Zelim malo mira
u ovoj noci
dok muzika svira,
da sanjam
samo jedne oci
i taj cudesni
plamicak u njima.
Vetrovi me nose
kroz mnoga vremena
do u proslosti dalekog trena,
kad nas dvoje sreli smo se.
Mozda je to bilo onih godina
kada su lipe najgusce cvale.
U senama njinim
pruzismo li jedno drugom
ruke uzdrhtale?
Mozda su kroz zivote
pratili nas
rat, glad i tuga.
Koliko li sam puta
samo pomislila
da se pojavila druga?
Iz mesta u mesto,
iz veka u vek,selile se nase duse...
uvek zajedno
i cini mi se da ce
tako ostati zauvek.
Hoce li?
Ljubav pod svetlosti sveca,
divna mesecina i miris cveca.
Mozda sam te svakog dana
chekala kraj shadrvana
brojeci chase ceznjom izatkane.
Mozda sam se, sa zebnjom u srcu,
pitala hoces li mi se ziv
vratiti sa megdana?
A mozda od svega nije bilo nista...
Iz jednog zivota
u drugi trazili put,
stisnutih ruku i cvrste vere
molili nebo
jedan put da nam odabere.
Mozda smo veciti tragaci,
mirisali shume, njive i polja,
ziveli za zivot goli,
ne osetili nikad
kako se zaista voli.
Mozda smo ljubav nalazili
samo u knjigama,
verovali u bajke
o dobrim vilama,
ziveli u pesmama, snovima,
mastali o rajskim vrtovima,
bojili zivot u roze,
davali danu miris mimoze,
sanjali kad zora svane,
otvarali oci
pred prvim drhtajima noci.
Mozda od svega toga nista nije bilo.
To se, izgleda, srcu mome samo snilo.
Sretoh jucer jedne oci
sa plamickom vatre zive
i pomislih ceznjivo:
to su tvoje oci sive!
Al ne behu oci tvoje,
nego neke druge,
sto sanjaju druge duge
dane i noci,
lipe gde cekaju ih
neke tudje oci.
I sto vise na tebe mislim
sve mi se vise cini
da nas dvoje ne zivimo
na istoj talasnoj duzini.
Ja po danu, ti po tmini,
koracamo putem svojim.
Ja po zemaljskom,
a ti vecno u snovima mojim.



***********
Proci ce hiljade godina
od ovog trena sad,
kad svoj pogled
upijam u tvoje oci,
ali ni vreme
nece mi pomoci
da te zaboravim.
I mozda vise neces
biti tako mladkad me se budes setio,
a ja cu biti pomirena s tim
da me nikada nisi primetio.
Moje ce te oci
zanavek gledati iz davnine
i tek jednom,
kad sve ovo mine,
kad tuzno srce mi svene,
pomenuces moje ime.
A vec odavno na grobu nekom
prestace da gore svece.
Tvoje kose bice sede,
brci beli.
Sve ce uspomene da izblede...
osim jedne...
osim one sto smo je najmanje hteli.
Za hiljadu godina
ostace od nas samo tmina.
I secanje ce nestati,
a siluete nepoznate
domove nase gaziti stati...
Padace milijarde kisha,
bezbroj sunca ce
ovim nebom sjati.
Kisobrani ce opet,
u uglu neke ulice, u mraku,
skrivati poljupce
koje ce drugi
jedno drugom dati.
Bice jos mnogo radjanja...
Imozda ce kroz neko od njih
nase duse opet da zazive.
Mozda ce nasoj ljubavi
svi da se dive.
Mozda...
Zivot je lavirint...
treba izabrati pravi put...
i upitati sebe:
sta sam to htela
ja od tebe?
Sta ti od mene?
Nas dvoje smo samo sene
u ovoj tuznoj noci...
u samoci...