Stid je jedna veoma kompleksna emocija koja se kroz odrastanje razvija i prolazi kroz različite faze. Neki naučnici kažu da je dete sposobno da se stidi već oko 4. meseca, dok drugi kažu da se stid javlja tek posle druge godine. Da bi se stid javio potrebno je da se dete odvoji od majke, da mu se osposobe kapaciteti za mišljenje, uviđanje, kao i predviđanje. Potrebno je da dete zna da neki postupak nije u redu da bi se toga stidelo. Znači, ova emocija uključuje mišljenje i to tako da podrazumeva razvijenost kapaciteta za mišljenje. Stid je u početku života malog raspona. Dakle, deca dok ne upoznaju svet nemaju mnogo povoda da se stide. Deca se uglavnom stide onih stvari za koje roditelji kažu «no-no, to je ružno». U toku razvoja dete upoznaje svet, postaje adolescent i čovek, saznaje mnoge stvari i stid se kao reakcija sve više širi. Ipak, za neke ljude možemo reći da su «bestidni», a za neke da se previše stide. To se dešava zato što smo odgajani u različitim porodicama i različitim kulturama koje nam u različitom stepenu i oko različitih stvari ulivaju stid. Nakon ovoliko puta ponovljene reči «različito» uviđamo da stid nikako ne može biti univerzalan fenomen, već se znatno razlikuje od pojedinca do pojedinca.

Рецимо... кроз какве ће трипове пролазити клинци гледајући на тв-у исфолирано агресивне ликове, препуне одглумљене самоуверености, који глупост и агресивност представаљају као нешто најнормлније... па онда покушавати мање више успешно ил неуспешно да такав приступ пробају у животу...