Аустрија за 20 година: Турци,Арапи,Курди,Срби и Хрвати

У контексту Првог светског рата словеначки историчари истичу генерала Рудолфа Мајстера, заслужног за ослобођење Марибора. Мајстер је 01. новембра 1918. у Марибору са малобројним словеначким војницима и Србима, ослобођеним заробљеницима из аустроугарске војске, преузео власт у граду. Прогласио је Марибор “југословенском територијом”, о чему је влада у Љубљани накнадно обавештена. Мајстеров подухват је успео иако је у ужем градском језгру, према попису из 1910, живело 27.994 становника, од чега је свега 3823 људи (или 13,7 одсто) као језик споразумевања навело словеначки. Мајстеру није била важна демографија, па је својом акцијом преокренуо ток историје.

Положај у Корушкој је био другачији; покрајинска влада је зависила и од помоћи српских добровољаца а касније и од српске краљевске војске. Крајем 1918. располагала је са 8.925 војника и официра те са још 1.695 српских војника, повратника из аустријског заробљеништва. На позив за мобилизацију се у Корушкој одазвало само 2500 резервиста, јер су се словеначки Корушци лоше одазивали на мобилизације. Упркос томе неке су јединице извеле успешне операције, попут оне 30. новембра 1918. када Фрањо Малгај заузима Великовец (Волкермаркт). Од огромне помоћи му је било и 140 српских војника опремљених са шест тешких митраљеза, које му је послао потпуковник Стеван Швабић. Љубљана је у то доба тражила од Београда да пошаље у Словенију српску војску и обезбеди северну границу земље “ Срба, Хрвата и Словенаца”, проглашене 31. октобра 1918. у Љубљани. Први батаљон српске војске дошао је у Словенију 22. децембра 1918. под командом генерала Крсте Смиљанића, вође српске војне мисије. У његовом штабу је био и потпуковник Милан Недић. Словеначка влада је Крсти Смиљанићу послала више захтева за помоћ. Али како је Крста Смиљанић имао мало снага на располагању, није могао да изведе нападе. Зато је љубљанска покрајинска влада самостално одлучила да изведе први напад на Целовец (Клагенфурт), о чему је Крста Смиљанић касније обавештен. Офанзива креће 29. априла 1919. у раним сатима. Словеначке чете су у борбама са аустријским “абверовцима” доживеле пораз због лошег командовања, превелике међусобне удаљености чета, тако и због лошег снабдевања. Немачки противнапад стиже чак до Дравограда и угрожава Словењ Градец. Неки историчари упозоравају и на успешну аустријску пропаганду, јер су словеначки војници лецима упозоравани на “српску некултуру”, “ратно другарство са Аустријцима” и да “Срби морају умрети”….

Војвода Степа Степановић

Врховна команда српске војске маја почиње опсежне припреме за велику српску офанзиву, али хајде да је назовемо, “свејугословенску” офанзиву. Српска војска у Словенију шаље коњанике, пешадију и много артиљерије, три пука редовне војске, прекаљене у пробијању Солунског фронта. Аустрија на својој страни има око 10.000 војника и 50 топова, а српска војска 10.000 војника заједно са добровољцима, ослобођеним српским војницима из аустроугарског заробљеништва, 94 топа и 270 митраљеза. Команданти су били искључиво српски официри, једино је Лабодским одредом који је имао 2.000 војника и 14 топова командовао генерал Мајстер. Корошком одреду је командант био пуковник Љубомир Марић са 3.200 војника и 32 топа. Међу њима је била и батерија српске артиљерије и два ескадрона коњице. Језерским одредом је командовао пуковник Доброслав Миленковић са 4.200 српских војника, коњицом и 23 топа. Љубељским одредом командује потпуковник Сава Трипковић. У јединицама је било 720 Словенаца са 8 топова. Јесенишки одред је имао две чете пешадије, митраљесце и два топа, заједно: 200 војника. Приликом напада су посредно помогли и војници хрватског пуковника Узоринца који су у Марибору преузели улогу Мајстерових чета.

Југословенска офанзива је изненадила Аустријанце. Српски и словеначки војници су до 04. јуна потукли аустријску војску и освојили Целовец (Клагенфурт), Великовец и у Словенији никад прежаљени словеначки национални симбол (данас у Аустрији) – Госпосветско поље. Аустријски историчари у домаћи успех убрајају то што су аустријске јединице имале наређење да смеју да се предају само силама “антанте”, дакле и јединицама српске војске. Када је чета љубљанског пука дошла до Госпосветског поља, испред цркве је запевала “Напред заставе славе” и “Лепа наша отаџбина”, па свештенство војску поздравља речима: “Нека вас Бог прими, краљева југословенска војско”. Историчар Лојзе Уде у анализи тадашњег дешавања истиче значај “српске команде и дисциплине”, и закључује да је први пораз словеначке војске у Корушкој показао да словеначки команданти и војници два месеца раније нису били довољно организовани и јаки да сами заузму (аустријску) Корушку, па да су за такав подухват “у помоћ морали доћи Срби”.

Слично је било и на западном фронту. Председник словеначке владе Јоже Погачник дочекао је у Постојни италијанске официре као припаднике “савезничке војске”. Италијани су у град послали војни оркестар, мада је словеначка влада протестовала да је прекорачена демаркациона линија. Италијани одлучују да “војска свеједно ту остане”, покушавајући да “оперетским ратом” продру ка Врхники. Зауставила их је 14. новембра 1918. јединица 26-тог пешадијског пука код Врхнике, састављена од Срба, бивших војних заробљеника под командом потпуковника Стевана Швабића. Италијани нису хтели да оду ни из Беле Пећи, па је словеначки стотник Винко Поточник позива у помоћ српске војнике. Рекао је: “познато да Италијани пред српском шајкачом имају више респекта него пред нашом, још увек аустријском војничком капом”. Слично је било и у Бохињској Бистрици, где су се италијански алпинци под командом свог “сототента”, суочени са Србима, првим возом вратили назад, у Подбрдо.

Описани војни успеси су били добрим делом поништени вољом народа у аустријској Корушкој, где је 10. октобра 1920. на основу Париске мировне конференције организован плебисцит у тзв. “зони А”. Иако је више од 70 одсто становништва у том делу аустријске Корушке било словеначке народности, на плебисциту је 22.025 гласача (59 одсто) гласало да територија остане у саставу Аустрије, а 15.272 (41 одсто) за прикључење Југославији. Мада су се Словенци сами одлучили да највећи део Корушке, ослобођене у рату у коме је пало и на стотине српских војника – припадне Аустрији, данас словеначки уџбеници историје уче подмладак да Београд није одговорио на молбе Љубљане да благовремено пошаље трупе, чиме је Србима натоварена кривица за губитак (словеначког) дела територије и раздвојеност националног бића.

Анали памте да је вест, да је Аустроугарска објавила рат Србији, у Љубљани и другим словеначким градовима дочекана са општим одушевљењем. Највећи словеначки дневник “Словенец” у броју од 27. јула 1914. објављује антисрпску хушкачку песму бана Натлачена под насловом “Бојни гром”, чија трећа строфа гласи: “Топовима поздрављамо вас Србе; хладан дом вам дижемо уз врбе”.

Словеначки надбискуп Антон Бонавентура Јеглич у говору одржаном 11. августа 1914. поздравља паству речима: “Мушкарци! Зове вас цар да оружјем у руци браните католичку Аустрију, нашу католичку царску породицу од заклетих непријатеља. Дакле, напред! Са вама је Бог, напред са одличним војсковођама, напред ка славној победи”! Два дана раније Јеглич је одржао још један говор у коме је проповедао да је рат против Србије праведан и да је то освета за “крајње неправедна настојања да се разбије и уништи наша красна Аустрија под жезлом наше древне хабзбуршке царске фамилије”.

Иван Шуштершич, председник покрајинског одбора Словеначке народне партије још 05. јула 1914. у љубљанском хотелу “Унион” указује да је Србија “земља убица и разбојника” и прети да ће “тешка песница словеначког војника... разбити лобању тог Србина у коме живи прождрљива мегаломанија”.

Ни словеначки либерали нису били бољи. Иван Тавчар, председник љубљанске општине и првак Словеначке либералне напредне странке, поздравио је са свог балкона војнике који одлазе у “борбу против Срба за словеначки народ”. Када је за то чуо његов политички сапутник, посланик у аустријском парламенту Иван Хрибар, у дневник записује следеће:”Морала би да изазове гнушање ова византијска сервилност која открива сву беду ропских душа…”

Српским војницима у Словенији није постављен ниједан споменик, нити ко посебно мари за њихове гробове. Аустријски Црни крст, организација која се брине за гробове (својих) војника палих у Првом светском рату, редовно приређује комеморације на које позива и представнике страних дипломатских представништава. Допринос Крсте Смиљанића, Стеве Швабића и других који су се из данашњег угла гледања борили за границе Словеније а не Србије, прекрива заборав. Да иронија буде потпуна, Словенци у знак сећања на Први светски рат опет носе аустроугарске капе, а младе генерације немају појма да су њихови прадедови терали аустријске и италијанске војнике са тла данашње Словеније – уз помоћ српских шајкача.