Svako vrijeme nosi nešto svoje. Postoje knjige koje su čarolija samo dok ste klinac. Filmovi i serije koje se najbolje prime u tinejdžerskim danima. Kao i zrela štiva za odrasle koja nećete shvatiti tako lako dok ne prebacite veći broj banki. 

Fraza iz naslova poslužiće mi da započnem temu o video igrama koje nismo igrali kada su se prvi put pojavile na tržištu pa čak ni godinama nakon toga. Prvi put ste ih vidjeli mnogo kasnije u nekoj sasvim drugoj gejmerskoj eri. Međutim osjećate da je prava šteta što "back in the thay" niste imali šansu da se sa njima upoznate. Kako sam se dvedesetih najviše igrao na Mega Drive kozoli pomenuću naslove sa te platforme mada bi bilo interesantno pročitati za kojim naslovima ljudi žale na drugim platformama. Moj fokus je na naslovima koji su izašli u prvoj polovini devedesetih dok sam za njih saznao tek dvehiljaditih, a neke od njih kupio tek nedavno... Da li te igre i dalje "rade" kako su "radile" možda saznamo u nastavku teme...



1. Sonic the Hedgehog 3



Nakon svih ovih godina evo ga, tu je! Ali da li je pomalo dockan?

Sonic kec mi je jedna od prvih igara, ujedno i jedna od najomiljenijih za sistem. Dvojku sam igrao ali nisam imao kertridž, pa se dragocjeno vrijeme uz Sonic 2 lovilo po igraonicama. Tek za Sonic & Knuckles mogu reći da sam ga se naigrao (ne ostadoh željan). Po meni to je najbolja Sonic igra koju sam daleko najviše igrao i najviše puta prešao. Zato je prava šteta što tada nisam znao za trojku koja je bukvalno bila prvi dio Sonic 3 & Knuckles sage. Naime Sonic 3 i Sonic & Knuckles izvorno su trebale da se pojave kao jedna igra. Kako nisu mogle stati na jedan Mega Drive kertridž odlučeno je da ga podjele na dva, i tako dobiju dvije igre koje su fizički mogle da se spoje u jednu. O svemu ovom nisam imao pojma. Sada mi je malo žao zbog toga...       


Pun potencijal dobrog starog Seginog 16-bitnog hardvera i softvera čiju magiju nažalost nikada nisam doživio.




2. World of Illusion Starring Mickey Mouse and Donald Duck


Sve što sam rekao za Sonic 1 važi i za Castle of Illusion. S tim da mi je bio još draži i da sam ga još više volio. Nebrušen dijamant, klasik za sva vremena, simbol jedne ere. I pored toga što sam tih godina igrao odličnu Mickey Mania-u (kao i prosječni Mickey's Ultimate Challenge) žao mi je što tih godina nisam imao pristup World of Illusion-u, jedinom pravom nasledniku Castle of Illusion-a. Castle of illusion dvojci koja jo po meni uz Diznijev Aladdin i pomenuti Castle of Illusion jedna od najboljih Disney igara tog vremena.   


Tek kupovinom Sega Genesis Mini konzole dočepah se ovoga. Ne bih se bunio da se desilo ranije...



3. Contra Hard Corps

Igrao sam ja odlične 2d run & gun šutere i dvedesetih. VectorMan, Robocosp vs Terminator,... ali većinu onih najvažnijih nekako kao da sam zaobišao. Contra Hard Corps zaista je nešto posebno. Dok se između Sege i Nintenda može voditi polemika oko toga koja je franžiza bolja na kom sistemu mišljenja sam da je Hard Corps pravo malo čudo umjetnosti programiranja i da po tom pitanju nema dileme. Preporučujem japansku verziju, i ako nekada budem tražio kertridž zaista ću se potruditi da ulovim baš taj.


I sada kada ga igram na Miniu obavezno prebacim na japanski jezik. Šta mislite zašto?



4. Alien Soldier

Sentiment iz prethodnog paragrafa nastavio bih tužnom ispovješću o propuštenoj šansi da veliki Gunstar Heroes odigram kada je trebalo. Šta ćeš. Tužna je sudba balkanska. Ipak prednost ću dati ne tako čuvenom Alien Soldier-u. Alien Soldier ne samo da je odlična pucačina već i praznik za oči i uši. Kada sam je prvi put pokrenuo preko emulatora nisam vjerovao da se ne radi o naslovu za arkadne aparate. Nekako sam bio srećan još jednom uvidjevši koliko dobra konzola je Mega Drive bio kao i koliko su nestvarno kvalitetne igre bile za tako star hardver (originalno izašao u japanu 1988. godine), iako za mnoge od njih tada nisam ni čuo.       


Neo Geo, ti li si?



5. Beoyd Oasis

O Beoyd Oasis-u (u Evropi poznatom i kao The Story of Thor) moglo bi se pričati nadugačko i naširoko. Naslov toliko raznovrstan, dobar, kvalitetan napredan u svakom smislu za Mega Drive ponudu. Sloboda, raskošna grafika, spoj različitih žanrova. Tako ovde imamo beat 'em up gotovo na nivou Streets of Rage-a ukalupljen u akcioni RPG, avanturizam skoro kao kod Zelde i platforskim elemente kao da igram Aladdin-a. Prava šteta što su je igrači zaboravili.


Čudni su putevi gejmerski kada je nešto ovako dobro ostalo nezapaženo. 


6. Shining Force II

Ljudi će reći da RPG na Mega Drivu nije bio tako dobar kao na SNES-u. A ja da Sega nije dobila šansu (kao ni Đoković na Australijan Openu ). Postoji bogata biblioteka od čak pedesetak RPG naslova za Mega Drive od kojih neki zaista imaju visok kvalitet. Jedan od njih je i Shining Force II koji sam danima i danima igrao na neispravnom PC emulatoru za Mega Drive. Nije bilo zvuka, prave magije i atmosfere. Ali meni to ništa nije smetalo. Uživio sam se u svijet, priču, likove. Borbe su bile prava umjetnost kako po taktičkom gameplay-u tako i po grafici, efektima, animacijama borbi, povlačenja, napredovanja. Nikada nije bilo dosadno. Iza svakog ćoška se nešto desi. Najviše su me oduševljavali likovi od kojih bi svako oduševio  odradivši nešto nerealno u situacijama kada ste vjerovali da će poginuti pošto nisu bili dovoljno jaki da prežive.



Ah taj Shining Force... odličan čak i na raspalom emulatoru. Da sam ga imao na originalnom Seginom hardveru usrao bih se od sreće.



Ako nisi Mega Drive fan ni dan danas ne znaš da sve ovo postoji. jbg Sega. Zeznula si marketing...



7. Sonic CD (tačnije Mega CD dodatak za Mega Drive)

Bilo je cool saznati da postoji još jedna Sonic igra iz 16-bit ere za koju niste znali. Međutim još fascinantnija je saznanje o Mega Drive dodacima. 32X nikad nije ostavio većeg traga, smatra se promašajem. Što ne bismo mogli reći za Mega CD. Hadrverski dodatak za Mega Drive preko koga ste mogli puštati igre sa CD-ova! Do pojave PlayStationa na Balkanu takav jedan sistem predstavljao je pravo malo blago! Mogli ste da igrate igre sa poboljšanom grafikom Mega CD dodatka, uživate u CD kvalitetu zvuka i muzike, po prvi put se suočite sa interaktivnim filmovima, igrate Hideo Koimin Snatcher, ali i da sami sebi "narežete" igru (Wauu!). Biblioteka igara za sistem je sasvim solidna. Tu su Final Fight CD, vjerovatno najbolji port igre za kućne konzole, Sengoku Denshou port sa Neo Geo-a, Lethal Enforcers II: Gun Fighters, Pitfall: The Mayan Adventure, Mickey Mania: The Timeless Adventures of Mickey Mouse, Flink, NBA Jam,...             



Ovaj "tenk" devedesetih bi mi više značio nego Slobi atomska bomba




8. Streets of Rage 2



Sjećate se kako je nekada bilo cool što su se Bare Knuckle III i japanski Golden Axe III pojavili na našem "tržištu" iako bogati Ameri i Evropljani nisu imali pojma da takvo nešto postoji.

Streets of Rage u Evropi i Americi. Bare Knuckle u Japanu a bogami i na Balkanu. Devedesetih sam toliko puta obrnuo Bare Knuckle III da sam ga naučio napamet. Ponavljao bi iznova i iznova a da nikada ne bi dosadila. Definitvno najomiljenija igra za Mega Drive i top3 generalno ikada. Zato je katastrofa da tada nisam znao za Streets of Rage 2 koji je po mnogima još i bolji naslov. Za mene nije bolji ali jeste toliko dobar da je prosto nevjerovatno da ga kod nas nije bilo.



Da li je realno da u našim Segatekama i igraonicama ovo nigdje nisam vidil. Pa Ljudi moji jeli to moguće?!

https://www.youtube.com/watch?v=N-NULryOV9E




9. Ristar

Devedesetih sam se naigrao platformera za čitav život. Ipak šteta što među njima nije bio i Ristar pošto znam koliko bi ga tada volio i igrao. Pored raskošne i prelijepe grafike imao je autentičnu gameplay mehaniku. Samo porijeklo Zvjezdana vezuje se za rane dane Mega Drive konzole kada su čelnici razmišljali o novoj maskoti za sistem. Iako nije postao maskota SEGA-e Zvijezdan je ipak dobio svoju igru. Pokazaće se potpuno zasluženo. 


Zvezd, Zvezda! Peva Marakana!