Bitka kod Nikopolja odigrala se 25. septembra 1396. godine između udruženih hrišćanskih snaga i turskih snaga pod komandom sultana Bajazita. Glavni inicijator za pokretanje ovog krstaškog pohoda protiv turskog sultana Bajazita bio je ugarski kralj Žigmund. Hrišćanska vojska je bila veoma šarolika, bilo je tu vitezova iz cele zapadne Evrope, ali su najvatreniji među njima bili Francuzi. Procenjuje se da je hrišćanska vojska brojala preko 60 000 ratnika, što je za srednji vek bila ogromna vojska. Hrišćani su iz Budima krenuli niz Dunav, veoma lako zauzeli Vidin, i krenuli dalje prema Nikopolju. Nikopolj je bio dobro utvrđen grad sa jakom turskom posadom, zbog čega su hrišćanske snage počele sa opsadom grada. U međuvremenu turski sultan Bajazit bio je pod zidinama Carigrada, bezuspešno pokušavajući da ga zauzme. Kada je saznao za događaje kod Nikopolja pokrenuo je svoju vojsku, za koju se smatra da brojala oko 100 000 vojnika. Bajazitu se pridružio i njegov vazal srpski knez Stefan Lazarević sa svojim konjanicima oklopnicima. Bajazit je došavši kod Nikopolja razmestio većinu svojih snaga na brežuljkastom terenu, dok je pešadiju postavio podno brežuljka, čime je želeo da namami hrišćansku tešku oklopnu konjicu u zamku. Bitka je otpočela napadom francuske teške konjice koja je zbrisala tursku pešadiju podno brežuljka, ali je tada počelo zasipanje strelama francuskih oklopnika od strane Turaka sa brežuljka. Francuzi su morali da siđu sa konja kako bi se popeli na brežuljak, ali tada se tek ukazala glavnina turskih snaga. Turska konjica na čelu sa Bajazitom napala ih je i okružila, tako da su se francuski vitezovi našli u klopci. Videvši da Francuzi neće uspeti kralj Žigmund kreće u novi napad kako bi pomogao francuskim oklopnicima. Ovaj ugarski udar bio je veoma žestok i izazvao je paniku kod Turaka, pa je delovalo da će hrišćani ipak uspeti da poraze turske snage. Međutim, u bitku tada ulaze srpski oklopnici na čelu sa knezom Stefanom i kreću direktno na ugarskog kralja obarajući ugarsku zastavu, čime se stvorio dojam da je kralj Žigmund ili zarobljen, ili ubijen. Posle obaranja ugarske zastave, sultan Bajazit ohrabruje svoju vojsku, stavlja se na čelo novog napada i okreće bitku u svoju korist. Kod hrišćanske vojske dolazi do pometnje i rasula. Oni počinju sa povlačenjem prema Dunavu, ali tamo nije bio dovoljan broj brodova koji bih prevezao. Počinje masovno ubijanje hrišćanske vojske. Kralj Žigmund je jedva uspeo da izvuče živu glavi iz bitke. Ova bitka je bila jedan od najtežih poraza hrišćanske vojske od strane Turaka.Bitka je izgubljena iz više razloga, prvo, zbog nedostatka jedinstvene komande, drugo, zbog nepoznavanja tuurske ratne taktike, treće, zbog nemanja plana bitke. Međutim, posle ove bitke Bajazit nije iskoristio u potpunosti stratešku inicijativu koju je sada imao. Razlog za ovo treba tražiti u sultanovoj bolesti, ali i u iscrpljenosti turske vojske. Iako je Nikopoljska bitka bila jedna od najvećih i nakrvavijih bitaka srednjeg veka, ona nema veliki istorijski značaj, jer se posle nje ni politička, a ni vojna situacija u Evropi nije značajnije izmenila.

Izvor: Wikipedia

BITKA KOD NIKOPOLJA , 1396.

Krajnje je jasno da su Srbi narod  koji lazu sami sebe da su pobijedili na Kosovu,da je kraljevic Marko bio najveci borac protiv Turaka,a kraljevic Marko bio turski vezir,da su "pravoslavci" branili "krscansku Evropu" ,a ti isti "pravoslavci" za Turke ratovali 500 godina.U tu svrhu kao najbolji primjer treba uzeti "Bitku kod Nikopolja" koja se odigrala sedam godina poslije Kosovske bitke...Sa jedne strane krscanska evropska vojska,a sa druge Turci i Srbi.

Cuveni južnoslovenski historičar i intelektualac Ivan Lovrenović u eseju Lament nad Beogradom piše o bitci kod Nikopolja, na bugarskoj obali Dunava, godine 1396. Ta bitka, iako za evropsku povijest kudikamo bitnija od one Kosovske, kod Srba je sistematski prešutkivana. Lovrenović piše kako je boj na Kosovu, kojim su Srbi (i svi drugi u bivsoj Jugoslaviji) bombardovani iz svih izvora saznanja, od školskih udžbenika, preko televizije do usmenog predanja, "realno, tek jedna od etapnih bitaka u silnom nadiranju osmanslijske vojske i ekspanziji osmanlijske države u jugoistočnoj Evropi, koja je u opštoj istoriji tog vremena zabilježena tek kao oveća fusnota".

Bitka kod Nikopolja, o kojoj Srbi nisu učili ništa, dešava se dakle sedam godina nakon Kosovskog boja. Do tog trenutka sultan Bajazit (ili, kako bi bilo tačnije izgovarati, Bajazid) pokorio je Srbiju i Bugarsku, i sada ga historija zatiče kako nadire na vrata Ugarske. Sigismund, ugarski kralj, okuplja vojnu alijansu sastavljenu od francuskih, njemačkih i engleskih vitezova. To je NATO tog vremena, i Sigismund je pun nade pred moćnom vojskom od 120 000 ljudi. Dok čitava kršćanska Evropa gleda u njega i moli se da njegova snaga bude dostatna da zaustavi nadiranje Turaka, Sigismund se u Nikopolju priprema za krvavu bitku.

Naša predstava o srednjovjekovnim bitkama uveliko je stvorena filmskim prikazima tih klanica. Objektivna slika bila je još surovija. Stotine hiljada tijela u sudaru za sobom su ostavljale rijeke krvi, koje su se kod Nikopolja ulile u plavi Dunav, raskomadana ljudska tijela po poljima i smrt, dokle god je, kroz dim spaljenih kuća i krike unesrećenih, dosezao ljudski pogled.

Na trenutak se činilo da će kršćani, vođeni hrabrošću, prije svega francuskih vitezova, ostvariti veliku pobjedu protiv Bajazita, zvanog Jildirim - Munja i tako odbraniti "kršćansku Evropu". Ali sultan je bio briljantan strateg, koji je u odsudnom trenutku potegao svoje skriveno, a najmoćnije oružje. Na vrhuncu bitke on na kršćane pušta svoju "elitnu vojsku" - pet hiljada srpskih vitezova na čelu sa Stefanom Lazarevićem. Srpskim despotom,a njegovim vazalom". Hroničar dalje piše: "Dio kršćanske vojske koji uteče pokolju, potopi se u Dunavu, a dio dopade Turskoga ropstva". Pozivajući se na američku historičarku Barbaru Tuchman i njenu knjigu Daleko ogledalo, Lovrenović ovako opisuje posljedice trijumfa srpskog oružja kod Nikopolja: "Cijela tri vijeka od tada, sve do Jana Sobieskoga i bitke pod Bečom 1683, neće Zapad uspjeti sakupiti snage ni sloge da se odupre Osmanlijama".

Eto,kako su Srbi branili "krscansku Evropu"

Dragi moj moralles, u srednjem veku su postojali vazalni odnosi, pa pošto su Srbi bili poraženi od Turaka, normalno je da su bili u vazalnom odnosu i borili se na njihovoj strani. Turski vazali su bili i Romeji, pa ti ne pljuješ po Grcima. Turski vazal je bio i Janoš Zapolja, pa ti ne pljuješ po Mađarima. Ti si opterećen Srbima pa si zato otvorio temu od pre dve godine samo da bi po njima pljuvao. A to da Srbi uče da su pobedili na Kosovu je tvoja izmišljotina. Gde se to uči, majke ti?

Ja sam ucio u skoli o Nikopoljskoj bici. U krajnem slucaju ti pljujes po nama i otvoreno hvalish neki NATO iz tih vremena. Zasto taj NATO nije poslao pomoc Carigradu? Nego su samo italijani iz Genove poslali brod sa 600 ratnika. Zato moralles

pa ne pljujem ja nıgdje po srbıma samo kazem ıstıcete margınalne stvarı, a precutkujete vaznije...ova bıtka je jako vazna u hıstorıjı evrope, vas narod dırektnı ucesnık, a na kraju o njoj samo 2 recenıce u nekom udzbenıku hıstorıjskom...krscanı su bılı do nogu potucenı da se pazı ovo '300 godına' nısu moglı oporavıt...

ne lupetaj

I na kraju krajeva, šta tebe boli briga šta Srbi uče iz istorije? Ako te toliko zanima školstvo, ti brini o nastavnom planu i programu u BiH, a ne u Srbiji.

haha pa to je fakt jer vıdış ı sam dok ja nısam ostavıo post na ovu temu nıko je nıje nı komentarıso, ne znam sta da kazem, pretpostavljam da vas je sad sramota pa bı najradje u zemlju propalı, halooo 120 000 krscanskıh vojnıka do nogu potuceno...mozes samo pretpostavıt kako je to ızgledalo prıje 7 stoljeca, fakat NATO

Ti si nas prosvetlio tvojim postom.

Pametnima ne treba ništa objašnjavati, glupani ionako neće ništa shvatiti