Žene mudžahedina iz BiH u terorističkoj mreži islamskih fundamentalista (2) - Dr Darko Trifunović
Prednosti žena terorista
Dmitrij Semjonov: Socijalna motivacija žena za izvođenje terorističkih napada u islamskom svetu kretaće se od procesa prihvatanja položaja i uloge žena u muslimanskom društvu do dobijanja višeg ranga u okviru iste zajednice
Koliko je važna uloga žene u terorističkoj mreži islamskih fundamentalista BiH, kako bi se i one integrisale u akcije i operacije koje izvode, govori i podatak da je počeo da izlazi časopis Al-Khansa, koji se može naći samo na Internetu.

Uredništvo ovog časopisa, barem kako stoji u tekstu, sačinjava samoprozvani Ured za informacije žena poluostrva (misli se na arabljansko poluostrvo). U člancima pomenutog časopisa veliča se teroristička mreža Al kaida, samoubilački napadi, citiraju se tekstovi islamskih fundamentalista i lidera različitih terorističkih pokreta. Al-Khansa u svakom broju objašnjava ulogu žene u džihadu i poziva žene da zauzmu svoje mesto u različitim poljima borbe, uključujući i samoubilačke akcije. S obzirom na to da postoji veliki uticaj Al kaide i islamskih fundamentalističkih krugova sa Bliskog istoka na BiH, realistično je očekivati i pojavu sličnih trendova i na prostoru BiH.

Žene teroristi će u budućnosti svakako predstavljati veliku bezbednosnu pretnju. Da je u avionima koji su bili oteti prilikom terorističkog napada od 11. septembra 2001. godine umesto 19 muškaraca bilo 19 žena, one bi bez ikakve razlike učinile potpuno isto. U svetu islamskih fundamentalista život „mučenika“ odnosi se i na žene. Iako žene teroristi ne predstavljaju čestu pojavu, terorističke organizacije sve više obraćaju pažnju na prednosti koje žena terorista ima u odnosu na muškarca. Pozicija žena, posebno u terorističkim organizacijama islamskih fundamentalista, znatno je unapređena nakon serija terorističkih akcija žena samoubica, koje su izvođene od Izraela do Čečenije.

Posebna pažnja budućih istraživanja uloge žena u izvođenju terorističkih akcija islamskih fundamentalista biće posvećena funkciji žene u muslimanskoj familiji i motivaciji žena za izvođenje terorističkih napada. Prema Dmitriju Semjonovu, socijalna motivacija žena za izvođenje terorističkih napada u islamskom svetu kretaće se od procesa prihvatanja položaja i uloge žena u muslimanskom društvu do dobijanja višeg ranga u okviru iste zajednice. Ekonomska motivisanost proističe iz činjenice da terorističke organizacije islamskih fundamentalista pružaju velike novčane nadoknade porodicama terorista samoubica. Religijska motivisanost u realizaciji terorističkih aktivnosti pruža ženi u muslimanskom svetu osnov za ponos, poštovanje i slavu - sve pobrojane kategorije koje su vekovima bile u velikom broju slučajeva rezervisane isključivo za mušku populaciju.

Mudžahedini u potrazi za džihadom
Rat u BiH nije završen potpisivanjem Dejtonskog sporazuma, svedoči u svojim beleškama šeik Enver al Šaban 

Banjaluka, 5. septembra – Svojevremeno je šef Misije Ujedinjenih nacija u BiH američki general Žak Pol Klajn u Njujorku tvrdio da „mudžahedini ne predstavljaju opasnost za ovu zemlju“. Odgovarajući na pitanje zašto „sveti ratnici“, u skladu sa Dejtonskim sporazumom, nisu deportovani iz BiH, on je novinarima rekao da je „donesen zaključak na međunarodnom nivou da je bezbednije za ceo svet da ih zadržimo u BiH, jer znamo gde su“.

Šta se od tada (oktobar 2002. godine) do danas promenilo, kada je o mudžahedinima reč? Ili: zbog čega je pedesetak mudžahedina proglašeno pretnjom za bezbednost BiH? Zašto je prvi zamenik visokog predstavnika međunarodne zajednice u BiH Rafi Gregorijan „Vašington postu“, čiji je tekst prenela današnja štampa u BiH, govoreći o „svetim ratnicima, rekao: „Trebalo je da odu pre 12 godina. Njihovo prisustvo je kršenje Dejtona i ukoliko pređemo preko toga, preko čega bi onda sve trebalo da pređemo.”

Sudeći po izvodima iz dnevnika šeika (poglavar verske zajednice kod muslimana) Envera al Šabana, koje je u knjizi „Garibi – mudžahedini u BiH 1992–1995” objavio novinar Esad Hećimović, jedino što se u ovoj priči promenilo jeste prvenstveno odnos američke administracije prema mudžahedinima koji su u BiH došli uz njen i blagoslov pojedinih zapadnoevropskih država, i u međuvremenu se od njihovih saveznika u ovdašnjem ratu pretvorili u njihove protivnike. Šeik Šaban je bio direktor Islamskog instituta u Milanu i duhovni vođa svih mudžahedina u BiH. U dnevniku je vodio i beleške sa sastanaka „bosanske šure“ (savetodavnog veća). Na ovim sastancima uglavnom se raspravljalo o traženju načina da mudžahedini ostanu u BiH posle raspuštanja jedinice „El mudžahedin“ i da ne budu razoružani.

U beleškama od 4. decembra 1995. godine, šeik Šaban je zapisao da je Al Jambi kazao: „Ako raspustimo vojnu jedinicu, sakrićemo oružje“. Lice „A“ je tvrdilo: „Mislim da je proterivanje Arapa malo verovatno sve dok je Abu Izat (Alija Izetbegović) tu.“ Zapisane su i reči Abu Harisa: „Imaćemo mesto koje će se zvati ’mudžahedinsko selo’ i direktna pretpostavka biće da mi imamo tamo oružje“. Al Kaaka je mučilo sledeće pitanje: „Šta ako mir prevlada? Moramo za sebe naći džihad, ovde ili negde drugde. Dugoročno, mir nije realan.“

Sastanku, održanom 5. decembra, prisustvovao je i general Rasim, verovatno Delić. On je konstatovao: „Kao vojnik, ja se protivim ovom sporazumu (Dejton), ali sam se prestao boriti, slušajući naređenja. Oni imaju različite načine kako da izvrše pritisak na nas... Slika je vrlo jasna: oni se boje islama.“ Jedan od zaključaka sa ovoga sastanka je da bi „Amerikanci trebalo da budu upozoreni da je bolje da mudžahedini ostanu na okupu nego da budu raspršeni, pa da svaki deluje po svom“. Nije li ovaj stav potpuno podudaran sa onim što je svojevremeno, objašnjavajući zašto su mudžahedini ostali u BiH, izjavio Žak Pol Klajn?

Sledeći sastanak bio je 10. decembra. Sa njega izdvajamo reči Hamze: „Mi želimo šehadet (mučeništvo) i mi ga uporno tražimo u ovoj zemlji: suprotstavimo se svim nevernicima i Bog će biti sa nama... Niti ćemo napustiti zemlju, niti ćemo odbaciti oružje.“ U okviru pripreme za raspravu sa predsednikom Alijom Izetbegovićem Abu Haris je zapisao: „Moramo se boriti protiv Amerikanaca – to su krstaši – pre ili posle.”

Predstavnici mudžahedina sastali su se sa Alijom Izetbegovićem 13. decembra 1995. i on im je obećao pomoć u rešavanju ovog pitanja. Tada je Mufti Fadil rekao da ništa od onoga što rade ne mogu sakriti od Amerikanaca. Sledećeg dana šeik Enver al Šaban je zapisao zaduženja stanovnika „mudžahedinskog sela“ (Donja Bočinja, na Ozrenu), od područja za šetnju do područja za – obuku.

Politika
Boro Marić