Predobro     

Ne trčite kroz podvožnjak u ulici Tadeuša Košćuške. Utišajte osmeh, pognite glavu. Hodate kroz grob. Pokojnike sigurno znate, makar iz priče. Heroji Beograda koje je neprijateljska vatra zakopala, ležali bi pod zemljom i zaboravom da ih sasvim slučajno nije otkopao jedan obrt sudbine.



Bilo je to skoro po merilima istorije, tek što je počela 1934. godina. Tek što su krenuli i radovi na podvožnjaku u ulici Tadeuša Košćuške kada su radnici zaustavili kopanje. Naišli su na lobanju, par cokula, dve bombe, jednu čuturu toliko čvrsto zapečaćenu da je, pisale su "Novosti", i dvadeset godina kasnije u njoj i dalje bila voda. Kosti ne mogu da govore, ali kada su shvatili šta su iskopali, radnici su zanemeli. Bageri su ućutali. Vrisnulo je ono što je tim skeletima 1915. godine rečeno. I što je ponavljano srpskoj deci svim generacijama potom.

Dan kada je Beograd goreo

Petog oktobra 1915. na prestonicu je ispaljeno 30.000 granata, zgrade su prevarane u prah i pepeo. U susret ljudima koji su bežali da spasu živu glavu na Dunavski kej trčali su delovi 10. i 7. puka, ostaci Sremskog odreda i ostaci Žandarmerijskog odreda. Gotovo svi su

"Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje", rekao je tim kostima major Dragutin Gavrilović 1915. godine. On je rekao, mi - zaboravili.



U zemlji ispod samog podvožnjaka pronađeno je ukupno 60 skeleta branilaca Beograda. Poslednjim atomima snage, tu gde su se nekada pravili borci, danas se prave bare. Pre 100 godina oko tog mesta Beograd je goreo.

"Taj prizor, tu strahotu, nisam nikada uspeo da potisnem iz sećanja. Na moje oči, desetak metara od mene, pogibe moj komandir, potporučnik Milan Erić: granata ga dohvati, podiže uvis i rastavi na komade... I danas mi u ušima zabruji njegova zapovest: 'Pazi, momče, osmatraj, budi na oprezu, ali ne gađaj bez moje komande. Pustićemo ih da se približe. Onda plotun, a ti raspali'... Kad pogibe potporučnik Erić, nije prošlo ni pet minuta, navalila sila, grabi uz prugu i nasip. Misle: satrveni smo, pobila nas artiljerija, pa carskoj sili oslobodila prolaz. Ćutimo i čekamo. Tek kad su bili na tridesetak metara, onda plotuni. Pustim dug rafal, gledam kako padaju, čujem jauke, pa šapućem: "Ovo je za potporučnika Erića...", stoji svedočanstvo u knjizi "Za čast otadžbine" autora Antonija Đurića.

Vojnici su pucali dok im se mitraljezi ne bi usijali. Samo su rafali svedočili da ih i dalje ima živih. Jedan po jedan, mitraljez bi ućutao. Skoro svi su poginuli.

Udruženje branilaca Beograda podiglo je 1934. godine spomen ploču palim drugovima. Ona je danas zaboravljena, među štrokom i izduvnim gasovima. Sa obe strane betonskih zidina je počivalište boraca.

Kosti onih koji su pronađeni preneti su u spomen kosturnicu na Novom groblju. Ona je posvećena braniocima Beograda i podignuta 1931. godine, a u njoj su pohranjene kosti 3.529 identifikovana i 1.074 neidentifikovana srpska vojnika.

Ostaci mnogih heroja koji su se žrtvovali u borbi za odbranu Beograda nikada nisu pronađeni.

I zato ne trčite kroz podvožnjak u ulici Tadeuša Koškuška. Polako, neće kej nigde. Odajte poštu onima koji su na tom mestu za vas dali sve.

(Izvor: 24sata/Autor: N.G)

Videh danas ovo, uz tekst pride 



Beograd 21:14, 05.02.2015.


TV program u koloru je počeo u našoj zemlji da se emituje tek 10 godina kasnije
Beograd u koloru 1961, Foto: Youtube

Nepoznati američki turista snimio je 1961. godine fenomenalan video na 16-milimetarskom "Kodachrome" filmu. Snimao je jugoslovensku prestonicu, očigledno oduševljen našim Beogradom. Ovo je jedan od prvih kolor-zapisa glavnog grada, verovatno i prva video-reportaža.

U to vreme Beograd je bio popularna destinacija za putnika sa Zapada jer je predstavljao ničiju zemlju na obodu Gvozdene zavese.

Na internet portalu “Klub svetskih putnika” objavljen je do sada neviđeni video snimak sa beogradskih ulica koji je napravljen pre 53 godine, a njegovu posebnu draž čini to što je u boji. Inače, TV program u koloru je počeo u našoj zemlji da se emituje tek 10 godina kasnije, 1971. godine.

Video koji je mnogim strancima širom sveta privukao pažnju:




Lepi naš Beograd 

Slede komentari.

Какве моћне униформе, посебно ови официри у кожним мантилима.


Краљ Петар II и кнез Павле Карађорђевић у посети аеродрому, 1940.
Зграда у другом плану (тадашњи Официрски дом) и данас постоји, сада је ту Управа за трезор.

Трг Републике за време владавине Тита и комуниста.

Standard bajo, stigla kola  A na slici sa starog aerodroma u kožnjacima su piloti (a ko bi drugi  )a u šinjelima  đenerali

Праве српске униформе, то треба вратити.

Ako ćemo istorijski gledano, jugoslovenske sa jakim francuskim i engleskim uticajem. Zanimljivo je da se šinjel u vojsci nije mnogo menjao još od Obrenovića, skoro isti model je od njih, preko Karađorđevića, komunista sačuvan sve do danas.