Pretnja Sovjetima
3. novembar 2007

NAUČNICI su bili dalekovidiji od političara i generala. Prvo Bor, pa Silard, Frank, Rabinovič, kasnije i Openhajmer, Ajnštajn i Saharov bili su žestoki protivnici upotrebe atomskog oružja i veliki borci za mir. Džems Frank je dao odličnu „dijagnozu“ da je jedina alternativa nuklearnoj kontroli trka u naoružanju, zatim da Crvena armija već kontroliše rudnike uranijuma u Johimovu i da u toj ogromnoj zemlji sigurno takvih rudnika ima više. zbog toga je realno očekivati da će Sovjeti ući u atomski maraton sa ciljem da dostignu i prestignu Ameriku. Ukoliko bi Sovjetski Savez bio inferioran u atomskoj trci, mogao bi lako doći u iskušenje da prvi napadne, a to bi bilo ravno katastrofi, upozoravao je Frank.
Frank je kao i Silard i Bor, predlagao da Amerika žrtvuje deo suvereniteta i dopusti međunarodnu kontrolu nuklearne tehnologije (SAD to nikada nisu prihvatile, a danas traže od svake zemlje koja bi pošla tim istim putem da dopusti atomsku kontrolu). Džems Frank je naglašavao da to treba učiniti pre nego što bomba bude bačena. U slučaju da se tako ne postupi, on je upozoravao da će svetsko javno mnjenje osuditi Ameriku i da će uslediti velika atomska trka u naoružanju.
Truman i njegovi saradnici drugačije su razmišljali i po svaku cenu su želeli da se Staljinu pokaže američka vojna snaga, te da se obezbedi mekše sovjetsko ponašanje. Vođen tim idejama, predsednik Truman je euforično izjavio: „Ako to eksplodira, a mislim da hoće, ja ću sigurno držati čekić nad tim momcima. Isfrustriran sovjetskom moći i željom da se ne dopusti sovjetski uticaj u drugim delovima sveta, Truman je želeo da ima vojnu silu koja bi bila najvažniji činilac u sprečavanju jačanja sovjetskih pozicija. Bomba je bila izraz neprijateljstva prema Sovjetskom Savezu. To je potvrdio, kasnije, i general Grouvs. Američki nuklearni projekat je stvaran na bazi neprijateljstva, prvo prema Nemačkoj, a zatim prema Sovjetima. Upotreba bombe bila je samo finale tog projekta, a Japan idealna meta. Najlakše je bilo naći izgovor da je bomba bačena kako bi se završio rat i spasli mnogi životi američkih vojnika koji su ginuli na Pacifiku.
Američke procene sovjetskih mogućnosti da napravi atomsku bombu bile su različite: političari i generali su smatrali da će im za to biti potrebno 15-20 godina. Neki naučnici, koji su radili na projektu „Menhetn“, verovali su da će Rusi za četiri godine imati nuklearnu bombu, i bili su u pravu. I pored želje da zadrži monpol na atomsko oružje, Amerika je inicirala predlog da se u Ujedinjenim nacijama formira Međunarodna komisija za atomsku energiju.
Sve je bilo tako zamišljeno da se kontroliše Sovjetski Savez i da mu se onemogući da koristi rudnike uranijuma i da napravi sopstvenu bombu. U toj međunarodnoj kontroli atomskih istraživanja, Amerika bi imala posebnu ulogu. Ona bi u svakom slučaju bila u prednosti, jer je već imala nuklearno oružje, a drugima bi se stopirao svaki pokušaj da do njega dođu. Te namere Staljin je prozreo. Nepoverenje među saveznicima je bilo ogromno, a posle Hirošime, preraslo je u neprijateljstvo, o čemu je jednom prilikom govorio Andrej Gromiko, dugogodišnji ministar inostranih poslova Sovjetskog Saveza.
Sada se čine pokušaji da se takva politika opravda tvrdnjom da američka strana nikada nije gajila loše namere u vezi sa atomskim oružjem. Ponekad se izjavljuje, na najvišem nivou, da je SAD u vreme kada je imala monopol nad atomskom bombom mogla, da je htela, drugima, uključujući i Sovjetski Savez, da diktira svoje uslove, ali da to nije činila iz visoko moralnih razloga. U tom argumentu nema ni trunke istine. Nipošto ne bi trebalo tražiti vrlinu tamo gde je nije bilo. One koji operišu navedenim argumentima umesno je posavetovati da na događaje pogledaju iz drugog ugla. A šta je mogao učiniti Sovjetski Savez, kada je fašistička Nemačka već bila potučena, i do kojih je međa mogao stići moćni talas sovjetskih armija, koje tek što su satrle hitlerovsku ratnu mašineriju, da nije bio veran svojim savezničkim obavezama, reči su Andreja Gromika.
Takva američka politika se ni šezdeset godina kasnije nije promenila. Ali, tih poratnih godina senator Brajan Mek Mahon je zagovarao preventivni rat protiv Sovjetskog Saveza. Istakao je da je to prvi put u svetskoj istoriji da neprihvatanje „razumne, delotvorne i pravedne kontrole“ oružja predstavlja samo po sebi akt agresije. Zanimljivo je da je krajem 1946. godine poznati britanski filozof i kasnije borac za mir Bertrand Rasel, pozvao Zapad da primeni atomsku pretnju protiv Sovjetskog Saveza, s ciljem da se ta zemlja prisili da prihvati „svetsku vladu pod hegemonijom Amerike“. Rasel je isticao da bi se samo na taj način izbegla svetska katastrofa.
Nacrt programa međunarodne kontrole atomskih istraživanja i korišćenja rude uranijuma napravili su Amerikanci 1946. Taj program Sovjeti su oštro kritikovali naglašavajući da on omogućava Americi da nesmetano nastavi iskorišćavanje atomske energije i proizvodi nuklearno oružje, dok bi ostale zemlje bile lišene te mogućnosti. Sovjetski ministar inostranih poslova Andrej Gromiko je u UN izneo predlog da treba zabraniti atomsko oružje, a da bi se u drugoj fazi tog programa, sve zemlje obavezale na limitiranu inspekciju rudnika i proizvodnih pogona.
Amerikanci su, takođe, odbacili sovjetski predlog i istovremeno izvršili novu eksploziju nuklearne bombe na Bikinima, što je predstavljalo još jednu demonstraciju sile. Bilo je očigledno da nije moguće postići sporazum o kontroli atomske energije, a to je dalje dovelo do pogoršanja međunarodnih odnosa. Nespremnost Amerike da se podele atomske tajne i sovjetska duboka sumnjičavost, nisu mogle obezbediti zajedničku borbu tokom Drugog svetskog rata, saveznici nisu imali dovoljno međusobnog poverenja. Zbog toga je bilo teško očekivati da bi oni, sada, u vreme pogoršanih međunarodnih odnosa i hladnog rata, mogli približiti svoje stavove oko tako važnog pitanja kakvo je - atomsko oružje. Bilo je to vreme kada je Amerika tražila pravo mesto za atomsku bombu u svojoj vojnoj strategiji. S druge strane, Sovjetski Savez je ubrzao napore da napravi atomsku bombu.

KONTROLA

AMERIČKI mediji su 1946. godine snažno podržali međunarodni plan kontrole korišćenja i razvoja nuklearne energije. To je isticano kao primer američke spremnosti za međunarodnu saradnju. Naravno, američka namera je bila sasvim drugačija: da ona čini međunarodnu „vlast“ koja će pod zastavom UN u slučaju zloupotrebe od neke neposlušne zemlje delovati kao međunarodni policajac.

Srećna nova 1957.
4. novembar 2007

NOVONASTALA realnost koja potvrđuje da i Rusi imaju atomsku bombu donekle je izmenila američku vojnu strategiju koja je sada ispitivala mogućnost primene nuklearnog oružja kao instrumenta praktične politike u slučaju preventivnog napada na Sovjetski Savez. U američkim vojnim planovima bilo je naglašeno da je Sovjetski Savez glavni neprijatelj i da će u novom ratu Sovjeti nastojati zaposesti Bliski istok i njegova naftna bogatstva i narušiti vitalne komunikacije saveznika.
Američka ratna doktrina se menjala, a glavna strategija bila je usmerena prema zaustavljanju i uništenju neprijatelja koga su na Zapadu označili kao - Sovjetski Savez. Kada je SSSR krajem 1949. godine raspolagao atomskom bombom, Amerikanci su napravili novi ratni plan - "Dropšot", prema kome je sukob sa Sovjetima neizbežan, a da se američke vojne snage, podržane saveznicima, moraju dugotrajno pripremati za budući rat u kome će ostvariti pobedu. Naglasak je stavljen na jačanju nuklearnih potencijala, te da se i ubuduće osigura američka prednost u arsenalu atomskog oružja. Plan je predviđao da se odnos 10:1 u korist Amerike održi. Planom "Dropšot" označen je, čak, i dan napada na Sovjetski Savez i njegove saveznike. Početak ratnog sukoba trebalo je da bude 1. januara 1957. godine i do tada je trebalo izvršiti mnoge pripreme.
U TOM sedmogodišnjem periodu priprema za nuklearni rat dogodiće se mnogo toga značajnog, a na sreću do rata neće doći. Iako je taj rat trebalo da se dogodi pre 50 godina, već tada su dve nuklearne zemlje, SAD i Sovjetski Savez, bile toliko moćne da bi se taj sukob pretvorio u svetsku katastrofu. To je, verovatno, bio glavni razlog što do rata nije došlo. On bi, u svakom slučaju, bio besmislen i u njemu bi jednako krvarila i Amerika, koja se osećala superiorno. Realnost je bila sasvim drugačija, jer je Sovjetski Savez već bio dobro razvio svoje raketne sisteme kojima je mogao protivniku zadati smrtni udarac. Vođeni tim saznanjem Amerikanci su odustali od besmislenih planova.
Moglo bi se reći da je između političke i vojne komponente Vašingtona vladala konfuzija. Suviše je precenjivana moć, a potcenjivan protivnik. Verovali su da će im nova superbomba (hidrogenska bomba) doneti nedostižnu prednost, ali su se i tu prevarili, jer su godinu dana posle njih Sovjeti imali isto to oružje. Nuklearna i termonuklearna bomba predstavljale su velike novine i u toj novonastaloj situaciji nisu se najbolje snalazili ni Truman, ni Staljin. Dok je prvi (pogrešno) smatrao da je tim novim oružjem postao apsolutni gospodar sveta, drugi je živeo u svojoj strategiji, koju je postavio krajem 1942. godine kada je Crvena armija krenula u veliku ofanzivu na Istočnom frontu.
I pored velike moći SAD nisu bile u stanju da povežu političke i vojnostrategijske zahteve. Da bi ostvarili velike političke ciljeve, Amerikancima su bile potrebne velike vojne snage. Demobilisana američka armija (kopnene i vazduhoplovne snage, te mornarica) po svojoj brojnosti bila je daleko iza sovjetske. Superbombarderi B-92 postali su prespori za prenošenje atomskog oružja, dok je, s druge strane, Sovjetski Savez ubrzano radio na protivvazdušnoj odbrani i stvaranju brzih lovačkih aviona. To je, naravno, otežavalo američko delovanje. U to vreme, američke vazdušne baze nalazile su se jedino na teritoriji Velike Britanije, pa je prenošenje atomskog oružja bilo moguće ostvariti samo sa tog prostora. Prva linija sovjetske odbrane nalazila se u istočnoj Evropi.
Američki vojni i civilni planeri izradili su dokument pod radnim naslovom NSC-68. Taj dokument američke spoljne politike naznačio je da je Sovjetski Savez glavni američki protivnik i da sa njim ne može biti nikakvog sporazumevanja. Bilo je, takođe, jasno da Amerika želi da svoj autoritet nametne celom svetu. Naravno, obe ove naznake bile su pogrešne.
Autori pomenutog dokumenta analizirali su mogućnosti američkog ponašanja i predvideli moguće akcije. Tako je treća varijanta akcije predviđala preventivni rat protiv SSSR. Prethodno je Sovjetima trebalo postaviti ultimatum koji oni ne bi prihvatili, pa bi se tako našao formalni povod za preventivni rat.
Ovo je zahtevalo iznenadni atomski udar. Amerikanci su shvatili da bi i u slučaju značajnog razaranja na širem prostoru Sovjetskog Saveza, Crvena armija vrlo brzo prodrla u zapadnu Evropu, te su ideju o preventivnom ratu napustili kao nedelotvornu i teško ostvarivu.
Američki predsednik Truman u aprilu 1950. odlučio je da prihvati četvrtu varijantu iz dokumenta NSC-68, koja je predviđala stalno jačanje vojnih snaga koje bi postale glavno sredstvo zastrašivanja. Politika zastrašivanja pratiće svet tokom celog hladnog rata i danas. Sećajući se tih dana i događaja, Trumanov savetnik Čarls Morfi je mnogo godina kasnije pisao: "Kada sam pročitao taj dokument, toliko sam se uplašio da sutradan nisam došao na posao!" Američka vojna strategija zahtevala je velika sredstva koja je trebalo izdvojiti. Za veliko izdvajanje novca iz budžeta valjalo je naći opravdanje pred američkom javnošću.
TADA je (1950) izbio rat u Koreji. Amerikanci su ubrzano krenuli u naoružavanje, jačanje svojih kopnenih, pomorskih i vazduhoplovnih snaga. Ubrzo je njihova avijacija narasla na 1.400 bombardera B-47, koji su bili sposobni da nose atomsko oružje stacionirano u bazama u Evropi i Severnoj Africi. Već sledeće godine okrenut je američki raketni program čime će trka u naoružanju dobiti novi dramatičan zaplet. Korejski rat došao je Amerikancima kao "kec na jedanaest" kada se stvorila atmosfera u zemlji za velika ulaganja u razvoj oružja i tehnike. Američki visoki vojni funkcioneri su kasnije isticali da ne bi bilo takvih ostvarenja na području naoružanja da Rusi nisu napravili takvu grešku kao što je bio napad na Južnu Koreju.
U jeku korejskog rata, u Americi su (1952) održani predsednički izbori. Novi gazda Bele kuće bio je general Dvajt Ajzenhauer, istaknuti vojnik u Drugom svetskom ratu, komandant savezničkih snaga koje su se 1944. godine iskrcale u Normandiji.
Ajzenhauer je zatekao šest strategija, po dve u svakom rodu vojske, što je odnosilo dodatna velika sredstva. Politički okvir nove politike dobiće naziv "Oslobođenje", a Ajzenhauer je već u svom prvom govoru pozvao na uništenje sovjetskih snaga u Evropi i na ujedinjenje Koreje.
(Nastaviće se)