Zašto sve svodiš na odnos Srbi-Hrvati i na kraju završimo u 1941.Tu živi još 5-6 naroda koji su dio Balkana ma šta  god taj pojam značija.

... koji su nastali od Srba ili Hrvata. 

Znaci ja sam lazov zato sto tvrdim da Srbi nisu imperijalisticki Narod ?, zbog dvonedeljnog rata koji se desio kada
Srbija nije imala Bugare kao prijatelje.
A ti koji tvrdis da postoji zivot coveka posle fizicke smrti i telo coveka koje nije krv i meso,( i da ne nabrajam ostale farisejske neistine ) - nisi lazov ?

To nije isto. Ne možeš porediti veru i istoriske podatke. A i ti si verovatno pogrešno shvatio post. Lažov je čovek koji svesno iznosi neku neistinu. To ovde malo ko radi. Neistene najčešće bivaju izrečene zbog neznanja. A to nas ne čini lažovima.

pa nisu valjda i Makedonci i Bugari nastali od Srba?

Извињавам се свима на оффу, али само да нешто разјасним...


за eyepheelYU


Да ли си написао да Срби никада нису започели рат?
Јеси.
Да ли си сада схватио да јесмо започели ратне сукобе против Бугара?
Јеси.

Рекао си да те историја претерано не занима, па је онда и логично што си погрешио.
Ја сам и питао да ли си изнео неистину или не познајеш историју сопственог народа, а ти си се изгледа препознао у оном делу о изношењу неистине, а не у делу о незнању историје Срба и Србије.
Е, па у чему си се ти препознао, то говори о теби...
По мени, направио си грешку, јер ти историја није јача страна (што није ништа страшно, има сигурно пуно других области у којима си добар), само сам очекивао да се коригујеш у својој изјави, а жеља за препирком ти неће бити услишена.   

Зар је толико тешко признати грешку?

to da Srbi nikad nisu započeli rat malo je smiješno,neću o tome jer nije tema.

Nisi ti rodjo uopste van teme, tema je "Balkan-tuca na periferiji", i mi pricamo o tome.
Srbi nisu zapoceli rat sa Bugarima, posto su Bugari prvo napali Srbe, tako pise.
Kao sto rekoh, u svakom normalnom krivicnom zakonu se prvo ustanovljava ko je prvi napao.
Kao sto sam vec rekao neistina=laz, razlike nema, i jedno i drugo nije istina, ako sam rekao laz, ja sam lazov.
Jedino sto ti treba da dokazes je da sam ja rekao laz, ako mislis da je dokaz za laz parce papira koje je neko napisao, onda ti stvarno ne znas sta je istina.
A svi znamo da je za tebe istina nesto sto je neki Farisej napisao, bez obzira sta je on napisao.
Identicno je, vera je nastala zbog necega sto je neko zapisao. Istina postoji samo sada i ovde, Boziji Zakon i
krivicni zakon koji covek ima nemaju nikakve slicnosti.
Religija/vera je fabrikovala glupost da laz dolazi iz namere da se neko obmane, da bi ona slobodno mogla da laze,
bez ikakve odgovornosti.
Neistina je sinonim za laz, posto i jedno i drugo oznacava nesto u cemu nema istine.
Znaci dovoljno je da je neko pripadnik neke religije, ili da ima papir/uverenje od lekara da 'nije normalan'
pa da nista sto on kaze nemoze da bude laz ?
Ili da je advokat, posto oni 'nikada ne lazu', nego samo "brane svoje klijente". A cilj ne bira sredstvo.
Vidimo svi mi koliko su Srbi "smijesni", ali ko se zadnji smeje, najsladje se smeje.
Jel' ti stvarno mislis da Srbe interesuje "istorija Srba" koju su ti koji se Srbiji smeju i zele joj zlo - pisali ?

Ti mozes meni da dokazes kako su Srbi zapoceli neki rat ?
Da li si ti stvarno ozbiljan ili se salis ?

Ne idi u tom smeru, otici cemo u politiku a i odgovor se vec nazire... sad ce palamudjenje o tome da smo izvrsili agresiju na samostalnu drzavu koja pritom nije bila samostalna vec deo drzave iz koje su se odmetnuli a vojska te drzave je sprecila protivustavno delovanje... ali oko toga se necemo sloziti ni za milion godina i suvisno je pricati... ostaje cinjenica da je uvek istina samo jedna.

Sorry za off u nadi da ce on spreciti navalu istih gde im mesto nije.

,, ...То је такозвана бреговска афера. Кнез Милош је био тридесетих година купио једно имање код Брегова на Тимоку, које се налазило на левој, српској страни реке. Кад је Тимок променио свој ток имање је доспело на десну, турску и после бугарску, страну. Имање је то, природно, сматрано и даље као српско и на њему је била подигнута једна стражара. Год. 1884. Бугари су затражили, да се српска стража повуче одатле, пошто Брегово припада бугарском државном подручју, па кад Срби нису на то пристали они су 22. маја 1884. заузели то имање силом. Србија је на то упутила ултимативни захтев да се Бугари повуку одатле и да испуне и српска тражења о уклањању емиграната са границе. Бугари на то нису хтели пристати и због тога је Србија 28. маја прекинула дипломатске односе с њима. Сукоб се био нагло заоштрио и изазивао је бојазан да не пређе у непријатељство. Руска дипломатија радила је скоро нескривено против краља Милана и чак је омела задовољштину, коју је бугарски кнез А. Батенберг, у непосредним преговорима с краљем, био вољан учинити. Тако је то питање између Србије и Бугарске остало отворено, са обостраном затегнутошћу.
Тај сукоб изазвао је код краља Милана још веће неповерење према Бугарима. После аустриског уласка у Босну и Херцеговину и после његове обавезе примљене у Тајној Конвенцији, краљ је лично био начисто, да он на тој страни нема шта да очекује. Искључен је био и Новопазарски Санџак до иза Митровице, који је такође спадао у аустриску интересну сферу. За своје ширење Србија је, по краљевом уверењу, имала само један могући правац, и тај је водио низ ток Вардара. На том путу Србија је међутим имала да се сукоби са бугарским тежњама, које су у Санстефанском Уговору добиле с руске стране признање и потстрек. "Како ја сматрам Велику Бугарску, која би се приближавала границама стефанским као гроб српског народа", говорио је краљ аустриском посланику у Београду 3. маја 1885., "то ћу пре отступити и другима препустити одговорност за последице, него гледати, да се мојој земљи руским делом подвезују животне жиле". Краљ Милан није видео могућности за споразум између српских и бугарских тежња, и, као у Средњем Веку, њему се чинило да се питање може пречистити само силом...
...Усред тих краљевих личних и политичких криза паде изненада, 6. септембра 1885., проглас уједињења Источне Румелије са Бугарском. Српска дипломатија није о припремама за тај чин имала никаквих претходних обавештења, а, колико се данас зна, тај проглас је изазвао изненађење и у самом Бечу. Сам бугарски кнез, А. Батенберг, тврдио је, да је и он сам, неколико дана пре тога, био стављен пред свршен чин. Видећи расположење народа он се том прогласу није могао, а није ни хтео, да успротиви. Примио је и признао проглас, објавио мобилизацију и лично кренуо у Пловдив.
Кад је извршен пловдивски "преврат" краљ Милан се налазио у Глајхенбергу. Био је скоро изван себе. То спајање био је први корак за уједињавање Бугара и био је несумњиво политички успех, који ће лепо одјекнути и у другим областима где Бугари живе под туђином. Он је предвиђао такав одјек и у неким маћедонским местима и налазио је у том подривање и рушење својих јединих политичких експанзивних комбинација. Помишљао је да иза тог преврата ипак стоји и Русија. Љутио се много и на бугарског кнеза, што је ствар крио од њега као тобожњег личног пријатеља и што су Бугари, пре прогласа, своје војничке припреме правдали пред светом тим, што се тобоже боје српског нападаја. Раздражен и пун неповерења према свему и сваком краљ је одмах кренуо за Беч. У Бечу, краљ је овако објашњавао свој став: Одлуке Берлинског Конгреса, које сигурно нису испале по српској жељи, примљене су са српске стране са пуном лојалношћу. Сад, кад те одлуке мењају други, Србија неће да остане без доличне отштете, да не би својом пасивношћу дозволила поремећај равнотеже на Балкану. Иако је у његовим речима било много горчине и пребацивања бугарском акту, он се у тај мах још није био отворено изјаснио да своју отштету мисли тражити само на бугарски рачун. У Бечу су одговорни кругови умиривали краља, обећавајући му, да ће Аустрија имати у виду интересе Србије и да се он може потпуно ослонити на њу.
Кад се, 8. септембра, вратио у Београд краљ је био решен да устане против Бугара. Увећана Бугарска претставља опасност за Србију; територијално она је постала доиста два пута већа од Србије. Као већа и јача она ће развити у Маћедонији и већу активност и угрозиће тамо наше интересе. С тога је Србија проглашујући мобилизацију поставила захтев: да се има или поврати старо стање у Источној Румелији или да Србија добије отштету било од Бугарске било од Турске. У души, краљ је желео да то буде на рачун Бугарске; народ, одазивајући се мобилизацији без одушевљења, желео је да се то изведе на рачун Турске...
...Краљ Милан је од првога дана помишљао само на могући сукоб с Бугарима. Мисао о отштети у Турској, мада симпатична свима Србима и поздрављена чак и од Пашића из емиграције, ако му је и дошла на ум, била је брзо напуштена. Једно с тога што је осетио и што му је то било и речено, да би упад у Турску изазвао велике компликације и несумњиво посредовање великих сила; друго што се бојао турске снаге, коју је познао у недавним ратовима 1876-8. год.; и треће што је и иначе био киван на Бугаре и вољан да их казни за све што су му били скривили. Колико је био далеко од помисли да упадне у Турску види се најбоље по том, што је три дана после преврата намеравао да понуди Турцима савез против Бугара, и што је то касније и учинио. Мало потом, краљ је упутио у Румунију свог рођака генерала Катарџију, да румунском двору понуди сарадњу против Бугара, али је та понуда наишла у Букурешту на врло хладан пријем. Краљ Милан је, после толико незадовољства које је изазвао својом унутрашњом политиком, живо желео какав било виднији успех у спољашњим питањима.
Бечка влада се нашла у не малој неприлици. Краљу Милану хтела је искрено помоћи да дође до неког успеха, да би му, ради саме себе, учврстила положај. Али није хтела ни да се замери кнезу Батенбергу, ни да отежава његову ситуацију. Као рођак енглеске краљице Викторије он је био подржаван отворено од енглеске владе, с којом се у Бечу није хтело доћи у сукоб; аустро-угарској дипломатији кнез је био симпатичан већ због тога што је дошао у скукоб с Русијом; у Бечу су, најпосле, желели да га одрже већ и с тога, да на његово место не би дошао неки руски или Русима безусловно одани човек. Из Беча су с тога гледали, да некако доведу у везу српског краља и бугарског кнеза и да неким узајамним споразумом реше спор. По саветима из Беча, кнез даје затворити Пашића и растурити с границе радикалске емигранте и неке црногорске четнике, а онда је 18. септембра упутио краљу лично писмо. "Увек, а нарочито догод буде и једног циглог Турчина у Европи, морају Србија и Бугарска бити уско везане међусобно. Ја појимам, да је у Србији неукротива жеља за оштетом, али Турска је велика. Споразумимо се ми о нашим акционим сферама у Турској и она ће онда имати против себе сто хиљада место педесет хиљада људи. Ја сам спрема ступити у рат. Сва је земља под оружјем". Кнез се нудио да дође у Ниш и ту с краљем лично расправи све потребне погодбе за акцију. Али краљ Милан није хтео да с њим уопште води даље преговоре на тој бази.
По савету Енглеске бугарски кнез је покушао да се још једанпут објасни с краљем Миланом. Он му је хтео 7. октобра упутити још једно писмо и одредити свог министра Грекова, да му га донесе. Краљ Милан добио је поверљиво обавештење да је кнез то писмо показао и турском посланику и да је оно више дипломатски него пријатељски акт. С тога је отвореном депешом јавио кнезу, да неће примити ни доносиоца ни то писмо. Тај став је говорио јасно, да краљ неће одустати од акције без извесне конкретне добити. Међутим, код Бугара се јавио отпор са свих страна. Зашто се Срби буне против уједињења двеју њихових области, у којима они нису непосредно заинтересовани? Њихов млади национализам био је погођен у најосетљивију жицу и држање краља Милана дубоко их је вређало. И у кнеза и код народа јавила се одлучна жеља, да се, ако устреба, борба прими.
Краљ Милан, пошто је неколико недеља очекивао посредовање великих сила, које се нису могле сложити, објавио је 2. новембра рат, мотивишући га нападом бугарских чета на српске положаје крај Власине. У састављању ратног прогласа суделовао је и аустриски посланик гроф Кевенхилер.
Тај рат завршио се великим српским неуспехом. Стање српске војске било је врло рђаво. Милан Милићевић у свом дневнику бележи, како је прошла кроз Београд ваљевска војска: "Ух! Сва је гола, да је страх погледати!" Сем што није имала добра одела, војсци је недостајало и муниције и других потреба. У рат се ушло са стајаћом војском и неколико пукова прва два позива, јер краљ није имао поверења у све резервисте из народа. Војска је била рђаво вођена, са слабим заповедницима, а у рат је ишла без имало одушевљења. Није била ни довољно извежбана, нарочито не у руковању новим пушкама. Артиљерија је била потпуно застарела и истрошена у прошлом ратовању с Турцима. Врховна команда налазила се у рукама краља Милана, који није био никакав војник и који је иначе, по својој природи, био најмање погодан за то место. На Сливници, у борбама од 5-7. новембра, српска војска била је потиснута. Њена спора офанзива извођена без замаха и потребног јединства у команди, претворила се после пет дана у повлачење и дефанзиву. Малодушан и никад сабран краљ Милан је изгубио веру у војску и победу и једва је чекао примирје.
За то време Русија је живо настојала, да се обуставе непријатељства. На њен позив пристале су да раде у том правцу и Немачка и Аустро-Угарска. Србија је примила тај предлог већ 12. новембра и краљ је одмах издао наредбу да се прекину борбе; Бугари су међутим настављали продирање и ушли у Пирот. Ту је 15. новембра дошло до нове борбе, у којој су Бугари опет остали победници. Сјутри дан, по ранијој наредби своје владе, гроф Кевенхилер је у бугарском главном стану затражио од кнеза да се склопи примирје, претећи, у противном, аустриским војничким посредовањем. Кнез је под утиском озбиљне претње попустио, иако је хтео да пре предложеног склапања примирја освоји и Ниш и да одлучном победом на неки начин притера велике силе да признају оспоравани акт пловдивског преврата. ''

Извор: Владимир Ћоровић, Историја српског народа (Ново доба, 17 поглавље (у књизи је ово 76. поглавље))


,, Следећа прилика за сукоб указала се убрзо. После преврата кога су у Источној Румелији, турској провинцији, извеле пробугарске снаге, дошло је до уједињења Бугарске и Источне Румелије 6. септембра 1885. године у Пловдиву. Верујући да је тиме нарушена равнотежа снага на Балкану и да је следећи бугарски корак припајање Македоније по санстефанској шеми краљ Милан се одлучио за агресивну политику. Тражио је озбиљне компензације за Србију, позивајући се на чињеницу да је уједињење представљало кршење Берлинског уговора. Током октобра, одржана је у Истамбулу конференција великих сила на коме је разматран српски захтев, али без резултата.

Краљ Милан се одлучио за рат, верујући да ће Бугарска бити брзо и лако поражена. Проглашена је мобилизација српске активне војске (око 50 хиљада војника). Али, један део првог и цео други позив нису подигнути пошто је краљ Милан зазирао од народне војске као радикалске снаге после Тимочке буне.

Финансијска ситуација није била добра: у државној благајни било је само 60 хиљада динара. Да би се то решило, узет је зајам од 25 милиона динара код аустријске Лендернбанке и париског Есконтног контоара, затим је враћен у оптицај тек повућен бакарни новац, уведен монопол дувана и слично. Краљ Милан се касније жалио да није очекивао рат у тако блиској будућности, јер би, иначе, претходних година испословао знатно више новца у скупштини за опремање војске.

Ратна дејства

Рат са Бугарском трајао је тек две недеље. Објављен је 2. новембра. Српски ратни план превиђао је да главнина српске војске, окупљена код Пирота, пређе на бугарско земљишта и што брже заузме Софију, користећи фактор изненађења и чињеницу да је главни део бугарске војске био ангажован на југу према турским снагама. Бугарски ратни план предвиђао је да западни корпус задржава српске трупе на граници и сливничким положајима до доласка источног корпуса са границе са Турском и да се, затим, пређе у наступање.

Српски центар су држале Шумадијска, Дунавска и Дринска дивизија, на северу, ка Видину, налазила се Тимочка војска, а на југу Моравска дивизија. Уместо да крене енергично и максималном брзином, српска војска лагано је напредовала до сливничких утврђења, где се развила највећа битка рата од 5. до 7. новембра. Битка је тактички завршена нерешено, јер су се обе војске повукле, али је стратешки завршена српским поразом, пошто се деморалисана војска повукла на српску територију, а бугарска брзо опоравила и прешла у наступање. Услед све веће бројне надмоћности Бугара, који су довлачили војску из Румелије, српска војска се повукла до висова изнад Пирота, препуштајућу сам град бугарској војсци. Српска Тимочка војска опсела је Видин, али га није заузела. На захтев Аустроугарске, бугарска војска је обуставила напредовање, а примирје је ступило на снагу 16. новембра, практично пре него што је озбиљан рат и почео. У тренутку прекида непријатељстава, бугарска војска је на главном ратишту надмашивала бројем српску у односу 3:1. ''

Извор: Википедиа


Contra factum non datur argumentum.

Да ли треба да објашњавам и где је Сливница или Видин?

Ти си човек који нема снаге да призна да је погрешио и уз то историју нашег народа не знаш.
О овоме се учи у средњој школи и било ког ђака, који мало зна историју, ако питаш ко је започео рат 1885. године, добићеш увек исти одговор: ми !

Свако може да погреши, али частан човек ће признати грешку, а ти тврдоглаво тврдиш нешто што није истина и расправљаш о нечему што је историја давно просудила.

Ја се позивам на књигу нашег знаменитог историчара, не знам како другачије да докажем неки податак који се десио пре 124 године?
Времеплов још није изумљен, бар колико је мени познато, тако да се о овоме може дискутовати само на основу докумената. Како немам могућности да истражујем војне и државне архиве, а историчари су то већ урадили, прихватам гледиште које они износе.
Оно јесте на штету мог народа, али ако је краљ погрешио и увео народ у глупаву авантуру, бар ја могу, са ове дистанце, мирно да кажем: то била велика грешка, па је наш пораз оправдан.

Цитирао сам скоро комплетно поглавље, навео и такозване поводе на рат (суког око Бреговског имања и напад бугарских чета на наше положаје код Власине), али узроци остају увек исти, чињенице остају исте, ми смо напали на Бугарску, зашли на њихову територију и касније били поражени.