između poznatog i nepoznatog,
spoznatljivog i nespoznatljivog,
značenja i besmislenosti,
određenosti i pometenosti,
ushićenosti i utučenosti,
razuma i ludila,
radosti i očaja,
odolevanja i iskušenja,
dobra i zla,
svetlosti i senke,
življenja i umiranja,
sigurnosti i užasa,
mahnitosti i kontrole,
ekstaze i ništavila,
ljubavi i njenog gubitka,
ljubavi i njene odsutnosti,
između...

Spisak je beskonačan.


Svet u kome živimo nastao je kao igra suprotnosti. Ove suprotnosti ne treba doživljavati u smislu neprijateljstva. One se nadopunjuju, podržavaju jedna drugu – jedna bez druge ne mogu da postoje same za sebe. Iako su u večnoj opoziciji one su duboko povezane i međuzavisne. Ta opozicija uzrokuje napetost i određenu energiju koja im produžuje trajanje.

Kod Indijaca postojanje se deli na dve oblasti. "Ovo" je sve ono što je jasno, racionalno, vidljivo, sve ono što je na površini, a "To" je sve ono neobjašnjivo i nedodirljivo. Satya je sankritska rec za Istinu koja se sastoji od dve reči sat i tat. Sat se može prevesti kao "Ovo", a tat kao "To" (ili "Ono"), što znaci "Ovo" + "Ono"= Istina.

"Ovo" je sve ono što je razumljivo, pojmljivo, materijalni i spoljašnji svet kome pripadamo - sve što se može videti. Ono, pak, što se ne može videti, što je neobuhvatljivo a ipak prisutno, predstavlja "To" koje pripada unutrašnjem svetu, svemu onome što je skriveno i nesaznajno. Pojednostavljeno, "Ovo" se može poistovetiti sa naukom dok je "To" više interes religije. Zbog toga su ove dve oblasti razdvojene, ali između njih ne postoji razmak, već tamo gde prestaje nauka počinje religija, ali ni tu granice nisu striktno definisane (primer svetla i tame).

"To" počinje baš tamo gde počinje da se gubi "Ovo". "Ovo" je blizu, a "To" je daleko. Na osnovu toga "Ovo" je saznajno kroz čula, kroz intelekt i kroz um a "To" govori da ono sto je neznano ostaje to i dalje. Mi ga uglavnom osećamo ali ga rečima ne možemo iskazati. Na neki način "To" je deo nas iako nikada ne možemo reći da predstavlja naše znanje i iskustvo jer bi u suprotnom to znacilo da smo se poistovetili sa "To"...

Definisati i odrediti se može samo ono sto smo potpuno spoznali. Tek se onda može reći "Ovo je ovo". Ali "To" uvek ostaje nedefinisano tako da se do potpune spoznaje ne može doci. "To" može biti saznavanje, ali nikada znanje i treba upamtiti ovu razliku. Jer, saznavanje je proces koji traje i raste. Znanje je nešto definitivno, konačno, tačka gde se zaustavljamo, gde nema više rasta dok saznavanje označava postojanje slično rečnom toku. Kada imenujemo određeno iskustvo - etiketiramo ga, onda ono postaje znanje. Ali ta reč predstavlja ograničenje. Zbog toga indijska mudrost jednostavno kaže da "To" u suštini nije reč već samo pokazatelj nečega.

U zavisnosti od nivoa svesti na kome se nalazimo"Ovo" može biti najdalja, a "To" - najbliža stvar na svetu. Ali i obrnuto, zavisi. Jer, ako nismo u stanju da vidimo središte u kome se nalazimo, onda "Ovo" može biti preblizu a "To" predaleko. Zbog toga nauka i predstavlja strahovito dugo putovanje; retki su oni naučnici koji su uspeli da osete i da se približe tajanstvenoj iskri Univerzuma. S druge strane religija kaže da nema putovanja i da svako od nas može postati "To" bez da se ikada igde uputi. Ako prevaziđemo "Ovo" naći cemo se u "Onom", jer je "To" iznad svega i predstavlja misteriju, budući da je "To" oblast u kojoj ne funkcionišu naše uobičajene kategorije mišljenja. Ukoliko nastavimo da se koristimo samo njima kretaćemo se stalno u krug ali centar kome treba da težimo se nalazi u središtu kruga a ne na periferiji i zbog toga ga ne možemo dosegnuti.

Dakle, logičke kategorije su cirkularne i sve ono što je uključeno u premise postaje očigledno i jasno ali i pored toga Istina je ipak daleko. Iako je logika neophodna, koristeći se samo njome je nemoguće doživeti novo iskustvo. Zaključak je uvek tu negde ali do misterije se ne može dopreti logičkim zaključivanjem jer logika se zasniva na čvrstim, isključujućim, crno-belim DA-NE, podelama a stvarnost nije ništa drugo nego fluid.

Ne treba zameriti "kolegama" astronomima i fizičarima koji bi da čitav Univerzum prigrabe samo za sebe. Navikli su se na privilegiju da se upravo njima (kao retko kome) "gleda kroz prste" budući da se gotovo celokupna astronomija zasniva na posmatranjima i hipotezama (čitajte "nebulozama"). Mogu da zamislim to bolno osećanje nemoći "tapkanja u mraku" (koje je bilo presudno kod moje odluke da se posvetim Astrologiji a ne astronomiji iako ona i dalje ostaje moja velika ljubav), karakteristično za ovu nauku u kojoj se revolucionarna otkrića ne događaju "preko noći" zbog ograničene moći delovanja astronoma, već po prirodi stvari i metodologije koju koriste.

Od momenta kada je Newtonu «jabuka pala na glavu» svako od nas zna da dva tela u prostoru privlači sila koja je direktno proporcionalna njihovoj masi i obrnuto proporcionalna kvadratu udaljenosti između njih.
A zašto? Zbog čega se dva tela međusobno privlače? Zbog čega uopšte postoji sila privlačnosti? Od čega se ona sastoji? Odgovor je: NE ZNAMO. Newtonova matematička formula jednostavno opisuje fenomen, ali zbog čega uopšte postoji taj fenomen – moramo priznati da ne znamo. U eri visoke tehnologije, činjenica je da ne razumemo šta je to što naša stopala drži čvrsto na zemlji.

Da je ovo neko objavio pre pedesetak godina verovatno bi ga proglasili ludim:

"Prilikom pokušaja objedinjenja gravitacije i kvantne mehanike neophodno je uvesti zamisao o imaginarnom vremenu. Imaginarno vreme se ne razlikuje od pravaca u prostoru. Ako neko ide na sever, onda se jednostavno može okrenuti i uputiti ka jugu; isto tako, ako neko može da ide napred u imaginarnom vremenu, trebalo bi da bude kadar da se okrene i vrati natrag. Ovo znači da ne bi bilo neke bitnije razlike između smera "napred" i smera "nazad" u imaginarnom vremenu. Sa druge strane, ukoliko se razmotri "stvarno vreme", postoji ogromna razlika između smera "napred" i smera "nazad", kao što to svi dobro znamo. Odakle proističe ta razlika između prošlosti i budućnosti? Zašto se sećamo prošlosti, ali ne i budućnosti? Zakoni prirode ne prave razliku između prošlosti i budućnosti.

Godine 1984. iznenada je oživljeno zanimanje za strune. U teorijama struna takođe se javljaju beskonačnosti, ali se one suočavaju sa velikom poteškoćom: kako izgleda, one su koherentne jedino pod uslovom da prostor-vreme ima ili deset ili dvadeset šest dimenzija, umesto uobičajenih četiri! Razume se, dodatne dimenzije prostor-vremena predstavljaju opšte mesto u naučnoj fantastici; štaviše, one su tu gotovo nužnost. Zašto ne zapažamo sve ove dodatne dimenzije, ako one uistinu postoje? Zašto vidimo jedino tri prostorne i jednu vremensku dimenziju?"...
Stephen Hawking

Zašto se Astrologija ne bi bavila tim imaginarnim vremenom ako eto i nauka dopušta da ono postoji? Da li se ono baš uvek sudara sa "stvarnim vremenom"? I odnosi li se to na sve navedene dimenzije?

U "imaginarnom" Univerzumu kakvim se danas bave astronomi i fizičari izgleda ima mesta za svakojake njihove fantazije, osim za - Astrologiju.

Izgleda da ni sa ostatkom onoga što se danas zove nauka nismo daleko dogurali. Možda istinu znaju matematičari? U školi su nas naučili jednoj velikoj istini – da se dve paralelne prave nikada ne seku u prostoru. Ali, šta ako se dve paralelne linije negde ipak seku?! Na toj pretpostavci je nemački matematičar Bernhard Riemann iz druge polovine devetnaestog veka zasnovao jednu potpuno drugačiju geometriju. Možda vam ovo izgleda samo kao obična intelektualna vežba ili dobar vic, međutim mnogi od vas sigurno ne znaju da je dobar deo Einstenovog rada, uključujući i kasnija istraživanja koja su dovela do nastanka atomske bombe – a znamo da ona zaista funkcioniše preko teorije relativiteta – zasnovan ne na Euklidovoj, već na Riemannovoj geometriji.

Šta je sa psihologijom? Mnogi je danas porede sa alhemijom. U vreme procvata alhemije spoznaja o svetu je počivala na uverenju da osnovu svega postojećeg čine četiri elementa: zemlja, vazduh, vatra i voda. U međuvremenu je postavljen periodni sistem hemijskih elemenata i otkriveno je više od stotinu novih elemenata… Ali psihologija kao da se još uvek nalazi u mračnom dobu alhemije. Na primer, pokret za oslobođenje žena zasnovan je na pretpostavci da razlike i sličnosti između muškarca i žene nemaju veze sa anatomijom. Koliko je kulturnih i socijalnih, a koliko bioloških sličnosti? Ne znamo? I eto, na početku novog milenijuma dobro znamo kako se nizom atomskih eksplozija može uništiti planeta, ali i dalje ne znamo mnogo o problemu seksualnosti.

Kažete medicina? To je moja omiljena tema. Često volim da kažem da kada bi sva medicinska nauka bila bačena u vodu bilo bi to bolje za čoveka ali isto toliko loše za ribe. Mala šala naravno, ali činjenica je da postoji duga lista neizlečivih bolesti pred kojima je današnja medicina nemoćna. Primera ima bezbroj. Evo jednog.

Postoji dobro poznat i ispitan, ali i dosta redak oblik meningitisa, poznat kao meningokokni meningitis. Statistika kaže da ga dobija otprilike jedan od pedeset hiljada ljudi. Svaki lekar će vam reći da ovu bolest uzrokuje meningokokna bakterija. Smrtnost je visoka – oko 50% ljudi umire od ove bolesti a 25% preživelih ima trajno oštećenje mozga. Autopsijom izdvojena kultura pokazuje sasvim određenu bakteriju. Ali postoji jedan problem. Ako se uporede kulture uzoraka izvađenih iz usne duplje, ustanovićemo da više od 80%, recimo Amerikanaca, sadrži baš tu smrtonosnu bakteriju.
Kako se i zbog čega ta uvek prisutna bakterija pojavljuje kod 49,999 ljudi i ne izaziva nikakav zdravstveni problem, a sa druge strane, naizgled bez ikakvog razloga, napada mozak potpuno zdrave osobe izazivajući infekciju sa fatalnim posledicama?
Odgovor je: Ne znamo.

Mnogi smatraju da je pitanje postanka Vasione više stvar metafizike ili religije. Tu tvrdnju zasnivaju na tome da je Bog, budući da je svemoguć mogao da započne Vasionu na bilo koji način. Možda je to i zaista tako ali je samim tim i proces njenog daljeg razvitka mogao da načini potpuno proizvoljnim. Ipak, kako za sada stvari stoje on se izgleda radije odlučio na to da se Vasiona razvija na pravilan način, koji je podložan određenim zakonitostima. Zbog toga izgleda potpuno razložno i pretpostavka da postoje zakoni koji upravljaju njenim početkom.

Da bi mogla da se pomeri sa sadašnje "mrtve tačke" fizika prvo mora da ponudi objašnjenje šta je to svest. Na to ne može odgovoriti ni neurologija i psihologija. Ni one nisu odmakle dalje od jednostavnih električno-hemijskih sklopova i logičkih mehanizama složenih moždanih centara u toj potrazi. Ponašanje pojedinca ne možemo ni na koji način izvesti iz postojećih naučnih zakona i sve one stvari koje stoje izvan nauke: ljubav, vera, moral i nadahnuće pripadaju jednoj drugačijoj kategoriji nauke – zasad jedine koja se trudi da objedini suprotnosti - Astrologije.

Do dana današnjeg nije bilo moguće stvoriti neku naučnu disciplinu koja bi u sebi objedinila nauku i religiju, logiku i umetnost. Svaki oblik istraživanja predstavlja nauku. Svaki oblik prihvaćanja predstavlja verovanje. Istok je pokušao sa jednom alternativom – izabrao je religiju na štetu nauke. Zapad potpuno suprotno – izabrao je nauku a odbacio religiju. Ljudska egocentričnost je fundamentalno načelo zapadne kulture. Sada, po prvi put u istoriji ljudske svesnosti dolazimo do vrhunske tačke dileme - kako načiniti sintezu. Malo je ljudi tokom istorije bilo u stanju da pojmi ovu činjenicu. Tek je u nekoliko slučajeva ostvarena sinteza. Nekoliko ljudi je bilo i jedno i drugo: i nauka i religija, i poezija i logika. Ali, ta sinteza je bila tako suptilan sklad, i u prošlosti je to mogao ostvariti samo neki genije, recimo Mikelanđelo ili Gete.

Sasvim je logično i prihvatljivo da sve stvari imaju svoju suprotnost. Verovatno svesni tog aksioma, vodeći se idejom da nasuprot materije postoji antimaterija i da nasuprot vremenu postoji "anti-vreme", Albert Einstein i Stephen Hawking su pretpostavili da nasuprot gravitacije postoji jedna druga sila "antigravitacija", i da kao pandan vremenu postoji "imaginarno vreme" u kome prestaju da važe zakoni današnje fizike. Einstein je u suštini bio matematičar, fizičar, ali je ipak bio svestan i u dubokom odnosu sa tajanstvenim. Mikelanđelo nije bio samo izvrstan matematičar, već i veliki umetnik. Gete nije bio samo pesnik, nego i vrhunski logičar, redak mislilac…Oni na najbolji mogući način ruše opšte uvreženo mišljenje da je nauka po prirodi svoje materije sterilna i da vera u njoj ne igra neku naročitu ulogu. Teško da bi uopšte ostvarili takva dostignuća da nisu imali vere u to što rade. A takvim umovima koji su zadužili ovu planetu moramo da verujemo na reč, zar ne?

U kojoj meri Astrologija objedinjuje ove suprotnosti? Koliko je ona religija, koliko umetnost, koliko nauka? Sasvim je sigurno da ona utiče na naša verovanja, iako nije religija i da je interpretacija horoskopa pre svega rezultat astrologove subjektivnosti i njegovog umetničkog viđenja sveta, iako ne pripada ni jednoj stvaralačkoj umetničkoj grani. O naučnim metodama koje se koriste u Astrologiji je suvišno i govoriti. Dakle, odgovor se sam nameće: Astrologija je nešto između. Zahvaljujući tome Astrolozi imaju mnogo veću širinu delovanja.

Tragajući neprekidno za redom iza prividnog haosa Astrologija prva počinje da povezuje iskustva života sa uređenim modelom koje je pružalo nebo u pokretu i postavlja neka pravila i zakonitosti. Svaka planeta predstavlja energetski simbol za poseban niz želja, potreba i emocija, kuće horoskopa pokazuju okolnosti i situacije gde će se te potrebe izraziti, a aspekti između planeta predstavljaju načine na koje će se svi oni povezati.

Kretanje je život. I što je pokret suptilniji, život je bogatiji. Nasuprot opšteprihvaćenom stavu kako je Univerzum nedovršen, nesavršen, mišljenja sam da je on upravo suprotno od toga, savršeno izbalansiran i skrojen po meri čoveka.

Samo po sebi ovo stanovište nije strano ni biblijskoj ideji da je Bog stvorio sve stvari u našu korist. I veliki prosvetiteljski mislioci iz osamnaestog veka su tvrdili da je čovek mera svih stvari. Upravo Astrologija polazi od pretpostavke da je čovek centar svemira i njenog istraživanja.

Za mene je Astrologija sve ono što nas okružuje i nalazi se u nama samima - nauka o Životu i Prirodi. Zato je uvek pišem sa početnim velikim slovom. Koliko mi je poznato niko nije postavio granice definicijama njenog delovanja. Samim tim bi i mi astrolozi trebali da se trudimo da te granice pomerimo što dalje.

Predmet Astrologije nisu samo materija i energija koje su prvenstveno oblast izučavanja nauke. Tek se viši filozofski princip može na odgovarajući način baviti vrhovnim silama stvaranja koje čine naš svet i njegovo okruženje u Svemiru. Potrebno nam je da prepoznamo hijerarhiju znanja unutar same Astrologije. Iako je stara nekoliko hiljada godina, definicija Astrologije je još uvek otvorena. Ona se između ostalog bavi višim nivoima svesti i dimenzijama iskustva koja su daleko iznad razumevanja ljudske logike. Iza simbola i drevnog jezika tradicionalne Astrologije leži veliko područje potencijalne mudrosti i dubljeg razumevanja samih zakona života.

Svi smo stvoreni od zvezdane prašine. U našem kraju je naš početak.


Astrologija = Astro + Logos = Nauka o Zvezdama iz čijeg je umirućeg daha stvoren čovek i sve što nas okružuje

izvor