Arapska neoplatonska filozofija

Tokom 8. i 9. veka došlo je do procvata nauke i filozofije u islamskom svetu, kada bivaju prevedena glavna dela grčkih i helenističkih autora. Međutim, tokom prevođenja dolazilo je do (pre)slobodne interpretacije nekih tekstova, posebno za dela pripisana Aristotelu. Za razliku od Evrope, u arapskom svetu se vodeći filozofi poput al-Kindija i al-Birunija, bave takođe i astrologijom. Celo razdoblje od 9. do 12. veka obeležiće eklektični spoj neoplatonizma i aristotelizma.

Među brojnim su prevodima filozofskih tekstova bila i dva pseudoepigrafska rada koja su veoma uticala na dalji razvoj islamske metafizičke misli. Prvi je bio Uthulijiyya Aristutelis (Aristotelova teologija), u prevodu jednog sirijskog hrišćanina, za filozofa al-Kindija. Ovaj rad (pogrešno pripisan Aristotelu) u svojoj je biti parafraza odlomka iz poslednje tri knjige Plotinovih Eneada. Drugo je delo Kalam fil mahd al-khair (Teologija čistog dobrog). Radi se takođe o parafrazi, i to 32. odjeljka Proklovih Elemenata teologije, a i ovaj je tekst pripisan Aristotelu. Oba dela detaljno razlažu neoplatonistički nauk emanacije iz Jednoga.

Utemeljiteljem islamskog neoplatonizma uopšteno se smatra filozof al-Farabi. On je od Aristotelovih dela ponajviše izučavao spise O duši  i Metafiziku. Al-Farabijeva metafizička misao fokusira se uglavnom oko tri bitne teme, a to su: Prvo Biće, odnosno Bog; emanacija  i hijerarhija bića; unutrašnja struktura bića. Na vrhu hijerarhije stoji Božansko biće, koje al-Farabi označava kao «Prvo». Iz njega proističe drugo biće, odnosno Prvi Um. Prvi Um shvata Boga, te shodno ovom shvatanju proizvodi treće biće, tj. Drugi Um. Svaki od sledećih umova što emaniraju, povezani su s proizvođenjem sličnih astralnih fenomena, uključujući fiksne zvezde, Saturn, Jupiter, Mars, Sunce, Veneru, Merkur i Mesec. Od posebnog je značaja emanacijska hijerarhija Desetog Uma, stoga što premošćuje nebeski i ovozemaljski svet. Ovaj deseti um (nous poietikos) odgovoran je za aktualizaciju potencijala misli u čovekovu umu, kao i emanirajuće forme čoveka i sublunarnog sveta. Ovde aktivni um praktično preuzima ulogu Plotinove Univerzalne Duše.

Delom neoplatonistički karakter ima knjiga Picatrix, delo nepoznatog autora iz 10. veka. Misao o lancu hipostaza, kao vezi između višeg i nižeg sveta upućuje na primarno načelo umeća magije. Ovde se radi o astrološkoj magiji, koja je takođe i božanska magija. U delu su date upute za obožavanje planeta, prema običajima Sabejaca (sledbenici neoplatonizma i hermetizma u Haranu), ali takođe se daju i poticaji za ljubav prema Bogu. Ovo će delo imati odeka u astrološkoj magiji Marsilija Ficina.

Put kroz filozofiju lekaraa i filozofa Avicene započeo je u Aristotelovoj logici, no kasnije usvajanje neoplatonske teorije evolucije filozofa je postupno vodilo do misticizma. Njegova je emanacijska shema je potpuno u skladu al-Farabijevoj. Slično kao i on, Avicena je smatrao da iz Božije kontemplacije proističe Prva inteligencija, a iz ove druga. Proces emanacije odvija se do desete, poslednje, koja se povezuje s Mesecom i vlada sublunarnim svetom. Ova se emanacija naziva Aktivnim umom, a mnogi je islamski filozofi poistovećuju s arhanđelom Gabrijelom.
Al-Ghazali, sufi filozof koji je delovao na prelazu iz 11. u 12. vek takođe naglašava važnost intermedijarnih entiteta, pa tako kaže da su čoveku po svojstvima bliski anđeli. Što je čovek po svojstvima bliži anđelima, bliži je Bogu i konačni je cilj ljudske naravi da bude nalik anđelima. Pod nebeskim anđelima al-Ghazali podrazumeva duše što pokreću nebesa, utelovljene u njihovim sfernim oblicima. Ono što tera ova nebeska tela na kretanje jeste njihovo davanje dobra donjem, sublunarnom svetu. I aristotelovac Averroes slagao se da «svako kretanje zvezda utiče na sve što postoji na ovom svetu».