Sta je Baptizam? Moze li neko malo vise o ovome, osim osnovnih informacija

Zabole me uvo šta je Baptizam.Ima tu na hiljade sekti.
Ko će sve to registrovati.

OBRAĆANJE MISIONARA

MAKSIM URBANOVIČ je rodjen 1963. godine u okolini Pitsburga, država Pensilvanija. Hrisćanski Regentski univerzitet završava 1990. godine u Virdžiniji i postaje propovednik organizacije „Hristos za sve narode“ u Africi. Propovedao je u 19 afričkih zemalja, kao i u Indiji, Pakistanu, Filipinima, Madagaskaru, Srednjoj Aziji i Rusiji. Rukopoložen je u djakona a zatim u pastora anglikanske (Episkopalne) crkve. Družeći se sa predstavnicima raznih hrišćanskih konfesija, Maksim se posveti izučavanju liturgijske crkvene tradicije kao i učenju o Svetim Hristovim Tajnama. Tako se upozna i sa učenjm Pravoslavne Crkve. Nakon nekoliko putovanja u Belorusiju u periodu od 2001-2004. godine Maksim odluči da predje u Pravoslavlje. Sada je parohijan crkve Svetog Nikolaja u Vašingtonu, student Sveto-Tihonovskog Pravoslavnog fakulteta u Pensilvaniji a sprema se za rukopoloženje u čin pravoslavnog sveštenika. Oženjen je i ima četvoro dece.

Kada ste bili protestantski propovednik, mnogo ste propovedali muslimanima. Kako je to izgledalo? Muslimanski narod je veoma topao. Mnogi od njih nikada nisu slušali propoved Jevandjelja preko poimanja Časnog Krsta, pokajanja i Svetih Tajni. Vidimo primer Kirgizije. Tamo sam prvi put doputovao1995. godine u gradić Talas, a posle sam već išao nekoliko puta. Tada još nisam bio pravoslavac. Govorili su mi da tamo nema crkava. Ali kada sam došao, video sam da tamo postoji pravoslavna crkva, gde dolazi oko 50 ljudi. Ali oni tada nisu imali sveštenika. Mi smo tamo počeli da se okupljamo na jednom stadionu. Bio sam veoma uzbudjen. Na tu moju propoved decu su donosili na rukama, a stare bakice dovozili su na kolicima. Stadion je primao oko 4.000 ljudi. Uglavnom su to bili Kirgizi, ali bilo je i Rusa i Uzbekistanaca. Ja sam posle propovedi obavezno pozivao ljude na pokajanje, pozivao sam da se odupru svim drugim religijama i da podju za Isusom Hristom. Nakon nedelju dana lokalne vlasti su pokušale da zabrane naše sastanke. Mene su pozvali i odveli u miliciju gde su mi rekli da neki ljudi žele da me povrede i da su radikalni muslimani naši veliki protivnici. Ja sam rekao: „Mi onda nećemo propovedati danju, skupljaćemo se na stadionu samo noću. Mi imamo odobrenje od direktora stadiona“. Oni su se složili: „Dobro, skupljajte se noću, ali danju neka ne bude nikakvih skupova“. Odložio sam skup predvidjen za sledeće jutro. Sećam se da sam ujutro uzeo da perem svoju odeću. Prao sam je u nekakvom lavoru, i sećam se da mi je bol prolazio kroz kosti na prstima. Nakon tri-četiri sata dodje nekoliko ljudi koji su služili u mesnom hramu. (Ja sam trenutno bio u lokalnom pravoslavnom hramu. Parohijani su molili da im nešto otpevam u crkvi. Njihov sveštenik im dolazi tek jedanput u dva meseca, a oni su želeli da dodju i prosto da slušaju molitvu.) Eto, ta deca dotrčaše i rekoše: „Ljudi su Vas čekali dva sata. Vi niste došli. Mi smo rekli da je skup otkazan. A oni onda odoše u Upravu unutrašnjih poslova, a već ispred ulaza je stajalo oko 400 ljudi. Upravnik milicije izadje i reče: „Ništa ne mogu da vam pomognem, idite kod gradonačlenika“. Cela ta masa, oko 400 ljudi, okrenu se i podje kod gradonačelnika. Gradonačelnik im otvori školsko dvorište i ljudi su me tu na vrelom suncu čekali oko 4 sata. Kada sam došao, oni su bili u svojim nacionalnim kirgiskim kapicama. Stadoh ispred njih, a iz očiju mi potekoše suze. Zato što sam video muslimane koji su bili žedni Reči Božije, Crkve i vere, više nego u mnogim hrišćaskim zemljama. Nakon moje propovedi, koja je trajala oko pola sata, ustade jedna starija žena i reče: - „Ja sam ceo svoj život bila muslimanka, a sad sam već starica. Kaži mi, zašto toliko dugo nama niko nije dolazio sa rečima istine o Isusu Hristu?“ Ja nisam znao šta da joj odgovorim, zato što je u misionarskom poslu to pitanje nad pitanjima. Ja sam kod njih video veliku duhovnu žedj koju nijedna druga vera ne može da utoli i spremnost da prime Blagu Vest, prosto zato što niko nikada pre sa njima nije razgovarao o mogućnosti da se pokaju i poveruju u Hrista. A drugi aspekt, veoma kompleksan, kako ja sada vidim, jeste I s t i n a, i ja ne mogu to da poreknem. Isus Hristos kaže: - „Molite se za bolesne, propovedajte Jevandjelje. Džabe ste dobili, džabe i dajite“. Zato moja propoved nije samo poziv na pokajanje. Ako su ljudi bolesni, ako pate, ja se zajedno sa njima molim Bogu, moleći Ga za isceljenje. I eto vidite, baš medju muslimanima, ja ne mogu da objasnim zašto Bog projavljuje Svoju moć i milost u tolikoj meri, koju ne možeš da vidiš čak ni u onim zemljama, u kojima je hrišćanstvo tradicionalna veroispovest.

Znači, ljudi se isceljuju? Da, dogadjaju se mnoga isceljenja. Kada su u Kirgiziji po mene došli milicioneri da bi me odveli na saslušanje, ja sam već bio obećao ljudima da ćemo se pomoliti za bolesne. Zato je milicija morala da sačeka. Ja ništa nisam činio što ih izaziva, prosto sam molio Hrisrta da te ljude isceli. Zatim sam rekao: “Spoznajte sebe. Mi smo se molili za bolesne, vi verujete u Isusa Hrista, možda se nešto promenilo i u vašim telima“. Jedna majka poče da plače. Njen šestogodišnji dečak, gluv od rodjenja na jedno uvo, objavio je da čuje. Svi su se obradovali, a milicioneri se skameniše. Godine 1993. bio sam u Tambovu. U salu, u kojoj sam propovedao, dodje jedan satanista s nožem ispod pazuha. Hteo je da me ubije. Pokušao je da se popne kod mene na binu, ali nije mogao da prodje. Seo je i počeo da sluša. Ja sam propovedao Jevandjelje, ljubav, praštanje, spasenje, a zatim sam pozvao ljude na pokajanje. Rekao sam: „Ja želim da vidim neki znak pokajanja. Ustanite i napravite korak napred“. I taj mladić skoči i baci se napred. Ali sada ne da bi mene lišio života, nego da bi dobio oproštaj i novi život u Hristu. U trenutku kada su se svi kajali za svoje grehe i čitali molitvu „Oče naš“, on pade na pod i poče da ispušta čudne krike. Kako je bio satanista, on je već bio posednut demonima. Demoni su tada izlazili iz njega, a kada ih se sasvim oslobodio, svi smo čuli njegovu ispovest. To je bilo veliko čudo! On je rekao: „Shvatio sam da je vaš Isus jači od satane. Ja želim da se krstim i da živim u Crkvi“.

A šta Vi zapravo pričate ljudima? Ja pričam o najsuštinskijim stvarima hrišćanske vere. Jedan dan govorim o Časnom Krstu, drugi o Telu i Krvi Hristovoj i o oproštaju grehova, trećeg dana već mogu da kažem da smo sazdani po Liku i podobiju Božijem. Ja pričam ljudima o Tajnama, o njihovoj važnosti, posebno o krštenju, zato što je K r š t e n j e zapravo ulaz, odnosno vrata za stupanje u Crkvu. Ja nikada ne propovedam protiv drugih religija. Ja jednostavno propovedam Hrista i bogoslovske istine, koje su deo naše vere. Sami ljudi su dovoljno pametni da bi to uporedili. Na primer, islam je religija Zakona. Tamo nema duhovnog života, nema blagodati Božije, nema mira, nema opraštanja greha, nema Svetoga Duha i, najvažnije, nema Ljubavi. Za muslimane je predstava o tome da je Bog ljubav savršeno nova. Njih uče da je Hristos samo jedan od proroka, da se on jednostavno na krstu onesvestio, a zatim došao k svesti. Ovaploćenje, smrt na Krstu i Vaskrsenje Gospoda – to su tri Istine koje im ja s ljubavlju i sa velikom toplinom u srcu propovedam.

Ali prelazak u hrišćanstvo je često uzrok gubljenja posla, porodice, osudjivanja od strane društva. Nisu svi spremni da to prihvate? Upravo su me muslimani naučili pravom odnosu prema krštenju kada sam još bio protestant. Kod protestanata krštenje je akt poslušanja. Ti to radiš samo zato što je Isus rekao da tako treba činiti. Ali, mi, pravoslavni, verujemo u moć te Svete Tajne. Ja sam video kako se ponašaju muslimani koji počinju da veruju u Gospoda Isusa Hrista, i sa kakvim poštovanjem prihvataju Tajnu Krštenja. Sećam se kako je u Džalal-Abadu bila jedna porodica koja je primila hrišćanstvo. Bilo u toj porodici petoro braće. Jednom je cela grupa ljudi, muskimana, njih oko hiljadu, došla ispred kuće te porodice i tražila da se odreknu hrišćanstva ili će ih pobiti. Ali, oni se nisu odrekli. Milicija je jedva spasila tu porodicu sklonivši ih na bezbedno mesto. Kada musliman primi hrišćanstvo on mora da živi sa svesnošću da sebe prinosi kao žrtvu. Kada sam ja primio pravoslavlje, morao sam da platim visoku cenu. Moj porodični život se iskomplikovao, odnos sa prijateljima, problem sa egzistencijom, misionarskim radom. Ali, šta da radiš? Prava Istina je Istina, ti je možeš odbiti ili prihvatiti, ali da je izmeniš, ne možeš!

Kako ste prešli u Pravoslavlje? Kada sam propovedao u Srednjoj Aziji, vraćao sam se kući preko Moskve. U Moskvi na aerodromu susretnem pravoslavnog sveštenika, koji me pozva u Belorusiju. Služio je u katedralnoj sabornoj crkvi. Mene je pozvao kao anglikanskog sveštenika da u lokalnom bogoslovskom institutu ispričam o principima moje misije. Tamo sam držao predavanja jednu godinu, a kada sam sledeće godine doputovao, mitropolit Filaret me upita: „Da li ti poznaješ neke pravoslavce u Americi?“ Odgovorih: „Ne“. On reče: „Poslaću te kod njih“. Napisao mi je preporuku i poslao Mitropolitu Germanu u Ameriku. Dan pre nego što je trebalo da se susretnem s rukovodstvom Crkve, Bog mi je jasno dao da shvatim da moja prošlost mora da se završi i da treba da predjem u Pravoslavnu veru.

Sveštenik Aleksandar Šimbaljev, klirik Minske katedralne Svjatoduhovske saborne crkve priča: Susreo sam se sa Maksimom jula 2001. godine u avionu koji je leteo u pravcu Moskva-Vašington. Sedeli smo zajedno i on, zapazivši da sam sveštenik, poče da me pita ko sam i kuda letim. Čuvši da sam iz Belorusije on reče da je njegov drug s kojim organizuje misionarska putovanja po Srednjoj Aziji takodje rodom iz Belorusije i da se zove Petar Šimbaljev. To je bio moj rodjak. Iz razgovora sa Maksimom saznadoh da je anglikanski sveštenik, ali da je i u tu konfesiju prešao nedavno u potrazi za verom sa jačom tradicijom. U toj konfesiji Maksim je imao vrlo visok položaj, pošto je bio zet episkopa Rajnharda Bonke, poznatog misionara i propovednika. Mi smo se sprijateljili i Maksim je poželeo da poseti Belorusiju. Posetivši našu zemlju u nekoliko navrata i susrevši se sa Vladikom, on reši da predje u Pravoslavlje. Ta odluka je bila sasvim iskrena, čak toliko iskrena da je bio svestan svog neizbežnog stradanja zbog te svoje odluke. Primivši Pravoslavnu veru on se odreče ne samo novčanih sredstava, već i podrške porodice. Njegovo misionarsko preduzeće „Jevandjelje svim narodima“ finansirali su „pedesetničari“, a sa njegovim izlaskom iz te zajednice preduzeće je zatvoreno. U Americi se Maksim obrati Mitropolitu cele Amerike i Kanade Gospodinu Germanu, gde ga primiše u crkvenu zajednicu. Maksim je molio da ga hirotonišu, ali mu Mitropolit dade poslušanje da upiše Bogosloviju.

Taj rok još nije istekao. Maksim sada vrši poslušanje crkvenjaka u katedralnoj sabornoj crkvi u Vašingtonu i misionari po Rusiji i Ukrajini. U pravoslavlje je prešla i cela njegova porodica, žena i deca. Što se tiče isceljenja za vreme misionarskih predavanja, ona su se dogadjala samo imenom Isusa Hrista i njih potvrdjuju svedoci iz Maksimove grupe. Oni su mi takodje pričali da su krstili mnogo muslimana, ali su se suočavali sa velikim problemima, na primer pri kojoj zajednici novokršteni da ostanu, posle njihovog odlaska. Baptizam u azijatskim zemljama nije popularan, a pravoslavnih zajednica je malo. Razmišljajući o tome Maksim je bio skloniji mišljenju da je potrebno raditi sa mesnom Pravoslavnom Crkvom i na taj način u Aziji širiti Pravoslavlje. Jasno je da su mnoge godine života kod harizmata ostavile odredjen trag na Maksimovo razmišljanje. Na primer, stil propovedi kao i bukvalno poimanje jevandjelskih reči, da svi moraju da isceljuju, da prorokuju i tako dalje. To je sve u prvo vreme bilo prisutno kod Maksima, ali postepeno je iščezavalo u odnosu na stepen njegove liturgijske prisutnosti. Ali, kod njega je očigledan neprekidni duhovni rad na sebi.

Vi ste Amerikanac a propovedate u drugim dalekim zemljama? Kako vam uspeva da nadjete zajednički jezik sa tako različitim audotorijumom? Ako propovedam u Africi, biram primere koje mogu da razumeju ljudi na tim prostorima. U Rusiji koristim druge primere. Ali suština propovedi je univerzalna za sve kulture, tradicije, narode: greh, žrtva, ljubav, praštanje. Carstvo Božije i Crkva su iznad svih državnih i političkih sistema, nacionalnih ili kulturnih specifičnosti. „Dajte caru carevo, a Bogu Božije“. Pravoslavna Crkva pripada Hristu a ne Rusiji, Grčkoj, Siriji ili Americi! Sveti Krst pripada Onome Ko je raspet na njemu, Hristu, a ne nekom narodu, državi ili naciji. Ljudi u Kirgiziji su mi govorili: „Hrišćanstvo je ruska vera, a mi smo Kirgizi!“ Šta da odgovorite na to? Znam da u Rusiji neki ljudi govore: „Da, biti Rus, znači biti hrišćanin i obrnuto“ A Kirgizi mogu da kažu: „A mi smo mislili da biti Rus znači biti komunista i ateista“. I ko je u pravu? Eto takva je realnost i kompleksnost misionarskog rada medju različitim narodima.

Zašto je tako teško propovedati svojim ljudima? Sveto pismo kaže: „Proroke svuda poštuju, samo ih u postojbini njihovoj ne prihvataju i rodbina ih njihova ne sluša“. Kada me moji roditelji posmatraju prosto ne mogu da veruju: “Kako ovaj stidljivi sportista, koji je igrao fudbal, može da putuje u Rusiju ili Afriku i da govori pred hiljadama ljudi?“ Za njih je to neverovatno. Ali, to je dokaz Božije milosti i svemoguće Božije sile. Jer ja sam ništa. Sve što sam postigao bilo je od Duha Svetoga. Na internetu, na blogovima, ljudi su komentarisali moj prelazak iz protestantizma u pravoslavlje i užasavali su se. Ali, ja na to ne obraćam pažnju. Trudim se da im objasnim kakva je to radost. Kada spoznaš Istinu, želiš da je podeliš sa ljudima zato što ih voliš i poželiš da se oni oslobode laži. Propovedanje je moj poziv. To je dar koji mi je dao Gospod. Hoću da služim Crkvi, a ne da zakopam taj dar. Želim da pomognem i drugim sveštenicima kako bi i oni umnožili svoje darove, te da bi tako gradili Carstvo Božije i Crkvu Božiju.

A šta je sa Pravoslavnom misijom u Americi? U ovom veku vidim velike mogućnosti za širenje Pravoslavlja u Americi. Zašto to kažem? Pravoslavlje je jedna od religija koju Amerikanci najmanje poznaju. Kada ljudi čuju da si pravoslavni vernik (Ortodoks) oni misle da si nekakav Jevrejin. Jer kad te vide, oni pomisle da si ti sigurno emigrant ili predstavnik neke etničke grupe. I tek kad saznaju suštinu vere tvoje Crkve, oni uzbudjeno shavataju da je to ta Crkva, koju su osnovali Apostoli. Kod nas u Bogosloviji ima mnogo ljudi koji su iz drugih religija prešli u Pravoslavlje. Oni već očekuju da dobiju čin sveštenika. Broj pravoslavnih raste, tako da za propovedanje Pravoslavlja u Americi ima mnogo mogućnosti.

Čitala sam jedan članak u kome autor (ne sećam se njegovog imena) tvrdi da će XX vek biti vek Pravoslavlja. Eto, vi to kažete, a ja prosto zadrhtah, jer te reči odzvanjaju u mom srcu. Pa ovaj vek će biti poznat u istoriji kao vek P r a v o s l a v l j a, i zamišljam kako će se ono širiti po celom svetu. Ja mislim da je satana u prošlom veku na neki način znao da će se to desiti i pokušao je da to spreči, ali nije mogao, jer vrata pakla ne mogu odoleti Crkvi. Africi je potrebno Pravoslavlje, Indiji je potrebno Pravoslavlje, Kini je potrebno Pravoslavlje. Oni imaju samo delić vere i potrebna im vera u svojoj punoći. I ja sam odabrao Pravoslavlje kada sam otkrio punoću vere. Ja neću da kritikujem druge hrišćanske zajednice, koje žive u ime Hristovo i spremni su i da umru za Njega. Ali ja želim da podelim Istinu, Svete Tajne i tradiciju sa onima koji to nikada nisu imali. Isus kaže: „...Došao sam da spasem grešnike...“ I ako ih mi pronadjemo, On će ih spasiti. A ako ih ne tražimo, ne ispunjavamo ni svoj dug, niti zapovesti koje su nam date. Dve trećine sveta su ljudi neverujući. Može se reći da tek jedna trećina čovečanstva veruje u Hrista. Ja sam veoma srećan, jer vidim da Pravoslavna vera može da uzrasta i u savremenom svetu. U prošlom veku ona je prošla kroz veliku tamu, dolinu senke smrti. Izašla je iz nje i sada smo mi ti koji Pravoslavnu veru moramo da nosimo do samog kraja sveta. Materijal je pripremljen zajedno sa internet portalom „Pravoslavlje i svet“ i časopisom „Radosna bašta“ ( „Neskučnij sad“)

Prevod: Tankosava Damjanović, Nevena Damjanović



Preuzeto sa Link

na osnovu cega smatras sektom baptizam?

hvala lightsoft, ali ovo je vise o pravoslavlju nego o baptizmu!

Baptisti
Izvor: Wikipedia
Skoči na - Скочи на: navigacija- навигација, pretraga - претрага
Dio serije članaka na temu

Hrišćanstvo/Kršćanstvo

Christian cross

Isus Hrist/Krist
Djevičansko rođenje · Smrt · Uskrsnuće/Vaskrsenje

Osnove
Crkva · Novi zavjet
Apostoli · Kraljevstvo · Evanđelje
Kronologija

Biblija
Stari zavjet · Novi zavjet
Knjige · Kanon · Apokrifi

Hrišćanska/kršćanska teologija
Trojstvo (Otac, Sin, Sveti duh)
Historija · Teologija · Apologetika

Historija i tradicije
Rano · Koncili/sabori · Kredo · Misije
Istočno-zapadna šizma · Kršćanski ratovi · Reformacija
Istočno hrišćanstvo/kršćanstvo

Pravoslavlje · Istočne pravoslavne crkve · Sirijsko hrišćanstvo/kršćanstvo · Asirska crkva
Zapadno hrišćanstvo/kršćanstvo

Rimokatolici · Luterani · Reformisti · Anglikanci · Anabaptisti · Baptisti · Menoniti · Metodisti · Adventisti · Svetosti · Pentekostalci · Envagelici · Fundamentalisti · Liberali
Antitrinitarizam

Jehovini Svjedoci · Pokret Svetaca Posljednjih dana · Unitarijanizam · Hristadelfijanci ·

Teme u hrišćanstvu/kršćanstvu
Pokreti · Denominacije
Ekumenizam · Odnos prema drugim religijama
Propovijedanje · Molitva
Muzika · Liturgija · Kalendar
Simboli · Umjetnost · Kritika
Ovaj okvir: vidi • diskusija • uredi

Baptisti su obitelj kršćanskih slobodnih evanđeoskih crkava. Njihova posebna značajka je krštenje na temelju osobne vjere u Isusa Krista.
Sadržaj/Садржај
[sakrij/сакриј]

    * 1 Etimologija
    * 2 Rasprostranjenost
          o 2.1 Opći pregled
          o 2.2 Statistička usporedba 1958. i 2004.
    * 3 Učenje
    * 4 Bogoslužje i praksa
    * 5 Organizacija
    * 6 Povijest
          o 6.1 Nizozemska, Ujedinjeno Kraljevsto te Azija i Afrika
          o 6.2 Sjedinjene Države
          o 6.3 Njemačka i kontinentalna Europa
          o 6.4 Hrvatska
    * 7 Vjerska sloboda
    * 8 Značajni baptisti

Etimologija [uredi - уреди]

Riječ baptisti dolazi od grčke riječi "baptizein" što znači "uroniti" iz čega se izvodi značenje "krstisti".

Rasprostranjenost [uredi - уреди]

Opći pregled [uredi - уреди]

U oko 160 država postoje baptističke crkve sa oko 47 milijuna članova. Većina nacionalnih baptističkih saveza članice su Svjetskog baptističkog saveza. Značajnije iznimke su Sjevernoamerički "Savez južnih baptista" sa oko 11 milijuna krštenih članova te povratničke zajednice rusko-njemačkih baptista sa oko 350.000 članova. Broj baptista se je od 1905. usedmostručio. Najjače grupe baptista nalaze se u Sjedinjenim Državama, zemljama bivšeg Sovjetskog saveza te u Brazilu, Burmi i Indiji. Službeno ime hrvatskog saveza baptista je "Savez baptističkih crkava u Republici Hrvatskoj", a osnovan je 1991. godine nakon raspada SFRJ. Savez je sačinjen od 50-tak lokalnih zajednica s oko 2000 krštenih članova.


Statistička usporedba 1958. i 2004. [uredi - уреди]
Regija    Članova 1958 (1)    Članova 2004 (2)    Lokalnih zajednica 2004
Afrika    279 241    6 126 307    25 389
Azija / Australija    769 875    4 718 530    25 937
Europa    1 142 127    793 507    12 973
Srednja Amerika i zapadna Indija    104 829    465 538    4 188
Sjeverna Amerika    19 804 632    17 901 569    61 817
Southern Baptist Convention(SBC) (USA) (3)    (uključeno u Sjeverna Amerika)    16 053 006    -
Južna Amerika    146 988    1 447 745    10 126
'Ukupno    22 247 692    47 512 077(incl. SBC)    ca. 210 000

1 Izvor statistike 1958: J.D. Hughey, aaO, S. 140ff

2 Izvor statistike 2004: Službena statistika Svjetskog baptističkog saveza (BWA)

3 od listopada 2004 više nije član BWA.

Učenje [uredi - уреди]

Bitna značajka baptista je, kako od njihovih samih početaka, tako i danas, odbijanje krštenja djece, koje po njihovom shvaćanju nije u skladu s Biblijom. Umjesto toga se baptisti daju krstiti u svjesnoj dobi, kada su sposobni sami odlučivati. Ne krštavaju se samo odrasli, već i adolescenti. Stoga baptisti govore radije o krštenju po vjeri nego o krštenju odraslih.

Jedinstveno baptističko vjerovanje ne postoji. Međutim oko sljedećih principa vlada veliki konsenzus među baptistima:

    * Za učenje, vjeru i život je Biblija jedini autoritet.
    * Najveća zapovjed je ljubav prema bližnjemu kako ju je Isus ustanovio. Iz toga logički slijede sve druge zapovijedi. Tko ljubi svoga bližnjega, ne pokrada ili ubija ga.
    * Propovijedanje budi, jača i ispravlja vjeru pojedinca i traži njegov odgovor. Propovjedanje Evanđelja je pretpostavka za to da čovjek uzvjeruje. Onoga tko je uzvjerovao u Isusa Krista poziva se da se na temelju vlastitog svjedočanstva dade krstiti.
    * Ne krštenje, već vjera u Boga kao Oca, Sina i Duha Svetoga odlučuje o spasenju.
    * Lokalna crkva vjerujućih brine se o Božjoj Riječi te o znakovima koje je Isus Krist ustanovio: krštenju i Večeri Gospodnjoj. Lokalna crkva zadužuje svoje članove za ove zadatke.
    * Temelj je svećenstvo svih vjerujućih. Sve radnje, čak i krštenje, Večera Gospodnja i propovijed mogu biti izvršene od strane bilog kojeg člana crkve.
    * Večera Gospodnja se slavi jednom mjesečno kao sjećanje.
    * Baptisti vide evangelizaciju kao najvažniju zadaću, kako pojedinaca, tako i regionalnih i nacionalnih saveza.
    * Baptisti se širom svijeta zauzimaju za vjersku slobodu svakog čovjeka. Državu i crkvu treba odvojiti. Niti jedna se vjerska zajednica od strane države ne smije favorizirati.

Teologija baptista je uobičajeno evanđeoska. Mogu se uočiti utjecaji Kalvinizma, pokreta probuđenja, puritanizma (u anglosaksonskom prostoru) i pijetizma (u njemačkom govornom području). Međutim, između pojedinih baptističkih saveza kao i pojedinih lokalnih crkava mogu postojati značajne razlike.

Bogoslužje i praksa [uredi - уреди]

Oblikovanje bogoslužja nije podložno nekoj određenoj liturgiji, dakle, svaka ga zajednica oblikuje na svoj način. Ipak, propovijedanje Božje Riječi je najvažnije. Najčešće se Bogoslužje dijeli na uvodni dio, kojeg oblikuju članovi crkve i/ili grupe te na dio propovijedanja. Propovijed svakako može biti držana i od laika, iako se u danas radije pribjegava školovanim pastorima. Glazba je često moderna. Mnoge su zajednice karizmatske. Važan je element bogoslužja zajednička molitva, u kojoj se svaki posjetitelj bogoslužja ima mogučnost uključiti. U rijetkim se zajednicama prakticira molitva u jezicima. Za djecu se paralelno uz bogoslužje organizira nedjeljna škola.

Krštenje se vrši potpunim uranjanjem. Za krštenje postoji u većini baptističkih crkava krstionica. Mnoge crkve rado vrše krštenje i u rijekama, jezerima i morima. Uglavnom se jedino krštenjem na temelju osobne vjere može postati članom baptističke crkve, međutim ono ne mora nužno biti izvršeno od neke baptističke crkve.

Večera Gospodnja naglašava zajedništvo vjernih, međusobno i s Isusom Kristom. Pozvani su svi koji su s Bogom i ljudima po Isusu Kristu izmireni. Vrijedi biblijsko upozorenje: "Neka svatko ispita samog sebe te onda jede od kruha i pije iz kaleža." (1. poslanica Korinćanima 11). Najčešće se tanjuri s lomljenim kruhom te kaleži s vinom šalju kroz redove. Često se iz obzira prema ovisnicima koristi sok od grožđa umjesto vina. Prakticiraju se i druge forme Večere Gospodnje.

Baptistima vanjska forma bogoslužja nije toliko važna kao intenzivno zajedništvo s drugim članovima zajednice i Isusom. Stoga je u mnogim crkvama zajednička kava poslije bogoslužja ili čak zajednički ručak postala gotovo obligacija.

Gosti su, isključujući Godišnju skupštinu crkve gdje se odlučuje o svim važnim pitanjima života crkve, dobrodošli na sva događanja u crkvi.

Kao mjesta osobnih susreta postoje kućne grupe. One se sastoje od 8 do 10 osoba i sastaju se redovito (najčešće tjedno ili dvotjedno). Važno je pri tome osobna uključenost u životima drugih članova te zajednički rast u vjeri. Ovdje snažno do izražaja dolazi svećenstvo svih vjernih.


Organizacija [uredi - уреди]

Baptističke su crkve kongregacijski organizirane, to znači da su pojedine crkve autonomne. Na regionalnoj, nacionalnoj i međunarodnoj razini se međutim u pravilu udružuju u radne zajednice, udruženja i saveze. Međutim lokalna zajednica po shvaćanju baptista, ima odlučujuću ulogu. Često u jednom gradu postoji više baptističkih crkava koji iz povijesnih, etničkih, teoloških ili praktičnih razloga pripadaju različitim nacionalnim ili međunarodnim savezima. Pojedine crkve financiraju se isključivo kroz dobrovoljne priloge i priloge članova.

Povijest [uredi - уреди]

I u okviru Reformacije su postojale skupine koje su krštavale samo ljude koji su se prethodno obratili. To su bili tzv. Anabaptisti koji su pripadali "lijevom" krilu Reformacije. Reformatori su se s tadašnjim anabaptistima intenzivno razilazili. Iz toga pokreta proizašle su skupine poput Menonita.

Na britanskim otocima razvila se jedna zasebna Reformacija. 1529. je u Engleskoj pod Henryem VIII. došlo do odvojenja od rimokatoličke crkve i osnivanja nacionalne anglikanske crkve. Nakon Henryeve smrti i ovdje je utjecaj kontinentalne Reformacije postao primjetan. Na baptiste je snažno utjecao ovaj razvoj događaja. Međutim ne smije ih se promatrati kao dio europske kontinentalne ili kao dio engleske reformacije, a niti kao dio reformacijskih "anabaptista". Povijest baptista počinje tek oko 100 godina kasnije. Njihovi počeci nisu potpuno razjašnjeni.

Glavna crta razvoja dala bi se prikazati na ovaj način:

Nizozemska, Ujedinjeno Kraljevsto te Azija i Afrika [uredi - уреди]

Iseljenici, koji su u Ujedinjenom kraljevstvu na temelju svoga nonkonformističkog uvjerenja bili proganjani, osnovali su 1609. u Amsterdamu prvu samostalnu na krštenju temeljenu zajednicu pod vodstvom Johna Smytha.

Jedna mala skupina iz te zajednice se je pod vodstvom odvjetnika Thomasa Helwysa 1611. vratila u Englesku te postala rasadnik baptističkog pokreta u Ujedinjenom kraljevstvu. Helwys se je prije svega spisateljski zalagao za vjersku slobodu, što mu je donjelo zatvor i kasnije smrt. Već [[1644.] je samo u Londonu, usprkos progona, bilo sedam baptističkih crkava. Baptističke crkve u Engleskoj i Walesu su se u tome razdoblju razdvojile na "Particular Baptists" koje su prihvatile Calvinističku predestinaciju i arminianističke "General Baptists". Ta je dioba trajala do 1833. godine. Do 1689. je u Ujedinjenom kraljevstvu došlo do jakog rasta britanskih baptista. Tek je s općom vjerskom slobodom došlo do stanovite stagnacije koja je međutim kroz utjecaj metodističkog probuđenja kroz Johna Wesleya bila prebrođena.

Kroz "Particular Baptist Missionary Society", misijsko društvo koje je osnovao William Carey, baptistički je pokret 1792. našao svoj put u Aziju i Afriku, gdje je kroz angažman baptističkih misionara 1838. došlo do ukidanja ropstva unutar britanskih kolonija.


Sjedinjene Države [uredi - уреди]

Pored Ujedinjenog kraljevstva, Sjedinjene Američke Države su bile još jedna ishodišna točka baptističkog pokreta. U Rhode Islandu je 1639. pod vodstvom Roger Williamsa osnovana prva baptistička crkva. Pogotovo od 18. stoljeća su tamošnje zajednice doživjele veliki rast, među ostalim zbog svog beskompromisnog držanja prema trgovini robljem. Međutim južni baptisti su to vidjeli posve drukčije. Iako su i bijelci i crnci bili pretežno baptisti, crkve su do 1960-tih bile gotovo potpuno rasno odvojene, a djelomično su to i danas. Na jugu SAD-a su Baptisti do danas dominantna vjerska skupina. Southern Baptist Convention (SBC) je najveća protestanska Denominacija u SAD-u. Baptisti su, nakon katolika, drugi po brojnosti u Sjedinjenim državama

Savezne države s najevćim udjelom baptista u stanovništvu
Mississippi 55.00%
Alabama 51.40%
Georgia 50.80%
Sjeverna Karolina 47.10%
Washington46.80%
Južna Karolina 46.50%
Tennessee 43.00%
Kentucky 42.50%
Arkansas 42.40%
Oklahoma 32.60%
Texas 32.00%
Virginia 31.20%
Zapadna Virginia 29.30%
Louisiana 29.20%
Missouri 24.90%
Florida 22.20%
Maryland 17.40%
Indiana 16.50%
Kansas 16.40%
Michigan 15.70%
(Stanje:1990)

Njemačka i kontinentalna Europa [uredi - уреди]

U 19. stoljeću se je baptizam opet vration u kontinentalnu Europu. Hamburški trgovac Johann Gerhard Oncken se je na putovanju u Englesku, u jednoj metodističkoj crkvi obratio. Kada se je vratio u Njemačku došao je u kontakt s jednim američkim baptističkim teologom koji ga je krstio na osnovi vjere. Oncken je 23. travnja 1834. osnovao prvu crkvu u Hamburgu, koja je postala rasadnikom mnogih baptističkih crkava diljem kontinenta.

Hrvatska [uredi - уреди]

Iako je i prije bilo pojedinačnih baptista na području Hrvatske, značajniji rast te osnutak više crkava dogodio se u 20-tim i 30-tim godinama 20. stoljeća pod vodstvom Vinka Vaceka i Jove Jekića, koji su se s baptizmom upoznali u Americi.

Vjerska sloboda [uredi - уреди]

Baptisti su od početka bili angažirani zastupnici slobode misli, savjesti i vjere. Prvo baptističko vjersko svjedočanstvo iz 1610. objašnjava da Isus Krist "nije spojio svjetsku vlast sa svojom crkvom." 1639. je u koloniji Rhode Island koja je bila naseljena baptistima — kao prvoj zemlji na svijetu — bila garantirana potpuna vjerska sloboda. Pored kvekera se baptisti 1777. zauzimaju za uvrštenje vjerske slobode u ustav Sjedinjenih Država.

http://sh.wikipedia.org/wiki/Baptisti

Sekta sekta nego kako.Sve što nema tradiciju je sekta.
Baptisti,Adventisti,Prezbeterijanci,Mormoni,Jehovini šta god,Davidova loza i razne nebuloze...
Pričam ti hiljadu priča kvazi baziranih na Bibliji.Gomila neupotrebljivog smeća i surogata za pravu religiju.

Порекло баптизма није везано за 1 личност, као што је то рецимо случај са лутеранима или калвинистима. Корен им је разгранат. Неки их чак сматрају наставком анабаптиста, а неки им одричу везу са њима.
Анабаптисти  су настали под вођством лутеранског пастора Томе Минцера, одбацили су крштење деце као неважеће, себе су поново крштавали, па су себе звали баптисти или крштени, а остали свет их је звао анабаптистима, прекрштени, изазвали су велике нереде у граду Минстеру (демолирали цркву, избацили олтаре, кипове, разбили крстионицу, запалили библиотеку, оне које нису желели да им се придруже протерали су из града, имовину им конфисковали, дошло је до сукоба, анабаптисти су изгубили...и ускоро су се по злу прочули и сада њих прогањају...(гоне их и протестанти и римокатолици,)
Баптисти су се појавили у Швајцарској (Болт Еберли и Гребел, Манц и Блаурок), и то независно од Минцера, па иако нису чинили оно што и њихови истомишљеници у Немачкој, сурово су гоњени и мучени, убијани...У Холандији је Симонс Мено покушао да реформише покрет и да од баптиста начини мирне грађане – ове неки зови и менонити (има их у Холандији, САД, Енглеска...). У Енглеској су биле 2 групе баптиста, једни су усвојили Калвиново учење о предестинацији (да је Бог унапред одредио ко ће се спасити), а друга група има учење да је спасење намењено свима.
У Америци је прву баптистичку заједницу основао англикански свештеник Вилијамс (и Кларк), а ускоро су им се придружиле избеглице из Европе....
Код нас су се појавили пред крај 19-ог века...данас их имо преко 30 милиона у целом свету.
С обзиром да настаје на више места и у различито време, логично је и да му је и учење понекад доста разнородно. Нека од њихових начела су заједничак са (скоро) свим протестантима, односно признају само ауторитет Светог писма, оно је једино њихово мерило за веру и живот (значи одбацују Свето предање и учење Цркве,; мада имају своје предање...). Нека од њихових учења су и то да немају јерархијско уређење, већ конгреционалистичко (што би ми рекли, локална самоуправа), одбацују Свету тајну свештенства и црквено учење о 3 јерархијска чина: епископ, презвитер и ђакон; одбацују молитве Богородици и светитељима, одбацују и иконе. Признају само 3 свете тајне: крштење, вечеру Господњу и брак (бар неки од њих). Крштење врше само над одраслим људима, оји наравно верују у Христа, одбацују учење о загробном животу душе после смрти, задржали су од празника недељу, Божић, Богојављење, Васкрс, Вазнесење и Духове, залажу се за одвајање Цркве од државе.

ma da ko ima muda i tradiciju taj je crkva a ostali sekta. ne bulazni

silvanus

moze li jos nesto o baptistima, neka specificnost mozda ili nesto slicno?

Нисмо пуно учили на факултету о баптистима (а и генерално о протестантима; ово је више неко моје лично занимање; много више података имам о адвентистима и Јеховиним сведоцима, јер сам са њима имао доста сусрета, па сам имао прилике и да разговарам и да добијем по неку књижицу, часопис...), ово је мање више све што ја знам, осим што има мало више података о том њиховом инсистирању на одвајању Цркве и државе.

koji si fax studirao? Bogosloviju?

inace mislim da je Klinton baptista