Beijing 2008 - нова сила у свом пуном сјају

Орфи, да ниси ти неки комплескаш, кад само помињеш ту висину? Отворио сам тему на социологија/религија/... о "биолошким разликама", па што тамо ниси бранио своје расистичке ставове. Није фора, остао бе-еф усамљен у одбрани оних који су нас бомбардовали Smile

Тибет није митска земља
Славој Жижек, словеначки филозоф

Постоје приче које нам медији намећу, а прича о Тибету гласи овако: Народна Република Кина, која је илегално запосела Тибет 1949, деценијама брутално уништава не само тибетанску област, него и тибетански народ. Последња побуна против кинеске окупације је изнова угушена насиљем војске. Како је Кина домаћин Олимпијских игара 2008, сви браниоци демократије и слободе имају обавезу да врше притисак како би Кина вратила Тибетанцима оно што им је украла. Не сме се догодити да земља са списком грехова тешких кршења људских права, злоупотребљава узвишену олимпијску позорницу да би избелела свој имиџ.
И шта наше владе чине? Да ли ће оне, као што то често бива, попустити из економских разлога, или ће смоћи снаге да етичке и политичке вредности ставе изнад кратковидих привредних интереса? Ова прича о „добрима против лоших“ је у стварности компликованија. Није истина да је Тибет био до 1949. независна држава и онда изненада окупиран од стране Кине. Историја односа двеју народа је дужа и сложенија, при чему је Кини изнова припала улога доминирајуће силе заштитнице.
Пре 1949. Тибет није би никакав Шангри-Ла, него екстремно заостало феудално друштво, које су обележавали сиромаштво (очекивани животни век је био испод 30), корупција и грађански ратови (последњи грађански рат два завађена клана одиграо се 1948, када је Црвена армија била пред вратима). Из страха од немира и тензија, тадашња елита је забранила сваки облик индустријског развоја, па је примера ради метал морао да се увози из Индије.
Почев од 50-их траје дуга историја намера ЦИА да у Кини испровоцира антикинеске побуне. Страх Кинеза од тога да ће напори споља дестабилизовати Тибет, није отуда без основа. Не може се ни тврдити да су културну револуцију, која се 60-их сручила на тибетанске манастире, подстицали само Кинези: мање од сто црвених гардиста дошло је тада на Тибет. Банде младића које су спалиле манастире састојале су се у првој линији од Тибетанаца. Данашње телевизијске слике потврђују да револт није никакав миран „духовни“ протест монаха, него су убијани недужни кинески усељеници и попаљене су им радње.

ПОМОЋ ЗА РАЗВОЈ: Чињеница је да је Кина много инвестирала у тибетански економски развој, како у инфраструктуру, тако и у образовање и здравство. Краће речено: упркос кинеском угњетавању, које не треба порицати, просечан Тибетанац никад раније није имао тако висок животни стандард.
Последњих година Кина је променила стратегију на Тибету. Деполитизована религија се толерише, чак се често и потпомаже. Кина се ослања више на економску и етничку колонизацију него на војну принуду. То претвара Ласу у кинеску верзију Дивљег запада где се нижу караоке-барови на будистичке тематске паркове за туристе са Запада. Слике кинеских војника и полицајаца који муче будистичке монахе, закривају у основи делотворнију социоекономску трансформацију. За деценију или две Тибетанци ће се срозати као и амерички домородци. Чини се као да су кинески комунисти коначно схватили: шта су тајна полиција, концентрациони логори и циљано уништавање културних добара у поређењу са моћи необузданог капитализма?
Један од најважнијих разлога зашто толико људи на Западу учествује у демонстрацијама јесте идеолошке природе. Тибетански будизам, који заступа далај-лама са изузетним утицајем на масе, чини једну од главних основа хедонистичке New-Age спиритуалности, која је у последње време постала изузетно популарна. Тибет је митска чудесна земља на коју пројицирамо наше снове. Људи очекују од Тибетанаца да они за нас чувају њихову исконску духовност, како бисмо ми сами могли и даље да играмо наше луде конзументске игре. „Ко упада у клопку сна другог“, писао је некад филозоф Жил Делез, „своје је завршио“.
Демонстранти против Кине имају право да олимпијском моту – „Један свет, један сан“ – супротставе свој слоган „Један свет, пуно снова“. Али морали би бити свесни да су Тибетанце затворили у сопствени сан.

КРОЗ ДОЛИНУ СУЗА: Једно питање се непрестано понавља: када ће се спровести демократија у Кини, будући да се капитализам у њој експлозивно развио и будући да је демократија, пак, „природна“ политичка организациона форма капитала?
Пре неколико година Ралф Дарендорф је довео у везу нарастајуће неповерење спрам демократије у пост-комунистичким земљама источне Европе да чињеницом да након револуционарног прелома пут ка благостању води кроз „долину суза“. Кад социјалистички систем пропадне, онда мора доћи до уништења ограниченог, додуше, али ипак неупитно постојећег система социјалног благостања и сигурности и први кораци су нужно болни. Исто то важи и за западну Европу где прелаз од државе благостања ка новој глобализованој светској привреди, са собом носи мање сигурности и мање државно-социјалних гаранција. Дарендорф износи да ти прелазни процеси дуже трају него просечни размак између демократских избора. Отуда увек вреба расположење да се реформе одложе и да се тако обезбеди краткотрајна наклоност бирача. Осим тога, демократије се могу одвијати само у економско развијеним земљама. Када се земље у развоју прерано демократизују, то води у популизам, који скончава у економској пропасти и политичком деспотизму. Никакво чудо да су најуспешније некадашње земље трећег света (Тајван, Јужна Кореја, Чиле) тек након ауторитативне владавине постале демократије.
Тај пут пролаз и Кинези, који користе неограничену ауторитативну државну моћ да би под контролом држали социјалне трошкове преласка у капитализам. Кина се брзо развила не упркос ауторитативном комунистичком систему, него захваљујући њему.
Овде примећујемо још један парадокс. Шта се дешава ако се обећана трећа фаза, што ће рећи демократија, која треба да се укаже након ауторитативне долине суза, никада не појави? Вероватно је то оно што у случају данашње Кине делује збуњујуће: сумња да њен ауторитативни капитализам није просто понављање прошлости – оних процеса акумулације који су се у Европи одиграли од XVI до XVIII века – него весник наше будућности. Шта се догађа ако се комбинација азијатског кнута и европског тржишта акција покаже економски ефикаснијом него либерални капитализам? Шта ако демократија није више претпоставка и подстицај економског развоја, него још само прпрека?

Извор: НИН