Из другог угла

Високошколски систем у Србији производи све већи број дипломаца који се никада неће запослити у струци и чије знање не треба никоме – ни у земљи нити ван ње


Учење после дипломе: са пријемног испита

Једна од крупних структурaлних слабости западних друштава данас јесте у сфери образовања. Проблем није везан за слабости општег образовања, како се у Србији понекад мисли. Опште образовање и „интелектуалност“ одавно нису велике теме. Низак ниво општег образовања помаже стварању некомпликованих личности и доживљава се као предност, а не мана. Проблеми образовања су у прагматичној сфери – западна друштва школују све мање инжењера, математичара и научника (поготово оних у базним наукама).

Англосаксонци, како је то већ ред, и овде „предњаче“. У култури која агресивно промовише епикурејски начин живота, било какав лични напор или одрицање чини се бесмисленим. Општи тренд је да се избегавају „тешки“, математички оријентисани факултети, у корист наративних. Бекство од математике почиње још током средње школе и то је место где се образовне слобости прво генеришу. Додатни проблем је то што су и научници и инжењери, када раде у струци, деградирани и релативно слабо плаћени, а глобализација и конкуренција са истока додатно потенцирају овакве трендове.

Не само да је број научника и инжењера све мањи, већ је и њихова дистрибуција све чуднија. Млади дипломци у великом броју окрећу леђа индустрији, универзитету и институтима и оријентишу се ка сектору услуга. Најкраћи пут до добро плаћеног посла за дипломце са снажним математичким фундаментом јесу финансијске, консултантске или ревизорске куће. Кадровска политика ових кућа упадљиво фаворизује баш ове профиле. Ако се запитамо шта квалификује младог атомског физичара за посао финансијског аналитичара у великој банци, одговор је једноставан – баш то што је физичар.

Суштина овог привидног парадокса почива на уверењу да факултетска диплома није сертификат о занатском знању, већ само верификација способности младог човека да учи и да започето завршава. Корпорације купују њихов радни капацитет и способност за брзо усвајање знања. Општа перцепција, свеједно да ли је тачна или не, фаворизује математички оријентисане и образоване умове. Ко је у стању да разуме сложене проблеме квантне физике лакше ће савладати и комплексне проблеме финансијских тржишта. Све друго што је потребно дипломци ће научити на специјалистичким курсевима у самим корпорацијама. Оне су развиле, или спонзоришу, одличне системе „занатског“ школовања за сопствене потребе.

По грубим проценама, Европа и Америка данас школују око 170.000 инжењера годишње. На другом крају света, Индија и Кина избацују око милион инжењера. Тај резервоар је непресушан, а квалитет универзитета све виши. Запад је овај проблем дуго занемаривао, јер је био у стању да потребну радну снагу обезбеди увозећи је. Трендови се мењају – Азија је све моћнија и све боље плаћа своје стручњаке. Индијски инжењер више нема потребу да напушта свој културни круг, кида или слаби породичне везе, да би негде на Западу био грађанин другог реда и онда када је првокласан.

Све док се само производња селила на Исток, Запад је био опуштен – велики профити имају особину да делују као седатив. Опуштеност је додатно појачавана веровањем да Запад контролише технологију. У том контексту није битно где се нешто производи, већ где се идеје креирају и развијају. Све док су развојни и истраживачки центри на Западу, опасности нема. А онда је дошао шок.

Образовани, вредни и даровити азијски инжењери и научници су учили веома брзо и усвајали нове технологије. Данас их освајају. Јаз још увек постоји, али убрзано нестаје. Запад је несвесно помогао стварање конкуренције са којом се све теже носи. Запуштена образовна политика није најјачи разлог ерозије западне конкурентности, али јесте један од снажних фактора. Ова политика се не може променити преко ноћи, она захтева време, а у глобализованом свету времена је све мање.

Србија у образовању следи погубне западне трендове. Високошколски систем производи све већи број дипломаца који се никада неће запослити у струци и чије знање не треба никоме – ни у земљи, нити ван ње. Математика није на цени, природне науке и инжењерство се потискују и све је мање студената који уписује ове факултете. Оно мало колико их заврши гледа да побегне путем својих старијих колега. Управо ови дипломци најлакше емигрирају. Њихово знање напољу траже и онда када га не плаћају адекватно. Како је кадрова у земљи све мање, Србија није атрактивна за производне инвестиције. Ово није кључни разлог српског индустријског заостајања, али један од разлога сигурно јесте.

Какву год реформу образовања Србија буде вршила, у њеном центру би морале бити математика, фундаменталне науке и инжењерство. Само тако ће се креирати квалитетна и еластична радна снага, способна да покрије широку лепезу послова – од оних у индустрији, до оних у финансијама. Та врста реформи је комплексна, тражи време, а резултате даје споро. Њене резултате, међутим, инвеститори најбрже уочавају.

финансијски консултант
Небојша Катић

(Политика)