Tri verzije apokalipse
25. oktobar 2007

Piše: Milan ŽDRALE

HLADNI rat ili hladni mir! To su samo dva različita naziva za istu stvar, za paničan strah od mogućeg uništenja naše civilizacije. Da sve bude neizvesnije: više od šezdeset godina održava se svetski mir, što je, istovremeno, najduže razdoblje mira u evropskoj istoriji. U našem svetu svakojakih apsurda i kontradiktornosti, jedna od najvećih jeste u činjenici da ti zloćudni atomi istovremeno predstavljaju i strah i nadu za čovečanstvo. Globalni mir na planeti održava se globalnim strahom od uništenja. Dokle je čovek u svojoj razornoj moći otišao, moguće je potvrditi mnogobrojnim primerima.

Odavno su napravljene termonuklearne bombe takve razorne moći da samo jedna od njih, ako bi se najefikasnije upotrebila, može da sprži celu Francusku (najveću evropsku državu). Postavlja se pitanje: Ko ima takvu bombu? Svaka nuklearna sila je u stanju da bez problema napravi takvu bombu. Uveren sam da takve bombe imaju Amerikanci, Rusi, Kinezi, Francuzi, Englezi..., možda i Indija, Pakistan i Izrael. Za takvu bombu potrebno je imati efikasne sisteme prenosa (Amerikanci i Rusi ih sigurno imaju), koji nijednog trenutka ne daju mogućnost za miran san.

Teško je i zamisliti kakva bi apokalipsa nastala pri upotrebi takvog oružja (moguće je napraviti i višestruko razornije termonuklearne bombe). Kako bi se jedna takva bomba upotrebila? Sam njen naziv (termonuklearna) sugeriše na pretpostavku da bi takva bomba imala mnogo jače dejstvo ako bi eksplodirala visoko iznad Zemlje nego na Zemlji. To je, u stvari, jedno malo veštačko Sunce, koje bi moglo, na primer, da eksplodira 100-200 kilometara iznad jedne države (ako se efikasnim sistemom prenosa dovede do određene tačke). Tada se stvara temperatura od milion stepeni Celzijusovih! Takva temperatura uništava sve u širokom krugu (toplotno dejstvo). Bomba, istovremeno, ima i zastrašujuće jako mehaničko dejstvo, a zatim gigantsko radioaktivno zračenje.

PRILIKOM eksplozije te bombe na velikoj visini došlo bi do zastrašujuće jakih turbulencija vazduha, koji bi jurio brže od zvuka, pa bi - pod pretpostavkom da bomba sprži sve ispod sebe - gigantski vrtlog sve stvari, predmete, objekte... sa zemlje nosio visoko prema centru eksplozije. Zanimljivo je da je otac prve takve bombe, američki naučnik Edvard Teler, šezdesetih godina prošlog veka zagovarao atomski rat i napad na Sovjetski Savez! Čovek koji je možda najviše znao o takvom oružju bio je zagovornik njegove upotrebe i javno je govorio da se nuklearni rat može preživeti. To je bilo potpuno iracionalno delovanje jednog takvog naučnika, a ono najbolje ilustruje u kakvoj je atmosferi tada svet živeo i kakve su (neopravdane) fobije na Zapadu vladale i na pomisao da Sovjeti imaju nuklearno oružje. Činjenica koja je vrlo bitna i koju treba istaći jeste da Sovjeti nikada ni na koga nisu bacili atomsku bombu.

Na stranicama našeg lista, narednih dana, u ovoj uzbudljivoj priči o atomima koji seju strah i održavaju svetski mir, biće još govora o Edvardu Teleru, jednom od glavnih junaka drame koja traje više od šest decenija. Ono što je sigurno: termonuklearni rat mogao bi doneti više načina za uništenje života na Zemlji. O tri moguće varijante raspravljalo se u naučnim krugovima još ranih šezdesetih godina dvadesetog veka, a to su:
Dramatična promena klime;

Spaljivanje svih gradova i sela;

Ubijanje svih živih bića pomoću radioaktivnosti.

PRVA verzija smaka sveta prisutna je u glavama naučnika još od 1962. godine, ali za takvu bombu, govorili su tada, treba sačekati još koju deceniju da se napravi. Da li su one napravljene - ko zna; možda se kriju u skladištima nuklearnih arsenala Amerike i Rusije. Bombe ogromne snage, od više hiljada megatona, upozoravali su tada naučnici, mogu se napraviti u dogledno vreme. Ukoliko bi eksplodirale iznad Severnog ili Južnog pola, istopile bi ogromnu količinu leda i snega i donele dramatičnu promenu klime. Severnu poluloptu zahvatile bi strašne poplave koje bi izazvale pravu katastrofu! Da li bi to bio potop sličan onom biblijskom?

Druga verzija: Ubitačnim tempom utrkivale su se nuklearne sile s ciljem da naprave što više termonuklearnog oružja. Samo 12 godina posle Hirošime, Sovjeti su napravili hidrogensku bombu snage 120 megatona, što je ravno jačini 6.000 atomskih bombi bačenih na Hirošimu. Sovjeti su u jesen 1961. isprobali superbombu koja je imala snagu kao 2.500 atomskih bombi bačenih na Japan. Eksploziv za termonuklearnu bombu je prilično jeftin. Za termonuklearku od 1.000 megatona potrebno je oko 50 tona teškog vodonika u tečnom stanju i, naravno, upaljač koji se zove - atomska bomba. Ako bi takva bomba eksplodirala na visini od 20 kilometara, mogla bi da spali površinu od 500.000 kvadratnih kilometara, odnosno državu veličine Francuske. Ako bi ta bomba eksplodirala 200 kilometara iznad zemlje, uništila bi površinu cele zapadne Evrope. Eksplozija bi, kako je već rečeno, izazvala strašnu vatrenu oluju, vazduh bi jurio ka centru brže od zvuka, dok bi ogromna temperatura spržila sve pred sobom.

Treća vizija: Uništenje sveta pomoću radioaktivnosti! Na našoj planeti postavljeno je "na gotovs" toliko nuklearnih bojevih glava, da bi, slučajno ili namerno, pritiskom sa dva prsta na dva dugmeta, u Americi i Rusiji, bilo moguće zatrovati sva ljudska bića na zemlji, kao što piše Nevil Šat u svom uzbudljivom romanu "Na obali". Monstruozno dejstvo nuklearnih bombi može se višestruko pojačati, ako se one obaviju natrijum-oksidom koji bi apsorbovao neutrone i pretvorio se u natrijum-24, vrlo opasnu supstancu.

Natrijum-24 je jako otrovan, ali brzo vetri i posle 15 minuta radiokativnost izgubi polovinu svoje snage. Ljudi bi mogli preživeti u vrlo dubokim skloništima. Ipak, to nije kraj ove priče: čovek je prema granicama svog sopstvenog uništenja otišao još dalje, pa je takvoj bombi dodao kobalt-60, koji je izvanredno radioaktivan i dugotrajan. Radioaktivnost kobalta-60 ostaje godinama veoma opasna, pa bi oni koji bi preživeli trovanje izazvano natrijumom-24 stradali od kobalta. Tu spasa nema!

U bolnici "Barnet" postoji veliko radiološko odeljenje gde se zračenje koristi za lečenje obolelih od raka, a radioizotopi u dijagnostičke svrhe. Na tom odeljenju postoje svi potrebni aparati za dijagnostifikovanje sindroma ozračenosti bilo koje vrste. Bez obzira na to, Litvinjenka tamo nisu poslali. Na trovanje radijacijom, jednostavno, nisu posumnjali.

Izvor: Novosti

Sila pod uzdom
26. oktobar 2007

Piše: Milan ŽDRALE

PARIZ je bio polazna stanica iz koje je čovek krenuo u nepoznato polje nauke da istražuje jedan novi tako neobičan svet - svet atoma! U burnoj i dugoj istoriji naše planete nijedan pronalazak nije doneo toliko uzbuđenja i nije tako potresao svet kao što je to učinilo radioaktivno zračenje i sve što je usledilo posle njega, a u vezi je sa radioaktivnosti. Anri Bekerel je 1896. svojom rukom otvorio Pandorinu kutiju iz koje će za manje od 50 godina izaći i prva atomska bomba čije će strahote prvi spoznati nedužni građani Hirošime i Nagasakija. Od tada, svet će stalno živeti u strahu od moguće masovne upotrebe atomskog oružja, ali i u nadi da je možda upravo to oružje uspostavilo ravnotežu koja decenijama održava globalni mir.

Albert Ajnštajn je do 1905. bio potpuno anoniman činovnik u Patentnom birou u Bernu. Upravo te 1905. mladi Ajnštajn je potresao svet: u časopisu "Fizikalni anali" objavio je jedan kratak rad koji će postati poznat kao - Specijalna teorija relativiteta. Od tada će svetska nauka biti okrenuta naglavačke. Ajnštajn je trasirao novi put kojim će, u početku, krenuti samo poneki od mladih naučnika. Otpori će biti veliki, uostalom, nešto slično su svojevremeno doživljavali Arhimed, Kopernik, Njutn, a samo koju godinu pre Ajnštajn i Maks Plank kada je postavio teoriju kvanta.

O AJNŠTAJNOVOJ specijalnoj (kasnije je postavio i opštu teoriju) teoriji relativiteta ovde nećemo opširnije elaborirati. Podsetićemo samo na jednu tako jednostavnu, a tako značajnu formulu, najznačajniju i najspektakularniju u istoriji nauke, formulu koju u prvi mah niko nije ni razumeo, niti ozbiljno shvatao, a upravo će nam ta formula približiti prizore Hirošime na samo 40 godina vremenskog intervala, u kojem će biti učinjena epohalna naučna otkrića koja će i praktično dovesti do izrade atomske bombe.

E = m.c2

(E - energija, m - masa, c - brzina svetlosti)

Ajnštanova formula kaže da između mase i energije postoji ekvivalentan odnos. Jednostavnom matematičkom operacijom može se izračunati da 1 kg mase (supstance) sadrži 25 milijardi kilovat-časova energije! To je nepobitna činjenica koja je eksperimentalno potvrđena. Koliko su to velike energije najbolje ćemo ilustrovati činjenicom da se prilikom eksplozije atomske bombe u fisionom procesu iz kilograma eksploziva oslobodi energija jednaka sagorevanju 3.000.000 kg uglja. Ta energija uranijuma ili plutonijuma je tek 0,1 posto oslobođene energije prema Ajnštajnovoj formuli. Prilikom eksplozije hidrogenske bombe u procesu nuklearne fuzije, iz 1 kg eksploziva oslobodi se oko 1 odsto energije po Ajnštajnovoj formuli, a to bi bilo jednako sagorevanju 30.000.000 kg uglja. Samo u procesu anihilacije čestica i antičestica, oslobađa se sva energija sadržana u masi. Tada bi se, prema Ajnštajnovoj formuli, iz 1 kg supstance dobilo 25 milijardi kilovat-časova energije. Takav proces za sada čovek ne može da ostvari.

Sledeći najvažniji događaji na putu ka izradi atomske bombe bili su otkriće neutrona (Čedvig 1932), otkriće nuklearne fisije (Oto Han 1938), lančane reakcije (Nils Bor je teorijski predvideo 1939), puštanje u rad prvog nuklearnog reaktora (Enriko Fermi 1942) i, naravno, saglasnost da se krene u njenu izradu, koju je 1939. dao američki predsednik Franklin Ruzvelt.
OTKRIĆE nuklearne fisije smatra se jednim od najznačajnijih i istoriji nauke. To otkriće je bilo izvanredno uzbudljivo i za fisiju je zaslužno bar desetak naučnika, među kojima je i naš Pavle Savić koji je trideestih godina 20. veka bio asistent čuvenoj Ireni Žolio (kćerki Marije Kiri) u Radijum-institutu u Parizu. Enriko Fermi je bio jedan od najvećih genija 20. veka. Italijanski Jevrejin koji je početkom tridesetih godina 20. veka emigrirao u Ameriku jer nije želeo da služi Musoliniju. Taj čovek se zabavljao dok je ostvarivao velika naučna dela. On je prvi još 1935. otkrio nuklearnu fisiju, ali se tom otkriću nije do kraja predao i preko njega je "prešao" kao da se ništa nije dogodilo. Tek je kasnije shvatio kakav je "poklon" dao Otu Hanu, nemačkom fizikohemičaru koji se proslavio otkrićem fisije. (Bez nuklearne fisije nema atomske bombe.)

Irena Žolio je dobila Nobelovu nagradu za otkriće veštačke radioaktivnosti, ali je u rukama imala još dva otkrića koja bi joj donela još dva "Nobela". Ona je 1932. godine sa svojim suprugom Frederikom stajala pred ciljem, pred vratima velikog otkrića, ali im sudbina nije namenila - neutron! Priča o otkriću nove, tako važne čestice gotovo u potpunosti podseća na dramu koja je prethodila otkriću nuklearne fisije; u obe drame jedna od tragičnih junakinja bila je Irena Žolio. Ona će šest godina kasnije u jednoj ruci imati nuklearnu fisiju, ali ni nju kao ni neutron neće "dešifrovati". Da je to uradila, njena naučna slava premašila bi i slavu njene majke, legendarne Marije Kiri, koja je idući tragom Bekerelovog dela svetsku nauku zadužila sa dve Nobelove nagrade.

Marijina ljubimica, kćerka Irena, imala je tada samo 34 godine i stajala je pred Olimpom, ali ga nije dotakla jer joj zvede tog januara 1932. godine nisu bile naklonjene. Tačno dve godine kasnije, u januaru 1934, Irena i Frederik su otkrili veštačku radioaktivnost za šta su dobili Nobelovu nagradu. I ovo otkriće se uklapa u mozaik velikih naučnih dela od Bekerala 1896. do Openhajmera (1945), oca prve atomske bombe.

Kada je Enriko Fermi 1935. godine napustio eksperimentisanje sa nuklearnim transmutacijama i vratio se teorijskoj fizici, na velikom zadatku u traganju za nuklearnom fisijom utrkivali su se naučni centri u Parizu i Dahlemu kod Berlina. Naravno, u oba centra su vršeni grozničavi eksperimenti, ali još niko pojma nije imao o nuklearnoj fisiji koja će "doći" na kraju te drame.


RADIONICA KIRI

NOVI veliki impuls na polju istraživanja atoma godine 1938. ponovo stiže iz Pariza, iz "radionice" Irene Žolio, kojoj tada u radu pomaže mladi naučnik Pavle Savić, koji je došao iz Beograda sa ciljem da se usavršava u kolevci radioaktivnosti. Irena i Pavle rade sa neutronskim zračenjem uranijuma. Dokazuju da se u ozračenim uzorcima uranijuma nalazi radioaktivna jedinka čije je vreme poluraspada tri i po časa, a čije hemijsko ponašanje odgovara ponašanju hemijskog elementa lantana. Nalaz je bio iznenađujući i neočekivan: atom lantana ima samo polovinu mase atoma uranijuma. Mogao je da nastane jedino cepanjem (nuklearnom fisijom) uranijumovog jezgra.

Pismo Ruzveltu
27. oktobar 2007

Piše: Milan ŽDRALE
ATOMSKI eho iz Nemačke stigao je preko Atlantika i zapljusnuo najbogatiju zemlju na svetu - SAD. Tada su se oglasili emigranti, naučnici koji su pobegli ispred Hitlera i Musolinija. Na čelu "boraca" koji su tražili da se uranijum iskoristi za dobijanje novog oružja, u Americi, je Leo Silard. On je, ni časa ne časeći, oko sebe okupio nekoliko uglednih fizičara - Telera, Vignera, Vajskofa... ali, to je samo početak, Silard će "zagristi" svom snagom i u ekipu boraca za novo oružje "vrbovaće" i Alberta Ajnštajna, najvećeg naučnika toga vremena. Tih dana slavni naučnik se spremao da ode na odmor na Long Ajland, malo ostrvo koje se nalazi u blizini Njujorka.
Za svoj prvi izlet u Long Ajland odabrali su nedelju, 22. jula 1939. Silard, Vigner i Teler tada nisu ni slutili da će to biti njihov istorijski put. Bio je vreo letnji dan kada je odabrana trojka stigla do letovališta Pekonik. Dok su se automobilom, koji je trajektom prevezen do ostrva, primicali centru letovališta, Silard je razmišljao kako da nađu Ajnštajna. Trojka neobičnih "turista" lutala je ulicama, ali niko nije znao da im kaže gde se nalazi kuća dr Murea koju je za odmor bio iznajmio Albert Ajnštajn. Kada im je sve to dosadilo, Teler je predložio da se vrate svojim kućama. Ali Vigner reče da bi bilo dobro da promene taktiku, da jednostavno upitaju prvog prolaznika koga sretnu: "Gde ovde stanuje Ajnštajn"?
- Znaš li gde ovde stanuje Ajnštajn? - upita prolaznika Silard.
- Znam, odgovori mladić i odvede ih kod slavnog naučnika.
Ubrzo se nađoše pred kućom dr Murea, pozvoniše na vrata, pred njima se u kratkim pantalonama pojavi Albert Ajnštajn. Ljubazno ih pozva da uđu u njegovu radnu prostoriju. Leo Silard ispriča slavnom kolegi o nameri njihove posete. Upoznali su ga sa svojim planovima i predložili da se napiše pismo predsedniku Ruzveltu. Ajnštajn je, na njihovo zadovoljstvo prihvatio tu ideju i dogovorili su se da ga uskoro posete na istom mestu.
Novi izlet na Long Ajland usledio je 2. avgusta 1939. godine. Sada je Silardov lični šofer bio mladi Teler, dok se Vigner tih dana odmarao na obalama Kalifornije. Tada im nije bilo teško da nađu uvaženog kolegu koji je bio toliko "zagrejan" za tu ideju, čak više i od samog Silarda. Iako se u vikendici dr Murea odvijalo sve na uobičajen način, uz kafu i hladnu limunadu, ostalo je "nepoznato" da li je Ajnštajn napisao to sudbonosno pismo Ruzveltu ili ga je samo potpisao.
U pismu je Ajnštajn upoznao predsednika Ruzvelta sa važnošću eksperimenata koji se vrše u Evropi i mogućnosti da će uranijum postati izvor velike energije koja bi se mogla upotrebiti u ratne svrhe. Da će se napraviti novo oružje koje će koristiti uranijum kao eksploziv i samo jedna takva bomba bi mogla da razori ceo grad. Ajnštajn ističe da će Nemci na tome raditi i da bi bilo dobro da Amerika krene ozbiljno u projekat izrade novog oružja.
Kada je Ajnštajn napisao pismo Ruzveltu, pred Silardom se pojavio drugi veliki zadatak, čak teži od prvog. Kako uručiti predsedniku pismo? Opet je Silard došao na sjanu ideju: setio se poznatog bankara i naučnika Aleksandra Zaksa koji je bio lični prijatelj američkog predsednika, pa je do njega mogao doći za relativno kratko vreme. Kada je Silard preko telefona pozvao Zaksa i saopštio mu šta želi, bankar je bio oduševljen i odmah prihvatio da obavi taj istorijski zadatak.
Taj srećni trenutak za Zaksa bio je 11. oktobar 1939. godine. Da bi ostavio na predsednika što bolji utisak Silard je uz pismo pripremio i dodatni memorandum. Zaks je Ruzveltu pročitao pismo i memorandum, ali on nije bio impresioniran, verovatno zato što nikome u tom trenutku, pa čak ni Ajnštajnu, nije bilo jasno kako će izgledati to novo oružje i kakvi će mu biti krajnji dometi, odnosno učinci. Ali, da stvar ne bi propala, Zaks je uspeo da na rastanku podstakne predsednika da ga pozove sledećeg jutra na doručak. Tako je ponedeljak, 11. oktobra 1939. za Zaksa bio veliko iskušenje.
Aleksandar Zaks se prihvatio teškog zadatka, najtežeg u životu, o čemu je kasnije pričao:
- Bila je to moja najteža noć u životu, prava večnost! Toliko sam bio impresioniran važnošću zadatka i toliko mi je bilo stalo da ubedim predsednika da prihvati ideju izrade atomske bombe, da mi se u pojedinim trenucima činilo da se nalazim na nekom drugom svetu. Stanovao sam u hotelu "Šarlton", došao sam u svoju sobu i razmišljao šta da ujutro kažem predsedniku da bih ga impresionirao.
Nisam imao nikakvih dobrih ideja. Pokušavao sam da zaspim da bih se malo odmorio, ali te noći oka nisam sklopio! U blizini hotela bio je jedan parkić. Nekoliko puta sam tokom noći prolazio pored zbunjenog portira. U parku sam sedeo na klupi i razmišljao šta da kažem predsedniku da bih ga pridobio za ovu skoro izgubljenu ideju. Kada je počelo da sviće, javila mi se spasonosna ideja. Otišao sam u kupatilo, istuširao se, spremio se i ubrzo sam stigao u Belu kuću. Zatekao sam predsednika Ruzvelta samog, u kolicima, za stolom za doručak. Zagonetno me je upitao:
- Kakvu mi ideju sada donosite i koliko će trebati vremena da mi objasnite?
- Neće mi trebati mnogo vremena. Želim da vam ispričam jednu anegdotu:
- Bilo je to u prošlom veku, u vreme Napoleonovih ratova. Jedan mladić po imenu Fulton, daroviti pronalazač obratio se francuskom caru i predložio mu da za njega izradi flotu brodova. S tom flotom Napoleon bi bez brige dospeo do Engleske i po lošem vremenu.
Brodovi bez jedra?
To je velikom vojskovođi izgledalo neverovatno, tako da nije prihvatio Fultonovu ideju. Bila je to njegova velika greška! Po mišljenju engleskih istoričara, bio je to primer kako je Engleska spasena zbog protivnikove loše procene - komentarisao je s puno emocija Zaks i nastavio:
- Da je Napoleon tada imao više mašte i da je bolje procenjivao, istorija 19. veka imala bi sasvim drugi tok!
Kada je Zaks završio svoju besedu, predsednik je nekoliko trenutaka ćutao, a zatim zapisao nešto na komadiću papira koji je dao mladiću koji j posluživao.
Mladić se ubrzo vratio sa bocom starog francuskog konjaka iz Napoleonovog vremena koja je više od jednog veka bila u posedu porodice Ruzvelt. Mudri Ruzvelt je posle nekoliko minuta ćutanja rekao da se natoče čaše. Podigao je svoju čašu i nazdravio Zaksu a zatim izgovorio one istorijske reči:
- Pa to ovde znači - moramo toga da se prihvatimo!
Tako je i zvanično krenuo američki atomski program...

Izvor: Novosti

Tama pod “suncem“
28. oktobar 2007

Piše:Milan ŽDRALE
MEĐU izabranicima u američkom atomskom centru u Los Alamosu je i Luis Alvarez, sin čuvenog lekara iz Kalifornije, čovek koji će konstruisati upaljač za prvu atomsku bombu. Sa svojom ekipom mladih naučnika u Los Alamosu konstruisao je komplikovani mehanizam aktiviranja bombe. Svoj izum isprobaće u proleće 1945. godine, u jednom kanjonu pustinje Novi Meksiko. Upaljač je najkomplikovaniji deo atomske bombe. Zadatak mu je da aktivira klasični eksploziv koji zbog jakog pritiska velikom brzinom treba da spoji dve polukugle fisionog materijala. Kada je završio posao s atomskim upaljačem, Alvarez je zamolio Openhajmera da mu da novi zadatak, po mogućnosti bliže frontu.
Molba je prihvaćena pa je Alvarez sa saradnicima krajem maja 1945. prebačen u avionsku bazu Tinien, odakle su stalno vršeni napadi na Japan. Tamo je obavio još jedan važan zadatak: konstruisao je uređaj za merenje snage atomske eksplozije.
U proleće 1945. Amerikom se širi pobedničko raspoloženje: Nemačka je kapitulirala, definitivno je propao njen program izrade atomske bombe. U Los Alamosu nema više nervoze i žurbe. Pod Openhajmerovim rukovodstvom montirano je jezgro prve atomske bombe koju treba isprobati.
POČETKOM jula 1945. godine, Robert Openhajmer poziva svoje najbliže saradnike u Los Alamos. Među prisutnima je i general Grouvs, šef te cele parade. Na dnevnom redu je samo jedna tačka - izbor lokacije za proveru prve atomske bombe. Svi su ozbiljni, pomalo i napeti, ne zbog delikatnosti da se pronađe pogodna lokacija. Njih je u Americi moguće naći na desetine, ali sam čin da treba isprobati takvo strašno oružje, uliva strahopoštovanje i ljudima koji su proizveli atomsku bombu. Od nekoliko predloga, Openhajmeru se čini najprihvatljivija pustinja Alamogordo. Bez veće diskusije predlog je prihvaćen. Dakle, Alamogordo!
Mesto eksperimenta nalazi se 400 kilometara južno od Los Alamosa, a stotinak kilometara od meksičke granice. Na jugu američke savezne države Novi Meksiko protežu se kilometri i kilometri pustinje koja je u dalekoj pozadini oivičena zupčastim planinskim vencima. U pustinji je teško naići na neko naseljeno mesto.
Šifra pod kojom je tekao test prve atomske bombe zvala se „Triniti“ (Sveta trojica). Zašto „Triniti“ - ostalo je nerazjašnjeno, ali su rođene pretpostavke koje su „tumačile“ tu zagonetku. Jedna od njih govori da je ta reč izabrana zato što su se tada nalazile tri bombe pred završetkom, pa se šifra odnosila na pakleno trojstvo.
Ali, u julu 1945. naučnike interesuje, iznad svega, odgovor na pitanje: „Hoće li bomba funkcionisati“? Da li će se 16. jula u Alamogordu roditi „muško“ ili „žensko“?
- Po našim proračunima, govorio je Hans Bete, šef teorijskog odeljenja u Los Alamosu, eksperiment bi moraoda uspe. A da li će priroda ići saglasno sa našim proračunima, to ćemo saznati za nekoliko dana.
PROFESOROVE reči s pažnjom su propratili prisutni u jednoj velikoj baraci koja im je služila za prikazivanje filmova. Mnogi od njih su tada prvi put saznali koju je svrhu imao njihov višegodišnji rad na projektu „Menhetn“. Zatim su svi ušli u dva autobusa neobično obojena radi kaumflaže. Krenuli su prema Alamogordu, koji se nalazio pet sati vožnje od Los Alamosa.
Tih dana dogodila se jedna neobična i uzbudljiva scena u jednoj kući na ranču blizu Los Alamosa. Tu je obavljeno montiranje jezgra za prvu atomsku bombu. Jedan deo jezgra, iako izrađen pomoću vrlo precizne mašine, neočekivano se zaglavio. Pretila je opasnost da dođe do kurcšlusa koji bi mogao da izazove strašnu eksploziju i celo naselje digne u vazduh. U tim trenucima dr Robert Neher, jedan od Openhajmerovih pomoćnika, ispoljio je prisebnost i sigurnost, pa je delikatni posao uspešno završen.
„Put smrti“ je mesto koje su Openhajmer i njegovi saradnici odabrali za užu lokaciju velikog eksperimenta, za poprište strave i užasa. Tu se nalazilo i napušteno selo, simbolično nazvano Tama, koje će biti osvetljeno najjačom svetlošću koje je ikada stiglo na našu planetu. Tamo će 16. jula 1945. obasjati svetlost „hiljadu sunaca“, a da su njegovi stanovnici imali priliku da to vide iz daljine, pomislili bi da je došao smak sveta.
U monotonoj pustinji, na „Putu smrti“, podignut je čelični toranj trideset metara visok. Na vrhu tornja montirana je 15. jula 1945. godine prva atomska bomba, koja će sutradan u nebo poslati ogromnu vatrenu loptu kao opomenu čoveku da je stigao do neslućenih visina atomske moći. Veliki eksperiment trebalo je da bude izveden 15. jula, ali je zbog nevremena koje je besnelo iznad Alamogorda pomeren za jedan dan.
AMERIČKA ekspedicija, u kojoj su bili najistaknutiji naučnici, koji su tri godine radili na izradi nuklearne bombe, te visoki vojni funkcioneri, tehničari, snimatelji, fotoreporteri... stiže u glavni logor 15. jula uveče, 15 kilometara od mesta gde je instalirana atomska bomba. Komandno mesto cele operacije nalazi se u bunkeru udaljenom desetak kilometara od tornja. Snažna oluja besni iznad pustinje, pa se vreme eksplozije stalno pomera. Sada konačno reč daju meteorolozi. Oni su odabrali start u ranim jutarnjim časovima, 16. jula.
- Eksploziju prve atomske bombe izvršićemo u pet časova i 30 minuta, 16. jula, saopštili su svoju odluku Openhajmer i Grouv.
Vreme sporo teče, sputša se lagano noć tog 15. jula, napetost u logoru raste iz časa u čas, iz minuta u minut. Openhajmer, Fermi, Lorens, Bote, Teler, Gamov... i ne pomišljaju na spavanje. Ovo je noć za večnost, za istoriju. Vreme se ipak kotrlja, skoro će ponoć, a zatim lagano odlaze sat za satom. Negde oko tri časa stiže izveštaj da je na platformi na vrhu tornja sve u redu. Prisutni u glavnom logoru dobijaju uputstva: svi će morati da stave specijalne crne naočare i da zatim legnu potrbuške okrenuti od mesta eksplozije, da ne bi od jake svetlosti oslepeli.

PRIZOR IZ PAKLA

DOŠAO je i taj trenutak za istoriju. Odbrojavanje počinje. Za to je zadužen Openhajmerov pomoćnik Saul Alison. U komandnom bunkeru, pomoću sistema ogledala, bulje u udaljenu tačku na vrhu tornja. Zavladala je potpuna tišina, kao da niko ne diše. Iz zvučnika se čuje Alisonov glas koji uzbuđeno najavljuje poslednji minut do eksplozije. Sada se uključuje automatski uređaj za odbrojavanje poslednjih 45 sekundi, i automatski upaljač biće aktiviran, bomba će eksplodirati: 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1, 0...! Sevnuo je strahoviti blesak, u nebo je poletela džinovska vatrena kugla. Pravi prizor iz pakla. Grandiozni eksperiment je uspeo!

Novi hladni rat
29. oktobar 2007

U VREME kada su Amerikanci pripremali eksploziju prve atomske bombe u Alamogordu, vršene su i pripreme za Konferenciju u Potsdamu kod Berlina. Tu je od 17. jula do 2. avgusta održan sastanak trojice velikih oko usaglašavanja nekih važnih detalja oko sfere uticaja. U Teheranu i na Jalti svet su delili Ruzvelt, Staljin i Čerčil; ovde se dogodila promena, u odabranoj "trojki" više nije bilo Ruzvelta (umro je u proleće te godine), zamenio ga je Harold Truman. Ohrabren novom bombom, on u jednom trenutku diskretno pozva Staljina i u "četiri oka" mu saopšti o eksploziji u Alamogordu.

Staljin je vešto odglumio čoveka koji ne pokazuje naročitu radoznalost za to kako bi umanjio značaj Trumanove "tajne". On je o američkoj bombi znao pre samog Trumana.

Sovjeti su tokom celog rata imali informacije o atomskom programu na kome rade Amerikanci. Jedan od ljudi koji su ih detaljno o tome obavestili bio je Klaus Fuks. Rođen je u Nemačkoj 1910. godine u svešteničkoj porodici, ali njega nije interesovala teologija. Umesto Biblije, zanimale su ga atomska fizika i nuklearna zračenja. Otac je želeo da mu sin studira teologiju, ali se on opredelio za fiziku i matematiku u Lajpcigu. Profesori su mu predskazali blistavu karijeru, ali u to vreme u Nemačkoj je sve krenulo naopako. Mnogi naučnici i talenti su zaustavljeni u svom radu i beže iz Nemačke. Klausovi pogledi na svet su levičarski, on pristupa komunistima i izlaže se velikoj opasnosti, jer je hajka na "crvene" počela već 1933. godine. Klaus Fuks tada ima samo 23 godine, intuicijom oseća opasnost i beži u Englesku.

STUDIJE nastavlja na Univerzitetu u Bristolu, a 1937. godine brani doktorsku disertaciju iz teorijske fizike. Impresionirao je svojim briljantnim radovima, i na poziv profesora Rudolfa Pajarelsa postaje član odabranog naučnog tima u okviru engleskog atomskog programa. Godine 1942. dobio je englesko državljanstvo i ostao na Ostrvu. Englezi su tesno sarađivali sa Amerikancima na izradi atomske bombe, njihovi najbolji naučnici su boravili u Americi i pomagali na realizaciji tog projekta. Grupa profesora Pejrlsa je od 1943. godine u Los Alamosu, u centru svih atomskih zbivanja. Tamo je i mladi Klaus Fuks. Upućen je u sve što se tamo događa. Radeći u Los Alamosu ne zaboravlja da učini nešto i za Ruse. Posle tri atomske eksplozije - u Alamogordu, Hirošimi i Nagasakiju, Klaus Fuks pribavlja pozamašan teorijski materijal u kome je detaljno opisan proces dobijanja fisionog uranijuma i plutonijuma i izrada atomske bombe. U jesen 1945. godine materijal predaje Rusima.

Po završetku rata, u leto 1946. godine odlazi zauvek u Los Alamos, vraća se u Englesku da radi u novoformiranom atomskom centru u Harvelu i postaje rukovodilac odeljenja za teorijsku fiziku. Bio je jedan od najcenjenijih saradnika profesora Džona Kokforta, direktora u Harvelu i dobitnika Nobelove nagrade za fiziku 1951. godine.

Kada su Sovjeti izvršili eksploziju svoje prve atomske bombe (1946), Kaus Fuks iznosi engleskim vlastima sve detalje onoga što je proteklih sedam godina prenosio ruskim naučnicima. Zaista neverovatno! Nikome tada nije jasno zašto je to učinio, zašto je odao samog sebe. Kratko mu je suđeno, dobio je 14 godina, devet je odrobijao, da bi potom otišao u DR Nemačku, gde je postao zamenik direktora Nuklearnog instituta u Rozendorfu.
Amerikanci su bacili atomske bombe na Japan ne zbog Japana koji je već bio "mrtav". Razlog tom bombardovanju bio je u činjenici da je trebalo impresionirati Sovjetski Savez (Japan je bio dobra meta koja se mogla opravdati). Odmah po objavljivanju vesti o bombardovanju Hirošime, u Moskvi se okupila cela sovjetska politička i naučna elita. U 21 čas u kabinetu akademika Igora Vasiljeviča Kurčatova je veoma živo. Kada je radio objavio saopštenje o bombardovanju Hirošime, akademik Kurčatov se obratio kolegama: "Uveren sam, drugovi, da Amerikanci pokazuju atomsku snagu baš nama, a ne Japancima koji su pred predajom. Velika opasnost je tu, predstoji nam težak zadatak. Savetovanje sovjetskih naučnika se nastavlja do duboko u noć..."

23.30 Kremlj! Kabinet predsednika Saveta narodnih komesara Josifa Staljina. Na okupu su članovi Politbiroa. Staljin se upoznaje sa saopštenjem iz Vašingtona, lagano zatvara crvenu fasciklu, podiže pogled kojim pređe preko svih saradnika i zaustavlja se na licu Lavrentija Pavloviča, potom još jednom prodornim očima odmeri prisutne kojima se obrati rečima:

- Truman nije Ruzvelt! Novi gazda Bele kuće može da nas bombarduje i dezinformacijama, ali mi mu nećemo pružiti to zadovoljstvo.

Zatim ponovo pogleda u Beriju i nastavi:

- Možemo li mi poslati tamo, na lice mesta, našeg stručnjaka, koji će detaljno proceniti situaciju?

- Zadatak će biti uspešno izvršen, druže Staljine! - odgovori Lavrentije Pavlovič.

Sedmi avgust 5.30 Kremlj! U Staljinovom kabinetu, pored zida, sede članovi Politbiroa CK. Vrhovni im se obraća rečima:

- Sada kada je postojanje atomske bombe izvesno, moramo učiniti sve da i mi napravimo to oružje, da uspostavimo ravnotežu sa Amerikancima. Bilo bi neodgovorno da sedimo i čekamo da Truman nekažnjeno spusti atomsku bombu na naše sede glave.

Vođa je osetio snagu atomske bombe i njenu poruku. Još jednom se okreće prema Beriji:

- U našem je interesu da prenesemo opšte rukovođenje poslovima u toj oblasti na Lavrentija Pavloviča. Preciznije, ne rukovođenje, već personalnu odgovornost.

Prisutni klimanjem glave odobriše vođinu zapovest, a Berija shvatajući delikatnost zadatka, preblede i nastavi da uz pojačanu koncentraciju sluša Staljinove reči.

Kod Staljina nije bilo milosti, ni šale, svaka njegova odluka predstavljala je bespogovornu zapovest. To zna Berija, znaju svi članovi Politbiroa, znaju svi sovjetski naučnici i vojnici. Leta 1945. godine, kada Sovjetski Savez više nije ratovao, za ovu veliku zemlju koja je u tom ratu izgubila svoje najveće ljudske potencijale novi rat tek počinje. Rat u kome se neće ginuti na bojnom polju ispred Staljingrada, Lenjingrada i Moskve, ali taj hladni rat će biti mnogo duži, možda i teži od onog koji je upravo završen. Od tog 6. avgusta 1945. godine u Kremlju je stalno napeto. Vođa je podelio zadatke, treba ih završiti.

Izvor: Novosti

Brige more Beriju
30. oktobar 2007

Piše: Milan Ždrale

ISTOG dana kada je Staljin odredio Beriju za političkog rukovodioca i glavnog odgovornog u sovjetskom programu izrade atomske bombe, u kabinetu akademika Igora Vasiljeviča nastavljeno je savetovanje.

Dvanaest je časova! Akademik Igor Vasiljevič Kurčatov, snažan čovek, duhom, ali i stasit, visoko čelo odaje pravog naučnika, blage oči, prijatan pogled. Da li je njemu suđeno da bude sovjetski Robert Openhajmer(?) U njegov kabinet dolaze, jedan za drugim, ugledni naučnici - Lav Arcimovič, Leonid Njemenov, Sergej Vavilov. Kurčatov ne može da sakrije svoju zabrinutost, pogledom odmeri kolege i lagano progovori:

- Da, braćo moja, čini se da je vreme za diskusiju i otrežnjenje kod nas prošlo. Sada smo u delikatnom položaju; naši prijatelji imaju novo oružje, imaju moć koja će ih vrlo brzo okrenuti protiv nas. Pred nama je težak zadatak, moraćemo da zasučemo rukave.

Pre nego što Kurčatov izgovori te reči, zazvoni telefon na njegovom stolu. Javi se Boris Vanjikov, narodni komesar za naoružanje:

- Slušaj, Igore Vasiljeviču, javljam ti da su Beriju odredili kao lično odgovornog za naš program izrade atomske bombe. Predstoje nam godine teškog rata i velikih iskušenja.

Igor Vasiljevič oseti neku struju i lice mu pobledi. Trenutak kasnije prisutnima se obrati Jakov Terlecki, profesor Moskovskog državnog univerziteta:

- Izbor Lavrentija Pavloviča budi nam nadu da će Centralni komitet uvesti red u našu nauku i postaviti na najodgovornija mesta najtalentovanije i otadžbini najodanije naučnike...

U kasnim noćnim časovima 11. avgusta u kabinetu Igora Vasiljevića Kurčatova zvoni telefon. Sa druge strane žice dopire glas Lavrentija Pavloviča Berije:

- Imaćete od nas svu pomoć, neograničenu podršku za pravljenje tog novog oružja. Koliko će biti potrebno vremena da se napravi atomska bomba?

- Pet godina! - odgovori Kurčatov.

Berija spusti slušalicu, nikakvo dodatno objašnjenje u tom trenutku nije mu potrebno. Te dve neobične reči odjekuju u njegovoj glavi: "Pet godina, pet godina...!" Da li je to večnost koja će mu doneti mnogo novih sedih ili će mu baš toliko skratiti život? Briga je velika, borba s vremenom i Amerikancima koji krupnim koracima grabe kroz čudesno polje atoma. Valja ih sustizati.

SOVJETSKI "izvor" iz Los Alamosa poslao je šifrovanu poruku u Moskvu (verovatno je to bio Klaus Fuks). Na Staljinovom stolu u Kremlju, ona stoji već dešifrovana: snaga eksplozije u Hirošimi 20 kilotona, visina eksplozije 580 metara. U Nagasakiju je bomba bila nešto jača - 21 kiloton. Visina eksplozije 500 metara, oštećenje građevina do 92 odsto, u oba centra eksplozije izgorelo sve u prečniku od pet kilometara... Vođa je brzo razumeo te brojke. Jasno mu je da sa Amerikancima nema šale, da sada treba u novi "rat" ništa lakši od onoga sa Nemcima. U hladnom ratu neće biti kanonade kaćuša, linija fronta, bombardovanja, ali će biti velikih žrtava i odricanja sovjetskog naroda. Na Staljinovom licu ocrtava se umor, pritisle su ga nove brige, ali on je na to navikao, brige su njegov stalni pratilac otkada je preuzeo kormilo velike sovjetske države. Sada pokušava da bude malo i duhovit, ali ozbiljnost situacije to ne dozvoljava. On često voli da se obrati Beriji:
- Da, Lavrentije, došli smo u nezgodnu situaciju zbog te atomske bombe? Imaš li nešto protiv da te jednom "naši najbolji prijatelji Jenkiji" ispeku na atomskoj vatri...

Lavrentije Pavlovič ćuti i blagim pogledom prelazi preko svedoka pomalo šaljive scene - Molotova, Maljinkova, Kaganoviča...

Staljin potpisuje vladinu tajnu naredbu kojom se na čelo "Specijalnog komiteta broj 2" postavlja Lavrentije Pavlovič Berija. O stručnom delu programa brinuće se Naučno-tehnički savet pod predsedništvom Borisa Vanjikova, narodnog komesara za naoružanje. Za njegovog zamenika određen je akademik Igor Vasiljevič Kurčatov.

Od tog trenutka problem broj jedan u Sovjetskom savezu je - izrada atomske bombe, a svi izvori zemlje koja je pretrpela ogromne žrtve u ratu, biće posvećeni tom projektu! Za Sovjetski Savez to je "biti ili ne biti", što potvrđuju i reči Lavrentija Pavloviča Berije upućene 2. septembra Kurčatovu, kada je u svom kabinetu u Kremlju sa njim završio razgovor:

- Dakle, dogovorili smo se - pet godina za pravljenje bombe i ni minut više!

Staljinova naredba postala je zavet za celu zemlju. Uranijum će od tada predstavljati "božanski materijal" za hiljade sovjetskih naučnika, eksperimenti će se odvijati od Moskve do Vladivostoka: bomba će biti završena znatno pre predviđenog roka. Atomska traka dobiće svoji novi dramatični zaplet...

ATOMI U "PODVOŽNjAKU"

U SOVJETSKOM Savezu je znatno pre ove Staljinove zapovesti o izradi atomske bombe, počelo da se radi sa uranijumom. To potvrđuju mnogobrojni podaci. Tako, na primer, Sovjetska akademija nauka objavljuje u aprilu 1940. godine u svom mesečnom saopštenju da je formirana komisija za probleme sa uranijumom. Njihovi najbolji naučnici okupili su se u Uranijum udruženju, a među njima bio je i Florov, koji je 1940. godine, u jednom "podvožnjaku", otkrio spontatno cepanje atoma uranijuma. Da je tamo nuklearna fizika bila u usponu potvrđuju i drugi primeri. Brodski je 1939. godine objavio rad o odvajanju izotopa uranijuma, a Kurčatov je gotovo istovremeno kao i Friš, teorijski objasnio nuklearnu fisiju.

Izvor: Novosti

Ogrlica od - kobalta!
1. novembar 2007

Piše: Milan Ždrale
MARŠALSKA ostrva su bila poprište strave i užasa 1. marta 1954. godine. Američka mornarica blokirala je prilaze mestu novog eksperimenta tako da na udaljenosti od 100 kilometara nije smeo dospeti nijedan brod. Iako je to bilo ogromno rastojanje, i jačina eksplozije pokazaće da je "sigurnosni pojas" bio mnogo manji od stvarne opasnosti.

Jedan japanski ribarski brodić, udaljen više od 100 kilometara od mesta eksplozije, došao je pod snažno dejstvo radioaktivnog pepela, a ribari su doživeli teške telesne povrede. Snaga bombe bila je 750 puta veća od prve koja je eksplodirala u Alamogordu! Dan je bio vedar, nigde oblačka, kada je na ribare pao sivi pepeo. Odakle je stigao? Da to nije običan pepeo uskoro će se uveriti. Vratili su se odmah u matičnu luku, ali su ubrzo pomrli od jake radijacije, u velikim mukama. Svet tada nije znao uzrok te misterije. Tek mnogo godina kasnije, svet će saznati za taj monstruozni eksperiment na Maršalskim ostrvima.

Planetu je zahvatio strah od tog užasa; ljudi su shvatili kakvu su zlu sudbinu sami izazvali, pa su se počeli rađati protesti i na zapadnoj i na istočnoj hemisferi. Ali, u Americi i u Sovjetskom Savezu ne osvrću se na to, oni nastavljaju da proizvode nuklearne i termonuklearne bombe i sve brže pune svoja skladišta tim razarajućim oružjem. Sada se hidrogenska bomba pravi sa novim dodatkom, ogrtačem od kobalta od kojeg će u trenucima eksplozije nastati radioaktivna para koja će emitovati ubitačne gama-zrake čije delovanje traje pet godina. Tamo gde stigne kobaltna kiša, nema više života.

ATOMSKA trka između Amerikanaca i Nemaca bila je puka dečja igra prema ovoj novoj trci bez granica. Rusi su u nečemu stigli, u nečemu se približili, a u nečemu su prestigli Amerikance, a tek je 1954. godina! Prvu pobedu odneli su u junu 1954. godine kada su kod Moskve stavili u pogon prvu atomsku centralu. Tako je započela prva proizvodnja električne struje iz nuklearnih elektrana, a sledećih godina i decenija svet će dobiti na desetine tih postrojenja koja za čoveka mogu biti, što će se pokazati više puta, a naročito u Černobilu, opasnija od eksplozije bombi.

Od trenutka kada je Bekerel otkrio radioaktivnost, počele su da se događaju atomske nezgode koje će kasnije prerasti u tragedije. Kada su Marija i Pjer Kiri susreli Bekerela, on je već nosio tešku "uspomenu", jaku opekotinu koju je zadobio od radioaktivnih zraka, kada je cevčicu sa radijumom stavio u džep i zaboravio da je izvadi. Dakle, Bekerel je bio prvi čovek koji je eksperimentisao sa radioaktivnim zracima, pa je razumljivo što je on doživeo pravi mali lični "nuklearni udes". I Pjer Kiri će u početku rada na radioaktivnosti platiti visoku cenu svojoj radoznalosti: ispitujući radijum, za "uspomenu" je dobio tešku opekotinu. I njegova supruga Marija Kiri dobila je neizbrisive tragove na svojim prstima. Marija je bila prva žena, odnosno prvi naučnik koji je u svojim rukama držao radijum koji šalje jako zračenje. Tragovi tog zračenja ostali su na njenim prstima!

Atomski udesi u početku su bili neuporedivo manji od onih koji će se javljati od kada je otkrivena nuklearna fisija, odnosno lančana reakcija i kada je čovek napravio nuklearni reaktor i prvu atomsku bombu. Bio je to trenutak koji je najavio češće nesreće od kojih su neke imale katastrofalne razmere. Koliko se dogodilo nuklearnih udesa od 1945. do danas nikada nećemo saznati, zato što su neki držani u tajnosti, a o nekima nikad ništa nije saopšteno.
U JEDNOM tajnom izveštaju međunarodne komisije kaže se da je u periodu od 1971. do 1983. bilo 150 atomskih nesreća koje su se dogodile u 14 zemalja. Izveštaj obuhvata samo udese koji su prijavljeni međunarodnim organizacijama za nuklearnu energiju, što znači da u njima nema podataka za istočnu Evropu koja je u tom periodu bila iza "gvozdene zavese".

O udesima koji su se događali s atomskim oružjem, sve je obavijeno velom tajnosti, ali ono što je dospelo u javnost govori slikovito o tim dramatičnim trenucima koji su mogli odneti na hiljade života. Takav jedan udes, koji se srećno završio, dogodio se u SAD, u Severnoj Karolini, 24. januara 1961. godine. O tome je pisao čuveni atomski fizičar dr Ralf Lap, čovek koji je učestvovao u programu izrade prve atomske bombe i šezdesetih godina bio jedan od vodećih svetskih nuklearnih fizičara.

U svojoj knjizi "Ubiti i ubiti još jednom" dr Ralf Lap opisuje stravične trenutke kada se pet od šest mehanizama jedne hidrogenske bombe snage 24 megatona (1.200 puta veća snaga od bombe bačene na Hirošimu), koja se nalazila u srušenom bombarderu "B 52", sasvim slučajno našlo u položaju koji automatski izaziva eksploziju. Da se pomenutim mehanizmima pridružio i šesti osigurač, ističe autor, nesreća koja se dogodila u Severnoj Karolini imala bi strahovite posledice.

DOKTOR Lap navodi da je do 1963. u Sjedinjenim Državama, i drugim zemljama, zabeležen veći broj sličnih slučajeva i to uglavnom kod aviona koji su prenosili atomsko oružje. Nesreća sa kojom nas upoznaje dr Lap dogodila se kada je jedan od bombardera "B-52", koji je nosio dve termonuklearne bombe, pao dvadesetak kilometara od grada Golsbroa u Severnoj Karolini. Da je samo jedna od bombi eksplodirala, Golsbro bi bio "izbrisan" sa lica Zemlje. O ovoj drami pisala je i američka štampa izveštavajući da je jedna bomba izbačena padobranom iz aviona koji je počeo da pada na zemlju, a da je druga pronađena u njegovoj olupini.

Atomsko oružje, i dok miruje, predstavlja veliku opasnost za čoveka baš zbog mogućeg udesa kakav je bio ovaj u Americi, ali svetu preti stalna opasnost od brojnih nuklearnih reaktora koji su ugrađeni u nuklearne centrale. Krajem dvadesetog veka na planeti je bilo više od 400 atomskih centrala. Svi ti nuklearni reaktori su tempirane bombe koje mogu zbog neke greške da eksplodiraju u svakom trenutku. Takva velika nesreća dogodila se u Černobilu (SSSR) 1986. godine.

SPAS OD - PREKIDAČA
ZAHVALjUJUĆI doktoru Rafu, saznajemo ponešto i o bezbednosti američkih nuklearnih bombi.

"Ministarstvo odbrane SAD usvojilo je kompleksan sistem i uvelo striktna pravila kako bi se onemogućilo da atomske bombe eksplodiraju bez kontrole. U incidentu u Severnoj Karolini, nuklearna glava od 24 megatona bila je opremljena sa šest sigurnosnih mehanizama povezanih tako da je bomba mogla eksplodirati tek ako se svaki od njih uzastopno pokrene. Kada su eksperti došli na lice mesta da bi pregledali bombu palu na zemlju, ustanovili su da je usled udara aktivirano pet, od šest mehanizama. Jedan jedini, jednostavni prekidač sprečio je da bomba eksplodira i načini pustoš!"

Atomski smak sveta
2. novembar 2007

Piše: Milan Ždrale
ATOMSKO oružje postalo je jedan od glavnih elemenata međunarodnih odnosa oko koga se odvijaju glavni tokovi vojnog i političkog delovanja. Tehnološki razvoj otvorio je puteve stalnoj trci u naoružavanju, posebno između dve supersile - Amerike i Sovjetskog Saveza. U tu trku uključili su se i drugi i sve je više zemalja koje žele da poseduju atomsko oružje. Decenije svetskog mira održavaju se u senci atomskog oružja i uz neprestanu pretnju izbijanja svetske katastrofe. I sada, u trenucima prividnog spokojstva nakon pada Berlinskog zida, opasnost od izbijanja nuklearnog rata nije prestala.
Danas se sa sigurnošću može konstatovati da je atomsko oružje od početka uticalo na promene političkog i strategijskog ponašanja velikih sila, stvorilo je novu, nuklearnu, strategiju i trasiralo nove perspektive akcije, koja bi, ukoliko se realizuje, dovela do uništenja naše civilizacije. Proteklih decenija mnogo se pisalo i raspravljalo o svim aspektima mogućeg i nemogućeg, analizirane su i upoređivane poznate strategije supersila, razmišljalo se i o novim, s ciljem da se dobije odgovor na pitanje može li atomsko oružje, samo po sebi, osigurati svetski mir, ili je to stalna opasnost koja jednom može doneti katastrofu.
DANAS, kao i pre više decenija, svetski mir počiva na ravnoteži straha. Mi živimo u jednoj kontradiktornoj realnosti: atomsko oružje je najveća pretnja globalnom miru, a istovremeno i najveći moderator, odnosno prepreka izbijanju svetskog rata. Danas se može reći da je atomsko oružje postalo sastavni deo života kao pretnja, odnosno stalno prisutna opasnost da je neki Armagedon moguć. S druge strane, čini se da su se obistinile Lenjinove reči iz daleke 1918. godine kada je, analizirajući odnos militarizma i brzog tehnološkog razvoja, zaključio da će doći do pronalaska takvog oružja kada će rat biti nemoguć.
Sada je potpuno izvesno da bi rat koji bi se vodio atomskim oružjem prestao biti sredstvo racionalne politike. Bez obzira na to da li bi se radilo o upotrebi taktičkog ili strategijskog nuklearnog oružja, planeta Zemlja bi za čoveka zauvek bila izgubljena, jer život na njoj više ne bi bio moguć. Ovo najbolje govori kolika je odgovornost na onima koji u svojim rukama drže sudbinu ovog sveta.
Amerikanci od početka ništa nisu prepustili slučaju. Oni su još u vreme ubrzanih napora na izradi prve atomske bombe organizovali specijalnu grupu obaveštajaca, koja je dobila zadatak da prikuplja sve podatke o nemačkom atomskom programu. Grupa, koja je dobila tajni naziv "Alsos" (na grčkom - šumarak) odmah je počela s akcijom. Njena centrala u oslobođenom Parizu (1943) počinje da priprema planove - kako sprečiti Sovjete da se domognu nemačkog atomskog programa, odnosno uređaja i ljudi.
Dakle, Amerika je još na startu želela da zadrži monopol i živela u uverenju da će zahvaljujući tom novom oružju imati posebno mesto u svetu. Predsednik Ruzvelt nije znao kakvi će biti efekti atomskog oružja, ali je živeo u čvrstom uverenju da ono treba da ostane samo u američkim rukama. Ruzvelt ni po koju cenu nije želeo da svome ratnom savezniku Staljinu saopšti tajnu atomskog projekta. Čak ni svome najvećem savezniku, britanskom premijeru Čerčilu, Ruzvelt nije želeo da poveri atomske tajne. To je bilo tako na početku realizacije programa "Menhetn".
PREMIJER Čerčil je osetio da Britanija u ratnim uslovima ne može napraviti nuklearno oružje, pa se maksimalno okrenuuo Americi, smatrajući da bi ove dve zemlje zajedno mogle ostvariti izvanredne rezultate na tom polju. Britanci su brzo shvatili vrednost nuklearnog oružja, pa su odlučno zagovarali saradnju sa Amerikom kao osnovu za zajedničku posleratnu dominaciju svetom. Međutim, već 1942. godine kada su Amerikanci uhvatili dobar korak ka ostvarenju atomskog projekta, želja za saradnjom počela je slabiti.
Iako su u junu 1942. godine Čerčil i Ruzvelt postigli dogovor o ravnopravnom partnerstvu u nuklearnom projektu, krajem iste godine Amerikanci su odlučili da razmena informacija bude restriktivna. Čerčilu se to nije svidelo, on se plašio da će Amerika po završetku rata prepustiti Evropu samoj sebi, a da Britanija, izmorena i bez kolonija, neće moći da se suprotstavi sovjetskoj dominaciji. Upravo zbog toga mu je trebalo atomsko oružje kojim će se Britanija moći predstaviti kao snažna država, a u slučaju opasnosti s Istoka zapretiti upotrebom "A" - bombe.
Kada je shvatio da Amerikanci sprovode embargo na atomski program, Čerčil je reagovao brzo i energično. Uspeo je da se dogovori sa Ruzveltom i da njih dvojica potpišu tajni sporazum kojim je obnovljeno partnerstvo u nuklearnim istraživanjima. Taj sporazum je ostvaren u Kvebeku 19. avgusta 1943. godine. Čerčil je dao čvrsto obećanje Ruzveltu, što je pismeno i potvrđeno, da Britanija neće imati interesa za industrijske i komercijalne aspekte koji bi bili u neskladu sa mišljenjem predsednika Amerike.
Od tog datuma Britanija je počela aktivno da učestvuje u projektu "Menhetn", pa su se njihovi naučnici odmah uputili u SAD, odnosno u atomski centar u Los Alamosu. Ruzvelt je želeo da sačuva ratnu koaliciju sa Britanijom. Obe strane su se obavezale da ni po koju cenu neće ustupiti podatke nekoj trećoj zemlji. Ovo je značilo da treći saveznik iz antihitlerovske koalicije - Sovjetski Savez - neće biti uključen u atomski projekat. To bi dalje značilo, kako su verovali u Americi i Britaniji, da Sovjeti zadugo neće imati to novo oružje.
Frenklin Ruzvelt je bio pristalica politike "šargarepe i štapa", on je želeo da se održi velika antihitlerovska koalicija (Amerika - Engleska - Sovjetski Savez), a za održavanje tog saveza, kao moćna batina namenjena Staljinu, trebalo je da bude novo oružje. On je verovao da će atomska bomba biti i ostati sredstvo američko-britanskog monopola i da će uz pomoć "batine" biti moguće privoleti Staljina na pridržavanje dogovorenih sporazuma.
Čerčil je živeo u uverenju da bi nuklearna bomba uveliko mogla izmeniti međunarodne odnose. Kasnije će shvatiti i njenu veliku upotrebu u ostvarivanju nacionalne bezbednosti, ali i kao sredstvo za vršenje pritiska. Predsednik Ruzvelt je bio impresioniran predstavom koju su mu naučnici i generali stvorili o novom oružju.
Verovao je da će to novo oružje imati veliki značaj u vojnoj i političkoj strategiji. On je pridavao veliki značaj novoj bombi, pa je insistirao da se tajna ne poveri Sovjetskom Savezu. Čak i onda kada je bio veoma zadovoljan Staljinovim ponašanjem, nije želeo da mu se pohvali novim oružjem.

SVRHA BOMBE

Pre nego što je napravljena prva atomska bomba, među naučnicima se javila polarizacija u mišljenjima: jedni su bili za to da se to moćno oružje što pre napravi i stavi Americi na raspolaganje, ne pitajući kakve će biti posledice te moći. Drugi, manji deo naučnika, pitao se šta će biti kada bomba bude napravljena i kakva je njena svrha.

Drugar cestitam na trudu 

mora da ima nekakvi program da čita..............