Moj glas ide B92, posto je ovo ipak vezano vise za politiku, pink je ubedljivo prvi vezano za potputno drugaciji program, mislim na onu gloopu muziku!!! 

koje je vece zlo?

..ne gledam ni jednu, tako da nemam problema

imate daljinski...ne svidja vam se ...prebacite...

ali ipak ne treba zaboraviti shta je taj pink bio do 5. oktobra
-jul je cool
j-achi nego shto smo bili-pesma koja je pushtana sa ponosom dok je Oluja
trajala..a niko od patriota (SRS, SPS i ostala kamarila) nije prishao da im pomogne

Ah taj prokleti "pinkov" turbo-folk i kicherica, taj termin je izmislio sada velilki evropejac i "u-bee-92-freeyourmind" umetnik Rambo Amadeus, koji je zapoceo svoju karijeru obradjujuci dens-rep mega-hitove i pevajuci "pop jede dzem",gostovao je  V.Zmijanac u jednoj pesmi, u pokusaju da bude parodicna verzija turbo-folka, ali dizelasi su bili njegovi prvi fanovi.

Malo me je sramota da sada kritikujem i kidisem na srpski turbo-folk, mada sam to cinio bezbroj puta, ispao bih licemer, jer sam ja ljubitelj americkog turbo-folka t.j. kica.
Mislim da su zapadnjaci veci ljubitelji turbo-folka koji ne mora da ima primese turskog melosa da bi bio tipican turbo-folk, svakako je kic.
Nasi kulturolozi nisu turbo-folk definisali kao iskljucivo novokomponovanu muziku, vec je u taj kos smesten i dobar deo "zabavne" pop muzike, a i jedan "nesvrstani" gru je dobio etiketu turbo-folk izvodjaca.

Pa sad Britni ili Seka, dodje nam isto.
A kad smo vec kod debelih celulitnih guzica, Fiftijeva poslovna pratnja je "number 1".
A nasi evropejci (kao i sva ostala Srbadija) ne znaju engleski, pa deca nek slusaju mog favorita 50 Centa.



I got no pickup lines
I stay on the grind
I tell the hoes all the time
Bitch get in my car (Bitch get in)
I got my 64, ridin' on Dayton spokes
And when I open that do'
Bitch get in my car

eto...nadjoste se lepo

pink i b92 su 2 strane iste medalje. pink je jeftina komercijalna televizija koja tezi da zaglupi masu da bi je lakshe opljachkala . b-92 je otvoreno propagandistichka tv i njihov cilj je da stvore choveka koji nema naciju,moral ,rasu ,religiju ,koji chak ne zna ni da li je mushko ili zensko . nepotrebno je reci da kozument tv pink lako moze da postane konzument b-92 i obrnuto.

Tesko je odluciti ko je gori. Pink je za nijansu neprijatniji za gledanje, ali je B92 politicki mnogo gori. Mada na B92 ima i finog programa Liga Sampiona, spanska Primera, formula 1, svojevremeno je bio i NBA. Ukoliko se selektivno gleda (bez politickih, i muzickih emisija) onda B92 moze da prodje. Na Pinku moze da se pogleda eventualno neki film, mada i to je slabo odkako je Nemecek presao na RTS. Ma u sustini nema dobrih televizija u Srbiji, a ove dve su samo vrh uzasa!

А ипак гледаш...ааа...ууууу...иииии...и после што је то говно најгледаније...па и антиреклама је нјима реклама...што их манје помињеш то ће брже нестати

Само ћу рећи генијално...множите се и биће ми лакше...на жалост ја сам принуђен да понеке делове пратим али се онако без ироничног става и посмехивања кога сам имао приликом свог излагања на ову тему, онако излишно и безусловно придружујем оваквом излагању

Jovana Papan

Grand andergraund i filharmonijski seks

Upoznajte Slavicu Ćukteraš – ona je "Zvezda Granda", jedna od mladih nada iščačkanih na Grandovom izboru za pevačke talente, napravljenom po ugledu na svetski poznato takmičenje "Idol". Za razliku od nesrećnih pobednika licencirane domaće verzije "Idola", kojima je tek začeta karijera završila kao mrtvorođenče na nekom od promotivnih mitinga PSS-a, puleni Granda dobili su vrhunski marketinški i produkcioni tretman, i zaista su u velikom stilu lansirani u estradne visine. Za par godina su iz anonimnosti prerasli u tinejdžerske mega zvezde, pa iako u mnogim državama zbog svog uzrasta još ne bi mogli da kupe ni pivo, u ovoj su već sebi zaradili i kupili stanove.

Moglo bi se reći da "Zvezde Granda" zapravo predstavljaju prvu generaciju autentičnih ultrakomercijalnih tin-folk/pop zvezda na ovim prostorima, sa kompletnim pratećim šoubiz arsenalom koji se od zvezda očekuje – od postera i sličica, života čiji svaki sekund prate paparaci, pa do trunčica onog "seks, droga i alkohol" imidža problematičnih bahatih idola, koji su svetske pop zvezde i zvezdice još poodavno prekopirale od rokera. Slavica Ćukteraš je pravi primer za to – mladoj dvadesetjednogodišnjoj pevačici pripisuje se buran i poročan život, a za njenu prošlost vezuju se promiskuitetne epizode uz more alkohola i skandala. Tu je naravno i obavezan momenat u biografiji - oporavak posle nervnog sloma usled velikog pristiska koji donosi slava, što je sve krunisano nedavnim priznanjem novinaru tabloida da je koristila drogu.

Dok se nestašna Slavica ispovedala čitaocima željnim mrvica iz čudesnih života svojih idola, ostali kadrovi "Zvezda Granda" popustili su pod drugačijim pritiskom. Pošto su dočekani na nož od strane javnosti i kulturnih elita kada su najavili svoje učešće na Beoviziji (sa namerom da nas predstavljaju u Evropi), usledio je niz podmetačina i skandala po štampi – od priče da su kupili celu publiku u Sava Centru, do optužbi da su navodno potplatili žiri i organizatora. U strahu da im eventualna pobeda ne bi bila ni priznata, ipak su u poslednjem trenutku odustali od učešća, i pritajili se negde u folk podzemlju čekajući bolja vremena i demokratskije uslove. Slava i popularnost mogu eto čoveka i da zavedu, pa on zaboravi ko je i gde je, pa su se tako i grandove zvezdice usudile da pomisle da je došlo vreme da pokušaju neke akcije "s ovu stranu" kulture. Mada su ubedljivo najkomercijalniji i najslušaniji na ovim prostorima, narodnjaci se u našoj javnosti i dalje svrstavaju u neprihvatljive oblike muzičkog ponašanja i dno dna "rurbanog" primitivizma, pa su vremenom prerasli u neku vrstu masovne ilegale. U svakom slučaju, mada prezreni od elita i na medijskim marginama, obožavani su od masa, i ostaje im da haraju verovatno najvećom andergraund scenom koju jedna država može da ima.

Narodnjaci su seljaci i kriminalci, rokeri su urbani i pametni, tehnaši su narkomani, klasiku i džez razumeju intelektualci... Neizvesno je kada će ljudima konačno dosaditi ove hiljadu puta upotrebljene floskule o visokoj i niskoj kulturi, umetnosti i šundu, prolaznim i trajnim vrednostima, koje pokušavaju da sve te raznolike fenomene popularne kulture svedu na nekoliko lako svarljivih kategorija. Naravno, stvari nikad nisu tako jednostavne i svako ko pokuša da se upravlja po takvoj mapi završiće u nekoj slepoj ulici gde se npr. ukrštaju turbo-folk i ska . Glavni tokovi popularnih žanrova odavno su izvan bilo kakvih socio-kulturoloških koloseka, a u današnjem sumanuto ubrzanom svetu gde se sve dešava istovremeno, na tržištu na kome je svako prinuđen da vreba potencijalne konzumente, svi muzički stilovi su prisutni non-stop i nude se svakome. Uprkos tome, stereotipi o muzičkim žanrovima i njihovoj publici i dalje se obilato rabe u svakoj prilici, i jedino što se povremeno dešava jeste da neki muzički stil napravi "transfer u drugi tim".

Takav je slučaj i sa rok en rol- om, koji je jednom davno smatran muzikom prezrenih i odbačenih, problematičnih i subverzivnih. Već decenijama to više nije muzika koja ujedinjuje mlade u buntu protiv vrednosti njihovih roditelja, naročito zbog toga što su i današnje deke i bake odrastale uz Elvisa i Džona Lenona. Vreme je učinilo svoje, i rok je polako prerastao u svojevrsnu visoku kulturu, i počeo da važi za jednu od onih trajnih tekovina i vrednosti čovečanstva, rame uz rame sa klasikom ili džezom. Rok legende današnjice teško da možete zateći kontuzovane od alkohola u zagrljaju maloletnica ili kako demoliraju prvu klasu na interkontinentalnom letu – ukoliko nisu na partiji golfa ili na prijemu kod britanske kraljice, onda verovatno upisuju svoju decu na Harvard ili Iton, ili čekaju da im se iskešira milion posle svirke na rođendanu ćerke nekog holivudskog producenta. Remek-dela Bitlsa, Rolingstonsa, Boba Dilana i Džimija Hendriksa, kao pravi klasici, uveliko su predmet ozbiljnih muzikoloških proučavanja, a njihove melodije i harmonski obrti analiziraju se i tumače na isti način kao npr. Vagnerove ili Mocartove opere. Možda nije daleko ni trenutak kada će se pristojno izblamirati svako ko na rok koncertu dobije napad kašlja ili počne da aplaudira između strofa, a deca dobijati kečeve iz muzičkog ukoliko ne budu znali biografiju Frenka Zape ili Roja Orbisona.

Mada je u Jugoslaviji rok muzika zaista imala sjajne momente, Srbija je ipak bila specifično tržište - procenat i struktura njenog slušalaštva pokazuje da su još u to "zlatno doba" rokeri predstavljali manjinu i to uglavnom gradske publike, a Srbija je (kako pokazuju nezvanična istraživanja) bila jedna od republika sa najslabijom prodajom rok albuma. Posle kolapsa državne i kulturne politike 90-ih, Jugo-rok "najbolji na svetu" ustoličio se kao jedan od najvećih mitova o SFRJ, a i za stare i za mlade koji furaju imidž "kulturnih" postao glavna legitimacija naprednosti, intelektualnosti i civilizovanosti. Ovaj mit nije poštedeo ni same rok muzičare, koji su posebno čvrsto poverovali u to da stvaraju nacionalno blago svaki put kad prstima pređu preko žica električne gitare. Budući da su se posle 5. oktobra previše uzdali u vetar u leđa od strane institucija i pokroviteljstvo medijskih kuća (radi sprovođenja kulturne terapije nad narodom obolelim od ksenofobije, nacionalizma i šunda), nisu učinili ni izbliza dovoljno za samo-promociju, i nemilosrdna kapitalistička vremena bacila su ih na margine tržišta. Pošto je oštrica revolucionarne mačete otupela, a pitanje profitabilnosti iskoračilo u prvi plan, zvučni prostor Srbije opet je zarastao u korov narodnjaka i drugih navodno "nekultivisanih" žanrova, koji su narodu ipak mnogo bliži i razumljiviji. Iako su rok "veterani" osamdesetih godina imali i podršku vladajućih struktura, ipak je za njihovu popularnost bilo važno i to što sebe nisu doživaljavali baš toliko ozbiljno. Dok su oni više furali "mejnstrim" fazon, i rado uzimali učešće i u (ne)kulturnim manifestacijama tipa "Oskar popularnosti", neki današnji rokeri maksimalno izbegavaju čak i da daju izjave za tinejdžerske časopise, smatrajući da su etički i moralno iznad svega, pa i potencijalne publike.

A dok su rokeri planirali preseljenje na Kolarac, neke nove muzičke snage zauzele su prve borbene redove u "društveno-političkom angažovanju". U burnim Miloševićevskim godinama rege je u jednom trenutku u Srbiji zaživeo kao muzika otpora i urbanog zajedništva, a hip-hop je zatim, u tranzicionom haosu eksplodirao kroz opominjući glas Beogradskog sindikata. A onda je nekako sve utihnulo i prepustilo se neumoljivoj struji sponzorstava i tržišne isplativosti. Sve je počelo opasno da liči na lošu simulaciju bunta i pakovanje nekonvencionalnosti. A kada se traži dobro pakovanje i vispreno samo-brendiranje, tu niko nije verziraniji od starih estradnih ajkula...

Pa tako danas, usled hronične nestašice bilo kakvih provokacija osim dubokih dekoltea, kao"subverzivna" snaga i " l 'enfant terrible " broj jedan na srpskoj muzičkoj sceni figurira folk diva Jelena Karleuša. Ona je "gej ikona" eks-Ju prostora, a ujedno i "morbidna grešnica" koja je istrpela žestoku paljbu crkvenih velikodostojnika zbog zloupotrebe religioznih simbola na lascivnim fotografijama (foto sešn sa krstom). Jedna je od retkih popularnih faca koja otvoreno priznaje da nije vernik i da nikad ne ide u crkvu, svesrdno savetuje devojke da se udaju samo za bogataše, a svojevremeno je uzburkala duhove izjavivši za sebe da je "kurva" kao i svi ostali u šou biznisu (dok ostale zvezde intenzivno pokušavaju da sakriju da se vladaju po istim principima). Da svojim drčnim nastupom, kojim (kako kaže) gazi "malograđanske šablone" polako prodire u sve medijske tokove, dokazuje i nedavnim afirmativno koncipiranim predstavljanjem na B-92 bastionu. Na ovoj televiziji su do nedavno narodnjaci eventualno mogli da se pojave u nekom dokumentarcu o patogenosti turbo-folka, a danas nam, eto, popularna JK pokazuje svoje krpice i otkriva tajne iz svoje devojačke sobe, trudeći se da naslutimo da ona nikako nije neka seljančura iz majke Bosne ili Žitorađe, već prava pravcata urbana faca. Možda bi trebalo da se zapitate ukoliko vaša ćerka počne da fura crni lak za nokte, a sin da šeta kožnu jaknu...

A kada se, izmrcvareni od raznih marketinških manipulacija i isfoliranih boema i buntovnica, potpuno umorite od svih "trivijalnih" muzičkih žanrova i poželite da uronite u taj "beskompromisni svet" klasične muzike, prefinjenih arija i simfonijskih poema, shvatite da prvo u šta imate da uronite, jeste duboki dekolte zanosne plavuše pohotljivog pogleda u crvenom seksi vešu, koja vas sa gradskih bilborda poziva na novu koncertnu sezonu Beogradske filharmonije. Niske strasti promovišu visoku kulturu? Dobro, vremena su takva da se za svaku mušteriju valja boriti, i ako to znači da morate mahati seksualnom provokacijom ispred potencijalnih konzumenata klasične muzike kako bi proširili krug poklonika, onda je odabran efikasan put. Seks je oduvek dobro prodavao sve, pa i klasiku (to su znali i stari majstori poput Lista), i sve dok su muzičari više obučeni nego goli, oni koji vole da drže do "elitnih" vrednosti nemaju zbog čega da brinu – ukoliko i nije beskompromisna, visoka kultura za sada je ipak nešto suptilnija. A ni seksi veš ne deluje ni malo jeftino...

Slazem se da turbo-folk odnosno kic kultura nije samo srpski vec vaskoliki problem. Rambo je nedavno lepo rekao da je MTV danas po mnogo cemu postao globalni Radio Sabac i apsolutno se slazem sa tom tezom. Sto se tice njega kao takvog, tesko je poverovati da nisi shvatio da su njegovi prvi albumi predstavljali sjajne parodije i ismevanje lokalne malogradjanstine, primitivizma i kica. Inace, bas me zanima kada vec pravis vestacke podele i etikete  na`Evropejce` i one druge...onda ti drugi mora da su `Azijate`... `Afrikanci`..ili bi mozda bilo najprikladnije i zargonski najbolje `Indijanci`