Mami je u avgustu postavljena dijagnoza bipolarnog poremecaja, nakon pokusaja samoubistva.   Prvi put je pokusala suicid pre 15 godina tako sto je popila pilule, tada je dobila sifru depresije i lezala je u bolnici mesec dana (tada jos nije moglo da se uoci da je BP jer je to tek bila pocetna faza).   Sve je bilo kako treba 12 godina, ali u tih 12 godina mi smo primetili da se kod nje smenjuju faze velike hiperaktivnosti i depresije, ali tome nismo pridavali veliki znacaj jer nismo znali nista o BP.  Tokom ovih 12 godina bila je na Karbapinu, ali je morala da menja lek zbog jetre.   Faze depresije nisu bile zabrinjavajuce do pre 8 meseci, kada je opet pokusala da se ubije i popila Ksalol.   Nakon toga pokusavala je da se povrati (u bolnici je bila samo 2 nedelje), ali nije bila kao pre nikako.   Pre dva meseca opet je pocela faza duboke depresije, odvela sam je kod lekara i dao joj je Cipraleks (Elicea).   Nisam imala drugog izbora nego da je odvedem u bolnicu jer mi je rekla da antidepresiv ne radi i da ima crne misli.   U bolnici je bila mesec dana, i sada pije Eftil, Sizap, Cipraleks i Diazepam.   Izasla je iz bolnice, ali meni se ne cini mnogo bolje.  .   Ima strahove i od najmanjih stvari, nema samopouzdanja uopste, potpuno je druga osoba, ponasa se prilicno infantilno.  .   Molim Vas recite mi kakvo je vase misljenje o Cipraleksu, jer ja se plasim da to jako slabo njoj pomaze.  .   znam da je potrebno dosta vremena, ali ona je na Cipraleksu vec dva meseca (sada pije 15 mg dnevno).   Vise ne znam sta da radim, posvecujem joj se koliko mi to vreme dozvoljava, pricam mnogo sa njom, ali ne mogu da je razveselim nikako a uvek sam mogla do sada.   Ako imate mozda kontakt nekog kome bih mogla da se obratim molim Vas da mi date, jer sam mnogo uplasena da ce pokusati ponovo sebi da oduzme zivot u nekom naletu velike depresije, a prosto ne mogu stalno biti pored nje.   Unapred hvala.  .   

Očigledno je problem naći dobru kombinaciju lekova za manične i depresivne faze, a ovde je, koliko vidim, problem sa lekom za depresivnu. To inače jeste veliki problem kod bipolarnog poremećaja. Odakle si? Ako si iz Novog Sada, mogu da te uputim na psihijatra u privatnoj praksi.

Pa da. .  Jesam, jesam iz Novog Sada sam.  Hvala puno, mogo bi mi znacilo :)
i samo jos da pitam, nadam se da necu zvucati glupo.  Da li treba prema njoj da se postavim malo strozije ako nece da ustane iz kreveta, da proseta, opere bar sudove ili moram stalno da budem blaga? Prosto ne znam da li mozda u nekim momentima ona koristi to sto smo sada svi osetljivi na nju, necu da gresim dusu, ali prosto ne znam mnogo o svemu pa moram da postavim i najbanalnija pitanja.

Ne postavljaš banalna i glupa pitanja, ništa se ne brini. Živeti sa nekim ko ima BP je teško i prepuno svakodnevnih problema i izazova, stoga ne postoje glupa pitanja niti osećanja koja su "zabranjena". Normalno je da se nekad osećaš nemoćno, da ti je dosta svega, da je teško, da se čini uzaludnim, beskrajnim i slično. Uvek preporučujem ljudima koji žive sa nekim ko ima ovaj ili bilo koji drugi poremećaj da i sami idu na neku vrstu savetovanja ili psihoterapije kako bi naučili sa time da se nose, pošto to jeste teško i vrlo često prevazilazi naše kapacitete da se nosimo sa takvim situacijama.

Već sam ti pisala na pp za psihijatra, a ako želiš i ti da ideš na psihoterapiju ili savetovanje, mogu da ti dam kontakt gde možeš da dobiješ besplatnu psihološku pomoć. Piši ako treba.

Što se tiče toga kako da se postaviš, nemoj da je siliš i da budeš stroga, zato što ćeš najčešće da proizvedeš kontraefekat. Ona ne ustaje ne zato što neće, nego zato što ne može. Jako su teške depresivne faze (a ništa manje nisu teške ni manične, posebno za okolinu) i sasvim je moguće da ona stvarno ne može da se pokrene. Ako misliš da to koristi, onda gledaj da se dogovorite - ako kaže da se oseća da ne može, onda pusti, a ako misliš da ne želi, gledaj da je motivišeš da radi neki manje zahtevan poslić, što bi i za nju bilo dobro - da prošeta, odete do pijace, da obriše prašinu, iznese smeće ili tako nešto u biti lako i jednostavno. Ako kaže da ne može - pusti. Budi tu, prisutna, gledaj je i prati njeno stanje, ali nemoj da zaboraviš i na svoj život i na svoje potrebe.

Kao što rekoh, ovo stvarno jeste teško i moraš misliti na sebe, ma koliko to možda sebično zvučalo, ali tako je pa je tako. 

Pročitaj malo po internetu i forumima o bipolarnom poremećaju, o tome kako se drugi ljudi u tvojoj situaciji nose sa tim, mislim da bi to moglo da ti bude od velike pomoći, a sada treba da angažuješ svu raspoloživu pomoć i resurse. Piši šta god da ti treba.

Pa ja bih stvarno volela da odem da se posavetujem sa nekim malo, jer sam postala jako agresivna prema okolini, jer ne mogu da se istresem na njoj pa se istresam na svima drugima, volela bih da naucim da kanalisem sve to. Izderem se nekada na nju jer mrzim sto je tako nemocna, a onda bih najradje sebi samar lupila jer imam utisak kao da sam "ubila bambijevu mamu" kada me pogleda onako nemocno. Tako sam i mislila, znaci kritike kod nje nece uroditi plodom definitivno samo ce je jos vise spustiti... 
Hvala puno, hocu citacu, stalno nesto trazim po internetu.
Ide sledece nedelje na kontrolu kod psihijatra na Polikliniku, pa ako joj kroz neki period ne bude bolje onda cemo stvarno morati da se angazujemo finansijski da ode kod privatnog psihijatra..
Hvala jos jednom puno stvarno, konacno mogu nekog nesto da pitam a da me ne prekine u pola reci jer nema vremena jer ga ceka sledeci pacijent.      

Sada sam tek procitala privatnu poruku, nova sam ovde pa se jos ne snalazim ..
Hvala ti, ipak cu ja njih da nazovem sutra odmah cisto da se informisem-ako vec mama ne bude odmah krenula tamo. 
A jel postoji mogucnost da ona nekada bude bar malo kao pre, da joj se vrati samopouzdanje, nece zauvek biti ovakva tako? Jer ona stalno prica kako joj nedostaje ono sto je bila pre... A stvarno ne znam sta je napornije, faze depresije ili manije, secam se kada je isla okolo po kuci i pevusila, a ja ucim pa mi je smeta ta njena euforija i uvek joj viknem da prestane da peva.. sada bih dala mnogo toga samo da se smeje sat vremena 

Nema na čemu, stvarno, evo šaljem ti na pp gde bi i ti mogla da odeš, ako ništa barem da ventiliraš te emocije.

Ona može biti kao pre, fora je samo u tome što treba naći dobru kombinaciju lekova. Bipolarni poremećaj je varljiv, može da miruje neko vreme pod dobrim lekovima, a onda i najmanji okidač može poremetiti ravnotežu. Periodi kad joj je dobro i kad nije najčešće se smenjuju, a to najviše, nažalost, zavisi od lekova i toga koliko ih redovno uzima (a redovnost je apsolutni imperativ).

Normalno je da osećaš da si besna, da ti je dosta svega, da je teret pretežak. To su sve prirodne ljudske reakcije na ovu situaciju i nemoj zbog toga da se osećaš krivom.

Podrška porodice razbija tugu

A. Radulović | 13. septembar 2013. 12:02 | Komentara: 0

Psihijatrija - bipolarni poremećaj često se ispoljava u četvrtoj deceniji života. Afektivne psihoze su u 90 odsto slučajeva nasledne i nikada nisu izazazvane spoljnim uticajem


BIPOLARNI poremećaj je duševno oboljenje iz grupe afektivnih psihoza za koje je karakteristično da se smenjuju periodi maničnog ponašanja i depresije obolelog. Tako je u jednom periodu osoba bezrazložno tužna i pomišlja na samoubistvo, u sledećem je preterano euforična i manična. Ova veoma ozbiljna bolest snažno utiče na ponašanje, emocije i kompletan doživljaj sveta, uprkos tome što pacijenti između pojedinih depresivnih i maničnih faza mogu da se ponašaju potpuno uobičajeno.


Najnovija naučna istraživanja pokazuju da su ove afektivne psihoze biološki određene i da ne zavise od uticaja okoline i eventualnih „okidača“.

- Afektivne psihoze su čak u 90 odsto slučajeva nasledne, a u 10 odsto i urođene - kaže za „Novosti“ prof. dr Milutin Nenadović, psihijatar i direktor Specijalne bolnice za psihijatrijske Klinike „Dr Laza Lazarević“. - One nikada nisu izazvane spoljnim uticajima - načinom života, događajima, produženim stresovima. Naravno, usled ovih uslova može da se desi da neko ima depresivne epizode ili manije, ali one su u tom slučaju prolazne i nemaju suštinu trajne duševne bolesti. Iza promenjenog mišljenja i ponašanja stoji bolest neurona centralnog nervnog sistema, reflektovana kroz fiziologiju neurona (koja se izražava ljudskim mišljenjem i emocijama).

- Bolest se ispoljava obično posle trideset pete godine, a najčešće sredinom četvrte decenije - dodaje dr Nenadović. - Iako ne mora dugo da se javi, ona je predodređena biologijom i genetikom. Nije još utvrđeno na kom hromozomskom paru i koji geni su u pitanju, ali se zna da se nasleđuje autozomno dominantno. I to porodice treba da znaju i da ne osećaju krivicu niti da se pitaju da li su oni, ili bilo koji faktor iz sredine, doprineli da se bolest pojavi ili pogorša.

Bipolarni poremećaji su ozbiljni jer depresija kao emocionalna psihoza ima krajnju završnicu u samoubistvu. Osim volje i nagona, te mišljenja, ostale psihičke funkcije bolesnika nisu poremećene i on svom okruženju ne deluje kao duševni bolesnik. Ali njegova interpretacija realnosti je pogrešna. Oni tu interpretaciju često saopštavaju najbližima, koji umesto da reaguju, prihvataju takvu realnost.

- Afektivne psihoze po pravilu nastaju lagano i neprepoznatljivo i tako se uklapaju u porodicu i socijalnu sredinu - pojašnjava dr Nenadović. - Mi u psihijatriji sada pokušavamo da definišemo takozvane premobidne znake koji bi nam pomogli da bolest prepoznamo i pre nego što se jave njene kliničke manifestacije. Dr Nenadović dodaje da je uočena sklonost da su biolarne osobe pre pojave simptoma u velikom procentu izraženi perfekcionisti: sve mora da bude na svom mestu higijenske norme, uređenje, održavanje poretka stvari, sve se mora ritualno ispuniti.



- Danas se bipolarni poremećaj kvalitetno kontroliše lekovima - kaže dr Milutin Nenadović. - Znamo da je iza depresivnih epizoda kod bipolarnih pacijenata u pitanju poremećaj metabolizma serotonina, pa danas imamo vrlo moćne lekove iz te grupe kojim regulišemo takve epizode. Manična varijanta bipolarnog poremećaja se leči drugom grupom lekova, antipsihoticima i kada dođe do smirenja, psihostabilizatorima.

Ali iako se teoretski bolest dobro kontroliše lekovima, u praksi je to teže ostvarivo, napominje direktor „Laze Lazarevića“. Najveći problem je što pacijenti ne uzimaju redovno lekove. Zato je neophodno zadobiti podršku porodice, da oni sarađuju s psihijatrom i kontrolišu uzimanje leka.

- Iako je ova bolest trajna i nije izlečiva, uz redovnu terapiju i podršku porodice, pacijenti mogu sasvim normalno da žive, rade i uključuju se u društvo - uveren je dr Nenadović.



Izvor: Novosti

Neznam dali se kasno pridružujem temi, ali sam pre 4 meseca bila kod jednog meridijanskog terapeuta koji mi je pomogao da se oslobodim (li kako on to kaže "inegrišem") svoje dugogodišnje fobije koju sam pokušala lečiti na psihoanalizi, lekovima, travama, homeopatijom. . .  Ta meridijanska terapija koju on radi je nešto što treba doživieti da bi je ozbiljno shvatili[email][/email].  Eto ja sam doživela i preživela, a što je najbolje oslobodila sam se fobije. O njemu sam se naslušala fantastičnih priča (doduše meni deluje dosta skromno), čula sam da radi i sa depresivnim osobama, pa neznam možda bi vredelo pokušati.