Beijing 2008 - нова сила у свом пуном сјају

Ма џаба теби цртати...
Свако ко је информисан може да одлучује да ли ће му се деца играти кинеским играчкама, и да ли ће јести амерички џанк фуд. То је питање одлуке појединца. Као што и неко ко се стално вози колима штети своме здрављу, јербо се не креће довољно. Дакле, то су ствари о којима појединци одлучују, а држава може помоћи својом регулативом (рецимо, нека забране увоз сумњивих играчака).
Са друге стране, приликом НАТО бомбардовања нити је појединац могао одлучивати, рецимо неко ко је мобилисан.* Нити је тај избор био толико лак. Још ми ниси одговорила да ли је за тебе губитак земље (одлука о избеглиштву) исто што и губитак играчака (односно ускраћивања деци истих). Држава је такође ту била поприлично немоћна јер нас је 19 земаља бомбардовало уранијумом и касетним бомбама. Међу тим земљама није били НР Кине, али је било оних без којих ти не би могла.

*Сад ти кажеш да је могао појединац одлучивати, а ја кажем да је избор био ризиковати живот од америчких бомбардера или бити стрељан као дезертер (или осуђен на робију и тако жигосан). У твом случају је избор да ли ће деци статистички бити угрожено здравље, или ће остати без играчака, па се играти са крпама.

У свом срцу он чува путеве мира, али ипак држи своје оружје у приправности... То је живот самураја, начин на који зарађује своју одећу, храну и заклон; при том се његово срце одмара, а он је спреман да на дуге стазе отплаћује своје обавезе према господару и свој дуг према родитељима...
Наша храброст у рату плашила је странце. Нас странци никада нису поробили, нити су нам одузели земљу.
Јамага Соко