01. 08. 2010

PRESS

intervju... BEOGRADSKI SINDIKAT
„Beogradski sindikat": Welcome to Srbija, gde život ubija

Od naše političke „elite" ne možemo mnogo da očekujemo, ali bi, u najmanju ruku, bilo korektno da narodu objasne šta se zapravo dešava...

Nastali su kada se sve u državi raspadalo, sluteći ono što će se dogoditi tri dana kasnije - 24. marta 1999. godine. Vremenom su iz grupe prerasli u fenomen i megafon naroda u čije ime su zlim vremenima i još gorim ljudima u njima postali Damaklov mač nad glavama, satirući rimama kukolj u žitnici zvanoj Srbija!
Danas, angažovanije i brutalnije nego ikad - albumom „Diskretni heroji", šamarčinom koja će dugo zvoniti u šupljim glavama o kojima peva i pevati u narodu kojem je poklonjen, doslovno! „Beogradski sindikat" - jedini koji to zaista jeste!

Braćo „sindikalci", koja je to fora sa besplatnim albumom?! Mislim, nije u redu, pa Dinkić je prvi provalio foru sa besplatnim akcijama i ponudio narodu „slamku spasa" mnogo pre vas...

- Da smo iskopirali ministra ekonomije, verovatno bismo na besplatan daunload postavili samo polovinu prve pesme. Za razliku od mnogih koji vole da se busaju u grudi i razbacuju praznim obećanjima, mi smo ovo uradili bez ikakve prethodne najave, diskretno i bez želje da od toga pravimo senzaciju. Pozvali smo ljude na solidarnost, da album koji mi delimo sa njima oni obavezno podele sa drugima. Na kraju se ta mala solidarnost pokazala na delu, jer su ljudi koji su prvi skinuli pesme sa našeg sajta, nakon pada servera, slali linkove ostalima. Pošli smo od toga da naš album predstavlja naše ideale, a ideali se ne prodaju i ne izdaju, već ih treba podeliti sa prijateljima.

Ako se ipak nađe na disku (a najavili ste ograničenu seriju), hoće li ići uz prašak, deterdžent, litar ulja, kilo šećera, veknu hleba, sedam deci rakije? Nešto uz šta će narod lakše da prihvati surovu realnost i bezličnost svakodnevice o kojoj pevate, repujete, hiphopujete, naričete u ime svih nas? Možda jedno 100 evra uz disk, koliko da opravdate onu da nas je pesma održala, al' evru hvala?

- Tužno je gledati kako nekada velika imena naše muzičke scene prodaju svoja dela uz robu široke potrošnje. Umetnost nikada ne bi smela da bude na rasprodaji, zato smo i zahvalni što imamo taj luksuz da se ovim bavimo iz ljubavi i entuzijazma, a egzistenciju nam obezbeđuju naše profesije, koje nemaju veze sa muzikom. Ne osuđujemo nikoga ko tako izdržava svoju porodicu, ali mi na svoje ideje nikada nećemo zalepiti drugi logo osim BS-a.
Ako bismo se ikada opredelili za takav vid trgovine, onda bi, po svemu sudeći, naš album trebalo prodavati uz kuke i motike.
Mi upravo ovim albumom poručujemo svima da ne treba da se mire sa životom koji nema pravi sadržaj. Tresemo brod čija se krma duboko zaglavila u mulju i pokušavamo da ga usmerimo ka otvorenom moru. Na tom putu će nam trebati mnogo pomoći, zato pozivamo sve usnule mornare da se probude i izađu na palubu.
Iako je opšta besparica, nije dovoljno samo podeliti po sto evra, ako nam duša ostane prljava i zatrovana. Narodu treba omogućiti da živi časno i pošteno, od svog rada, a ne da čeka tuđu milostinju.

Pevate uglavnom o sili i nepravdi. Dajte neki stih o međunarodnoj „pravdi" koja nas je iz Međunarodnog suda zviznula posred čela! Neki savet za tantuze iz Skupštine kako da formulišu deklaraciju o Kosovu s kojom bi trebalo da izađemo pred UN? Kako bi u interpretaciji BS-a ona glasila?

- Oduvek smo govorili da je nepravda u Srbiji deo puzle svetske nepravde, koju sastavlja neko moćan daleko od naših očiju. Mi smo obmanuti da je naša zemlja nebitan učesnik međunarodne pozornice. Ako pogledamo kroz istoriju, mnoge velike odluke i događaji su se upravo prelamali preko naše grbače. Zbignjev Bžežinski je u „Velikoj šahovskoj tabli" napisao da „Balkan predstavlja potencijalno geopolitičku nagradu u borbi za evropsku supremaciju". Međutim, naša zemlja je prepuna raznih dezinformatora čiji je glavni zadatak da ubede narod kako je sve ružno što nam se dešava isključivo posledica samo naših grešaka, kojih je svakako bilo. Od naše političke „elite" ne možemo mnogo da očekujemo, ali bi, u najmanju ruku, bilo korektno da narodu objasne šta se zapravo dešava. Takođe bi morali neke stvari da nazovu pravim imenom - međunarodno prisustvo na Kosovu je zapravo okupacija, Srbija nije suverena već vazalna država, u Evropskoj uniji ne teku med i mleko već sve veća nezaposlenost i pad ekonomije, NATO ne predstavlja bezbednost već ratove i razaranja, itd. Kad bi makar to predstavili na pravi način, bar bismo znali na čemu stojimo. Ovako nas samo lažu i manipulišu kako bi ostvarili svoje plitke individualne i partijske interese. Što se tiče Međunarodnog suda i međunarodne pravde, očigledno je da su oni sami sebi negacija. Ni od Ujedinjenih nacija se ne može očekivati ništa bolje, jer su i one samo instrument globalne oligarhije.


Ajd, iskreno - čiji ste? Ovde su sindikati i sindikalci uveliko nečiji, a vi ste isuviše zajebana ekipa da biste bili samo svoji. Ne morate da otkrijete ime tajkuna koji stoji iza, ispred i pored vas, dajte samo inicijale i imena barem tri firme koje je pazario na tenderima.

- Plašimo se da će se mnogi dušebrižnici razočarati što iza „Sindikata" stoje jedino naše reči i dela, kao i naše porodice i prijatelji zbog kojih sve ovo radimo, što mislimo da su najbolja moguća leđa. Od trenutka kada smo se pojavili i postali angažovani postoji ozbiljna namera određenih krugova da nas etiketiraju i na svaki način umanje vrednost onoga što mi činimo, trpajući nas čas u ovaj, čas u onaj koš, kako kome i u kom trenutku odgovara. Mnogi su nas svojatali i pokušali da nas pridobiju na svoju stranu, ali smo mi sa prezirom sve to odbili. Ostajemo verni samo sebi i svojim idealima. Prevelik smo mi zalogaj za njih, jer obraz nema cenu. Zbog ovakvih naših stavova smo i postali pretnja mnogima, pošto se ne uklapamo u već postavljenu šemu koja godinama precizno funkcioniše.

Samo vas je desetorica u grupi, a namerili ste da popravite pokvarenu nam Srbiju, što ne polazi za rukom ni ovako brilijantnoj Vladi, koja broji tri puta više članova od vas. Kako, braćo? Kako bosonogi u koprive?

- Svesni smo da je naša borba - borba sa vetrenjačama, ali i dalje verujemo u bolje sutra. Ne želimo da bilo koga pokrštavamo i preobraćujemo, već da ličnim primerom dopremo do ljudi koji nas vole i veruju nam. Pesme su nam i nastale kao podrška svima koji se trude da ostanu čisti, iskreni i svoji - diskretni heroji. Podsećamo ih da smo tu, da nas ima još... Ako naša poruka dopre barem i do jednog klinca ili klinke, koji odluči zbog nas da se ne drogira ili ne izbode nekoga nožem, da ostane zdrave glave, počne da čita i nauči nešto, onda smo mi već dobrim delom popravili Srbiju. A postoji dobra šansa da će on na isti način povući još nekoliko drugara na pravu stranu. Kada bismo svi bili tako solidarni i spremni da jedni drugima pomognemo, Srbiji ne bi ni trebala popravka.

Uveliko ste iz grupe prerasli u pokret i najglasniji krik naroda koji više nema snage ni za šapat. Kad ćete u politiku, poslanike, koalicije? Prava snaga reči je kad se pretoči u dela, pa?

- Mislimo da je svima jasno da se prava dela ne čine u politici, već na ulici, među narodom, u svakodnevnom životu. To je i jedan od većih problema političara - što se samo igraju života, totalno bez sluha i nesvesni pravih problema i potreba sopstvenog naroda. Sama pojava političkih partija već dovodi do izdvajanja uskog kruga ljudi, kojima je jedini cilj dolazak na vlast po bilo koju cenu i sa bilo kime. Iako stalno dobijamo poruke od ljudi kako bi bilo dobro da se „Beogradski sindikat" pretvori u političku stranku, ne pada nam na pamet da to učinimo. Da bi se bavio politikom u savremenoj demokratiji čovek mora da bude lažljiv, ljigav, prepreden, beskrupulozan i spreman na svakakve kompromise, a BS se upravo bori protiv toga.

Priznajte, biće vam lakše - sve ovo radite samo da biste ušli na „Farmu" ili gostovali kod duhovnog gurua Srbije u „Narod pita", zar ne?! Mislim, do naroda bi lakše stigla poruka vaše fenomenalne „Velkam tu Srbija" ukoliko je isprate „Grand" balerine i orkestar Bokija Miloševića...

- Ovo što ste rekli, nažalost, ne može biti tačnije. Ljudi danas mnogo lakše upijaju plitke i banalne sadržaje, retko ko će izdvojiti vreme za pozorište, knjigu ili odlazak u neku galeriju. Ko će da daje pare za bioskopsku kartu ako može da ih da na poruke i glasanje u omiljenom rijaliti-šouu? Za ovo, ipak, ne mogu da bude opravdanje ni težak život i hiljadu i jedna briga. Ovakvo stanje je i velika krivica vlasti, koja narod namerno drži u kulturnom mraku da bi sa njim lakše manipulisala. Koji grad osim Beograda ima bioskop? Ili pristojan sportski centar? Ili, ne daj bože, muzej ili bilo koje drugo mesto na kojem bi mladi mogli kvalitetno da provode svoje vreme? Ako smo išta mogli da promenimo za ovih 10 godina u Srbiji, onda je to katastrofalno stanje u kulturi. Ništa nije bolje ni u medijima, pogotovo onima koji poseduju nacionalnu frekvenciju, a pri tom ništa ne rade da se ta nacija barem malo prosveti i kultiviše. Umesto da se promovišu diskretni heroji, koji se sami ne nameću, kreiraju se i guraju u prvi plan indiskretni antiheroji koji su potpuno pogrešni uzori našoj omladini.

Paljba iz Srbije ili ostanak u njoj - dajte neku dojavu, iz keca u kec, iks na poluvremenu... Neku sindikalnu „polutku" da se barem za nju uhvatimo...

- Skoro je jedan naš prijatelj dao intervju gde je, između ostalog, upitan: „Kako to da najbolji odlaze?" Poslužili bismo se parafrazom njegovog odgovora, da nije tačno da najbolji odlaze, jer da su najbolji, onda ne bi zauvek otišli. Oni koji su istinski spoznali suštinu svog bivstvovanja, znaju da traženje lične sreće nije pitanje mesta niti, pre svega, pitanje materijalnog. Zato sindikalna dojava glasi: Ostati ovde, jer NEMA POVLAČENJA, NEMA PREDAJE!

carevi  

 

Одличан интервју, мада, ко је правио ово? Мислим, извор? Новинар је... Па.... 

Beogradski Sindikat respektujem , i ako ih ne slušam..... Tekstovi im nisu kao ovaj naš današnji seljački hip-hop , rep , imaju ideje u svakoj pesmi , a i muzika nije seljačizam kao kod ostalih budala....

Jedina svetla tacka sadasnje rep scene.

Govedina na bojnom polju
Beogradski sindikat: Alban no passaran

Piše: Bojan Marjanović

Pet godina pre pesme „Svedok saradnik“, BS je izdao pesmu „Niko ne može da zna“ koja predstavlja nacionalističku budnicu za odlazak u rat za svetu srpsku kosovsku zemlju. Šta je, po beogradskim reperima, najstrašnije što rade pripadnici albanskog šljama? Mnogo strašnije stvari od krađe veš mašina. Na primer, kaže se na jednom mestu u pesmi: „Zvone zvona u panici, bomba pada na manastir“ ili, na drugom mestu, opisujući odnos Srba i Albanaca, reperi kažu: „Arnautske kobre nas u hodu ujedaju za nogu“


Student sam novinarstva na FPN-u. Početak ove priče se desio na jednom času kada smo iz predmeta Socijalna psihologija radili Etničku distancu i popunjavali formulare na kojima je trebalo da odgovorimo na pitanje da li imamo problem sa tim da pripadnici neke nacije žive u istoj zemlji sa nama, budu nam komšije, kolege, nadređeni na poslu, prijatelji, na rukovodećem položaju u zemlji i emotivni partneri. Podeljeni smo bili u tri grupe od kojih je prva popunjavala formular u odnosu na Hrvate, druga u odnosu na Bošnjake, a treća u odnosu na Albance. Rezultati su bili frapirajući. Skoro niko u čitavoj grupi ne bi ušao u emotivne odnose ili pristao na šefa ili rukovodioca u državi koji bi bio neke od tih nacija, a nije mali broj ni onih koji su imali svih sedam negativnih odgovora, dakle, ne možeš ni da živiš u srpskoj zemlji, bato, Srbija je za Srbe. Čas se završio tako što smo se jedan moj drug i ja svađali sa nekim devojkama o tome da li muslimani odsecaju ženama glave zbog prevare ili ne. Bedno je biti u tolikoj manjini, zaključili smo nas dvojica i izašli sa časa. Međutim, već koji dan kasnije i nas dvojica smo se posvađali oko nečega, a to nešto biće tema ovog teksta. U pitanju je rep sastav Beogradski sindikat.
Nikada nisam bio reper, međutim, čini mi se da sam oduvek imao dobar uvid u našu rep scenu. Beogradski sindikat mi nikada nije naročito prijao, ali na ovom mestu neću pričati o tome kakve su im matrice, kakav ko ima flow i slično, jer za to niti sam previše kompetenatan, niti osećam potrebu za tim. Meni je interesantna ideološka obojenost ovog sastava. Naime, moj liberalni drugar sa početka priče mi je uvek zamerao što ne volim BS, pa mi je jednom rekao, poslušaj pesmu „Svedok saradnik“ i reci kakav onda ti ideološki problem imaš sa njima. Ne budem lenj, nađem na you tube-u link na kome postoji tekst pesme i pustim je. Pesma govori o razvojnom putu srpskog kriminalca, sa akcentom na nekoliko faza kao što su lopovluk po inostranstvu, onda dolazi rat i krađa bele tehnike po Bosni, zatim život kriminalca na asfaltu ili asfaltno kurčenje (veze sa estradom, građenje crkava i slično), beg od zakona u Crnu Goru i naposletku svedočenje na sudu protiv svojih bivših drugara radi kupovine slobode. Ok, kažem, ovo je ok portret jednog srpskog kriminalca, načelno mogu da kažem da pesma nije loša, nisam oduševljen, ali šta sad, pesma kao pesma, nije loše ništa u njoj. Međutim, da li je ova pesma krunski dokaz da su BS na mestu? Teško.

   

Aspekat pesme koji je meni bio interesantan je opis ratnog perioda srpskog kriminalca. Šta je radio srpski šljam koji ne vole momci iz BS-a: "Ništa nisam pip’o, sem malo bele tehnike, kojekakvih kuraca smo trpali na šlepere." Iako je đubre, šljam, bruka nam zemlju (što je sve tačno), najveći njegov greh u ratu je to što je krao veš mašine (ovo može biti tačno na nivou pojedinca, ali ako je cilj stvoriti simbolički lik srpskog kriminalca, da li je to tačno?). Pet godina pre pesme „Svedok saradnik“, BS je izdao pesmu „Niko ne može da zna“ koja predstavlja nacionalističku budnicu za odlazak u rat za svetu srpsku kosovsku zemlju (inače, pesma se pojavila na albumu „Svi zajedno“ sa kojeg je jedan od najvećih hitova „Poroci Beograda“ nadaleko čuven po spotu u kome reperi glume političare-kriminalce koji gostuju u emisiji Olje Bećković „Utisak nedelje“ - da li je moguće da preslušavajući album benda sa kojim će sarađivati, poznatoj novinarki poznatog prezimena promakla pesma „Niko ne može da zna“ ili joj prosto nije smetala pesma o borbi za najskuplju srpsku reč, prosudite sami).

Šta je, po beogradskim reperima, najstrašnije što rade pripadnici albanskog šljama? Mnogo strašnije stvari od krađe veš mašina. Na primer, kaže se na jednom mestu u pesmi: „Zvone zvona u panici, bomba pada na manastir“ ili, na drugom mestu, opisujući odnos Srba i Albanaca, reperi kažu: „Arnautske kobre nas u hodu ujedaju za nogu.“ Ovaj drugi navod je neka vrsta blentavo blede i neubedljive metafore, hod je nešto normalno što čovek praktikuje, a može simbolisati i dostojanstvenost, a Albanci (iako u pesmi kažu Arnauti, što je malo arhaično-nepismeno korišćenje ovog izraza) su ti koji nam uništavaju normalnost i dostojanstvo, kao što se u pesmi dalje kaže: „Dok mi čupaju iz ruku moju zemlju, moju muku, krvlju natopljen busen, svet hoće da mi uzme i da uništi uspeh, kosti mojih predaka, mošti mojih svetaca..“ Još se u pesmi na nekoliko mesta preti i upozorava da "ako treba, krv će pričati" i "Vaš ponovno dolazak na mostu čekam sad, Alban no passaran, sa Srbima il' sam". Pesma, dakle, predstavlja skup ustaljenih floskula o odbrani srpstva, svete srpske zemlje, o novom Kosovskom boju u kome će Turke zameniti crni Arnauti (Albanci), a momci iz Beogradskog sindikata očito biti nova vesela družina cara Lazara.

Međutim, ono što mi svi, pa i momci iz BS-a znamo, to je da se rat na Kosovu već vodio. I vodili su ga upravo "svedoci saradnici", samo što se oni nisu zaustavili na beloj tehnici. Naime, do sada je (podvlačim, do sada) u Srbiji pronađeno šest masovnih grobnica sa telima kosovskih Albanaca, ubijenih uglavnom u periodu između 1998. i 1999. godine (u Batajnici - 980 leševa, Petrovom Selu - 77 leševa, Perućcu - 48 leševa, Volujku, Gornjem Mališevu i Rudnici - 250 leševa). Na to treba dodati i broj ljudi koji su za vreme rata "sanirani" (od februara 1998. do maja 1999. po nepotpunom spisku u nizu zločina ubijeno je minimum preko 1500 ljudi, neki od njih su spaljeni u Trepči, Boru, neki su zakopani u masovne grobnice, terani su u hladnjačama po Srbiji i to je bila toliko masovna pojava da se tih godina pojavio u viteškoj Srbiji onaj monstruozni vic – Šta radi 100 Šiptara u hladnjači? Frikombinuju.) Te ljude su ubijale srbijanske snage bezbednosti. Ko je činio te snage? Svedoci saradnici i "stari drugari, koje je saradnik sve redom izdao", kako se kaže dalje u pesmi u kojoj se BS kritički odnosi prema srpskom društvu. Ko je u tom novom Kosovskom boju, na polju Kosovu na kome su se, kako se kaže u pesmi BS-a „koplja lomila, pravoslavlje u Srba vera nesalomiva, jer to je zemlja hranila, to je majka rodila, to je snaga branila, to je vera vodila“, ko je branio srpske vrednosti i srpski narod? Upravo taj šljam koji „ne vole“ ljudi iz BS-a. Međutim, oni zaboravljaju na to šta je taj šljam radio i kako je ta vojska svedoka saradnika trajno onemogućila naprosto logičnost postojanja pesme kao što je "Niko ne može da zna". Lako je patetično pričati o Srbima samo kao o žrtvama, a o Albancima samo kao o agresorima.
 
Međutim, realnost je drugačija (naravno, ne želim da umanjim srpska stradanja kao što se stalno pripisuje ljudima koji razmišljaju „drugosrbijanski“, ali baš zato što ne želim, neću nijedno stradanje da izostavim i napravim manje važnim). Licemerno je izdati 2010. pesmu „Svedok saradnik“, a 2005. „Niko ne može da zna“, jer, nisu ni beogradskosindikatlije ludi, neće oni da podržavaju osvedočene kriminalce i naravno da će načelno da budu protiv toga i kupovaće svoj medijski ugled "dobrih, repera-roditelja zabrinutih za budućnost naše dece" (bilo da je ta pretnja budućnosti pederska – smešan je bio skorašnji nastup Škaba u „Utisku nedelje“ gde je između deset i sto šestdeset puta napomenuo da je za vreme gej parade čuvao svoju decu). Međutim, kad kriminalac prestane da bude Zoki, Roki iz kurac-palac klana i slično, kada on stoji na mostu i viče „Alban, no passaran“, onda ipak shvatamo da je imaginarna odbrana vaskolikog srpstva bitnija od morala, od podele ko je šljam, a ko nije, pod kojim god "barjakom koji se vije, dok ga obuzima seta" (što bi rekli u jednoj drugoj pesmi, „Na bojnom polju“, čije vam slušanje iz medicinskih razloga ne preporučujem) da se nalazi. A zašto je sve to bitno? Pa, bitno je zato jer momci iz BS-a nemaju uticaj (samo) na fudbalske tribine. Oni nastupaju sa beogradskom filharmonijom. Oni otvaraju muzički program filmskog festivala Kustendorf. Neki od njih su predvodnici porodične šetnje u organizaciji „Dveri srpskih“. Bitno je jer ljudi kao što su BS, nastupaju iz pozicije mladih, mislećih ljudi i utiču na mlade misleće ljude, pa onda dobijete punu učionicu studenata koji misle da ne treba živeti u istoj zemlji sa Albancima ili da se bar ne treba, ne daj Bože, mešati sa njima, a samo dvojicu koji će da se suprotstave tome, od kojih jedan, ipak ne može da odoli momčadi iz Beogradskog sindikata.

http://www.e-novine.com/stav/44015-Beogradski-sindikat-Alban-passaran.html

Која је попишана смрдуља писала овај текст!? "Ако драже му је страно, нека иде и остане тамо! МРШ!"