Балканском Полуострву, окренула се Аустрија и против Русије и против српских устаника. Аустрија је истина у тај мах била у врло тешком и незгодном положају, због силних пораза што их је претрпела у борби с Наполеоном, али су њени државници успели, да између Енглеске и Турске начине савез против Русије (24 децембра 1808 год.). Под утицајем такве политичке ситуације, Турци су у преговорима са Русијом одбили услове за мир, у којима је била предвиђена и независност Србије под протекторством Русије и Турске.

Како се Русија и Турска никако нису могле споразумети и погодити, буде крајем априла 1809 год. рат настављен. У Србији је наставак рата радосно поздрављен. Опште политичке прилике биле су у тај мах повољне по Русију, особито стога, што је ускоро Наполеон заратио на Аустрију. Али Руси те повољне прилике нису искористили, једно стога, што за цело време овога рата никада нису имали довољно војске за озбиљну и енергичну акцију, а друго и стога, што су команданте често мењали, а већина од њих били су неспособни.

Чим су руско-турски преговори прекинути и рат настављен, Турци су ударили са великом војском на Србију, у намери да пресеку везу између Срба и Руса, да покоре српске устанике, па да онда из Србије изврше успешну диверзију против руског десног крила.

Рат 1809 год., у који су Срби полагали врло велике наде, испао је, услед млитавога рада на руско-турском бојишту, несрећно по Србе. Турци су, поштонису били јако заузети борбом са Русима, ударили са великом силом на Србију. Србима је већ само по себи било тешко, да се одупру надмоћној турској сили, али су акција и отпор њихов још више ослабљени тиме, што је међу војводама завладао био раздор и мржња, која их је често наводила, да забораве на заједничке интересе и да их жртвују личној мржњи и освети.

У пролеће 1809 год. Срби су пошли у офанзиву на више страна. Али кад Стеван Синђелић, који је био пошао на Ниш, остављен без помоћи, буде 19 маја потучен и јуначки погине на Каменици, Срби се почну повлачити. Због Синђелићевог пораза на Каменици морао се повући и Карађорђе, који је био пошао према Црној Гори, разбио Турке на Сеници и Суводолу (27 маја) и заузео ново-пазарску варош.

Међутим су Турци почели продирати низ Мораву. Осмога јула Срби су морали напустити Соко-Бању, пошто су безуспешио покушали да је бране. У исто доба (9 јула) одбијена је удружена српско-руска војска од Кладова; кад 28 јула заузму Турци Сталаћ, Срби 3 августа напусте и Делиград, а седмога и Ђуприју, где је првобитно Карађорђе мислио да се одупре турској војсци. После тога турска војска заузме и Пожаревац (11 августа), а после два дана и Јагодину.

Одмах за тим Турци пођу на Београд и Крагујевац; они буду истина у један мах сузбијени, али кад 15 августа стигну у Београд вести о победама и продирању турске војске, завлада међу Србима паника. Неке војводе пребегну у Аустрију, а цео народ био је у очајању.

Али баш у то доба, у другој половини августа, Руси почну енергичније напредовати, те турској војсци у Србији буде наређено, да се повлачи и да пређе на руско бојиште. Србија је била спасена.

У јесен исте године склопљен је, пошто је Наполеон опет победио Аустрију, француско-аустриски мир у Шенбруну (2 октобра 1809 год.). Тим миром образована је из Далмације и западних крајева Троједнице[1] засебна државна територија, т. зв. илирска краљевина. Тако је један део српскога народа дошао непосредно под француску власт. Оно неколико година француске владавине у тим српским земљама (од 1806 и 1809 до 1813 год.) оставило је тамо дубокога трага. Француска управа у илирској краљевини урадила је врло много на јачању материјалне културе, на ширењу просвете и на подизању благостања народног. Свуда су грађени одлични путеви, који су помагали саобраћај и трговину, српске школе су отваране и помагане, Срби су уживали потпуну слободу, и у вери и у националном развитку. У политичком погледу имала је француска влада, и са својим демократским идејама и са практичном применом принципа о слободи и једнакости, јакога утицаја на Србе.

Шенбрунски мир заплашио је међутим и Турску и Русију. Турска се бојала што је Наполеон оснивањем илирске краљевине показао тежњу да прошири своју власт и да се утврди на Балканском Полуострву, а то би свакако ишло на рачун Турске. Русија је опет мислила, да је оснивање илирске краљевине и варшавског војводства уперено директно против ње. У таким приликама и у таком положају савез руско-француски губио је значај и услове за опстанак, а Русија је, у борби са Турском, остајала све више усамљена.

Срби су међутим, и ако је непосредна опасност после неуспешног војевања у лето 1809 год., убрзо прошла, још увек били разочарани и забринути. Они су сада јасно видели, да врло лако могу доћи у положај, да их Руси, ма из каквих узрока, оставе без помоћи, као што је то било у последњем рату, да ће у том случају Србија бити изложена турском нападају и свакако савладана. Они су сада дошли до уверења, да је Турска јача, но што су они после успешног војевања првих година замишљали, а да међународни политички положај може бити и врло неповољан по њих. Стога су Срби мислили, да се треба што пре осигурати ма на којој страни, па су се обраћали готово у исти мах и на Аустрију и на Француску и на Русију, тражећи од њих помоћи и нудећи им протекторат над Србијом. Али за овај мах помоћи није било ни с које стране. Наполеону, према његовим плановима, није ишло у рачун, да помаже Србе. Русија је имала својих брига: рат са Турском још је трајао и није се знало како ће се свршити, а рат са Наполеоном постајао је све више неизбежан. Аустрија, којој су Срби у марту 1810 год. формално нудили градове да их поседне својом војском, скрана у борби са Наполеоном, није у овај мах имала рачуна, да се замера ни Русима ни Турцима, те је српске захтеве и предлоге просто одбила.

Унутрашње прилике у Србији биле су међутим у то доба врло рђаве. Међусобна завада и омраза владала је међу старешинама, а била је сада још појачана, јер су се они међусобно бедили због неуспеха у последњем рату и истицали једни друге као виновнике несреће у 1809 год. Сада је почела и много огорченија борба између Карађорђа, који је хтео да одржи свој пресудни утицај и да оснажи централну власт, и његових противника, који су хтели да руском помоћу сузбију свемоћ Карађорђеву.

Аустрија је међутим, и ако је била ослабљена, сматрала да мора пошто-пото сузбити Русију са доњега Дунава. Удадбом цареве кћери за Наполеона (1810 год.) Аустрија је успела да одвоји Наполеона од Русије и да га задобије за своју политику на Балкану и на доњем Дунаву. Међутим Руси су, увиђајући да је и са њиховог гледишта учињена погрешка, што су Срби лањске године остављени без помоћи, у пролеће 1810 год. почели продирати према Србији, са намером да сузбију Турке из Крајине, коју су ови лане били заузели, и да се ту опет споје са Србима. Успешним ратовањем у лето те године њима је пошло то за руком, и тако је опет ухваћена веза између руске војске и устаника. Срећно ратовање удружених Руса и Срба у Крајини подигло је самопоуздање устаника. Турци су истина у то доба били ударили на Крушевац и заузели га, али кад је Карађорђу крајем августа дошла у помоћ руска војска, потуче он до ноге Куршид-пашу на Варварину (6 септембра 1810 год.). У исто доба покушали су Турци да продру и на Дрини, али Карађорђе оде са Мораве на ону страну, па их и тамо успешно сузбије.

Међутим је сукоб између Наполеона и Русије постао неизбежан. Русија је у овај мах била у врло тешком положају; са Турском је још непрестано била у рату, а Наполеон се спремао да је нападне. Пошто је, без успеха, покушала да задобије за себе а против Француске Аустрију, нудећи јој Влашку, Молдавску и Србију, Русија је све више увиђала, да због борбе са Наполеоном која јој предстоји, мора што пре свршити рат са Турском. Али према положају на бојноме пољу у тај мах, није било изгледа, да ће се моћи добити повољни услови за мир. Стога је било потребно енергичније наставити рат.

Руси су почетком 1811 год., спремајући се на одсудну акцију, послали у Београд на стални боравак један свој пук, чија су поједина одељења била деташирана у Шабац и Делиград. Наскоро после тога повучена је истина скоро читава половина руске војске са турскога бојишта на западну руску границу против Наполеона, али генерал Кутузов сјајно потуче у два маха надмоћну турску војску, у лето и у јесен 1811 год., и тиме заврши рат.

После тих руских победа, Турци су били приморани да траже мир; они су заиста ускоро и почели преговоре о миру, али су их намерно одуговлачили. Знајући да је Русија у врло тешком положају, јер се Наполеон спремао да пође на њу, Турци никако нису хтели пристати на руске захтеве. С тога су крајем децембра 1811 год. преговори били прекинути, али су у априлу 1812 год. опет настављени и овога пута успешно свршени: 16 маја уговорен је у Букурешту мир између Русије и Турске.

У букурешком миру, у осмој тачци уговора, утврђено је, да султан Србима да потпуну амнестију, да Турци уђу поново у градове и да Србија добије авотономију о којој су имали Турци да се споразумеју са Србима. Букурешки је уговор један од најзнатнијих момената у историји обновљене српске државе У њему су први пут Срби поменути у једном међународном уговору. Онда су први пут поменута и њихова автономна права, која су стављена у неку руку под гарантију Русије. У повољнијим приликама, но што су биле 1812 год., букурешки би уговор био за Србе сигурна основа за њихов државни и национални развитак и сигурна гарантија за будућност. Али је, због незгодне међународне ситуације по Србе, а особито с тога, што је Русија била заплетена у тежак рат са Наполеоном, букурешки уговор, због неодређених одредаба о Србима, могао по њих постати врло незгодан и кобан. Представници српскога народа у Србији осетили су то одмах, чим су чули за одредбе букурешког мира. С тога је у Србији избило врло велико незадовољство против тога уговора, јер се сматрало, да се тим уговором Србија опет враћа Турској. Али Срби нису схватили, да је букурешки уговор у то доба био већ свршен факт, да је цела ствар већ дефинитивно решена и да се више не може мењати, па су на скупштини 17 јула донели закључке, који се апсолутно нису могли остварити.

Међутим је руска влада прегла свом снагом да наговори Србе да пристану на букурешки уговор, да не би у тај мах, кад се Наполеон спремао на Русију, због српског питања дошло до заплета са Турском. На скупштини у Враћевшници (15 августа) руски изасланик Ивелић гледао је да убеди Србе, како треба свакако да приме букурешки уговор. Срби су се, под утицајем Ивелићевих аргумената, у један мах поколебали и добили уверење, да се букурешки мир ка њих неће применити у свој строгости, и да је за њих главно преговарањем добити времена, док се не сврши руско-француски рат. Услед тога Срби су сматрали, да српско питање букурешким уговором није дефинитивно решено, и износили су захтеве, који се са одредбама букурешког мира никако нису слагали. Турцима, који су и сами желели да не изврше одредбе букурешког уговора, особито у Србији, добро је дошло овако држање Срба, јер су на руске интерпелације, што се према Србима не држе одредаба букурешког мира, могли одговорити, да Срби сами неће тај уговор да признаду. Видећи да су сасвим остављени од Русије и да се ни са које друге стране не могу надати помоћи, Срби су напослетку почели преговарати са Турцима. Али су ти преговори остали без резултата, јер су Турци тражили, да им се Срби безусловно покоре, да им врате градове и предаду оружје, да се дакле у главном врати у Србији стање, какво је било пре 1804 год.

Крајем 1812 год. вратио се истина Наполеон потучен из Русије, али, и ако се видело да је поход његов на Русију свршио потпуним неуспехом, ситуација ипак није била јасна. Наполеон је још био сила и није се могло предвидети, како ће се свршити сукоб с њиме. С тога је самопоуздање код Турака било још увек врло јако, јер су били уверени, да је Наполеон њихов природни савезник и да ће они, користећи се њиме, моћи извршити што су наумили.

Турска војска заузела је већ била Влашку и Молдавску и успешно је напредовала и у Азији и у Европи. А кад је стигла вест, да је Наполеон потукао Русе и њихове савезнике код Лицена (20 априла) и Будишина (9 маја), Турци постану још смелији и пођу са великом силом са три стране на Србију: од Видина, Ниша и из Босне. Отпор српски био је кратак, и ако местимице очајан. Ма да су имали сразмерно доста војске, Срби су убрзо изгубили свако самопоуздање; у земљи је владао хаос, малаксалост и очајање почело је да овлађује код свих, народне старешине, у првом реду Карађорђе, изгубили су главу.

Тако су српски устаници, који су се осам година храбро носили са Турцима и извојевали много великих и славних победа, осећајући да су усамљени, изгубили сваку храброст и самопоуздање. После првих неуспеха, српска је војска прсла на еве стране; градови и утврђења, које су некада Срби са необичном храброшћу и великим напорима освајали, предавали су се Турцима готово без отпора. Када су се Турци почели приближавати Београду, већина војвода и старешина народних, међу њима и Карађорђе, пребегну 21 септембра 1813 год. у Аустрију и оставе народ на милост и немилост Турцима.

Тако је у јесен 1813 год. Србија наново покорена. Сулејман-паша, који је именован за београдског везира, прегао је да насилно поврати мир и ред у Србији. И док су српски емигранти на бечком конгресу, који се после Наполеоновог пада био састао да уреди европске прилике, покушавали да чланове конгреса заинтересују за српску ствар и да изазову европску интервенцију у корист Срба, дотле је у Србији завладао терор и настао прави покољ. Сви бољи, честитији и виђенији људи у народу били су, у току од годину и по дана, за време обновљене турске владавине у београдском пашалуку, сечени, убијани, клани и натицани на коље. Савремени извори причају о језовитим сценама у то доба, када је скоро свакога дана десетинама и стотинама људи мучено и убијано.