Sta ti pricas bre? Pa znas ti kad su se posektasili? Citav milenijum posle Hrista (1042-e)
A razlog je bio jedan jedini: lova.
Prvo se drzale Vizantija i Rim, pa su posle pocele da se rasparcavaju, dok se nisu skroz izdelili. Prvp Pravoslavci, pa posle Katolici, kad su poceli: Protestanti, Luterani, Husovci,
Od podele u XI-om stolecu sve je politika. Dok su Muslimani samom pojavom Kurana, postali politicari i drzavotvorci. Ratnici za Dzihad.

Нема раскола само у Српској Цркви

Кина ''искулирала'' Ватикан и именовала бискупа

Кинеска државна Католичка црква именовала је у суботу, први пут од 2006. године, новог бискупа кога није одобрио римокатолички поглавар Бенедикт XВИ.

Именовање новог бискупа Гуо Ђинкаија у граду Ченгдеу на североистоку земље обављено је уз јаке мере безбедности, а церемонији је присуствовало више стотина људи, укључујући функционере владе.   
Процењује се да у Кини има око 10 милиона католика, од којих већина припада Патриотској кинеској Католичкој цркви, док неколико милиона људи припада Католичкој цркви која признаје само ауторитет папе у именовању нових бискупа.   
Новоименовани бискуп је заменик поглавара Патриотске кинеске Католичке цркве, те његово именовање представља "очигледан шамар" Ватикану, пише ББЦ. 
Кина и Ватикан немају дипломатске односе од 1950-их, кад је Пекинг протерао све стране свештенике, али су Света столица и кинеска државна црква од тада постигли компромис о постављању нових бискупа, те су последњих неколико година имена већине нових кинеских бискупа најпре достављана Риму на одобрење.   
Ватикан је раније ове недеље упозорио да би сваки покушај Пекинга да присили кинеске католичке бискупе лојалне папи да присуствују церемонији у Ченгдеу представљао тешко кршење верске слободе и савести, и нанео штету односима Ватикана и Кине.   
Међутим, британска медијска кућа известила је да је данашњој церемонији присуствовало осам бискупа оданих Ватикану.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/98297/Kina-iskulirala-Vatikan-i-imenovala-biskupa

Kina može da kupi papu sve sa balkonom, a papa ne može da kupi kinu 

Ima jedna dobra fora u vezi Pape i Staljina. Kazu da su Staljina stalno upozoravali na opasnost od Vatikana itd itd. Dok coveku nije dosadilo, i naredio da na sledecoj sednici mu donesu tacan izvestaj: koliko taj Papa ima divizija?
A protestovao protiv buljasa ili protiv Pape isto ti se hvata. To je politcka kategorija.

Ето,лепо! Ко је желео да живи у ''историјиском времену''? Жеља му се испунила.
Значи таква је Воља Божија.
 
Не знам само како Србији (у којој Срби чине мањину) ауторитет може да има Федералистичка ''Црква'',ЈНА и асистент правног факултета,страни стипендијиста и пројетовани националиста(који никада није ни хапшен). Какви  ''ауторитети'' такви и бивши Срби !
РАСКОЛ (гр. σχισμα, лат. schisma - раскол, одвајање, цепање, дељење, шизма): стање канонског одвајања и прекида литургијске заједнице између Римског и Цариградског престола изазвано булом искључења коју кардинал Хумберт, у име папе Лава IX (умрлог три месеца раније), полаже 16. јула 1054. године на престо Свете Софије против патријарха Михаила Керуларија. Васељенски патријарх због тога искључује папску делегацију присутну у Цариграду. Иако је у строгом смислу анатема из 1054. године само лично искључење које се непосредно тиче двају патријарашких престола, ипак се она дубоко утиснула у доцније односе двају великих делова хришћанске Цркве.
 
Постоје многобројна тумачења и анализе садржаја и димензије раскола. Ив Конгар (Ynes Congar , "Note sur le schisme oriental" , у тому 1054-1954. L'Eglise et les Eglises, I, стр. 92-95) види раскол као дуги процес узајамног "устрањивања" ("estrangement Иначе, данас се боље схвата да 1054. јесте само једна епизода у том процесу "устрањивања" између Запада и Истока. Овај процес је покренут и убрзан не само богословским или црквеним него и политичким и културним догађајима. Правом одвајању претходе и следе бројна дела и расправе у моментима напетости, од којих помињемо:
 
- Четврти Васељенски Сабор (451), на Петнаестој седници (канон 28), признаје патријарху Цариграда, "другога Рима", исте повластице као и престолу Рима. На последњој седници папски изасланици протестују против Источних епископа. Папа није потписао тај канон, те тако ривалство између "два Рима" постаје јавно и службено. Два "режима" црквене управе - монархија папства на Западу и колегијална саборност на Истоку -почињу постепено да се уобличују у различне системе и да се отада сучељавају (в. X. Аливизатос, "Les deux regimes dans l'Eglise unie avant le Schisme ", у тому 1054-1954. L'eglise et les Eglisses , П, стр. 106-116).
 
- Помесни сабор у Толеду (598) прихвата уношење додатка "Филиокве" у никејски Символ вере, и поред тога што је папа Лав III против уметка да би се поштовало учење Васељенских Сабора. На почетку значај тог мења ња није примећен, али оно ће потом постати један од теолошких раздора између Запада и Истока.
 
- Папски централизам, који је формулисао папа Никола I (858-867) - који 853. не признаје Фотија (820-897) као патријарха - до крајњег облика доводе папе Григорије VII - Хилдебранд (1073-1085), Инокентије III и Јован XXII (1316-1334). Заиста, искључење Фотија, једног од највећих ерудита онога времена, најбоље показује захтеве и циљеве папа. На основу писама Николе I, потоњи канонисти израдиће папски "Dictatus"; објављен за време Григорија VII (1073-1085), тај спис прокламује супремацију папства над Саборима и над овосветском власти.
 
- Такозвана "фотијевска криза" или "Фотијев раскол" (867-879) изазван продором католичких мисионара у Бугарску, која је потпадала под Цариград. Патријарх Фотије (820-897) противи се латинизирању Бугарске и реагује у окружници упућеној Источним патријарсима (867) у којој наводи списак православних примедби против Римске Цркве. За Фотија "Филиокве" није проста несаборна измена Символа који има васељенски карактер, него доктринарна иновација која дотиче Тројични догмат.
 
Стварни раскол почиње одлукама Цариградског Сабора 869. године, који осуђује Фотија. Сам Фотије сазива Сабор у Цариграду 867. године, који збацује папу и осуђује Римску Цркву. Истина, Цариградски Сабор 879-880. године, на којем учествују и легати папе Јована VIII, признаје Фотија за патријарха, осуђује "Филиокве" (Фотије је збацио папу Николу I који подржаваше додатак "Филиокве", који су унели немачки католички мисионари у Бугарској), признаје једнакост Цариграда са Римом, при чему Рим има πρεσβεια. Многи историчари инсистирају да се овај Сабор назове "васељенским" јер је допринео васпостављању јединства између Запада и Истока.
 
Признање његове "васељености" било би од велике практичне вредности у зацељењу раскола.
 
- Године 1052. патријарх Михаило Керуларије затвара латинске храмове у Цариграду због тога што су употребљавали бесквасни хлеб чија материја није ваљана за Евхаристију. Године 1053, на позив цара Константина Мономаха (1042-1054), папски изасланици долазе у Цариград, но патријарх Керуларије одбија да их прими. У тој ситуацији вођа делегације, кардинал Хумберт - кога је папа опуномоћио да одговори Лаву, епископу охридском, који беше припремио списак латинских погрешака и новотарија - полаже на престо цркве Свете Софије "пресуду искључења" патријарха. Са своје стране, Михаило Керуларије осуђује поступак кардинала у својим локалним цариградским едиктима. Затим пише антиохијском патријарху Петру да би објаснио свој став према Риму. За њега, пукотина између Рима и Византије има своје порекло у Шестом Васељенском Сабору (680) и он се чуди како три древне Источне Патријаршије (Александрија, Антиохија и Јерусалим) одржавају заједништво са Римом, кривим за низ догматских грешака.
 
- Четврти крсташки рат (1202-1204), којије, између осталога, хтео да Источне патријархе и епископе замени западним титуларним, огромно је допринео јачању Источне антипатије према Латинима. Скрнављењем православних цркава у току крсташког похода и устоличењем латинског патријарха у Цариграду 1204. године, стање раскола практично је запечаћено. Папа Инокентије III, који себе називаше "Христовим замеником", није учинио ништа да спречи латинске освајаче да не чине таква срамна дела према седишту Источне Цркве.
 
- После ослобађања Цариграда од власти Латина (1204-1261), византијски цареви желели су са политичких разлога помирење са Римском Црквом. Цар Михаило VIII Палеолог године, сложио се да се сазове "Сабор сједињења" Грка и Латина. Сазван 4. маја 1274. године од папе Григорија Х (1271-1276), Сабор у Лиону (Шести општи сабор одржан на Западу или Други лионски) добио је углед по неким великим римокатоличким теолозима - Алберту Великом, Томи Аквинском и Бонавентури - који заиста формирају "врхунац теолошке средњовековне културе" (папа Павле VI). Грчки делегати, први пут на једном Сабору на Западу, прихватили су догматски декрет "Fideli", којије потврдио да Свети Дух исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела. Иако је Михаило Палеолог (+1282) ратификовао Лионски Сабор, а патријарх Јован XI (1275-1282) прихватио помирење, Грчка Црква није прихватила унију са Латинима. Штавише, Цар није примио обећану помоћ од Сабора. Напротив, његова унионистичка религиозна политика подгрејала је антилатински покрет који је повео његов наследник Андроник II (1282-1328).
 
И поред неуспеха Лионског Сабора, византијски цареви и даље форсирају унију са политичких разлога. Иначе, унионистички сабори и унија као метод помирења и услов сједињења, поспешили су нетрпељивост између Истока и Запада. Стога се предлаже нови Сабор сједињења, који је сазвао папа Евген IV (1431-1447), прво у Базелу а затим је у јануару 1438. пренет у Ферару. На Сабору учествује васељенски патријарх Јосиф, представници Источних патријархата и Источних Цркава, као и цар Јован VIII (1422-1448), који се надао да ће добити помоћ од Латина за крсташки поход против Турака. У јануару 1439. Сабор се премешта у Флоренцу. "Филиокве" је изродило оштру полемику између православног епископа Марка Ефеског и латинских теолога (Јована од Монтенера и Јована Торквемаде), којима се придружио и Висарион Никејски. Шестога јула 1439. потписан је декрет о унији ,,Laententur caeli", у коме Грци прихватају (1258-1282), који заузима Цариград 1261.
 
"Филиокве", пургаториј, Евхаристију са бесквасним хлебом и духовни примат римског епископа. У новембру 1439. године потписан је други декрет о унији са представницима Јерменске Цркве. (Заредом, Коптска Црква 1442, Сиријска Црква 1445. и Халдејска Црква 1445. присиљене су да закључе унију са Римом.)
 
Унија закључена у Ферари била је кратког даха. Марко Ефески организује у Цариграду велики протестни покрет против оних који су потписали унију. "Унијати" су били истерани и из других православних земаља. Генадије Схоларије, први патријарх после пада Цариграда, успева да сазове Сабор 1484. године који је одбацио унију у Ферари.
 
Грчко-латинске полемике (ХI-ХV век), започете расправом о "Филиокве", кулминирају у спору око паламовске доктрине о нествореној природи благодати (в. плллмизлм). Реакције схоластичких латинских теолога према паламизму јасно су показале да је одвојеност између Запада и Истока досегла веома озбиљан догматски ниво. Није реч само о промени саборне власти приматском влашћу, нити пак о прихватању неких предања Истоку непознатих, него је проблем у доктринарном развоју унутар Западне Цркве који хришћане не сједињује већ их разбија. Уосталом, нови католички догмати са краја XIX века потврђују ту истину.
 
Тумачења раскола, нови покушаји унијаћења и прозелитства, а особито догмати из друге половине XIX века који су потврдили искључиву власт папства, несумњиво су допринели одређивању Католицизма као једног конфесионалног система који Православље "не прихвата". Више папа форсирају унијатство (којем већ подлегоше православни у Украјини 1595. и Трансилванији 1700): Пије IX у енциклики "Litterae ad Orientales" (1848), Лав XIII у "Praeclara Gratulationis" (1894), Пије XI у "Rerum Orientalis" (1928) и "Lux veritas" (1931). У децембру 1854. год. Пије IX, онај који ће 1864. објавити "Syllabus", проглашава, без консултације ма ког сабора, "Bulu Ineffabilis", догмат о непорочном зачећу Дјеве Марије. Исти папа сазива Први Ватикански Концил (1869-1870) који је донео догмат о универзалној јурисдикцији и непогрешивој власти папе, и поред свих протестних покрета који су се организовали унутар и ван Концила. Нови догмат, заснован на начелу "развоја" доктрине, никад није прихватила Православна Црква, особито због његових последица по патристичку еклисиологију.
 
Године 1894. папа Лав XIII поново се враћа на унијатство и понавља апел за повратак апостолском римском престолу, док у новембру 1950. папа Пије ХП прокламује догмат телесног вазнесења на небо Дјеве Марије ( у Апостолској конституцији ,,Munificentissimus").
 
Други Ватикански Концил (окт. 1962 - дец. 1965) усваја 21. новембра 1964. године догматску конституцију о Цркви, "Lumen Gentium ", где се понавља доктрина Првог Ватиканског Концила, формулисана у "Pastor aeternus", о супрематији римског понтифекса, Петровог наследника, видљиве главе целе Цркве (бр. 18 и 25), као и декрет о екуменизму, "Unitatis Redintegratio", у којем се изјављује да је једина права Црква Римокатоличка Црква, док се друге Цркве и црквене заједнице одвојене од апостолског римског престола стављају на разне споредне концентричне кругове.
 
У јануару 1964. папа Павле VI посећује Јерусалим, где се сусреће са Васељенским патријархом Атинагором I. У јесен исте године, Свеправославна конференција на Родосу одлучује да се започну припреме за отварање теолошког дијалога "на равној нози" са Римском Црквом.
 
У предвечерје завршетка Другог Ватиканксог Концила, 7. децембра 1965. године, папа Павле VI, у катедрали Светога Петра у Риму, а патријарх Атинагора у Патријаршијској катедрали у Истанбулу, дижу у исто време анатему која је између две Цркве трајала девет векова. Два поглавара Цркава ипак су свесни да "овај гест правде и узајамног опроштаја није довољан да би се ставио конац разликама, новијим и старијим, између Римокатоличке и Православне Цркве". Практично, раздељеност још постоји.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Recnik/R.htm

A sta da se radi ako Ruska Pravoslavna Crkva prizna Artemija za mucenika - i sto je vaznije Irineja nelegitimnim . 

Ne mozes ti bez Mongola i krstache. Jel ti saljes te muzicke zelje tamo negde, na nekom radiju sa Irkutska?
Daj im bar malo da im zarastu brade sto se pocupase radi 'duhovnosti'.

Osvrni se oko sebe - puno ti Pancevo Rusa .  ... sto bih slao poruke u Irkutsk kad mi je Pancevo blize . 

p.s. Kad ti desifrujes moje poruke - JA cu sam pesice otici u Irkursk i traziti da me posalju u Gulag  . 

Nije Pancevo puno Rusa, ali od kada su Rusi, Pancevo ima tri puta vece plate.
Moze biti da ih trazis po N Sadu. Ili Fruskoj Gori. Tu su oni cije su tate potkazivale komsiju a sinovi brisali bulje prstima i pisali parole verne komsomolu.
Sada su milioneri. Slabe fajde od njih.Taj ti nece dati tudje svilene carsave da uzivas.
Taj je  za novi pogon angazovao amere da grade. Toliko ih mrze.

To je normalna poslovna politika ...

Rusija  bi trebala da agresivno nastupi povodom aktuelnih dogadjanja u SPC   i pokaze ko je gazda u pravoslanom svetu .