Moglo se doći do te iste autonomije i 1990-91 ... a i 95, plan Z4
Nije bio potreban rat
Sada ... mislim da kasnite u fazi za cca. 15 godina ... 

Govorimo o rešenjima ... Ne o tome ko je više kriv, jer za to postoje druge teme !!!

Znači, o mogućim rešenjima problema povratka srpskih izbeglica iz Hrvatske !!!

Ako, pak, reagujemo kao ti, ne mogu se oteti utisku da zapravo i ne želiš da se vrate tvoji sugradjani, Srbi, samo zato štoi su druge nacije i što ti i drugi kao ti smatrate da tako treba !?!

-Rješenja donose puno važnije face od tebe i mene, koji laprdamo po forumu
-Ko je više / ko manje kriv ... o tome nećemo. Nećemo se složiti još dugo ...
-"Kako ja to reagujem?"       ... sine, pojma nemaš o meni - nekoliko puta sam spominjao Srbe, kao svoje dobre prijatelje i susjede - i u ZG i na moru
Dakle, bolje šuti ako ne znaš pametnije ...

...



ovo si dobro rekao. znaci svi koji su se vratili u hrvatsku - 'ajmo nazad.
sta ce srbi u hrvatskoj i obratno...? odvratno. bolje da zaratimo  

tako je dinamo ZG, dobre prijatelje i susjede... neka nas, jedni pored drugih moze nekako a i mora, zajedno bi samo jos budale....

Dinamo, jedan dobronameran savet u vidu stare crnogorske "u pobedi se ne ponesi, u porazu se ne ponizi".
Vidiš, vi Hrvati se sada ponašate kao pobednici, ne želite da razmišljate o alternativnim rešenjima, već isključivo namećete samo svoje viđenje. Slično smo se mi ponašali prema Albancima skoro 90 godina, ali pre ili kasnije dođe poraz, i situacija se drastično promeni preko noći.

Ovo ne govorim zbog tebe lično, već pratim hrvatske medije i znam kako razmišlja većina Hrvata vezano za status srpske manjine u RH.

@zemunac2

     Welcome back         

Ne sumnjam u Tvoje dobre namere, ali malo preciznije izražavanje ne bi škodilo, ne bi izazivalo nedoumice !!!

Drugi su već rekli ... da ne ponavljam !!!

Znači, nije reč o Tebi i meni, našim prijateljima, susedima, komšijama, već o državi Hrvatskoj koja treba da obezbedi povratak stotina hiljada svojih proteranih gradjana Srba !!!

Za tako nešto dobar preduslov su pojedinačna prijateljstva, individualni pogledi na srpsko-hrvatrske i hrvatsko-srpeks eodnose, ali je suština u obavezi države Hrvatske da obewzbedi i garantuje svima koji žele da se mogu vratiti na svoja imanja, u svoje stanove ili stanove koje su do progona koristili ... Da im se zajamči ravnopravnost, imovinska i lična sigurnost, negovanje običaja i kzulture ... a za to je, po ovom predlogu, vrlo povoljna i pogodna autonomija !!!

Pod lupom
BLjESAK OLUJE !!!
Teško je objašnjivo zašto hrvatski zvaničnici, i to oni kojima su inače puna usta govora o pomirenju i dobrosusedskim odnosima, imaju potrebu da svaki put stave još malo soli na ionako teško zacelivu ranu
 
Tema, nažalost, nije nimalo godišnjeodmorska, „letnja”, pitka i laka. Naprotiv. Kao i sve što ima veze sa srpsko-hrvatskim odnosima, stvar je komplikovana, mučna i višeslojna. A gledano iz ugla beogradske kulturne i političke elite, još i prilično neatraktivna, neaktuelna i demodirana, budući da i zvanična srpska politika i kolektivna nacionalna podsvest već više od deset godina svojski nastoje da ovu tugaljivu temu „Republike Srpske Krajine” i, uopšte, problem Srba u Hrvatskoj drže što dalje od očiju, svesti i interesovanja javnosti. I što je posebno interesantno, uprkos verovatno različitim motivima, u tom prećutkivanju gotovo da nije bilo razlike između Miloševića i njegovih dosovskih naslednika.

Psihološki je to sasvim razumljivo – na sličan je način, recimo, srpska politika sve donedavno okretala glavu od bosanskih Srba i problema Republike Srpske, a i danas se to čini sa Crnom Gorom i tamošnjim „srpskim pitanjem”. Niko ne voli da se podseća na neuspehe, poraze i stvari koje zahtevaju preispitivanje, izazivaju stid ili kajanje.

Razumljivo je, dakle, zašto se i stara i nova srpska politika nerado seća krajiške tragedije. Jedni su joj direktno i indirektno doprineli, a drugi, pored ostalog, zahvaljujući toj i sličnim nesrećama, dvehiljadite, konačno došli na vlast. A ovaj zaborav bi bio još i daleko veći da se svakog avgusta u Hrvatskoj tako euforično, svečano i provokativno ne obeležava pad Krajine, odnosno osvajanje/oslobađanje Knina i uspostava „hrvatskog državnog suvereniteta nad privremeno okupiranim teritorijama”. Taj 5. avgust Hrvatska zvanično proslavlja kao „Dan pobede u domovinskom ratu”, a Srbija nezvanično obeležava kao dan poraza i sećanja na nevine krajiške žrtve. Naravno da iz razumljivih razloga Srbi i Hrvati verovatno nikada neće moći da se sa istim emocijama sećaju tih avgustovskih događaja, ali je teško objašnjivo zašto hrvatski zvaničnici, i to oni kojima su – poput Stjepana Mesića – inače puna usta govora o pomirenju i dobrosusedskim odnosima, imaju potrebu da svaki put stave još malo soli na ionako teško zacelivu ranu.

Tako je i ovoga puta, reagujući na beogradske komemoracije prilikom kojih su se mogle čuti reči kao što su „zločin” i „etničko čišćenje”, hrvatski predsednik ljutito (pre)poručio da bi „bilo dobro da u Srbiji konačno shvate da je Milošević bio taj koji je Hrvatskoj nametnuo ratnu opciju, te da, shvativši gde je rat planiran i odakle je vođen, dožive katarzu”. Mesiću se u istom tonu pridružio i premijer Sanader izjavivši da „u Beogradu još nisu shvatili da su oni izvršili agresiju i dok to ne naprave, dok se ne suoče s prošlošću, neće biti dobro”. Konačno, kako izveštava „Politika”, izvesni Davor Marijan upravo je „naučno” dokazao da u „Oluji”, sem manjih pojedinačnih incidenata, nije bilo nikakvog etničkog čišćenja i da su Srbi iz Hrvatske „otišli svojom voljom”, zato što tu više nisu želeli da žive i u strahu od odgovornosti za ono što su učinili Hrvatima(!?)         

Već čujem komentare Mesićevih beogradskih advokata: „Ipak moramo shvatiti da je rat vođen na njihovom terenu. Nisu hrvatski dobrovoljci prelazili u Srbiju, već obrnuto. Nisu topovi gađali Beograd i Čačak, već Vukovar i Dubrovnik”. I to je naravno tačno. Ali se pri tome najčešće  zaboravlja, odnosno namerno previđa jedna „sitnica”. Da,  sukob se odvijao na teritoriji Republike Hrvatske, ali je isto tako Republika Hrvatska bila deo (Socijalističke Federativne) Republike Jugoslavije, od koje se unilateralno otcepila, a u toj (Socijalističkoj) Republici Hrvatskoj Srbi su, ne slučajno, predstavljali ravnopravan i konstitutivni narod. Isto tako, nema sumnje da se iz Beograda manipulisalo patnjama i strahovima krajiških Srba, ali je isto tako nesumnjivo da je obnavljanje proustaške retorike i simbolike od strane hrvatske hadezeovske vlasti uveliko podstaklo te strahove i olakšalo manipulaciju.

Nemam nameru, a ni prostora da ovde obnavljam beskonačnu – inače legitimnu – raspravu o tome ko je prvi počeo i ko je kriv, odnosno ko je krivlji za raspad države, secesiju, rat i zločine. Velikodušno prihvatam da Miloševićeva/srpska/moja odgovornost u tome nipošto nije beznačajna i mala. Ali već zbog istine i zdravog razuma naprosto nije moguće progutati oficijelnu hrvatsku verziju ovih događaja. Pogotovo sada, nakon objavljenih transkripta i audio zapisa brionskog savetovanja hrvatskog vojnog i političkog vrha iz kojih se, na primer, jasno vidi i čuje da će se ići na izazivanje incidenta na autoputu koji će biti iskorišćen kao povod za „Oluju”, da se akcija pokreće nezavisno od srpskog (ne)prihvatanja plana Z-4, da se sistematski planira etničko čišćenje čitavog prostora itd.    

Ponekad se iz srpskih političkih krugova može čuti i sledeće rezonovanje: „Ma, jeste sve to tako, ali šta da se radi. Oni su pobedili, mi smo izgubili, a i moramo gledati napred, zbog budućnosti i dobrosusedskih odnosa”. I to je donekle tačno. Ali za saradnju je, baš kao i za svađu, potrebno dvoje. Zato ne bi bilo loše kada bi Hrvatska svoju spremnost na „unapređenje dobrosusedskih odnosa” potkrepila i nekim konkretnijim merama – na primer povlačenjem dela od nekoliko hiljada često besmislenih tajnih i javnih optužnica, koje vise kao stalna pretnja nad glavom praktično svakog eventualnog srpskog povratnika; ili, recimo, vraćanjem četrdesetak hiljada oduzetih srpskih stanova i stanarskih prava – a ne samo prijateljskim ugošćavanjem pojedinih srpskih bogataša i zaslužnih um(j)etnika po jahtama i jadranskim otocima. Uostalom, evo jednog konkretnog predloga. Povlačenje tužbe za genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu mogao bi biti taj prvi korak i konkretna demonstracija hrvatske želje za dobrim srpsko-hrvatskim odnosima. Tim pre što su, čak i po ocenama samih hrvatskih pravnih zastupnika, šanse na uspeh ove tužbe gotovo ravne nuli, tako da materijalne štete od ovog gesta ne bi bilo, a psihološki i simbolički dobitak po srpsko-hrvatske odnose bio bi ogroman.

Glavni urednik časopisa
„Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
 

Bilo,ne ponovilo se,svako na svom i tako najbolje...
nema od autonomije ništa,jer u Hrvatskoj autonomije nisu nikad dobro prolazile...

 

nema od autonomije ništa,jer u Hrvatskoj autonomije nisu nikad dobro prolazile...

ajd' sad, ne kenjaj...