Na Berlinskom kongresu održanom 1878. (sazvanom radi revizije Sanstefanskog sporazuma), odlučeno je između ostalog, petom tačkom sporazuma, da Austro-Ugarska ima pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu na trideset godina. Teritorije su formalno i dalje bile pod turskom vlašću ali pod očiglednom kontrolom Austro-Ugarske. Za razliku od Bosne i Hercegovine, Srbiji i Crnoj Gori su na Kongresu potvrđene nezavisnosti što je doprinelo ogorčenju srpskog stanovništva u Bosni. Kasnije, razvojem situacije van Bosne, počeće da se javljaju nacionalno-revolucionarna udruženja mladih. Srbija je nakon teških oslobodilačkih ratova, tražila oslonac u nekoj od velikih sila, na samom Berlinskom kongresu budući da nije imala pravo da učestvuje u donošenju odluka, bila je primorana da nekako na svoju stranu privoli nekog od predstavnika velikih sila. To je uspela da učini sa austro-ugarskim predstavnikom - u zamenu za zastupanje njenih interesa u cilju dobijanja nezavisnosti, Srbija je Austro-Ugarskoj obećala Novopazarski sandžak, potpisivanje trgovinskog ugovora i izgradnju železnice kroz svoju zemlju. Time je Austro-Ugarska postigla da se Srbija ne spoji sa Crnom Gorom i tako je spreči u njenom prodoru na Istok (što je bio tajni i dugogodišnji plan Nemačke i Austro-Ugarske, tj. njihov cilj je bio izlazak na Sredozemlje i kontrolisanje strateški ključnih mesta: Soluna, Bosfora i Dardanela); takođe, trgovinskim ugovorom bi se Srbija i ekonomski potčinila Monarhiji, a izgradnja železnice je značila da Srbija praktično iz svog budžeta gradi železnicu koju će Monarhija moći da koristi kao svoju. Plan Srbije je uspeo iako je za njega podnela ogromne žrtve - dobila je međunarodno priznatu nezavisnost. U cilju da se obezbede ranije dogovorene naknade Austro-Ugarskoj, 1881. godine, srpski ministar spoljnih poslova, Milutin Garašanin, i ministar finansija, Čedomilj Mijatović, na odobrenje kneza Milana Obrenovića potpisali su Tajnu konvenciju po kojoj osim ranije dogovorenih stavki, Srbija nije smela da, bez prethodne saglasnosti Monarhije, sklapa bilo kakve ugovore sa drugim državama. Za uzvrat, car Franc Jozef je podržao krunisanje Milana Obrenovića za kralja 6. marta 1882. godine. Ovo je značilo krajnju potčinjenost Srbije Austro-Ugarskoj. Međutim, događaji na unutrašnjem planu u Srbiji dovode do velike oficirske zavere na Kralja Aleksandra Obrenovića i njegovu kraljicu, Dragu Mašin, Majski prevrat. Ovo je dovelo do drastične promene u spoljno-političkoj orijentaciji. Naime, dolaskom Karađorđevića na vlast, preovladala je pro-ruska struja za razliku od pro-austrijske kojoj su pripadali Obrenovići. Samim tim, počinje udaljavanje od Austro-Ugarske, veće oslanjanje na Rusiju, Srbija teži da zaključi ugovor o snabdevanjeu oružjem sa Francuskom, i trgovinski ugovor sa Bugarskom i Crnom Gorom. Sa Bugarskom je sklopljen ugovor 1905. godine što je značilo kršenje Tajne konvencije. To je značilo samo jedno: Austro-Ugarska je zatvorila svoje granice za razmenu bilo kakve robe sa Srbijom, otpočeo je Carinski rat 1906.-1911. godine. Srbija je neočekivano našla izlaz iz prividne krize, železnicom je počela da trguje sa Bugarskom i Grčkom, a plovidbom preko Dunava, razvila je i trgovinu sa Nemačkom, Velikom Britanijom i Holandijom. Sasvim neočekivano za situaciju, srpska privreda i trgovina počela je da se razvija brže nego pod uticajem Monarhije. Videvši da ne uspeva u svojim ciljevima, da se Srbija sve više osamostaljuje umesto da propada i da će uskoro predstavljati veću pretnju, tim pre što propagira ujedinjenje svih južnoslovenskih naroda u jednu državu pod njenim vođstvom. Ta panslovenska ideja je pretila da Monarhiju ostavi bez velikog dela teritorije budući da je obuhvatala Slovence, Hrvate i Bosnu i Hercegovinu. Tako je Monarhija, kao veliki udarac srpskim idejama o velikoj državi i oslobođenju braće, tačno po isteku trideset godina od Berlinskog kongresa, 1908. godine anektirala Bosnu i Hercegovinu.

Aneksiona kriza

Bosna i Hercegovina je posle Berlinskog kongresa zvanično bila turska teritorija kao i Novopazarski sandžak. Međutim okupacija tih teritorija od strane Monarhije značila je njihovo kontrolisanje - Monarhija je zavela svoj režim zvanično kontrolišući samo finansije (što u stvari znači celokupnu kontrolu države). Opet, vraćajući se malo unazad i na druge prostore vidimo kako je sudbina jedne države zavisila isključivo od drugih, pa čak i od njihovih unutrašnjih prilika. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, Tursko carstvo je predstavljalo „bolesnika na Bosforu“. Ono je još uvek počivalo na feudalnom sistemu, za razliku od kapitalističkih država Evrope (Engleska, Francuska, Nemačka, Austro-Ugarska). Ono je kaskalo za ostatkom Evrope i bivalo sve slabije, tim pre što su ga cepali unutrašnji pokreti i ratovi za oslobođenje naroda koji su u njemu bili potčinjeni. Budući da je zauzimalo strateški najvažnija mesta u Evropi, sve velike sile su vrebale svaku priliku da se pokaže mala slabost i da se oduzme neki deo teritorije. Do 1912. godine, Turska je u Evropi zadržala Albaniju, Novopazarski sandžak, Kosovo, Makedoniju i deo Grčke. Austro-Ugarska monarhija je 1908. objavila aneksiju Bosne i Hercegovine, tj. njeno kompletno pripajanje teritoriji Austro-Ugarske kao dela jedne suverene države. To je izazvalo burne reakcije, pogotovo u Srbiji kojoj su tako, kako smo videli, osujećeni planovi za formiranje velike i jake južnoslovenske države. Celokupna situacija je zamalo tad dovela do rata, Srbija je mobilisala vojsku, Rusija intervenisala kod Nemačke i velikih sila, Crna Gora se stavljala u službu Srbije. Kriza je okončana 31. marta 1909. godine kada su Srbija i Rusija pod pretnjom ratom primorane da potpišu izjavu da im aneksija ne smeta (Rusija je potpisala 30. marta, a Srbija narednog dana jer nije mogla da ide u rat bez Rusije). Turska je bila potkupljena odmah posle aneksije tako da je sav otpor na silu eliminisan. Međutim, u Bosni sa druge strane kao i u Srbiji počinju da niču nacionalno-revolucionarne organizacije, otvorene svim sredstvima borbe, pogotovo atentatima. Jedna takva organizacija je Mlada Bosna koja je radila zahvaljujući podršci dveju organizacija iz Srbije, prvo Narodne odbrane, a potom, od 1911. godine organizacije Ujedinjenje ili smrt, poznatije kao Crna ruka.