Netrpeljivost? Mrznja?

Da se razumijemo, ja jesam dijelom sovinista, ali volim da upotrebljavam pravilnu terminologiju 

I izvinjavam se na off-u 

Mislim na slobodoumne gradjene a ne marketinske poruke i prenose televizija i sredstava javnog informisanja



nego.... drugari...... Vratite se na temu 

pogresno sam se izrazio..nikad nisam razgranicavao nacionalizam i nacizam na takav nacin. vjerovatno nije bilo potrebe jer nemam b92!
@warior
ma nije bitno.i ja sam dijelom sovinista ,ali ovaj dio jeste pogresan ,ali nije sovinisticki!

Јел ово дефиниција са у92?

pogešno pojašnjenje nacionalizma možemo zahvaliti vladavini komunista.Oni su pojam nacionalist proglasili potpuno neprihvatljivim,sve najgore su vezivali uz taj pojam.Potpuno pogrešno,nacinalizam je pozitivan pojam a označava ljubav prema svom narodu i isključuje mržnju prema drugima.Za mene su svi normalni ljudi nacionalisti ili bi trebali biti.Šoviinizam je nešto negativno

Одговор дневном листу Политика

14:10 14. октобар 2008.

Писмо уредника Сајта српских националиста, уручено данас (04.10.2008) дневном листу Политика, поводом подлог представљања учесника скупа "Протест 2008" у чланку "Откривање неонацистичких вођа" (http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/ ... ja.sr.html) следи:

Поштовани,

Вашем чланку "Акција откривања неонацистичких вођа" (Политика, 13.10.2008) приложили сте две фотографије. Прва, тетоважа са нацистичким симболима, вероватно је преузета из архиве агенције Франс-Прес без икакве везе са одржаним протестима у Београду. Друга фотографија приказује учеснике антирежимског протеста у организацији Покрета 1389, који се одржава већ 84 дана узастопно од хапшења др Радована Караџића.

Као учесник протеста на Тргу Републике, и један од присутних на другој фотографији, осећам се прозваним да напишем ово писмо. Желео бих да сазнам са којим правом ваша редакција на oвакав начин, са овим насловом и првом фотографијом, ставља у кош фашиста и неонациста искрене борце против тих назадних идеологија? Јозеф Гебелс би се поносио оваквом пропагандом против непријатеља режима; како, после овог перфидног покушаја жигосања правих антифашиста, ико може да сматра ваш лист озбиљном или објективном новином?

Не налазите за сходно да критикујете лицемерје учесника такозваног антифашистичког марша због чињенице да се на том скупу није нашла ниједна српска застава која би обележила борбу овог народа: најзаслужнијег за антифашистичку победу на овим просторима. Нисте се сетили да питате учеснике како се бриселска чизма, оличена у антидемократској мегабирократији Европске уније и неофашистичком НАТО пакту, уклапа у њихову визију слободарске борбе, нити на који начин они правдају заставе тих савеза на њиховом протесту?

Чињеница да портпарол Тужилаштва изједначава националистичке и нацистичке идеологије говори довољно о његовом (не)образовању, али лист као што је Политика такво једнострано и пропагандно извештавање не би смео себи да дозволи. Наводити читаоце на закључак да антирежимске протесте предводе фашисти најгора је могућа увреда за сваког слободољубивог учесника тог протеста. Зато, захтевам од Политике да ово разјасни у неком од следећих издања, и да јасно означи другу фотографију из наведеног чланка правим именом: антирежимски протест за слободну Србију. Протест никакве везе нема са неонацистичким удружењима.

Уз то, протест на Тргу у овом тренутку представља једину искрену антифашистичку борбу у нашој отаџбини. Нажалост, то је тешко сазнати читајући ваше новине, које не само да игноришу протест, већ на овај најприземнији начин нападају борце против репресије. Наравно, да није тако наша борба би била бесмислена. Зато ће наш протест (и сви слични) да се настави и да расте. До коначног ослобођења и уједињења свих српских територија, против фашизма (класичног и савременог), за слободу и правду.

У складу са добрим обичајима медијског професионализма, али и законским оквирима коректног информисања, молим вас да ово писмо објавите у целини и на истом месту на којем је објављена клевета против које дижем глас.

Ненад Вукићевић,
Уредник Сајта српских националиста

Ovo sto si ti pripisao nacionalizmu je najblize opisu patriotizma. Nacionalizam je ideologija koja je kao takva posluzila kao osnova za rasisticke, fasisticke ideologije, a i sve cesce verski fundamentalizam. Nacionalizam ni u kom slucaju ne moze biti dobra pojava, jer za razliku od patriotizma podrazumeva i odredjene stereotipe i predrasude prema drugim narodima..

Nacionalizam kao instrument politike podrazumeva izdizanje sopstvene nacije na račun dugih. Psihološki osnov takvog opredeljenja podrazumeva kompleks inferiornosti. To objašnjava zašto je on prijemčiv za male i ugnjetavane narode i zašto ga rado prihvataju osobe koje imaju taj problem i na ličnom nivou.


"Nacionalizam je zlo koje ne spaja nego razdvaja ljude, jer ih negira u njihovoj pravoj biti - čovječnosti" - Milan Kangrga, hrvatski filozof

"Nacionalizam je dečja bolest. To su boginje čovečanstva" - Albert Ajnstajn

Бесмисао „неонацизма“ у Србији
Аутор: Саопштење за јавност Српског сабора Двери, Објављено: 07. 10. 2008.
Штампај | Пошаљи на маил

Зашто термин „неонацизам у Србији“ увек пишемо под знацима навода? Јер више нисмо сигурни ко га је измислио, ко га води и финансира, и, коначно, коме највише одговара да постоји?

Не смемо се никада навићи на то да хришћанском и демократском Европом марширају групе оних који су целим својим бићем били против те и такве културе и цивилизације. Српски сабор Двери оглашавао се по овом питању већ неколико пута протеклих година, и у разним текстовима и саопштењима износио своје ставове поводом феномена „неонацизма“ у Србији. Не би било лоше да поновимо наше ставове по овом друштвеном питању, које неко и некако увек изнова медијски активира када му је то потребно.

Бесмисао „неонацизма“ у Срба

На првом месту, ово питање је морално. Сваки здраворазумски и минимално историјски обавештен човек мора се запитати како неко у својој глави и срцу може спојити припадност српском народу са поистовећивањем са геноцидном нацистичком идеологијом? Нацистичка Немачка, са својим вођом Адолфом Хитлером, у највећој мери, иако не једина, крива је за избијање Другог светског рата (1941-1945), страдање неколико десетина милиона људи и покретање „индустрије смрти“, са својим системом концентрационих логора. Крива је што је имала жељу да са лица земље збрише читав један народ (јеврејски), а милионе Словена, пошто их физички десеткује, начини дословно својим робовима. Крива је што је морално дискредитовала и економски уништила Европу, и тако посредно довела до њеног садашњег стања америчког протектората. Никад људски живот није мање вредео у Европи до у време успона националсоцијализма и његовог брата близанца комунизма.

Најзад, нацизам је крив и за геноцид над самим српским народом. Да није било нациста не би било ни усташког, шиптарског, муслиманског и бугарског ножа. Не би било стотине хиљада убијених људи, жена и деце, припадника српског народа. Не би било Јасеновца и десетине нацистичких логора широм Краљевине Југославије спремљених углавном за Србе.

Какав човек и какав Србин може, после свега овога, да Адолфа Хитлера назива својим „вечитим вођом“, а истовремено себе сматра српским патриотом, питамо се, у чуду, још једанпут?

Шта чинити?

На другом месту то питање је и демократско. Тешко је и недемократски забрањивати било коме да износи своја уверења и ставове у јавности. Ако се са тиме једанпут почне ко може гарантовати где ће се све завршити.

С друге стране, свако пропагирање расизма, националне и било какве друге нетрпељивости и мржње треба да буде благовремено спречено од стране државе. Проблем је што агресивне власти од оваквих појава често умеју да направе жртве и тиме им приуште бесплатну рекламу. Оно што је свакако сигурно јесте да се у Србији не смеју толерисати слављења било којих личности и идеја које су омогућиле геноцид над српским народом.

Подједнако је штетно да некакво „неонацистичко“ постојање посматрамо са хистеријом која је достојна сваке врсте екстремиста (од левичарских до грађанских) али не и трезвене јавности. Много је важније младима у Србији понудити аутентични духовни и национални систем вредности, који почива на хришћанском родољубљу, али се на томе не ради. Нема сумње да ће активизам ових, ипак младалачких и маргиналних друштвених групација, послужити за садашње и будуће ламентирање неких других екстремиста у Србији. То је и разлог зашто термин „неонацизам у Србији“ увек пишемо под знацима навода: јер, када све ово изанализирамо, више нисмо сигурни ко га је измислио, ко га води и финансира, и, коначно, коме највише одговара да постоји?

У Београду, 6. октобра 2008. Информативна служба Српског сабора Двери

Нацисти нису српске патриоте. Фирер није православни Србин
Аутор: Владан Глишић , Објављено: 07. 10. 2008.
Штампај | Пошаљи на маил

Наизглед ноторна чињеница садржана је у наслову овог текста. Ноторна чињеница, сасвим природна за сваког православног Србина, онога који познаје историју свог народа и традицију светосавља. Међутим то што ову ноторну чињеницу данас уопште није бесмислено писати и извикивати у нашој јавности, и што је то чак неопходно, то је већ доказ колико је тешко болесна преовлађујућа медијска слика Србије.

Некако прећутно и некако подмукло постоји цела булумента медија који ових дана, у обради теме заказаног па забрањеног Новосадског марша 7.октобра ове године, провлаче могућност да неко ко заступа нацистичку идеологију може бити и српски патриота, те да неко ко је православни Србин може себе називати Фирером. Припадам организацији која је себи у задатак дала да потсети Србе на оне истине које су њихови преци знали и захваљујући којима нису могли да буду збуњени у своме било личном, било свенародном животу. Припадам Дверима Српским. Као организација српских патриота, овога пута тему нацизма нећемо обрађивати са општељудског становишта и чињенице да је то паганско-сатанистичко зло побило десетине милиона људи по свету и извршило геноцид над неколико народа. Не, овога пута ћемо нацизам посматрати са чисто себичног српског становишта. И онда ћемо јасно видети колико је могуће да неко буде истовремено и нациста и српски патриота.

Ево шта ми знамо о нацизму и «фирерима». Са чисто српског становишта.

Нацизам је идеологија која је Србе сматрала „биолошким отпадом“ који би могао да зарази њихову Унију која се тада звала Трећи Рајх. Нацизам је идеологија која је сматрала да је нормално убити сто Срба за једног Немца, пошто један Немац вреди колико сто Срба. Нацизам је идеологија која је Србима у Босни онемогућила право да живе у истој држави са Србима у Србији. Нацизам је идеологија која је Србима у Црној Гори онемогућила да живе у истој држави са Србима из Србије. Нацизам је идеологија која је Војводину одузела Србији и Косово и Метохију припојила Великој Албанији. Нацисти су хапсили српске свештенике и владике. Нацисти су Св.Николаја (Велимировића) одвели у конц.логор Дахау и стрељали монахе манастира Жиче.

Српске патриоте су тада пуцале на нацисте и по цену да им ови за одмазду побију породице, што су неретко и чинили…Српске патриоте су се тада бориле против нациста у редовима Равногорског покрете где су били прави Срби и праве патриоте, и у редовима НОП-а (где су били Срби заведени и изманипулисани од међународних терориста и вишеструких шпијуна). Неке српске патриоте су тада биле и у окупационом апарату покушавајући да спасу српске избеглице и омогуће биолошки опстанак српског народа.

Најважније: нацизам је омогућио стварање НДХ и помогао усташама да побију преко милион Срба. Нацизам је створио Ханџар дивизију и омогућио муслиманима да касапе Србе. Нацизам је створио Бели Комбетар (балисте) и омогућио им да масакрирају Србе. Дакле, да није било Аушвица не би било ни Јасеновца. Да није било нацизма и његовог Фирера, не би било ни усташа и њиховог поглавника. А усташе и поглавник су архинепријатељи православних Срба. Дакле, нацизам је архинепријатељ сваког православног Србина.

Нацисти можда могу бити немачке патриоте или хрватске патриоте, или муслиманске патриоте, или шиптарске патриоте, али српске патриоте нацисти не могу бити. Само умоболни Срби могу бити нацисти.

Зашто причамо о нацизму у Србији?

О нацизму у Србији причамо из истих разлога због којих се прича и о нацизму у Израелу. Због неонациста. Има их у Србији, али их има и у Израелу. Када полиција наиђе на неког младића који себе сматра неонацистом, а Србин је по пореклу, то је једнако болесно као и када таквог истог младића ухапсе у Израелу, а он је пореклом Јеврејин. Дакле, откуд у два народа (чији су нацисти архетипски непријатељи) могућност да се појаве припадници тих народа спремни да нацизам подржавају?

Одговор је да је неонацизам у Србији, као и неонацизам у Израелу, последица болести која се зове англосаксонски поткултурни утицај. Неонацисти се називају „скинхедсима“, а скиннхедси су енглески израз који значи „кожне (или обријане) главе“. Скинхедси су настали у Великој Британији и одатле су се, утицајем англосаксонског културног модела (за који неки кажу да је поткултурни) раширили свуда по свету. Дакле, неонацизам оличен у скинхедсима је извозни производ англосаксонске културе. Он је заједно са америчким начином живота и музиком која уз тај модел иде (а жестоко утиче на млад свет) увезен и у Србију, као и у Израел.

Ако би неко истински и поштено пратио извештаје о неонацистима у Србији морао би да примети да нема ни једног случају неонацистичких група, а да то истовремно нису скинхедси. А да видимо како ти „српски“ неонацисти изгледају (пошто су по старом добром тоталитарном обичају униформисани). Неонациста тј.скинхедс који “држи до себе” мора имати униформу: на ногама војничке чизме америчких маринаца, војничке панталоне НАТО-пакта, црну или зелену јакну енглеског порекла. Глава му је обријана по угледу на маринце америчких снага. Да ли ту има ишта српско? Да случајно не носе шајкаче и кокарде или униформе српске војске? Да можда нису у мантијама српских свештеника?

Само злонамерни пропагандисти (којих су наши медији пуни) или будале (којих су наше националне елите пуне) не виде овако очигледну чињеницу, а то је да рачун за неонацизам у Србији треба испоставити британском и америчком културном утицају. Истим начином којим су у Србију стизали утицаји Ролингстонса и сличних, касније су стизали и скинхедси – једини неонацисти који вршљају по Србији.

Да ли ће 7.октобра 2007. године Новим Садом марширати неонацисти?

Искрено речено, не знам. Али и не морам да знам. У демократским земљама тј. земљама где су загарантована права људи да зборују и слободно исказују своје политичко мишљење, без изазивања расне, верске и друге мржње и насиља, тим људима се допусти скуп па ако га они искористе за распиривање мржње или изазивање насиља онда реагује држава и легитимно санкционише организаторе.

То треба да се деси и тог 7.октобра 2007. године у Новом Саду.

За организатора овог марша, Горана Давидовића, неки медији кажу да је неонациста и фирер. Он каже да они лажу и да стварно није ни нациста ни фирер.

О њему знам само оно што сам чуо из медија за које он тврди да лажу. И када Горан Давидовић каже да није ни фирер ни неонациста ја му верујем. Зашто му верујем када га не познајем? Па зато што он тврди да медији који га називају фирером лажу. А ја знам да ти медији лажу. Како? Па по томе што су безочно лагали и о нашој организацији тј. о Дверима Српским. Немогуће је бавити се свим тим медијима, али је јасан начин рада једног од најмоћнијих - РТВ Б92. Ова медијска кућа је лагала да су Двери Српске стављене на списак клерофашистичких организација после анализа МУП-а Србије (додуше само у једној својој информативној емисији и само на једном кајрону, а затим су то брзо склонили када им је неко из МУП-а дојавио да то није тачно и да могу сносити последице). Ова медијска кућа је цео један дан лагала да смо ми, Двери Српске, позивали на физички обрачун и разбијање ганџа-марша, који је требало да се деси ове године у Београду. Тек после наше претње да ћемо их тужити пустили су деманти. Ова медијска кућа, РТВ Б92 је безочно прећутала да је Дверима Српским безразложно и незаконито забрањен концерт у Народном позоришту у Београду. Онај ко прати програм ове медијске куће зна да они реагују на најмање кршење права било где у Србији те да би ову забрану објавили на сва звона да случано жртва забране нису биле Двери Српске, организација против које Б92 води прљаву кампању већ неколико година. Дакле, оваквим поступком Б92 је показао да је склон да дискриминаторски поступа према православним Србима тако што ће прећуткивати кршење њихових људских права.

Зашто још верујемо да је Горан Давидовић у овом случају жртва а не злочинац? Па зато што Ненад Чанак и Бојан Костреш отворено позивају своје батинаше и страначке фаланге да се физички обрачунају са Гораном Давидовићем. Дакле, можда Чанак и Костреш и нису неонацисти али им је модел друштвеног ангажмана врло сличан нацистичким јуришним одредима. Кад већ позивају своје батинаше да узму мотке у шаке и обрачунају се са Гораном Давидовићем, онда би могли и да их позову и да обуку црне кошуље како би утисак био потпун.

А да се вратимо и на Б92, најмоћнију медијску кућу која води харангу против Горана Давидовића. То је медијска кућа која не само да лаже о патриотским организацијама, што смо проверили на својој кожи, већ је то и медијска кућа која отворено шири расизам и говор мржње. Школски примери говора мржње могу се наћи у њиховој „култној“ емисији „Пешчаник“.

Примери:

    *

      расистичка изјава Николе Самарџића да су Срби биолошки отпад који не треба пустити у ЕУ да је не би загадили. Водитељка га ни једном није опоменула.
    *

      говор мржње: Водитељка Светлана Лукић изјављује како она мрзи Коштуницу а када је упозоре да то није нормално она додаје да га здраво мрзи
    *

      говор мржње и позивање на насиље: један од гостију изјављује како би лидерима СРС требало откинути главе. Водитељка није реаговала већ га кроз контекст подржава.

И пуно је других примера изругивања религијским светињама православних Срба, као и уобичајене псовке, вулгарности и увреде на рачун политичких противника. То је „Пешчаник“, једна од емисија на који су у Б92 врло поносни. Можда РТВ Б92 и није расистичка и антисрпска медијска кућа али им се пропагандне поруке на рачун правосланих Срба врло чудно поклапају са изјавама које су својевремено на рачун српских патриота износили нацисти.

Дакле, можда ће неонацисти марширати Новим Садом 7.октобра 2007. године, али мислим да ћемо их моћи препознати по моткама у рукама и по томе што су врло радо и често, и уз одобравање, слушали „Пешчаник“ на РТВ Б92.

И онда би демократска држава требала да реагује те да заштити православне Србе од насилника било да су они обучени као скинхедси са нацистичким обележјима, било да су то лигашке фаланге или говор мржње са Б92.

Аутор је дипломирани правник и члан

редакције часописа „Двери српске“.

О нацизму
О нацизму у Србији
Аутор: Бошко Обрадовић , Објављено: 07. 10. 2008.
Штампај | Пошаљи на маил

Постоји ли стварно проблем нових нацистичких испада у Србији, или се ради о само још једном у низу елемената виртуелне реалности којој припада серија догађаја као што су антисемитски графити у Београду или међуетнички инциденти у Војводини?

У Бирмингему, другом по величини граду у Великој Британији, само пре месец дана на једвите јаде окончани су крвави расни сукоби између различитих етничких досељеничких скупина. Према подацима које је објавила Фондација Ане Франк из Амстердама, само у протеклој години регистровано је више од 100 напада на локалне муслимане, њихове џамије и клубове у Холандији. Француска полиција недавно је саопштила да је од почетка ове године до дана саопштења регистровала преко 70 000 различитих јавних изгреда и случајева вандализма широм те земље, овде не рачунајући догађаје од последњих 15 дана. Слична улична насиља, инспирисана новом француском револуцијом, прелила су се и у Немачку, Белгију и друге европске земље.

За то време један непознати починилац написао је један графит, а други се побио у локалној кафани у Војводини, што је био озбиљан разлог да се Европски парламент забрине за стање људских и мањинских права у тој српској покрајини. У савременој Европи у којој је религија мултикултурализма дефинитивно умрла са последњим догађајима, измишљају се инциденти и декларације о једном од мултиетничких простора за пример у Европи, а то је свакако Војводина. За све то време широм Европе и Америке доносе се антитерористички закони који готово укидају људска права. Због активности сличних реакцији француске полиције поводом актуелних уличних сукоба у париским предграђима, ми смо пре 6 година бомбардовани. Као и наша некада на Косову и Метохији и француска полиција годинама није смела да уђе у дотична насеља. Све оно што се дешава у срцу Европе у последњих годину дана много драстичније и раније десило се на Косову и Метохији, уз велику подршку истих оних који сада много мање изгреднике од овдашњих аутоматски протерују из државе. Када пола Европе тресе муслиманска побуна и један огорчени антимуслимански талас, који сваког тренутка може да експлодира у неслућеном обиму, Косово и Метохија, као и Босна и Херцеговина, остају на путу исламизације са кога нема скретања.

У тренутку када се дешава једна таква промена етничке и културне слике Европе наши медији баве се појавама нацизма код српске омладине. У таквом европском контексту „српски нацисти“ су тема недеље у Србији?!? Да ли је могуће да је један обичан инцидент, каквих је на десетине хиљада у савременој Европи, само у српским медијима изазвао такву пажњу да је данима на насловној страни и да су му посвећене све могуће анализе? Овде уопште није проблем да се сви сложимо да је у питању недопустива ствар. Овде је проблем у томе што многе друге недопустиве ствари по интерес српског народа пролазе без икаквог коментара. Једногласна осуда по овом питању разумљива је, али не и чињеница да су за то време медији потпуно затворени за информације типа да у неколико села на периферији Бујановца и даље стоје демолиране српске цркве и гробља, а подигнути споменици ратним херојима шиптарске борбе за отцепљење тзв. југа Србије? С обзиром да се све то одвија не на Косову и Метохији, где немамо државну контролу, да ли треба да сачекамо некакав париски сценарио да бисмо разумели о чему се ту ради? Уосталом, у Великом Трновцу је недавно поново бачен не молотовљев коктел на аутомобиле као Паризу, већ бомба на полицијски пункт, који се, иначе, налази у близини нове и велике сеоске џамије подигнуте средствима Европске уније. Постоји ли стварно проблем нових нацистичких испада у Србији, или се ради о само још једном у низу елемената виртуелне реалности којој припада серија догађаја као што су антисемитски графити у Београду или међуетнички инциденти у Војводини?

Погледајмо ствари са чисто здраворазумске стране: може ли припадник српског народа који је тешко страдао од нациста у Другом светском рату бити пронацистички опредељен? Може ли припадник једног од словенских народа бити следбеник идеологије која је, између осталих, желела уништење и Словена? Да ли је природно да тој идеји следују унуци првих устаника против немачке окупације у поробљеној Европи 1941. године? Има ли ту ичега нормалног? Наравно да нема и да се ту ради о једном социјалном и психолошком ишчашењу. Који би били разлози за овако парадоксалан идеолошки избор једне крајње мале и маргиналне групе младих људи у Србији?

„Српски нацизам“ није никакав наш производ, већ субкултурна секта која нам је дошла са Запада. У нашој историји и предању немамо ту врсту учења и праксе, тако да новопечени следбеници Хитлера у Србији немају ама баш никакве везе са Српством и потребна је крајња злонамерност да им се припише српски карактер. Многи се радо користе оваквим више него минорним појавама за европски просек управо да би изнова доказивали теорију о непоправљивом српском шовинизму. У том кључу тек је разумљиво зашто овакве теме добијају насловне стране. Међутим, без обзира на све, остаје питање откуда овакве групе?

Прво, не постоје следбеници нацистичких идеја старији од 30 година. Да је у питању озбиљан продор једне идеје у српско друштво она би била заступљена у свим старосним добима. Јасно је да је она екслузивни изум врло младих људи и да се у тим годинама и завршава њено трајање. Шта их привлачи томе? Ту, најпре, има оне дивље и контрапротивне побуне младог човека који воли да проба нешто необично, прокажено, забрањено. Националсоцијализам је довољно упорно и жестоко негиран да би постао занимљив за подражавање. Психолошки то младима значи као идеја која их издваја из досадне свакодневице. Када се томе придода потреба младих навијача да имају и идеолошко-политичку позадину у свом хобију, ето добре забаве за доконе тинејџере и студенте. Најзад, национално и верски неписмена омладина, која ни у породици ни школи нити у медијима није могла ништа правилно да научи о темељима свог националног идентитета, тако духовно осиромашена може лако да националсоцијализам поистовети са себи блиским схватањем родољубља.

У питању је једно обично непознавање и српског родољубља и идеје нацизма. И либерализам, и марксизам, и фашизам, и нацизам, нису словенски идеолошки производи, већ најдубља мисао Запада који се одрекао хришћанства. Када је Европа уместо Богочовека решила да слави неке друге вредности убрзо је те нове култове почела да обоготворава. Тако је настало обожавање човека-грађанина и његових права у либерализму тзв. просветитељства Француске револуције, обожавање једне класе и потреба за њеном диктатуром у марксизму, обожавање паганске римске државе у фашизму и обожавање расе, крви и тла у националсоцијализму. У свеопштој духовној пустињи која влада на Западу пошто је Бог проглашен мртвим, лако се рађају сличне секте као псеудозаједнице и сличне идеје као нова божанства.

На другој страни, српско родољубље није напустило Богочовека као мерило свих ствари и појава, и директно је супротстављено свакој идеологији која уместо хришћанства поставља Европи друге темеље. Српско родољубље је на првом месту врхунска етика – чојства и јунаштва у служби Богу и своме роду. Постоји ли народ на свету који је у свој морални кодекс поставио правило заштите другог од себе? То је дубоко хришћанска поука и јасно говори о коренима те непревазиђене верске и грађанске коректности која је одувек красила наш народ. Како и где је све ово могао да научи млади човек у Србији? На којим идеалима је он одрастао? У духовној и моралној пустоши савремене Србије треба имати много среће па пронаћи оазу Цркве и спасити се од најразличитијих искушења, од којих је нацистичка екстраваганција кап у мору.

Сви социјални ломови које данас живимо погодно су тло за омладинску побуну и сваку врсту моралне и физичке пропасти, али излаз се не налази у безличном новоговору толеранције и безграничних људских права, већ у традиционалним заједницама љубави: браку, породици, парохији, патриотским удружењима и свим оним вредностима које животу дају виши смисао. Не треба испустити из вида ни чињеницу да се овај народ већ 15 година налази на стубу срама, да се и напољу и унутра о њему може изговорити највећа могућа увреда и лаж, да нема краја притисцима и уценама спрам њега, и да негде мора да проради и побуна против толиких понижења. То не значи да та побуна треба да узврати истим средствима. Напротив, најбољи одговор је укорењивање у своме идентитету који је заправо највећа сметња онима који клевећу српски народ. У том смислу, једини лек и за превенцију обољења српске омладине од субкултурних вредности ове врсте јесте у бољем познавању узрока и последица тих култура, али још више у дубоком и опитном упознавању вредности своје вере, духовности и културе.