kojih losih rezultata zar mi uopste imamo rezultate 

pa dobro oni su malo pametniji od nas i brze se razmnozavaju  ne branim ja nikoga da su to uradili amerikanci ja bi opet rekao da je odvratno ....

Па добро де, индиспонирани су Ана, Ноле, Јелена, одбојкаши, рукометаши... лопта округла, ваљда је то проблем

Nije problem je u stavu odnosno o onom cega nas kolektivni sport nema vec duze vrijeme ( ovo sto sam gore napisao odnosilo se samo na kolektivni sport ne na plivace, strelce, tenisere i ostale koji  mnogo rade da bi dosli tamio gdje su sada)
Medjutm nas kolektivni sport je odraz naseg duhovnog bica (kao naroda mislim ) razjedinjen, uplasen, usplahiren i tako dalje
Tu ima izuzetaka ali i njih ponekad kad najvise treba pogadja epidemija srpske bolesti

Tako je, inace, sve i pocelo    "Grand" bi se sad mogao prosiriti i na Kinu. Salim se, meni to nije nista cudno. Cudnije bi bilo da su postupili obratno.


E, da. Moram odati priznanje Hrvatima. Sa kakvim oni zarom igraju za svoju reprezentaciju, pa to je neverovatno. I po komentatorima se sve vidi... Ne bi me cudilo da se sa ovih OI vratimo bez medalja 

IZA SCENE
Politika i sport
Olimpijski krug

Borivoj Erdeljan

Kad su 776. godine pre nove ere surovi sukobi potresli Peloponez, kralj Elide Ifit od proročišta u Delfima, tražio je uputstvo kako da prekine neprijateljstva. Dobio je savet da organizuje nadmetanja u Olimpiji, u slavu mira. U pitijskoj mudrosti bila je i realpolitička dimenzija: najbolji sportisti su bili obično ratnici, pa nije bilo moguće da učestvuju na Igrama ako privremeo ne prestanu da se tuku. Neophodan je bio prekid neprijateljstava kako bi učesnici i posetioci mogli da prođu kroz krajeve u kojima se ratuje. Ifit je priredio prve Olimpijske igre, pošto je prethodno sa kraljem Sparte i tiraninom Pize Kleostenom potpisao primirje. Kroz dvanaest vekova antičkih Igara, sve dok ih car Teodosius I nije zabranio kao "paganski ritual", pravilo se poštovalo, uz retke izuzetke.
Pre početka Igara, iz Olimpije su polazili glasnici, spondofori, najavljujući datum početka i prestanka neprijateljstava. Učesnici su bili obavezni da ostave oružje i štitove van zidina grada, a smrtne kazne su se odlagale.

I obnova olimpijskog poduhvata novog doba - beleži se - nije bila samo pomisao na sportsko viteštvo. Pjer de Kuberten je tragao za razlozima fransuskog poraza u ratu sa Pruskom 1871. i zaključio da njegovi sunarodnici nisu imali "odgovarajuću fizičku spremnost", dok je istovremeno želeo da dovede mlade ljude na takmičenje u sportu, umesto u ratovima.
Olimpijski duh je, koliko uvek iznad politike, ipak mnogo puta bivao i njen talac, nekad žrtva ili samo primamljiva praktična diplomatska i ideolška alatka državnika. "Razvod u celini je nemoguć", ponavljaju komentatori, "jer je i olimpijski ideal u suštini i politički i samo je pitanje koja strana preteže".

Još 1908. američki reprezentativac u Londonu odbio je da u defileu pred kraljem Edvardom VII povije zastavu u znak počasti, "zbog britanskog odbijanja irske nezavisnosti". Duga je lista kasnijih bojkota i protesta, nepoželjenih učesnika, povremeno i principa organizatora. Recimo, na Igrama u Antverpenu 1920, Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Bugarskoj i Turskoj nije dozvoljen nastup - zbog njihovog učešća u Prvom svetskom ratu. Ista kazna stigla je (opet) Nemačku i Japan, ovog puta zbog Drugog svetskog rata.

U Parizu 1924, mačevaoci Francuske (ogorčeni kao i čitava nacija na kritike Vašingtona zbog galskog uzimanja u posed Alzasa) i američki takmičari, elegantni duel pretvorili su u "probadanje protivnika". Stvarno krvava olimpijada bila je minhenska 1972, kad je palestinski Crni septembar ubio jedanaest izraelskih sportista na spavanju.

Berlinska olimpijada 1936. pamti se kao smišljena Hitlerova namera prikazivanja "superiornosti arijevske rase i vrlina i efikasnosti nacističkog režima", ne samo sportske spremnosti, po scenariju Jozefa Gebelsa. U tadašnje vreme, tri stotine mikrofona za radio reportere i emitovanje na dvadeset osam jezika, trebalo je da hipnotiše ostatak sveta, pa je čak opčarani direktor američke mreze En-Bi-Si čestitao Nemcima na dostignuću.

Mnogi brojniji ili manji bojkoti olimpijskih borilišta poslednjih decenija, rezultat političkih nadigravanja i igara nerava među državama, čine dugačak spisak, diktiran Hladnim ratom ili svetskim i lokalnim sukobima i pravim bojištima. ŠSR je, recimo, posle 1928, tek od Helsinkija 1952. pristupio Igrama, zadovoljan ranije svojim spartakijadama. Vlada Islamske Republike Irana precizno naređuje svojim atletama da na olimpijadama, u predtakmičenju i finalnim borbama ne nastupaju, ako su na terenu sportisti Izraela.
Pekinška olimpijada protiče u smirenoj atmosferi, gde je dosad najveći izraz nezadovoljstva izlazak američkog tima iz aviona sa maskama na nosu kao protest protiv smoga, umesto prethodnih pokliča za državnički bojkot "zbog stanja ljudskih prava" u Kini. Kao gest prema stranim gostima, domaćini su za vreme Igara zabranili neka svoja tradicionalna zadovoljstva - u restoranima služenje jela od psećeg mesa i pljuvanje na glavnim ulicama.

Predsednik SAD i premijer Putin, posmatrani sa pristojne daljine, ćaskali su kao susedi na sedištima, dok je trajalo otvaranje, a Rusija i Gruzija ratovale. Predsednik Srbije Boris Tadić, kako su detaljno prenele beogradske novine, dok ne vratimo ambasadora u Vašington, iskoristio je sportsku atmosferu da - sedeći na tribini dva reda iza Džordža Buša - objasni američkom predsedniku (po nekim izveštajima dobacivao je ministar spoljnih poslova Jeremić) jednu od upotrebe tri prsta među mnogim Srbima, kao pozdrava i oružja "borbe za naše ideje".

Prvi vladar Srbije, koji je prisustvovao olimpijadama bio je Aleksandar Obrenović. Kralj je na Igrama 1896. bio jedini šef države, koji se - pošto je prethodno pohodio manastir Hilandar u Svetoj gori - odazvao pozivu domaćina, Đorđa. Vredni istraživač medijske prošlosti, novinar Ivan Cvetković, u tekstu za grcki časopis "Dialogos" pominje da "ima izvora koji tvrde da je Aleksandar u Atinu išao zbog kćerke grčkog kralja": "Međutim, kada se iskrcao u Pireju princezu Mariju je već isprosio ruski veliki knez. Da nije zakasnio, istorija Srbije bila bi sasvim drugačija. Takav ishod, po nekim mišljenjima, nije ga mnogo pogodio, jer je već Draga Mašin, nekadašnja dvorska dama njegove majke, bila u njegovom srcu, što je bilo kobno i za njega i za dinastiju Obrenovic".
Kineska bajka našeg sveta, najnoviji olimpijski krug, sa manje je romantičnih motiva i bez princeza.

Izvor: Danas

Kad nekog nece, onda nece
http://forum.burek.com/index.php/topic,372865.msg5840489.html#msg5840489

 E,gledam danas olimpijadu i ona plivanja oko 2 i kad je Čavić oborio rekord i ne mogu da se ne zapitam koji moj rade tamo oni redari koji stoje mirno kao vojska a posebno mi išla na nerve ona veštica sa cvikerima koja stane onako u stavu mirno dok kamera ide ka takmičarima  Koja grozota   

Олимпијске игре су затворене, затварање је наравно било импресивно. Импресивна је била и дискусија на овој теми, посебно првих 20 страница

Како ОИ значе много више, а о томе сведоче управо реакције условним рефлексом, ред је пренети неке раније изјаве о Кини.

Кина не значи много. Она није нарочито важна. Она никада неће бити снажна држава.
(Прослављени амерички амбасадор и историчар Џорџ Кенан, 1949.)

Британски поглед на Кину полази од тога да је тамо потребна снажна централна власт како би спречила унутрашњу анархију. Али довољно слаба да би била попустљива према страним притисцима.
(Бертранд Расел, 1922.)

Ви сте толико заинтересовани да нас пробудите и поставите на нови пут. Ви ћете на крају у томе успети, али ћете зажалити. Јер кад нас једном разбудите и ставите на ноге, ми ћемо ићи много брже него што се надате и успећемо у већим стварима него што очекујете...
(Одговор кинеског премијера у 19. веку британском инспектору)

Из књиге: Кина - Змај на Олимпу.

Шта га брига кад су сви око њега такви!