Аспергеров синдром (АС) један је од облика аутизма због којег се деца што од њега пате неретко делују као мали научници. За поремећаје из спектра аутизма, истакнуте групе неуролошких стања, својствене су умањене језичке и комуникацијске способности, уз понављајуће или ограничавајуће узорке понашања и размишљања.

Осим Аспергеровог синдрома, облици аутизма су класични аутизам, Реттов синдром, дечји дисинтегративни поремећај и первазивни поремаћај у развоју. Основна разлика између Аспергеровог синдрома и класичног аутизма јест да деца које од њега пате обично задржавају своје ране језичне вештине.

Најистакнутији синдром АС-а је дететово опсесивно занимање за поједини предмет или тему, до те мере да оно искључује све друго. Дакле, дете с АС-ом ће желети да  зна баш све о својој интересној сфери и њихови разговори бити ће искључиво о њој. Због своје се стручности при изражавању, високог ниво вокабулара и формалних узорака говора, деца с АС-ом чине попут малих професора.

Други су симптоми Аспергеровог синдрома понављајуће рутине или ритуали, особитости у говору и језику, друштвено и емоционално неприкладно понашање те немогућност успешне интеракцијом с вршњацима. Ту су и проблеми с невербалном комуникацијом, неспретни и некоординисани моторички покрети.

Деца с АС-ом постају изолована због својих слабих социјалних вештина и уског подручја интереса. Она неретко прилазе људима, али нормалан разговор учине немогућим својим неприкладним и ексцентричним понашањем, или непрекидним инсистирањем на разговору о свом једином интересу.
 
Таква деца често касне у свладавању многих моторичких вештина као на пример вожња бицикла или игра лоптом. Често су видљиво лоше координисана с гегавим, или пак скакутавим ходом.

Идеална терапија за усамљене мудрице је она која обухвата три главна симптома, а то су лоше комуникацијске вештине, опсесивне или понављајуће рутине и физичка неспретност. Не постоји једноставни 'пакет третмана' за сву децу с АС-ом, али већина се стручњака слаже да је правовремена интервенција најбољи лек.

Ефикасност програм лечења надограђује дететове интересе, учи га задацима у виду низова једноставних корака, активно усмерава дететову пажњу на сложене активности и редовно оснажује понашање. То могу бити тренинг друштвених вештина, терапија когнитивног понашања, лекови за постојећа стања и друге мере.

Уз делотворан третман, деца с Аспергеровим синдромом могу се научити носити са својим тешкоћама, али и даље им друштвене ситуације и личне везе могу представљати изазов. Одрасле особе с АС-ом могу успешно обављати опште  послове, мада им је неретко потребна помоћ и морална подршка за самосталан живот.

  Појам аутизам лаици неретко користе како би описали особу слепу за друштвена збивања. Aутизам се сматра видом разумске слепоће, а деца с аутизмом описују се као деца која живе под стакленим звоном, симболом њихове отуђености од социјалне околине. Неретко се истиче њихова генијалност у памћењу и баратању бројкама и подацима, просторној оријентацији, музици и ликовном изразу, али због проблема у понашању они су за друштво тешко прихватљиве особе.
 Ни родитељи нису поштеђени неразумевања, од неправедног етикетирања да су елитисти који не желе да им дете добије дијагнозу менталне ретардације и психозе, па све до сумње у њихов однос према детету, премда је теорија о "хладној мајци" као поводу за појаву аутизма пре неколико десетина година научно оповргнута. Те су предрасуде и заблуде пре свега резултат незнања.
  Последњих је година учињен велики напредак у схватању аутизма и креирању метода рехабилитацијске помоћи. Избегнута је реч о лечењу аутизма јер ниједан вид лечења лековима и психотерапијом није научно оправдао своју делотворност, а како је реч о врло сложеним неуроразвојним поремећајима с разноликом узрочном позадином, засад је нереално очекивати чудотворан лек од којег ће таква деца "оздравити". Нужно је то отворено рећи родитељима који годинама трагају за начином излечења, губећи драгоцено веме за рану интервенцију, новац, властито здравље, а каткад и породичну целовитост. У појединим земљама ризична деца за аутизам препознају се у добу од шест месеци до године дана живота и одмах укључују у рани третман, а дијагноза се поставља већ око годину и по старости детета.

Дисхармонија развојних подручја
 
Под појмом аутизам подразумева се низ сличних, али и различитих клиничких слика с превладавајућим симптомима поремећаја социјалне интеракције и комуникације, језика, говора и маште, сензорних одговора, понављајућих стереотипних радњи и посебних вјештина, и то у различитом интензитету - од слабих до наглашених симптома. Интелектуално функционисање није дијагностички критеријум, али је критеријум очитости симптома у раном детињству, обично након краћег раздобља наизглед нормална развоја. Опште је облежје тих поремећаја дисхармоничан развој с квалитативним и квантитативним одступањима на појединим развојним подручјима. Како је те поремећаје описала психијатрија, неретко  се погрешно сматрају психијатријском доменом. Истина је да су због неуролошке осетљивости, ограничења у разумевању света, комуникацијских тешкоћа и тешкоћа у формирању личности изузетно подложни развоју емоционалних поремећаја, поремећаја у понашању, а каткад и душевних болести. Њих треба разликовати од основног поремећаја те предузети одговарајуће мере превенције за очување менталног здравља тих особа.

У поремећаје из аутистичног спектра или первазивне развојне поремећаје (ПДД) тренутно убрајамо аутистични поремећај (Каннеров синдром), Аспергер синдром, Ретт синдром, дезинтегративни поремећај у детињству (Хеллерова психоза) и атипични аутизам или неодређени первазивни развојни поремећај.

Аутистични поремећај најпознатији је представник тих поремећаја, премда се Аспергеров синдром и неодређени ПДД чешће појављују. Особе с аутистичним поремећајем имају знатних тешкоће у вербалној и невербалној комуникацији, 50 посто њих нема функционалну комуникацију, а 70-80 посто има и прилично снижено интелектуално функционисање. Може се још рећи да су боље у невербалним вештинама неголи у вербалним. На плану социјалног функционирања постоји разноликост од осамљивања и социјалне пасивности до посебног, али активнога односа и ригиднога социјалног понашања. Особе с Аспергеровим синдромом наизглед немају знатних тешкоћа у комуникацији и немају битно снижено интелектуално функционирање, али су за разлику од оних с аутистичним поремећајем слабије у невербалним вјештинама. Аспергеров синдром и аутистични поремећај четири до пет пута чешће погађају дечаке. Трећина њих има епилепсију са специфичном добном појавношћу у пубертету или раној адолесценцији. Код Ретт синдрома напади почињу већ у раном детињству, а регресивни је стадијум између прве и четврте године живота. Јавља се искључиво код девојчица, а манифестује  се и знатним моторичким пропадањем те специфичним губљењем усвојених вештина шаке. Дезинтегративни поремећај у детињству карактерише регресивни стадијум пре десете године живота, најмање на два подручја развоја.

   Много је терапијских поступака и едукацијских стратегија које се данас примјењују у третману тих особа, а најефикаснији су се показали свеобухватни програми рехабилитацијских стратегија познати као TEACCH стратегије развијене у Северној Каролини (третман и едукација деце и особа с аутизмом и сродним комуникацијским поремећајима) и Daily life терапија (Јапан). Захваљујући тим програмима 95 посто особа с аутизмом остаје живети у заједници, а све је више оних који се реално запошљавају и воде релативно независан живот уз подршку специјализованих служби. Но, како би им се помогло да остваре одговарајући квалитет живота, најпре морају бити препознати.