4.







Морални /деонтолошки) доказ


(Излагање)



Професор: Господо, у потрази за доказима постојања Божјег, ми се још увек налазимо у области људског психичког живота. До сада смо у тој области нашли три чињенице које нас упућују на закључак да постоји Бог. То су: сам појам о Богу као Самобитном Савршеном Бићу различитом у свему од ствари и појмова овога света, затим у појму вечне истине, и у чињеници да је човек по својој природи религиозно биће. Анализирајући сваку од те три споменуте чињенице, и суочавајући их са евентуалним приговорима, дошли смо сваки пут до закључка да те чињенице сведоче да Бог постоји, а да приговори који им се постављају нису оправдани.

Ево нас, најзад, пред још једном чињеницом људског психичког живота, која многоструко сведочи о постојању Божјем. То је морални закон.

Пошто се морални закон може посматрати са разних страна и разних тачака гледишта, то онда доказ заснован на чињеници моралног закона има и разне облике и варијанте. Њих има много, а узећемо у обзир само оне најглавније и најизразитије, које ћемо изнети са одговарајућом критиком и одбраном. Главне мисли овог доказа налазе се у Библији, и у делима светог Јована Златоуста и код многих западних и источних философа. А и Достојевски га износи у своме роману „Браћа Карамазови“, кроз дискусију између Аљоше и брата му Ивана. Кад је Иван пред Аљошу изнео све своје аргументе против Бога, критикујући овај свет као дело Божје, Аљоша је тај ватрени борбени атеизам ућуткао једним јединим питањем: „Ако нема Бога, да ли је онда слободно све чинити?“ Смисао питања је био јасан. Ако нема Бога, зашто да није све слободно чинити? Зашто да се њихов незаконити полубрат Смердјаков нешто устручава да убије свога пијаног незаконитог оца, старог Карамазова?

Иван је на Аљошино питање занемео. Значи осећа неки потајни страх пред таквим делом. А ако Бога нема, откуд онда то осећање страха, кад дело нико од људи није видео? Зашто се онај студент Раскољников, из романа „Злочин и казна“, осећао онако тешко психички оптерећеним после убиства оне бабе?


а) Доказ за постојање моралног закона

Ми смо сасвим сигурни да можемо да разликујемо морално добро од моралног зла или греха. Ту способност ми примећујемо код свих људи с којима долазимо у додир. Тиме што разликујемо морално добро од моралног зла, или врлину од греха, и дужност да добро чинимо, а зло избегавамо, непосредно сазнајемо да постоји морални закон, кога су сви људи свесни, јер га носе у души. Тај морални закон је једна од битних особина којима се човек разликује од животиње.

Морални закон, као и сваки закон, мора имати свога Законодавца. А пошто је тај закон израз правде и доброте, то онда и Законодавац тога закона мора бити Биће које зна шта је правда, шта је морално добро, а шта морално зло, јер без тих особина Законодавац не би уопште могао смислити сам морални закон.
   
Осим тога, тај морални закон је толико силно и неизбрисиво усађен у човекову природу, да човек, иако по својој слободи може да га гази и прекршава до миле воље, ипак не може никад да се ослободи обавеза према том закону, то јест, не може да га сасвим избаци и избрише из своје душе.

То, пак, значи да је Законодавац моралног закона не само разумно и праведно Биће, него и толико моћно да може у природу човекову да усади закон којега човек не може да се ослободи чак ни онда када тај закон дејствује против његових најинтимнијих грешних жеља. А такво Праведно, Разумно и Моћно Биће јесте Створитељ човекове природе, и зовемо га Бог.

Према томе, у силогистичкој форми овај доказ изгледа овако:

 1. Постоји морални закон.
 2. Закон мора имати законодавца.
 3. Дакле, постоји Законодавац моралног закона – Бог.



Критика и одбрана


Философ: Професоре, доказ који сте нам изложили формално-логички је сасвим исправан. Али ако његове премисе не одговарају чињеничном стању, онда од његове формално-логичке исправности нема велике користи. Скоро никакве. А то баш и јесте оно што овом доказу недостаје. Рекли сте, професоре, да морални закон постоји у души сваког човека. А о каквом се моралном закону може говорити код људождера и код окорелих злочинаца који сасвим хладнокрвно чине најсвирепија дела без икакве самилости и гриже савести? Зверства која су чињена и чине се по разним логорима представљају најјасније сведочанство против постојања моралног закона и савести у души баш сваког човека.

Професор: Напред изложени доказ није заснован на тврдњи да сви људи живе по моралном закону, него да сви знају за морални закон. Тачно је да има људи који се тешко огреше о морални закон, али они то чине не зато што, тобоже немају ни најблеђег појма о разлици између моралног добра и моралног зла, него то чине по исквареној људској природи, или по својим злим навикама, или по заблудама услед погрешног васпитања.

А да сви људи знају за морални закон, чак и они најокорелији злочинци, и људождери, сведочи чињеница да нико међу њима неће дозволити да други поступе према њему, онако како он поступа према другима. Чак не дозвољавају ни да се њихово дело назове злим делом. Људождери то чине не зато што немају појма о моралном закону, него из сујеверних разлога, јер верују да ће на њих прећи врлине поједенога. Иначе, зна се да они никад не једу децу.

Свети Јован Златоусти каже: „Хоћеш ли да видиш да је Бог у човечју природу усадио закон по којем се разликује шта је добро, а шта зло, запитај зашто нико од оних који зло чине не воли да се о њему зло говори. Ниједан зликовац неће да чује да се о њему зло говори, јер поштује урођени природни закон, мада својевољно бира и чини оно што је том закону противно.“ [12]

И обратно, чак и зли људи хоће каткад да одустану од злих дела, ако се на подесан начин апелује на њихово људско достојанство. Штавише, чак и ненормални људи умеју да крију своја зла и срамотна дела. Толико је морално осећање и морални закон дубоко усађен у људску душу!

Осим тога, не треба превиђати чињеницу да и најокорелији злочинци понекад осете грижу савести чији су глас пригушили сталним вршењем злих дела, па потраже исповест код свештеника, или се пријаве судији. Сличних примера има чак и у биографијама појединих светитеља (на пример Мојсије Мурин [13] ).

Тако, дакле, прва премиса нашег доказа је неоспорно истинита. А кад се призна њена истинитост, то јест да је морални закон неизбрисиво уписан у људску природу, онда је већ сама та чињеница довољан доказ за истинитост и друге премисе нашег закона, да морални закон не потиче од човека.

_________________________________________________________________________

[12] Исти писац и дело, књ. III стр. 121.
[13] Др Димитрије Богдановић, Ликови светитеља, Београд, 1972. стр. 143.



Биолог: Професоре, мени се чини да тај морални закон, баш ако и постоји у души сваког човека, ипак не мора потицати од Бога. Може сам човек бити његов творац. Дуговековним искуством човек је приметио да је такав закон користан па га се зато држи. Као што човек ствара и пише правничке законе и мења их кад му треба и како треба, тако чини и са моралним законом. Отуда у разним социјалним срединама, разним народима, разним генерацијама постоје и различита схватања онога што је морално, а шта неморално. Оно што је по схватању једног хришћанина неморално, то по схватању каквог модерног атеисте може да се сматра нормалним и моралним поступком. Ту се умешају разни обичаји, разни политички мотиви, чак и утицаји моде, на пример ношење скандалозних одела.

Професор: У твојим примедбама има извесне тачности, али оне ипак не обарају доказ. Тачно је да извесни религијски, философски и социјални услови утичу на поједина морална правила. Свака философија и свака религија имају свој специфичан морал који се не може применити на неком другом идејном терену. На пример, принцип: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески!“ (Мт.5,48 ) може да се примени у хришћанској догматици која учи да постоји Отац наш небески. Ономе ко не верује да постоји Отац наш небески, тај захтев не значи ништа, остаје му скоро смешан. Али постоје они основни принципи морала који су познати свакоме. Да је незахвалност, клевета, кривоклетство, прогањање праведног човека без икакве кривице – да су то неморалне ствари, то је јасно сваком уму, без обзира којој вери, философији или политици припада. Исто тако је јасно свакоме да су пожртвованост, великодушност, милосрђе, морално похвалне ствари, без обзира на веру, философију, политику и остале спољашње околности.

Такође је познато да је човек грехољубиво биће и да је извршење моралних принципа често у најоштријем и најдубљем сукобу са човековом грехољубивошћу, па нема никаква изгледа да би човек сам себи тај терет натоварио, и то тако дубоко, да не може да се ослободи тих дужности ма колико често и безочно да их прекршава.

Зато наш морални доказ заснован на чињеници моралног закона остаје у пуној важности. Као што спољашњи свет познајемо чулима, тако Бога сазнајемо савешћу. [14]


б) Кантов облик моралног доказа


Професор: Чувени немачки философ Имануел Кант који је све философско-богословске доказе о постојању Божјем прокритиковао и као безвредне одбацио, поставио је у својој „Критици практичког ума“ такозвани морални закон о постојању Божјем. Главна мисао Кантовог доказа је у овоме:

Постоји морални закон и наша свест да добро безусловно треба чинити, а зло безусловно избегавати.

У нашој свести постоји закон правде да добро треба да буде награђено, а зло кажњено.

Али очигледно је да то у овом свету не бива увек. Многа добра остају без награде, а многа зла без казне.

Закључак: Пошто је закон правде неумитан и мора се извршити, а не бива увек задовољен на овоме свету, то онда мора постојати један Судија који ће макар на идућем свету успоставити одговарајући однос греха и казне, а врлине и награде. А то значи мора постојати Бог Судија и загробни живот човекове душе. Нема ли Бога и душе, и неће ли се никад успоставити правда да зло буде по заслузи кажњено, а врлина награђена, онда су основни принципи морала и природног права, као и захтев правде, чисте бесмислице.



Критика и одбрана


Философ: Па и јесу бесмислице – упаде изненада философ својом примедбом – рећи ће сваки атеист и сваки који не жели да Бога има, јер му таква ситуација не одговара.

Професор: Свакако да има људи који ће тако казати, и који правне и моралне принципе сматрају за трице и бесмислице, само је питање колико та њихова оцена вреди. Уосталом, овај Кантов доказ и није неки логички доказ у строгом смислу речи. Он је више логички постулат, него буквални доказ. Његов коначни закључак гласи: „Треба да постоје и Бог и душа“, ако живот уопште треба да има смисла. Јер, ако правни и морални принципи немају никакву вредност, ако су то све саме глупости и бесмислице, онда атеизам показује своје право лице које је адски ружно. А тада опет долазимо до позиције: „Не бере се са трна грожђе, нити са чичка смокве“ – што значи: ако је религија за човечанство боља него атеизам, онда је истина на њеној страни.

Споменуо бих још, правде ради, да је овај начин доказивања употребио и свети Јован Златоуст пре Канта. [15] Кант не каже да му је то било познато.

_________________________________________________________________________

[14] Др Борислав Лоренц, професор Универзитета, наведено дело стр. 253.
[15] Др лазар Милин, наведено дело, књ. III стр. 129. фуснота 8.



Теолог: Али, професоре, нису атеисти и грешници једини људи који одбацују Кантов доказ. Ту су и схоластичари који кажу да је тај доказ са чисто логичке стране обичан пример за логичку грешку, petito principi, где се жељена теза доказује тезом коју тек треба доказати. Кантов категорички императив ми заповеда да безусловно чиним оно што је добро. А у чије име он то мени заповеда? [16] Он то може да ми безусловно заповеда само у Божје име. А тиме управо тек треба да докаже да Бог постоји.

Професор: Теоријски то јесте тако. Али животна пракса о томе не може да води рачуна. Ево једног конкретног примера узетог из дневне штампе. Нека неопрезна дама пустила је на београдској железничкој станици да јој трогодишња девојчица сиђе са перона на колосек, међу железничке шине. Приближава се композиција једног воза који улази у станицу. Милиционар у последњем тренутку примећује девојчицу међу шинама. Схвата каква ће се трагедија десити. Ризикује свој властити живот. Скочи међу шине, обори девојчицу на земљу и леже на њу да се она не би отимала. Воз пролази преко њих не повредивши их.

У сличним моментима човек просто напросто осети у себи категорички императив, и нити има времена, нити му уопште пада на памет да се пита „у чије име му тај императив заповеда“. А да добро треба да буде награђено, а зло кажњено, ту мисао која се налази још у доказу светог Јована Златоуста схоластичка критика није ни окрзнула.

Философ: Али, професоре, Кантов морални доказ нису критиковали само схоластичари. Критиковали су га и други философи, на пример Фихте, Шелинг, Шилер и Хегел. [17] Они на различите начине изражавају своје незадовољство Кантовим доказом, а њихова критика може се свести на заједничку примедбу: Човек треба да чини морална дела из чисте љубави према моралном закону, а не зато да би од Бога добио награду, а још мање да би избегао казну за чињење зла. Врлина је сама себи награда, па нема потребе за неким спољашњим судијом наградодавцем, Богом. Ко живи морално ради очекивања награде, а не по унутрашњој тежњи и непосредном увиђању вредности моралног закона, тај се пре може назвати егоистом него човеком врлине. А Бог који би наградио егоизам блаженством, помагао би човекову себичност, дакле поквареност.

Професор: Тачно је то да човек треба да испуњава морални закон из чисте љубави према самом том моралном закону као добром, чију вредност увиђа, и из љубави према Богу као Законодавцу тога закона, не очекујући никакву награду. То је најсавршенији степен моралности. Али, ако човек не треба да очекује награду, то још ни мало не значи да не треба ни да је добије. Ја могу учинити неко добро дело подносећи врло високе жртве, а без икаквог очекивања икакве награде или похвале за то. Могу се одмах удаљити, тако да онај коме сам учинио добро дело не зна ни ко сам, ни шта сам, ни где ме може поново видети. Ја сам то дело учинио из чистог човекољубља, чак из чисте љубави према моралном закону, не тражећи и не очекујући ни од кога никакву награду ни похвалу. А зар је тиме она личност којој је дело учињено разрешена да не каже чак ни „хвала“, а камо ли шта више? Не ја, који сам дело учинио, него сам закон правде захтева да добро буде награђено, а зло кажњено. И ту нема никаквог егоизма и покварености. Истина је да врлина сама собом доноси блаженство. Али у овом свету то блаженство може још како често да буде помућено црном незахвалношћу, чак враћањем зла за добро. Зато је несумњиво тачна тврдња да треба да постоји праведни наградодавац.

Даље, скроз је нетачна критичарска тврдња да је неко дело које се чини само зато да би се добила награда, а избегла казна, егоистичко и неморално. Кад би то било тачно, онда би и сваки поштен рад за плату био неморалан, јер би потицао из егоизма. А ко би се усудио да тако нешто озбиљно тврди?!

Моралност неког дела не треба ценити само по мотиву због којег је учињено, него и по предмету шта је учињено, а и по жртви и физичком и психичком напору уложеном у чињење тога дела. Па ако се неки грешник уздржи од извршења неког грешног дела из страха од казне за то дело, које би му иначе причинило велико задовољство, зашто би се тај чин морао прогласити неморалним делом? Какву бисмо, онда, моралну оцену дали његовом супротном поступку – да се није уздржао од греха?!

Зато ма колико велики философски ауторитет имали критичари Кантовог моралног доказа, њихова критика је неоправдана и не обара морални закон.

_________________________________________________________________________

[16] Исти писац и дело, стр. 130. фуснота 9 Dr Stjepan Bakšić, Vrijednost deontološkog dokaza za egzistenciju Božju, „Bogoslovska smotra“ br. 4  1923. str. 425-442.
[17] Др Лазар Милин, наведено дело, књ. III стр. 31. фусноте 11, 12 и 13.



в) Библијски облик моралног закона


(Излагање)


Професор: Кантов облик моралног доказа, као што видесмо, заснован је на чињеници да између врлине и награде, а злочина и казне нема увек хармоније у овом свету. Библијски облик моралног доказа заснован је на обратној чињеници: да у овом свету има хармоније између врлине и блаженства, а греха и казне. Изгледало би да та два доказа, онда, противрече један другом. А није тако. Делимично је тачно и једно и друго. Нити је свака врлина награђена већ у овом свету, нити је свако зло кажњено у овом свету. Али има примера награђене врлине и кажњеног зла. Библија износи пуно таквих примера како казне појединачних грешника, тако и појединих група, читавих народа, па један пример и читавог човечанства, као што беше казна потопом.

Али то су примери из давне прошлости па зато немамо могућности да их проконтролишемо, него можемо само у њих веровати, али их не можемо износити као позитивне доказе. Но зато ипак постоје у свакидашњем искуству догађаји који сведоче да Божја правда постиже и праведника и грешника. То је изражено богатим искуством свих народа, јер сви народи имају пословице којима изражавају Божју правду испуњену у свакидашњем животу. Ево неколико српских пословица које изражавају остварење Божје правде у овом свету. „Бог ником дужан не остаје.“ „Отето, проклето.“ „Зло рађање готово суђење.“ „Бог види опачину (опакост, зло) кроз дебелу облачину.“ „Ко другоме јаму копа сам у њу пада.“ Итд.

Библијско схватање и објашњење догађаја у свету састоји се баш у томе, што се сви догађаји доводе у везу са Божјом правдом и промислом. Библијска историја и није ништа друго, него изношење догађаја из историје човечанства у којима се испољава дејство промисла Божјег на спасењу људског рода и појединих људи и народа, или на њиховом кажњавању или на благослову. Дакле, већ у овом свету постоји (непотпуни) суд Божји. По правилу, морални пад људи изазива гнев Божји и казну, а покајање и морално уздизање благослов и напредак. То је нарочито јасно изражено петој Божијој заповести и у првом псалму. По речима тога псалма праведан човек је „као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје време и којему лист не вене: што год ради у свему напредује“. Међутим, по речима истог псалма „грешник није такав, него је као прах који ветар развејава по земљи“ (Пс.1,3-4).

То је библијско правило. Ако се у животу понекад од њега одступи, за то одступање скривени су разлози у дубини Божје милости која чека човека да се покаје, или је услишена нечија молитва за њега, или Бог пушта да грешник у греху своме потоне да би својим очима видео како је грех страшан, па да се и у њему и у душама других људи који то виде појави гнушање на грех и покајање. А ако се то не деси, лако је Њему за казну.

Библија нам износи много примера благослова и казне Божје над људима. Случај Ноја, Аврама, Исака, Јакова, Јосифа, Јова итд. То су библијски примери како Бог благосиља праведника. А Каин, претпотопски људи савременици Нојеви, становници Содома и Гомора, Фараон, Израиљци у пустињи, судбина цара Саула и првосвештеника Илије и његових синова, и још многи други из Библије, све су то примери Божје казне већ овде на земљи.

Ови примери су као и сваки историјски догађај, предмет веровања, а не позитивног знања. Међутим, у Библији је проречена судбина јеврејског народа и записана пре него што се испунила. Ево шта каже Библија јеврејском народу: „Даће те Господ Бог твој непријатељима твојим да те бију...и потуцаћеш се по свим царствима на земљи... И расијаће те Господ по свим народима с једнога краја земље до другога“ (5.Мојсијева 28 гл. ст.25; 64).

Ово већ није више ствар добровољног веровања нити неверовања, него чињеница која лежи пред очима и под рукама целог човечанства.

Постоје чињенице суда Божјег познате тачно и несумњиво само оним особама којима су се догодиле, и за њих те чињенице имају значење правог, опипљивог доказа, а за остале могу бити само предмет веровања. Ево неколико примера.

Александар Дима, чувени француски писац обогатио је светску књижевност монументалним романом „Гроф Монте Кристо“, по којем је снимљен чак и филм. У фабули тог романа има толико много примера остварене Божје казне, и то толико изразите и несумњиве, да изразитије не може бити. Али оно што је најважније у фабули тога романа то је чињеница да се ту не ради о пишчевој фантазији, него о низу стварних догађаја које је последњи јунак тих догађаја на исповести рекао свештенику и замолио га да то саопшти јавности, полицији.

Једног летњег дана 1930. године у војвођанском селу Рабену десило се ово: У канцеларију места дошао је човек и представио се: „Ја сам Бела Фехер, бивши становник тога места. Био сам врло богат и живео раскошно, али то ми није било довољно. Желео сам да се отарасим своје жене и ћерке које су ми сметале да живим врло распусно. Једне ноћи 1916. године ја сам их удавио, ставио у вреће и такође камен у врећу и бацио у Тису. Нико није сумњао на мене, а полиција није успела да нађе кривца, па је догађај отишао у „ад акта“ и пао у заборав. Ја сам дуго лутао свуда по свету. Био сам чак и у легији странаца. Али нисам могао да нађем душевног мира. Дошао сам да ме ухапсите и осудите.“

„Политика“ од 2. јула 1960. године донела је овакву нотицу: „Пронашао се убица после седамдесет година“.“ Милицу, жену Василија Чолића из Љубичевца код Страгара, мајку петоро деце, убило је пре много година једно непознато лице. Све до данас злочин је остао нерасветљен, а убица непознат. Тек после седамдесет година Ранко Ерић признао је на самртном часу да је он био плаћен да убије Милицу.“

Кроз грижу савести њих двојица су имали стални додир са Богом. Њима, а и осталим злочинцима сви други докази постојања Божјег сигурно су били сасвим излишни и врло бледи. Остали свет то није знао. Много је таквих случајева.

Београдски лист „Политика“ од 10-17. јула 1964. године навео је неколико врло карактеристичних примера „савршених“ злочина, где је кривац био потпуно сигуран да се његово дело неће никад открити, а оно се ипак кроз дуже или краће време „случајно“ открило. Сама та серија примера носи наслов „Случај открива злочин“. А колико би се сличних примера могло наћи кад би неко прелистао судске архиве о суђењу злочинцима! Дакле, постоји Бог, и открива се кроз разне доживљаје и активности нашег душевног живота.

Философ: Сви ти примери Божјег присуства у судбинама људи и народа су лепи, чак и узбудљиво лепи. Али они не могу имати вредност једног научног доказа, јер су то доживљаји појединих људи и као такви остају непознати осталом свету. Они могу имати вредност стварног доказа само за оне који су то доживели, а остали људи могу само веровати или не веровати у стварност тога доживљаја, ако су имали прилике да чују за њега. А ако нису никад ни чули за те доживљаје, онда ти доживљаји немају никакву доказну вредност.

Професор: Сасвим је тако. Али ако је макар један човек стварно доживео прст Божји у своме животу, онда је то ипак доказ. На Месецу су била само два човека, па је то ипак доказ за цело човечанство.




Извор: преузето са сајта bogotrazitelj-srb.org



A ово је све преузето одавде: Др Лазар Милин, Бог постоји!, Шид, 2005 године, стр. 43-52

Још један прави доказ, јер се ослања на стварност!

Е па за онтолошки доказ се није баш испоставило да приговори нису оправдани. Јер ако из нашег приписивања Богу особина Савршен, Самобитан и Асполутан мора да следи да Бог постоји, онда се доводи у питање да ли је оправдано то наше приписивање? Али су зато остала три доказа оправдана и то је проверљиво у стварности.

Ово је баш добро речено!

nisam citao celu temu nego samo prvu stranu ali ovo mi je zapalo za oko....


Kazes ne zavisi od nikoga ili ni od cega... Ja kazem da zavisi od toga da li ja zelim ili ne zelim da ga prihvatim.

Nije tačno, postojanje nečega nije uslovljeno time da li prihvatamo njegovo postojanje. Ako Bog postoji, možeš negirati koliko hoćeš, to na Njega nema nikakvog uticaja. I obratno ako Ga nema džaba ti verovanje, ono ga neće stvoriti. Što se zadnje iznešenog dokaza tiče nisam siguran u vezi zakonodavca. Zašto sam čovek ne može biti tvorac moralnih zakona? Zadržao bih se na deo o ljudožderima, kanibalizam nije samo posledica sujeverja. Ali i da uzmemo da je tako, zašto se griža savesti ne aktivira kod njih, kao kod drugih ubica pomenutih u tekstu. Zar sujeverje, koje je čovekova tvorevina može blokirati Božiji mehanizam griže savesti koji nastaje kao posledica kršenja moralnih normi.

Могућно је да сте у праву и да за канибализам има више објашњења (нисам антрополог или антропофаг).

А за даље овако...

Наравно да не може сујеверје да блокира глас савести, који је од Бога и нама је дарован.

Мислим да се и код канибала активира морални закон, јер и они сматрају да је лоше када њих неко треба да поједе. Сигурно не мисле да је то племенит и хвале вредан чин?!
Мислим да се и код њих активира савест, али проблем је у томе што они из себичних (или којих год већ разлога једу људе) разлога крше етику, гуше глас савести, али она се активира, исплива,  тек када дође до њихове коже.
Када осете примену онога: Што не желиш себи, не чини другоме.
Мислим да им је онда све јасно и да су крајње свесни да је канибализам лош.

Проблем је у томе што се они тога не држе гласа своје савести када су безбедни (као што ни убице не поштују етичку норму о не убијању ближњих; али одлично знају да је то лоше...или лопови, једно мисле када краду, а сасвим друго када су покрадени, што и сведочи да дубоко у себи знају да је оно што чине лоше...).
Дакле, код њих постоји несклад између онога што је у њима и онога што чине.

Као што сви ми  (да, да,  генерализујем, али са покрићем, јер ме историја човечанства подупире у огромном броју примера) газимо морални закон, али то не чинимо зато што не знамо шта је добро и шта је зло, већ из својих егоистичних (или неких других) разлога.

Ево, поновићу поново речи Светог Јована Златоустог које је изговорио Антиохијцима:

,,Хоћеш ли да се увериш да је Бог у човекову природу усадио закон по коме се разликује шта је добро, а шта зло,запитај зашто нико од оних који чине зло, не воли да се о њему зло говори. Ниједан зликовац неће да чује да се о њему зло говори, јер поштује урођени природни закон, мада својевољно бира и чини оно што је том закону противно.''

Ја сам само додао да не само да не воле да се о њима говори да су злице, већ не воле ни да им се зло чини и говоре да је то зло.
Па како знају да је то зло и буне се против њега, ако не зато што је морални закон присутан дубоко у њима?

Значи акценат је на томе не да сви живе по моралном закону, гласу савести, већ да сви знају за њега (или њу)


Разлози због којих мислим да овај закон потиче од Бога је и у томе што га ми не можемо мењати, можемо га поштовати или газити, али не и мењати, не може се савест ишчупати из душе.
Тај закон није плод нашег васпитања (наравно да поједине норме јесу плод културе, васпитања, друштва, вере...), јер он не зависи од наше воље и ми нисмо у стању да ућуткамо глас савести у нама.
Можемо да га утишамо, али временом он се пробије.
Друго, у овом свету који толико тежи утилитаризму, тешко је поверовати да човечанство себи намеће норме које му шкоде (ако на глас савести гледамо као на супротност нашој користи и себичлуку).
А у вези са овим, окренућу и на другу страну, а то су примери несебичног жртвовања за друге, које нам не доноси никакву корист већ, чисто прагматички гледано. само штету (рецимо погинемо приликом спасавања неке жене или детета, баке...).

Елементарни морални принципи су опште важећи, постоје код свих људи, свих времена и не зависе од моде, обичаја, културе, већ су непроменљиви.
Лаж, убиство, малтретирање родитеља и деце, незахвалност...то је нешто што је сви знамо да је лоше, без обзира где смо рођени, у којој култури смо расли и у ком времену смо живели.

Izvinjavam se što se ovako neuk ubacujem, ali jedno pitanje

Ubica u trenutku ubijanja je svjestan da krši moralne zakone, nije potrebno da sačeka da neko njega pokuša ubiti da zna da je to loše... Naravno, ako nema psihički poremećaj...

Kanibali ubijaju ljude radi ishrane, što me je dovelo do drugog pitanja...

Da li je ubijanje životinja kršenje moralnog zakona?

Ubijanje zivotinje, a da ti nije nuzno da se ishranis, vec su drugi razlozi u pitanju (hir, "sportski lov", itd...) jeste greh.

Uskoro dajem review ovog dokaza. Brzo sam preletio preko dokaza i ne cini mi se nesto upecatljiv...

Ма слажем се за убицу, мада веровaтно поједини у том треннутку нису ни свесни да газе етику (рецимо, убиство у афекту, на мах...).
Навео сам пример када код неких глас савести накнадно проради, а наравно да он зна да је (зло)дело лоше, али поједини људи у одређеном моменту ,,забораве'', не желе да слушају глас савести, гуше је...


Дефинитивно је убијање животиња ради исхране и ради лова (као забаве) доказ нашег сиромаштва.
И духовног и материјалног.
Варварски је пролити нечију крв да бисмо добро ручкали.
Признајем да волим роштиљ, печење (ако ме ТаксТекс чује, обрао сам бостан   ), али то је доказ и мог сиромаштва.

Некада људи нису јели животиње да би се прехранили и доћи ће дан када људи неће јести животиње да би се хранили.
Ми смо сада у интеррегнуму.

Hm... ovo "ako ti nije nužno da se ishraniš" mi nije jasno... Kada je to nužno ubiti životinju da se ishraniš? Pošto možemo da budemo vegeterijanci, znači da nam ne mora biti nikada nužno... Možda si mislo ako nije nužno (samo) za ishranu... (il je to isto, nemam pojma  )

A ko je odredio da je sportski lov grijeh?

Ajd da se ne ubacujem, samo ti piši review...

EDIT:

@Silvanus

Hvala na odgovoru... Znači bilo kakvo ubijanje životinje je pa i radi ishrane je odraz siromaštva, duhovnog naravno... A da li je moralno? Da li je grijeh?

Previse je ovo ''zaobilazenja'' za moj ukus Da pricamo licno pa da se upustim u raspravu ovako me ubija u pojam kad citam sve ovako zakukuljeno 



samo da odgovorim na ovo... u gornjoj recenici se kaze da bezuslovno bice nuzno bivstvuje sto bi znacilo da ne postoji ni jedan uslov njegovog postojanja, a za postojanje Boga nemamo ni jedan materijalni dokaz i to je ono sto ova teorija i objasnjava u neku ruku.... znaci da je uslov postojanja Boga moje prihvatanje toga da on postoji!


Budite dobri ja se iskljucujem iz rasprave nisam ni trebao da ulazim u istu


PS: Profesorka sociologije koja je doktor nauka i veliki je vernik posle nekoliko meseci price na temu vere rekla mi je da cu ja jednog dana postati veliki vernik