ДХСС

Владан Батић

ВОЈВОДА НОВИЦА РАНЂЕЛОВИЋ

У ОТВОРЕНОМ ПИСМУ

ПОЗИВА ВУКА ДРАШКОВИЋА

 

                                                         ВУЧЕ, АЈМО У ХАГ

 

• Командант Српског комитског покрета који је заједно са Вуковим ратницима војевао по Хрватској, позива Вука Драшковића, врховног команданта Српске гарде да се заједно, добровољно предају хашком трибуналу и докажу да нису криви по командној одговорности

 Господине Драшковићу, обраћам ти се са муком, болом и тешком мучнином у стомаку, изазваном твојим недоследним изјавама и поступцима, који не могу да нађу границе са којима би се граничиле. Да ли се граниче са незрелошћу, са малоумношћу, са издајством, или, пак, са слугењарством неком одређеном газди, или, можда, са удворништвом до чланкова, не могу одредити.

 Вуче Драшковићу, сећам се 1991. године, када си, користећи туђе новце, кренуо да формираш Српску гарду. Сећам се Белога, ти си га заборавио, сећам се Гишке и Госпића, и на њега си пљунуо. Њих си само величао и уважавао док си користио њихова средства и док су ти били од користи. Сећам се твојих говора на њиховим гробовима, сећам се како си својим говорима палио и дражио српску младеж, да су српске границе свуда тамо где су српски гробови, где су српске цркве и црквишта... свуда тамо где је са усташког ножа капала српска крв, ту су српске границе...

 Млади Срби – добровољци, гутали су сваку твоју реч, која им је грејала срца и палила крв да крену у одбрану српске нејачи, српских домова, српских цркава преко Дрине. То, са њихове стране, било је уреду. Они су били патриоте, отаxбинољупци, а ти, ти си био профитер, и то двоструки ратни профитер – материјални и политички, а посебно што си био ратни хушкач – по мерилима које сада ти прокламујеш.

 Када си својим демагошким говорима запалио – пробудио љубав српске младежи према нацији и отаџбини, решио си да то и уновчиш, да формираш своју партијску војску, Српску гарду.

                                        КО ЈЕ ДАО ИДЕЈУ ЗА ОСНИВАЊЕ СРПСКЕ ГАРДЕ?

 У рану вечер 4.6.1991. године, ти си свој план изложио Белом и Гишки. Они су то са одушевљењем прихватили. Прихватили су да то и финансирају. Нећу да улазим, нити, пак, да износим из којих су извора та средства. Ти се, Вуче, њих двојице само по средствима финансија сада сећаш. Данас бивши припадници Српске гарде, одлазећи на њихове гробове, проклињу дан када су упознали тебе и Дану. Њих двојица и цела Српска гарда служили су СПО-у, теби и Даници, као алиби, јер је гарда својатана, упркос пацифизму који сте ви проповедали.

 Ти си спремио гарду за преузимање власти, како ти то рече: „власти која се ваља по улици”. У том циљу си хтео и на скупштинском заседању 2.7.91. године да прогураш предлог о оснивању Српске војске, која ће у „једном даху да порази усташе”. Када ти предлог није прошао, твоја Српска гарда постала је паравојна формација, прва у Србији. Ти си и даље стајао и својатао гарду као партијску војску и око 1. септембра 1991. године је шаљеш у Хрватску, тачније на фронт код Госпића, под командом Божовића-Гишке.

 На сав глас си се, Вуче, гардом поносио, поносио си се њиховим борбама, погибијом Гишке и раније Белога. Формирао си паравојне формације, слао их на фронт, а са друге стране, позивао на сав глас на дезертерство из регуларне војске. Средства која су пристизала за гарду си задржавао, не дајући их онима којима су била намењена.

                                                      КО ЈЕ ВУКОВ КОМАНДАНТ ЛИ

 Господине Вуче Драшковићу, позната је твоја заборавност, па бих те зато подсетио да се сетиш како беше име право – Командант Ли, односно, ко то беше Командант Ли у Српској гарди, задужен за пребацивање и упућивање бораца у Славонију? Данас је тај командант највећи поборник растурања државне војске, државне тајне полиције, а некада је и сам био припадник и једне и друге, а за време командовања у Српској гарди био је уредник, а сада је у партијском гласилу СПО-а (српска реч). Да те подсетим, његово име и тада и сада је Богољуб Пејчић. Значи, командни трио у Српској гарди је био – Врховни командант и идеолог Вук Дкрашковић, Комесар - кадровик Даница Драшковић, Организациони командант Ли - Богољуб Пејчић. Данас сте сво троје велики противници војске и тајне полиције.

 Ваш је циљ напад на све што је српско, да би себе оправдали, а тебе спасли Хага и командне одговорности

 Када је Гишка погинуо у Госпићу, ти си покушао његову јуначку смрт да умањиш и припишеш је као убиство, организовано од стране војске – још тада си почео да рушиш ауторитет војске. Када је убијен Бели, 4.8.1991. године, ти и Даница сте побегли на море, у Будву, и тамо остали око месец дана.

 Обећао си да ћеш 9. октобра организовати демонстрације уколико се не открије убица Белога, то си обећао на митингу у Крагујевцу 15.9.1991. године. То обећање ниси одржао. Ниси одмах ни вратио БМВ БГ-10-16, који ти је Бели позајмио, него тек после четири месеца, и то тек када сте га слупали и направили штету од 15.000 ДЕМ.

                            ЗАШТО СИ, ВУЧЕ, ОДУСТАО ОД ПОТРАГЕ ЗА УБИЦОМ БЕЛОГА?

 После Гишке, за команданта је постављен Лаиновић, човек који је осам пута био на ратишту и пар пута је рањаван. Засметао је теби и Дани зато што је одбио твој и њен захтев да довлачи оружје у Београд и покушај да Српску гарду одвоји од странке која је требала да за неког „деветог” заврши прљав посао, па, ако успе, било би: „То је наша војска”, а ако не, „Ми са гардом немамо никакве везе”, тако си говорио ти.

                                   СТРАНАЧКА ВОЈСКА – ПАРАВОЈНА ФОРМАЦИЈА

 Зашто су, по речима посланика Марковића, сви спискови гарде – гардиста, уништени?

 Твоја паравојна формација је у то време имала на ратишту око 850 бораца и сви су примали наређења од Лаиновића и твог Штаба.

 Баш због твог захтева да гарда довлачи оружје у Србију, пуковник Шпановић (частан српски официр) је и замрзнуо одлазак на фронт твоје паравојне формације.

 Штаб гарде, на челу са тобом и Даном, хтео је партијску војску са туђом децом на фронту, у грађанском рату и крвопролићу.

 Ти си, Вуче Драшковићу, са својом паравојском, званом Српска гарда, започео 3. септембра грађански рат у Хрватској, са усташама и ЗНГ-овцима. Зато и тебе, као врховног команданта Српске гарде, качи командна одговорност, а још више што је твоја гарда садејствовала са војском (ЈНА).

 На Светога Саву 1992. године, гарда је регистрована као удружење и уселила се у Теразије бр. 3.

 Ти , Вуче, и функционери СПО-а, више не идете ни на један гроб својих гардиста. Зашто?

 Да је Српска гарда страначка војска, цитираћу привременог команданта Ђорђа Божовића: „Видите, Српска гарда је војна организација, чији састав понајвише чине чланови СПО, Ројалистичког блока и Демократске странке... Тренутно нас има око 60.000, а спремних да сваког часа ступе у борбу има 7.000 бораца... Ти људи су прошли најтежу обуку. Обука се врши на неколико пунктова, а воде је најспособнији инструктори... Гарда се ствара по узору на француске легионаре, америчке ренxере и јеврејски Мосад... Од наоружања поседујемо све врсте пешадијског наоружања и 40 минобацача марке ”Стинxер„. Тренутно у иностранству чека једна већа испорука оружја, па ћемо се потрудити да и то стигне на права места.”

 Закључујем, Вуче, наређивао си команданту Лаиновићу да довлачи оружје са ратишта у Србију, у иностранству си имао лагере наоружања, које је требало да стигне на права места. Зашто ти је требало то наоружање у Србији? Од кога ти је то наоружање на лагерима у иностранству? Ко је то финансирао?

 Закључујем, припремао си се за грађански рат, увозио си оружје, по принципу Шпегеља, значи концепција заједничка за покретање грађанског рата и разбијање државе, а са тим иде и крвопролиће, убиства, разарања и ратни злочини... Где је ту командна одговорност, где је ту одговорност за припремање и подстрекивање грађанског рата?

 Претио си у Новом Пазару: „Ко понесе турски барјак овом српском земљом, остаће и без барјака и без руке.” Говорио си да ће само име „Српска гарда” психолошки натерати Хрвате на капитулацију... Која је то, Вуче, одговорност?

 Где погибоше часни српски борци, припадници Српске гарде, Небојша Симић, Степан Шаманић, Раде Ловрић, Зоран Трбојевић... Док је оружје певало своју песму смрти, коју је делимично и твој штаб компоновао, дотле су ти сви били добри. Док си се њиховом храброшћу китио и на рачун њихове крви профитирао, били су ти добри. Патриоте, борци, хероји, хваљени, а сада?

 Када ти је неко рекао (вероватно онај, или они који су ти и давали оно оружје на лагерима по иностранству) – одричи се свега што је српско, па и Српске гарде – ти си то учинио и почео си да пљујеш на све српско, почев од СПЦ, па до српских генерала. Све на суд инквизиције, сви, сви, сви ... а ти?

 И ти!

 Ти си, Вуче, стално био дволичан. Говорио си да се мора прекинути са ратом, јер ће бити крви до колена, а са друге стране, формирао си Српску гарду и слао је на фронт.

                                             ТУЂЕ ПАРЕ И НАША КРВ

 Твоја паравојна формација је финансирана из иностранства, међутим, постављам ти отворено питање: Да ли су, и у коликој мери, средства стизала до бораца којима су и била намењена? Само једна помоћ из Швајцарске, и то прва, од 20.000 швајцарских франака. Затим друга, од 30.000 франака у лековима. А трећа по вредности, највећа, где заврши она? О томе сведоче Јовица Михаиловић, Горан Бјелић и Драган Теофановић.

 Твоја ратнохушкачка демагогија привукла је и људе из иностранства, конкретно Србина Xерија Спасића из Канаде, који славно погибе у Ласлову.

 Гинули су борци Српске гарде часно, за српство и себе, а ти, ти си профитирао. То значи да си ратни профитер, ратни хушкач, оснивач паравојне формације, изазивач националне мржње и нетрпељивости, подстрекивач и потпирач грађанског сукоба на просторима бивше Југославије.

 Ти си одговоран за ратне злочине на просторима Хрватске, које су починили припадници Српске гарде. Командант гарде Звонко Осмајлић је уцењен на 270.000 ДЕМ од стране Туђманове владе.

 По тзв. командној одговорности, ти си, као оснивач, идеолог и врховни командант, одговоран, и као такав, сада, да би спасио себе од те одговорности, шаљеш друге (неодговорне) у Хаг. То је, Вуче, мизерно и кукавички. Одувек си био кукавица и лицемер.

 Посебно си одговоран за смрт бораца, чланова Српске гарде. Одговоран си за безброј рањених бораца и велики број инвалида. Бринеш ли сада о њима, да ли их обилазиш ти и „комесар кадровик” Даница Драшковић?

 Не, свих њих сте се одрекли! Сада се њих стидите, а завели сте их и послали на кланицу! То је кривично дело! То је издаја!

 Одвео си их, својим обманама, својим борбено-хушкачким говорима, на бојиште, у рат, за који сада трубиш да је био бесмислен.

 Ондашњи режим је тврдио да Србија није у рату. Ти си тврдио да то није тачно. У праву си био, ти си Србију уводио у рат, својом приватном партијском војском.

 Твоје страначно гласило „Српска реч”, или, тачније речено „Антисрпска реч”, било је пуно националних усклика, борбених поклича, позива на обрачун са другим народима у бившој СФРЈ.

 Ти си, Вуче, тада био „Србин”, велики Србин. Сада си министар спољних послова државне заједнице. Неко је давно рекао: „Свако време има своје идиоте и сваки идиот има своје време.” Твоје време најзад је дошло. Можеш сада свим Србима да ј... мајку, како ти газде кажу. Можеш да пљунеш на све и свакога, пљунуо си на своје команданте, пљунуо си на своју војску, пљунуо си и на себе, на своју посвету од срца написану на свом роману, који поклони генералу Павковићу „националном јунаку за успешну одбрану српства...”. Тако онда написа. А сада?

                                                             СВИ, СВИ, СВИ У ХАГ

 Вуче, теби је место, пре свих, пред свим судовима овога народа, па онда и тзв. међународним трибуналом у Хагу. Ти, који, као „велики Србин” добро мислиш и желиш Србима, не дозволи да Србија буде твој талац. Иди тамо и објасни тим српским инквизиторима да српске патриоте не би прешле Дрину, да није било твојих ратнохушкачких говора, твог убеђивања да је српство у опасности од повампиреног усташтва, од нових Јасеноваца, Пребиловца, Голубњаче..., и тиме скини љагу са српског имена. Нека „свет” схвати да је Вук крив, а не његови команданти, који више нису живи. Зашто? Били би они данас добри сведоци против тебе, јер су од тебе примали директна наређења.

 Ти си их, из само теби познатих разлога, повео у рат против Хрвата и муслимана.

 Генерали то нису, њих је у рат отерала службена обавеза, њих је у тај крвави посао послала врховна команда, а позвали су их терористи, сецесионисти и непријатељи српства, који су хтели насилно отимање српских територија, насилно протеривање Срба са својих огњишта, одвајање од своје вере, своје цркве и својих црквишта.

 Генерале је на посао одбране отерала власт у којој си био ти и твоја странка – покрет.

 Они су командовали државним оружаним снагама, а ти паравојним. Они из народног рачуна и за државни интерес, а ти из личног рачуна и за страначки интерес.

 Па, где је ту и чија одговорност? Да ли је ти видиш? Видиш је, Вуче, али не смеш да је видиш, газда ти је то забранио, и да не би погрешио, написао ти је: „генерали су криви и морају у Хаг... Генерали у Хаг, сви, сви, сви ... повлачимо тужбу против НАТО, одмах, одмах, одмах...”

 Ја сам, Вуче, 16.6.1991. године, формирао Српски комитски покрет и са својим борцима отишао на фронт код Госпића 8.9.1991. године. Тамо је већ била Српска гарда.

 Мој Комитски покрет није био страначка војска. Тражио си више пута, преко Звонка Осмајлића, да се ујединимо. Ја на то нисам пристајао, јер то је било неспојиво и то из више разлога.
 
 За разлику од твојих, моји конанданти јединица – чета су сви живи. Твоји команданти су сви мртви, а ти, као врховни командант, попут друга Тита, остаде једини жив – и ту ми нешто смрди. Њихова смрт много скрива, другачије би ти сада говорио да је бар неко од њих жив.

                                                        ПРЕДАЈМО СЕ КАРЛИ

 Касније смо, опет са твојом гардом, на многим ратиштима широм Хрватске и Босне заједно садејствовали без проблема.

 Моји борци Комите и ја, имали смо доста проблема са полицијом ондашњег режима Слободана Милошевића. Претрес станова, спречавање одласка преко Дрине, хапшења, привођења. Са мном су више пута разговарали и забрањивали ми организован одлазак на ратиште. Значи, нас, Комите, Србија није организовала и слала у рат, то је била наша лична ствар, одлазили смо у Крајину и Српску као добровољци – цивили. Тамо смо се стављали под команду њихове војске и наоружавали. Твоји борци су били у скупоценим униформама, које ни регистрована војска није имала, наоружани модерним пешадијским наоружањем обучавали се у више логора, добијали оружје из иностранства, обучавали их специјални инструктори... Војска која све то има, а паравојска је, како се то зове? По чему би могао да буде одговоран њен врховни командант, стратег и идеолог, која је и каква намена те и такве војске, зашто она служи и може да послужи? Како се кажњавају њени оснивачи у нормалној земљи?

 Вуче Драшковићу, врховни команданте Српске гарде – паравојне формације у држави која је имала регуларне оружане снаге и није била у рату ни са једном државом, ТИ и ЈА, као командант и оснивач Српско-комитског покрета, паравојне формације у миру и у држави која је имала регуларне оружане снаге и није била у рату ни са једном државом, добровољно ћемо се пријавити, ТИ први, а ЈА други, за одлазак у Хаг.

 Тамо ћемо доказати да нисмо одговорни, ни по једној тачки по којој би „требало да одговарамо” по тзв. командној одговорности и да наши борци нису криви што су учествовали у грађанском рату на просторима бивше СФРЈ, већ смо их ми на то навели нашим говорима и убеђивањем да је српство угрожено од повампиреног усташтва и џихада, да то није било тачно, да смо их лагали да су Срби били угрожени, јер Срби нису били угрожени, Срби нису протерани, Срби нису затварани у логоре, српске куће нису спаљиване, српске цркве нису рушене, ни један Србин није убијен, ни један, ама баш ни један, све су то била самоспаљивања, самоубиства и добровољни одлазак из Хрватске и Босне у мајку Србију.

 Тиме ћемо, Вуче, доказати да остали Срби нису криви, а да тиме престају да буду таоци разноразних команданата и командне одгоВорности. Овако ти, Вуче, вичеш: „Држ’те лопова”.

 Наша је то света дужност. У противном, Вуче, сматраћу те као ратног профитера, ратног хушкача (јер, профитирао си тих година као велики Србин, велики националиста), као обмањивач српске националне омладине (а то си већ и доказао) и, на крају, као издајник по више основа. То ћу ја доказати.

 Грешан си, Вуче, и срећа је овога народа да твоја неће још дуго горети. То је наговестила и она воштаница у манастиру Хиландар.

 На крају, натераћеш ме да се упитам, а и неке да питам, откуд сад такав човек, који је одговоран (по командној одговорности) на месту министра, а остали командно одговорни у Хагу?

 Неко је одавно рекао: „Најгора је она птица која своје гнездо прља.” За поједине људе ова, демократска, Србија требало би да буде, не само као начело, већ као институцију ОСТРАХИЗАМ, тј. удаљавање из националног јавног живота. Нарочито за оне који су, са гледишта очувања интереса, начела и установа српског друштва и државе – штетни. Овако, испада да српски народ не разликује добро од зла, неисправно од исправног, корисно од штетног. Данас је теже живети за српство него гинути за српство. Данас треба више куражи да се заузме став, него борбени положај.

 

                                                                                                                                           Новица Ранђеловић

                                                                                                                                           Војвода „Лужнички”

                                                                                                                                        Српско-комитски покрет