Eloiza - Abelaru
11. vek

Začudila sam se, predragi moj, kad sam u tvom pismu vidjela da si, napuštajući običaje i prirodni red, iz obzirnosti moje ime postavio ispred svojega: žena pred čovjekom, supruga pred suprugom, službenica pred gospodarom, redovnica pred redovnikom i svećenikom, đakonica pred opatom! Red i pristalost traže, kad pišemo višima od sebe ili sebi jednakima, da njihovo ime stavimo ispred svojega; ali, kad se obraćamo nižima, redoslijed imena mora poštovati red dostojanstva.

Još je nešto pobudilo moje čuđenje u tvojem pismu. Očekivale smo da će nam donjeti utjehu - ono je, međutim, još više povećalo naše boli. Ruka koja je trebala obrisati naše suze, učinila je da one poteku još i više. Koja bi između nas mogla suhih očiju pročitati ono što pišeš pred kraj poslanice: »Ako me Gospod preda u ruke mojih progonitelja i ako padnem pod njihovim udarcima...«. O dragi, predragi moj, kako si mogao doći na takve misli? Kako su ih tvoja usta mogla izraziti? Neka se ne dogodi da Gospodin toliko zaboravi svoje bijedne službenice da ih pusti da prežive tvoju smrt. Neka nam ne ostavi život koji bi teže bilo podnijeti nego bilo kakvu smrt. Ti si onaj koji nas mora pokopati, koji će naše duše Bogu preporučiti, koji će Bogu predvesti one koje si u njegovo ime sakupio, kako ne bi bio ni u kakvoj brizi za njih već ćeš ih moći slijediti miran i radostan što si siguran za njihovo spasenje. Š…Ć

Jedini i predragi moj, ako kakva nesreća, kažeš nam, prekine nit tvoga života daleko od onih koje te vole, neka prenesemo tvoje tijelo u naše groblje kako bi naše molitve, potaknute stalnom uspomenom na tebe, mogle na nebu što više i što rječitije posredovati za tebe. Jao, jao, zar možeš misliti da bismo bile kadre zaboraviti te? Ali koje bi vrijeme mogle posvetiti molitvi, kad naša duša ranjena i bezglava od neizmjeme boli ne bi sama sebe mogla prepoznati, kad bi nam kruti udes oduzeo i razum i riječ, kad bi se naš očaj digao, tako da kažem, protiv samog Boga, jer bi se vodio bijesom više nego krotkošću i kad bi naša uzludjela srca prije ozlojedila Stvoritelja svojim tužbama nego ga umirila svojim molitvama! Jad i plač, eto što bi ostalo nama bijednicama, jad i plač a ne molitve. Više bi nam bilo stalo da idemo u grob za tobom nego da ti grob pripremimo. Bit ćemo same zrele za grob, a ne za tvoj pogreb. S tobom ćemo izgubiti svoj pravi život, a ako se život odijeli od nas, kako ćemo moći živjeti?

Ali, nadamo se da Nebo neće do tada odugovlačiti naše postojanje. Sama pomisao na tvoju smrt, već je smrt za nas. Što će biti dakle ako nas izvjesnost tvoje smrti zateče još na nogama? Ne, Bog će se smilovati i neće nikako dopustiti da ostanemo na ovom svijetu da izvršimo tu kobnu dužnost i da ti ukažemo žalobne počasti koje mi od tebe očekujemo kao posljednji znak tvoje pomoći nama. Dat će Bog i mi ćemo pred tobom, a ne za tobom u hladan grob.Š…Ć

Samo, čemu da se ja nadam ako tebe izgubim? Čemu i dalje koračati na ovom zemaljskom putu na kojemu si mi ti bio jedina potpora. A, na kraju, što mi je ostalo od tebe? Znam da si živ i to mi je jedina utjeha. Mrtva sam za svaki drugi užitak. Tvoja prisutnost mogla bi me katkada povratiti meni, ali tvoja prisutnost mi je uskraćena.

Oh, kad bih samo smjela uzdahnuti: »Bog je prema meni bio iznad svake mjere okrutan«. O neblaga blagosti! O nesretna srećo! Sudbina je na mene sasula svekolike svoje strijele i sad me već nema čime strijeljati. U tobolcu njenu nema više sulica, a luk njene srdžbe nije više pogibeljan ni za koga. Da joj je i preostala još koja strijela, gdje bi mogla na mom tijelu naći neranjeno mjesto za novu ozljedu? Jedino od čega se boji usud svih mojih nedaća jest da smrt ne nadođe i označi im kraj: i premda me svakodnevno ubija, plaši se tog kraja koji sama požuruje.

Oh, bijedne li mene među bijednicama! nesretne među nesretnicama! Ti si me odveć izdigao iznad meni sličnih. I kad sam srušena, sve sam ispaštala zbog visine s koje sam strovaljena i patila sam i u svojem i u tvojem tljelu. Što se čovjek više izdiže, više i trpi kad pada. Među ženama plemenita i moćna roda, ima li jedna kojoj je sudbina bila, neću reći nesklonija, već toliko nesklona koliko meni? Da li je jedna jedina pala s tolike visine i u tako dubok ponor? Kakvu mi je slavu sudbina udijelila s tobom? Kakav udarac mi je s tobom nanijela? I uspon i pad bili su bez mjere. Dobra i zla, svega je bilo krajnje mnogo.

Ista ta sudbina dovela me je do nečuvene sreće kako bi me pretvorila u najjadnlju bijednicu, kako bi mi dala da uzmognem sagledati raspon svog pada, da nađem plač suglasan svojim bolima i da okusim gorčinu žaljenja za izgubljenom slasti užitaka. Htjela je ugasiti u sjeni tuge i očaja blistave dane mog ponosa i mojih strasti.

Da uvreda bude bolnija, a srdžba još gorča, za nas su svi zakoni pravednosti bili stubokom okrenuti. I zaista, dok smo uživali u nasladama nemirne ljubavi ili, da se poslužim manje skladnom, ali zato više rječitom riječi, dok smo se predavali bludu, nebeska nas je strogost poštedjela. Ali, onog dana, kad smo ozakonili tu nedopuštenu vezu i kad je ženidba svojom časnom koprenom prekrila sramotu naše zabludjelosti, gnjev je Gospodinov otežao ruku njegovu nad našim glavama i naša bračna ložnica nije uzmogla postići da se oproste nedužne slasti onima koji su je tako dugo u bludu kaljali.

Za čovjeka zatečena u preljubu kazna kojom su tebe mučili ne bi bila nepravedna kazna. Ono što drugi zavrijede preljubočinstvom, ti si na se navukao ženidbom, a mislio si da će ti baš ženidba otkupiti prošle krivice. Kazna što je preljubnice navlače na glavu svojih sudionika u razvratu, tebi je došla od tvoje zakonite žene. I taj nas udarac nije zadesio u času kad smo slušali samo glas strasti, već u vrijeme kad smo bili odvojeni i kad smo živjeli odvojeni i čisti, ti u Parizu upravljajući svojom školom, a ja u Argen-teuilu, slušajući tvoje zapovijedi u društvu svojih sestara redovnica. Taj svojevoljni rastanak morao nas je očuvati, jer smo ga sami sebi nametnuli, ti da se posvetiš sa više mara svojoj školi, a ja da se sva slobodno predam molitvi i razmišljanju o svetim knjigama. Zar je tada moglo biti nešto nevinijeg i čišćeg od našeg življenja? I tada si ti sam u svojoj krvi platio gri-jeh koji je bio naš zajednički. Sam si bio u kazni, a u grijehu smo bili oboje. Ti si bio manje kriv, a podnio si svu kaznu.

Ponižavajući se za mene, a mene i moju obitelj uzdižući do visoke časti naše ozakonjene veze, udovoljio si i Bogu i ljudima i nisi se trebao plašiti kazne koju su ti bijedni izdajnici nanijeli. Zar sam ja morala doći na svijet da budem uzrokom tako strahovitog zločina! O, prokleti spole, uvijek ćeš biti propast i zator najvećih muževa! Zato nas i Mudre izreke opominju da se treba čuvati žene: »Sine moj, slušaj mudrost moju, ustima mojim prigni uho svoje... Neka tvoja duša ne kroči putovima njezinim, neka ne zabludi stazama njezinim. Jer ona je mnoge ranila i oborila. I najsnažnije je ubila. Kuća njena put je paklu i ona vodi u bezdanje smrti.«Š…Ć

Zahvaljujem ipak Bogu za jednu stvar, a to je da nisam nalik na one žene o kojima sam maločas govorila. Napasnik se mogao za svoje opako djelo služiti ljubavnim sklonostima mojega srca, ali ga nikako nije mogao navesti na izdaju. Pa ipak, koliko god me opravdava čistoća mojih nakana, iako moja volja nije uzela baš nikakva učešća u tom ogavnom napadu, ipak sam prije toga počinila mnoge opačine koje mi oduzimaju pravo da se držim sasvim nevinom. Podložna zarana putenim strastima, već sam tada zavrijedila ono od čega danas trpim i kazna za moje grijehe je samo njihov pravi učinak. Ništa zlo ne svrši što nije loše počelo.

Neka Bog učini da ja ispaštam svoj grijeh i da duljina mog ispaštanja bude bar nekako primjerena bolima koje si ti u svojoj muci prepatio. Ono što si ti na svojem tijelu jednog časa pretrpio, ja hoću čitava života ispaštati u mukama svoje duše, kako bih barem udovoljila tebi ako ne mogu Bogu.

Ako ti i mogu otkriti svu slabost svojeg bijednog srca, ne mogu u sebi naći kajanja koje bi Gospodina umirilo. Duboko ozljeđena nepravdom koja ti je nanesena, svakog časa krivim Nebo s velike njegove okrutnosti. Uvijek protivna njegovoj volji, umjesto da ga udobrostivim kinjenjem i kajanjem, ja ga samo vrijeđam mrmljajući o svojoj uvrijeđenosti. Može li se to nazvati pravim pokajništvom, ma kakva bila stega kojom mučim svoje tijelo, ako moja duša još uvijek s ljubavi sanja o svom grijehu i ako još uvijek izgara od nečistih želja? Lako je ispovjediti svoje grijehe i optužiti se za njih ili čak podvrći svoje tijelo izvanjskom trapljenju, ali ono što je najteže baš je iščupati iz svoje duše osjećaj žaljenja za neizrecivim slastima. (…)

Ova gorčina istinskog kajanja veoma je rijetka i sveti Ambrozije kaže: »Više sam sreo pravednika koji nisu nikad zgriješili nego grešnika koji su se pokajanjem izbavili od prokletstva.« Ali, jao! ljubavne slasti koje smo zajedno okusili toliko su mi slatke da ih ne mogu zamrziti niti ih iz sjećanja otjerati. Motaju se među mojim koracima, slijede me u stopu, progone moje poglede njihovim voljenim prizorima i prodiru u moju uzavrelu krv s vatrom vruće želje. Vječito priviđenje lebdi nada mnom sa svojim slikama i muči moje besane noći. Za vrijeme same svete mise, u času kad bi molitva trebala biti najgorljivija i najčišća - stid me je to priznati - razbludne slike toliko zaokupljaju ovo jadno srce, da sam više zaokupljena s njima nego sa svetom molitvom. Daleko od toga da plačem zbog grijeha koje sam počinila, ja plačem zbog onih koje više ne mogu počiniti. Ne samo da su naši pokreti ostali duboko urezani s tvojom slikom u mojem sjećanju, već se sjećam časa, mjesta i svake prilike koji su bili svjedocima naših brzih užitaka: sve nanovo počinje, ja ponovo padam u naše ludovanje i ta prošlost koja me obuhvata i potresa ne pušta me ni u snu i ne da mi počinka. Nehotični pokreti, riječi koje mi bježe iz usta često izdaju razuzdanost mojih misli.Š…Ć

Ova je milost, predragi moj, sišla na tebe: jedna jedina tjelesna rana bila je dovoljna da te izliječi od svih rana duše i onoga časa, kad ti se je Bog otkrio u svojoj najvećoj prividnoj strogosti, onoga časa ti je bio najskloniji. Postupio je kao vrijedan ranar koji ne štedi boli ranjeniku samo da bi mu spasio život.

Kako sam ja daleko od tvog mira! Ludilo čula i strasti, mladost koja još uvijek drhti i gori, doživljenost i slatko iskustvo koje imam o tolikim slastima, neprestano me progone. Ne daju mi mira i uzastopna njihova navaljivanja pospješuju moj slom, a krhkost moje prirode njihov je saveznik.

Hvale moju čistoću jer ne znaju koliko je himbena. Veličaju suzdržljivost puti i smatraju je krepošću a ne znaju da prava krepost potječe od duha, a ne od puti. Čašćena sam od ljudi, ali pred Bogom nemam nikakve zasluge, jer On ponire u našu utrobu i u naše srce i ništa mu nije skrito.

Hvale moju vjeru u vrijeme kad je licemjerje znatan dio vjere, ikad je dovoljno, ako hoćeš hvalu, da ne diraš u ljudske predrasude. Bez sumnje pohvalno je, i Bog će nam to upisati u dobro, da ne sablažnjujemo Crkvu lošim primjerom mada tu nema čistoće u nakani; tako bar ne dajemo nevjernicima priliku da hule ime Gospodinovo, a slaboumnicima razloga da u svijetu kleveću redovnički život koji je naše zvanje. To je još jedan dar milosti božje koja nam jedina može dati moć da činimo dobro, ali i snagu da se suzdržimo od zla. Ali i tada uzalud činimo prvi korak ako nakon njega ne dolazi drugi, jer je napisano: »Kloni se zla i čini dobro«. Utaman ćemo slijediti oba savjeta ako nas u tome ne vodi ljubav božja.

Bog zna, Bog sam zna da sam više zazirala od toga da uvrijedim tebe nego da uvrijedim njega i da sam se više trsila da budem draga tebi nego njemu. Tvoja zapovijed, a ne glas s neba, pognula je moj vrat pod jaram redovnički. Eto u tome su nevolja i očaj moje sudbe: za mene su ovdje dolje uzaludne sve patnje i boli, kad za njih odozgo neću primiti nikakve nagrade. Moje hinjenje te je dosada varalo kao što je varalo i druge: vjerskom zanosu si pripisivao ono što je u stvari bila samo himba i licemjerje; eto zašto se stal-no preporučaš za moje molitve: od mene tražiš baš ono što ja tražim od tebe. Prestani, molim te, precjenjivati moje snage, ali nemoj prestati pomagati me u svojim molitvama. Ne, nisam izliječena i zato me ne lišavaj slasti liječenja. Ne, nisam pohođena milošću i zato ne odgađaj da priskočiš u pomoć mojoj bijedi. Ne, nisam jaka i zato ne kasni, kako bi me mogao podržati da ne padnem prije nego mi pružiš ruku.Š…Ć

Zato te i preklinjem da prestaneš s hvaljenjem da ne bi zavrijedio pokudu koja se upravlja kovačima laske i laži. Ako misliš da je u meni još koja mrvica kreposti, boj se da ne nestane pod dahom taštine. Vješt liječnik vidi skritu boljeticu mada je nikakav izvanjski znak ne izdaje. A Boga je malo briga za sve ono izvanjsko što je zajedničko odbačenima i pravednima. Zato je u pravih pravednika malo izvanjskih znakova koji svakome padaju u oči, a nitko ih više ne ističe nego licemjeri.

Š…ĆJa sam sretna s tvoje hvale i moje joj se srce odveć rado prepušta, a da mi ne bi bila presudna. Nažalost, ja sam i previše spremna da se opijem njenim slatkim otrovom, jer je moja jedina želja da ti u svemu ugodim. Hrani u svom srcu, kad se o meni radi, više bojazni nego povjerenja i tako će tvoja brižnost biti uvljek spremna da mi pritekne u pomoć. U ovom času pogibelj je veća nego ikada, jer moja bludnost ne nalazi više u tebi lijeka.

Nemoj me hrabriti na krepost, ne bodri me na borbu rlječima: »Krepost je najjača u slabosti«, »vijenac će pripasti samo onome koji se bude borio do kraja.« Ja ne tražim pobjednički lovor. Dovoljno mi je da izbjegnem pogibelji. Mudrije je udaljiti se od pogibelji nego izazvati boj. Neka me Bog smjesti u najzabačenlji kutak neba i bit ću zadovoljna. Tamo je nenavidnost nepoznata i svak je sretan s onim što je dobio.

Zar je potrebno da svoje mišljenje potkrijepim snagom svetih otaca? Ako jest, počujmo svetog Jeronima:

»Svjestan sam slabosti svoje, ne želim se boriti u nadi da ću pobijediti, da mi se ne bi dogodilo da budem pobijeđen.« Čemu, dakle, napustiti siguran put i zakročiti u traženje nesigurna cilja?

Abelar - Eloizi
11. vek

Izlaganje onoga što mi uzbuđeno predbacuješ u posljednjem pismu može se sažeti u četiri tačke. U prvom redu tužiš se da sam postupio protiv običaja i obrnuo prirodni red postavljajući u pozdravu tvoje ime prije svojega. Drugo, da sam razjario jade koje sam morao ublažiti i da sam izazvao obilate suze umjesto da sam ih obrisao kad sam dodao: »Ako me Gospodin preda u ruke progonitelja mojih i ako padnem pod žestinom njihovih udaraca« ... dolaze zatim tvoja stara i stalna mrmljanja protiv Providnosti o razlogu našeg obraćenja i o okrutnoj izdaji kojoj sam pao žrtvom. Na kraju, optužuješ samu sebe, suprotstavljajući se mojim hvalama i usrdno me moliš da ti više hvale ne upućujem.

Odgovorit ću na svaku od tvojih zamjeraka ponaosob i to ne da sebe opravdam već da ti pružim pomoć svojeg nauka i da te u njemu učvrstim. Moja traženja bit će ti prihvatljivlja kad budeš uvjerena da počivaju na razboritosti. Bit ćeš voljnija saslušati me o onome što se odnosi na tebe kad vidiš koliko malo zaslužujem prigovora. Imat ćeš prema mojim riječima više poštovanja i povjerenja kad spoznaš da mi se ne može pokude upraviti.

Najprije o onom pozdravu koji vrijeđa tvoje uši. Ako bolje pripaziš, vidjet ćeš da sam učinio ono što ti želiš. Zar nije tačno i zar to sama nisi rekla da se u poslanicama upućenim odličnijima od sebe, njihovo ime mora napisati prije našega? Shvati da si ti odličnija od mene i da si počela biti mojom gospođom onog časa kad si postala vjerenicom mog Gospodara.Š…ĆPreostaje mi još da ti govorim o staroj tvojoj tužbi na koju se stalno navraćaš, a koja se odnosi na okolnosti pod kojima smo se zaredili. Umjesto da zbog toga hvališ slavu božju, kako bi bio red, ti to Bogu neprestano predbacuješ. Mislio sam da je ta rana već odavna zacijelila, toliko su očite namjere božje Providnosti prema nama. Sto god ona više izjeda tvoje tijelo i tvoju dušu tim je ona pogibeljnija po tebe, a za mene je nepravedan izvor boli. Ako imaš, kako kažeš, jedinu jednu brigu i to da meni ugodiš, preklinjem te, ako hoćeš da mi prikratiš teške muke i da stekneš svu moju ljubav, preklinjem te, odbaci od svog srca tu žuč koja ga izjeda. Dok je god ona u tebi, nećeš mi ni ugoditi ni sa mnom zavrijediti carstvo nebesko. Zar bi mogla podnijeti da u vječno blaženstvo uđem bez tebe, ti, koja kažeš da bi me slijedila do usijanih ralja zemljinih. Pozovi vjeru u pomoć da ne budeš odvojena od mene kad se, kako ti reče, približavam Bogu. Zar se moramo toliko siliti da krenemo na put vječnog blaženstva? Zar te ne opaja misao da zajedno pođemo prema božanskoj sreći koja nam je obećana i da se više nikad ne rastanemo? Š...Ć

Pa ipak, hoću na još jedan način ublažiti tvoju jetkost prema Nebu i pokazati ti pravednost i korist svega što nas je snašlo. Pokazat ću ti da je kazna božja izvršena pravednije nakon naše ženidbe nego što bi to bilo, da nas je snašla dok smo živjeli u stanju bluda.

Nedugo nakon vjenčanja, sjećaš se, kad si se već bila povukla u samostan u Argenteuilu, došao sam te krišom pohoditi. Moja neobuzdana pohota našla je s tobom svoje zadovoljenje u jednom kutu blagovaonice, jer drugog mjesta za to nlje bilo. Vidiš, dakle, da našu bestidnost nije zadržalo ni poštovanje prema mjestu koje je posvećeno Bogorodici. Ta sve da smo prije toga bili bez grijeha, samo ovo oskvrnuće moralo je navući na nas još strašniju kaznu. Čemu da spominjem našu staru raskalašenost, našu besramnost, naš razbludni život prije vjenčanja? Ili nedostojnu prevaru kojom sam se ogriješio prema tvom ujaku, ja, njegov gost, koji je s njim za istim stolom sjedio i njegov kruh dijelio, a u isto vrijeme zaveo njegovu nećakinju?

Tko bi se usudio reći da sam ja nepravedno izdan i to od onoga koga sam ja prvi sramotno izdao? Zar misliš da je kratkotrajna tjelesna bol koja mi je za-dana mogla dostajati da se tolik zločin izbriše? Radije se pitam: zar su tolike opačine zaslužile ovakvu blagost? Koja bi rana mogla pred očima božanske pravde oprati svetogrdni napad nanesen veličanstvu mjesta posvećenog Njegovoj materi? Odista, ako se ne varam, ova je spasonosna rana manje udovoljila osveti Gospodinovoj nego neprekidnost zala koja trpim.

Sjećaš se isto tako kako sam te dok si bila bremenita poslao u Bretanju. Tada si se prerušila u opaticu i s tim si drzovitim pretvaranjem nanijela uvredu ustanovi kojoj danas pripadaš. Sudi, dakle, koliko je božanska pravda ili prije milost božja imala pravo da te usprkos tvojoj volji privuče u vjerski red koji se nisi plašila izvrći ruglu. Kao kaznu nametnula ti je isto ono ruho koje si obeščastila, kako bi istina bila lijek tvojoj laži i protivotrov njenim posljedicama.

Takvi su bili putevi pravde nebeske: ako gledaš samo na našu korist, morat ćeš priznati da nam je Bog više udijelio milost nego što je izvršio pravdu. Misli na to, predraga moja, iz kojih su nas dubina na ovom uzburkanom moru moćne mreže milosrđa Gospodinova privele spasenju. Od kakve proždiruće Haribde oslobodi Gospod svoju djecu od potapanja, stvorenja svoja koja su već bila zahvaćena vrtlogom, a opirala su se ruci spasiteljici! Zar tako očita zaštita nije morala iz naših grudi izmamiti povik ljubavi i divljenja:

»Gospod se moj brine za mene.« Razmišljaj o opasnostima koje su odasvud vrebale na nas i od kojih nas je Gospodin oslobodio. Ne prestaj govoriti o velikoj milosti koju je Gospodin udijelio našoj duši i ne prestaj slaviti hvalu njegovu. Tješi našim primjerom grešnike koji su izgubili nadu u Njegovu dobrotu. Pokaži što se sve može postići kajanjem i molitvom, pokaži to na primjeru nepokajanih i okorjelih. Misli na očinsku skrb koju je Gospodin nama ukazao i na pravednost ublaženu milosrđem! Kaznivši nas, on nas je preporodio; zle je učinio sudionicima našeg budućeg blaženstva i njegova prividna strogost nosi u sebi najdirljivije oproštenje, jer samo jedna rana postade spasenjem dviju duša. Usporedi opasnosti u kojima smo bili i naše čudesno oslobođenje. Usporedi bolest i ozdravljenje. Pitaj se sada koliku su kaznu zavrijedile naše opačine i divi se milosrđu božjem i božjoj ljubavi.

Dobro znaš u kakvo su tužno robovanje zahtjevi moje razuzdane strasti bacili tvoje i moje tijelo. Ni sram, ni poštovanje prema Bogu nisu me vadili, čak ni u dane svetačke ni na dan njegove smrti, iz kaljuge u kojoj sam se volio valjati. Koliko li sam se puta, usprkos tvojim odbijanjima i tvojoj bojažljivosti i prigovorima, koristeći se slabošću tvog spola, utekao prijetnjama i udarcima da iznudim tvoj pristanak. Sjeti se moje bezumne požude i mojih pomamnih ludovanja! Zaslijepljen bijesom pohote sve sam zaboravljao, i nebo i svoju dušu, gubeći se u tim jadnim strastima koje se danas ne usuđujem ni imenovati. Što je drugo preostalo božjem milosrđu ako je htjelo da sprječi moju propast nego da mi same te strasti zauvijek onemogući?

Strahovito izdajstvo što ga je počinio tvoj ujak bilo je učin pravde i dobrostivosti božje: Kad sam bio lišen tog dijela svog tijela koji je bio sijelo razbludnih želja i glavni uzrok moje raskalašenosti, mogao sam rasti na sasvim drugi način. Moje udo koje je griješilo bilo je kažnjeno: u boli je platilo svoje grešne slasti. Zar nije tako bilo pravo? Izvukavši me iz ogavnog kala u kojem sam bio ogrezao, Bog me je obrezao u tijelu i duhu. Tako sam postao tim podobniji za službu svetim žrtvenicima što me nikakva putena zaraza nije više mogla napasti ni okaljati. Vidiš koliko je dobrostivosti prema imeni pokazao kad je udario samo po jednom udu i oduzevši mi ga dao spas mojoj duši. Poštedio me od svakog drugog sakaćenja koje bi mi bilo izobličilo tijelo i učinilo me nesposobnim za obavljanje mojih dužnosti. Naprotiv, sve što je čestito bilo mi je olakšano jer sam bio oslobođen teškog jarma požude.

Milost božja me učinila čistim, odstranjujući s mog tijela jedno udo vrijedno prezira koje je baš zbog niskosti njegove službe prozvano ljudskim stidom i koje se nitko ne usuđuje nazvati pravim imenom. Na taj me je način milost božja oslobodila nečistoće zla i sačuvala mi nevinost duše.Š...Ć

Ti si veća od nebesa, ti se veća od zemlje, ti za koju je otkupnina bio sam Stvoritelj svijeta. Ali što je on vidio u tebi, pitam te, on kojemu ništa ne nedostaje, kad je za tebe pristao na sve muke svog posljednjeg hropca, na svu sramotu svoje muke? Što li je drugo mogao tražiti u tebi ako ne tebe samu? Eto, to je tvoj istinski ljubitelj, onaj koji hoće samo tebe, a ne ono što ti pripada. To je onaj koji je uzviknuo dok je umirao za tebe: »Nitko ne može više voljeti nego onaj koji daje život svoj za one koje voli.« On te je istinski volio, a ne ja. Moja ljubav, koja nas je oboje survala u grijeh, bila je samo pohota i zato ne zaslužuje da je zovemo imenom ljubavi. Ja sam u tebi vidio način kako da zadovoljim svoje bijedne strasti i to je sve što sam ja volio u tebi. Kažeš da sam za tebe trpio. Možda je tome doista tako. Ali bilo bi tačnije reći da sam trpio poradi tebe i čak protiv svoje volje. Ne iz ljubavi prema tebi već zbog sile koju su upotrijebili protiv mene. Ne za tvoj spas već zbog tvoje boli. Naprotiv, za tvoj spas je Krist svojevoljno pretrpio svoju muku i s njom je našu dušu nadahnuo novim životom i oslobodio je od svake boli. Zato upravi k njemu, a ne k meni, preklinjem te, svu svoju odanost, sve tvoje sažaljenje i svu svoju skrušenost. Plači nad nepravednim zločinom i nad strahovitom okrutnosti kojima je bio izložen nevini čovjek, a ne nad pravednom kaznom koja je mene stigla, jer je to za nas oboje bila milost za koju moramo Nebu zahvaliti.

Nepravedna si što ne voliš pravdu, a još nepravednija kad se hotimice suprotstavljaš volji božjoj i dobročinstvima Milosti. Plači svog Spasitelja, a ne svog zavodnika. Plači onog koji te je otkupio, a ne onog koji te je upropastio; svog mrtvog Gospodina, a ne živog slugu njegova koji je upravo oslobođen od smrti vječne.Š...Ć Ova dobrostivost Gospodinova prema tebi plod je samilosti njegove prema tvom spolu, ali u neku ruku i pravedno je tako. Iako slabija i nježnija pokazala si više suzdržljivosti i više kreposnosti, znači da je i tvoja krivica manja. Zahvaljujem Gospodinu koji te je lakše kaznio i pripremio ti vijenac. Sve bure nečistoće koje su harale po mojoj nekad nemirnoj duši sad su se stišale, a oluje požude ne potresaju moju ohlađenu grud: Gospod me pretvorio u mramor kako bi spriječio da se slomim. Naprotiv, ostavljajući u tebi greben mladosti, vrućih snova i neprestano uzburkanih valova, očito te je predodredio za vijenac mučenički. Iako si uvijek odbijala da čuješ ovu istinu i meni branila da je izgovorim, ipak je ta istina očigledna. Vijenac je nagrada onome koji se bori bez predaha i nitko ga neće zadobiti ako se ne bude »do kraja borio«.

Meni nije očekivati vijenac jer više za mene nema borbe. Koga u mesu njegovu ostan požude ne podbada, nikakvu napast ne mora savladavati. Pa ipak, iako vijenca neću zadobiti, znam da mi je velika povlastica dana time što nikakve kazne neću podnijeti i što sam s prolaznom boli izbjegao vječnim bolima. Ljudi koji se predaju strastima ovog jadnog života slični su životinjama, jer je napisano: »Stoka gnjije na balegi svojoj«.

Tješim se što vidim da se zasluge moje umanjuju dok tvoje rastu. Zakon ženidbe učinio je od nas jednu put i jedno biće u Kristu. Ništa što je tvoje meni nije tuđe. A Krist je tvoj jer si postala njegovom vjerenicom. A ja, evo, postadoh sluga tvoj, kao što ti rekoh, postadoh sluga a držala si me prije za gospodara. Na službu tebi obvezuje me duhovna ljubav, a ne potiče me na nju strah. Š...Ć

Budi pozdravljena u Kristu, zaručnice Kristova. U Kristu budi jaka i živi za Krista. Amen.

Deni Didro - Sofiji Volan
3. novembar 1759.

. . .Od ranog jutra čujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žedj na potoku koji tu teče; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju. Smeju se; uveče se vraćaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišća, a sudbina im nije ni bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreću: recite mi, da li vam se sadašnje vreme čini težim od prošlog?

Čitavo jutro sam se mučio jureći za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao razgovor o javnim nedaćama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi je bio pun sinoćnje hrane; pretrpa sam ga količinom koju sam opet pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osećaoi; vratoo se i seo za kartaški sto da prekratim teške sate.Od prijatelja nisam imao nikakvih vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u čovečiju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .

Možda ćemo otići u grad sutra uveče ili u ponedeljak ujutro. Videću, dakle, prijateljicu, za kojom tugujem; biću ponovo sa ćutljivim prijateljem koji se ne javlja; ali ću ih već sutradan izgubiti; i što moja sreća u njihovom društvu bude veća, to ću više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni, obrni, uvek s4e nadje neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volkim jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj osećam umanuje u mojim očima svako drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguću nesreću. Ali se ova nesreća umnožava i predočava mi se na stotinu načina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna prividjenja saleću i muče. Da li mi je pisala? Rdjavo ću protumačiti neku ravnodušnu reč, a na selu sam. Sudbinu čovek ne može učiniti ni boljom ni gorom? Moćna zvezda odredjuje njegovu sreću i nesreću. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali osećam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako,samo je boja mog osećanja drukčija. . .

Poslao sam čoveka u Šaranton da vam odnese čitavu svesku od mene aod vas uzme samo jedan redak. U iščekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj mangup je potražio zabavu u nekoj krčmi. Ugledao je venac od bršljana na nekim vratima i morao je da udje. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobadja krivice? Da li čovek istovremeno može biti i mudar i lud?. . .Danas gotovo ništa nisam uradio. Pfre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a večeras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi neće biti izgubljen ako četvrt saata razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uveče ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nhestalniji i od vremena. . .

Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tiče, ja sledim savete koje dajem. Često sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osećam da sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da će uvek postojati samo jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.

Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da ću bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti sve pogrdne reči koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.

Džordž Bajron - Terezi Gvičoli
Bolonja, 25. avgust 1819.

Tereza, moja najdraža,

Pročitah ovu knjigu u tvome vrtu. - Ljubavi moja, ti nisi bila tu, inače je ne bih pročitao. To je jedna od tvojih najdražih knjiga, a autor je - moja prijateljica. Ti nećeš razumeti ove reči na engleskom, ni drugi ih neće razumeti: to je razlog što ih nisam napisao na italijanskom. Ali, ti ćeš razumeti rukopis onoga koji te strasno voli, i pogodićeš da je, sedeći sa tvojom knjigom, mogao misliti samo o ljubavi.

U toj reči, prekrasnoj na svim jezicima, a ponajviše na tvom - amor mio - sadržan je moj bivši i moj budući život.

Osećam da ovde postojim i da će me biti i posle smrti, a sa kojom svrhom - ti ćeš odlučiti. Ti si moja sudbina, osamnaestogodišnja žena, već dve godine van manastira: voleo bih da si tamo i ostala, ili da te bar nikada nisam sreo.

Ali, kasno je za sve. Volim te, i ti mene voliš, konačno to kažeš i ponašala si se kao da je tako bilo, a to je za mene velika uteha u svemu. Ja osećam prema tebi i mnogo više od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim.

Pomisli ponekad na mene kada nas Alpi i okean budu razdvajali - ali to se nikada neće desiti, dok god ti sama to ne poželiš.

Bajron

Džon Kits - Fani Braun
Mart, 1820.

Najsladja Fani,

Plašiš se ponekd da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu - čak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najžešćem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosadjivao sam ti suviše. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvek nova. Tvoj poslednji poljubac je uvek najsladji, poslednji osmeh najsjajniji, poslednji pokret najljupkiji. Kada si juče prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujući, rekla da volim samo tvoju lepotu. I, ima li u tebi i nečeg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To može da žalosti koliko i da raduje - ali, neću govoriti o tome. Čak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snažna moja osećanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smeštena u telo suviše tesno za nju. Nikada nisam osetio da moja duša uživa u nečemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvek zaokupljaš sva moja čula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga poslednjeg pisma, čini me neizmerno zadovoljnim: ipak, ne smeš dozvoliti da te takve misli muče.

S Braunom je gotovo, ali tu je gospodja Vajli, kad ona ode, svanuće mi. Pozdravi tvojoj majci.

S ljubavlju, tvoj Dž. Kits

Petar Ilič Čajkovski Vladimiru Lvoviču Davidovu

Njujork, 2. maj 1891.

Stvari su otišle toliko daleko da je gotovo nemoguće pisati pisma. Nijedan slobodan trenutak, jedva da uspevam da vodim dnevnik. Išao sam na Nijagaru. Čim sam se vratio morao sam da posetim nekog Mejera u njegovom letnjikovcu i da odem u još nekoliko poseta za ono par preostalih slobodnih sati. Onda su me pozvali u restoran na ručak. Sve u svemu, bio sam užasno zauzet i potpuno sam mrtvosan. Večeras moram da odem na jednu veliku večeru i onda oko ponoći da odem za Baltimor. Sutra tamo imam probu i koncert, prekosutra u Vašingtonu, zatim u Filadelfiji, onda dva dana ovde, gde je sve moje vreme već isplanirano i zauzeto i konačno, 21. ujutru odlazim. O Bože! Hoće li taj srećni trenutak ikada doći?

Za oko nedelju dana nakon što ti dobiješ ovo pismo ja ću biti sa tobom!!! Čini se kao neostvariva, nemoguća sreća! Pokušavam da što manje ramišljam o tome, da imam dovoljno snage da podnesem ove poslednje neizdržive dane. Ali upkos svemu mislim da ću se Amerike sećati s ljubavlju. Svi su bili preljubazni.

Šaljem ti isečke iz nekoliko novina. Poneću ih još sa sobom. Mislim da ćeš više voleti da čitaš moj dnevnik nego ove kratke vesti iz mojih pisama.

Grlim te svog.

P.Čajkovski

Za samo nedelju dana!!!

Klin, distrikt Moskve

25. jun 1891.

Bobe!

Kao što sam i obećao javljam ti da sam sinoć dovršio skice za balet. Sećaš se kako sam se, kada si bio ovde, hvalisao kako imam još samo pet dana posla. Kako sam samo grešio, jer jedva da sam uspeo da ga dovršim za dve nedelje. Ne! Star čovek definitivno popušta. Ne samo da mu se kosa proređuje već je i bela kao sneg; ne samo da mu ispadaju zubi i ne može više da žvaće; ne samo da mu slabi vid i oči mu se zamaraju; ne samo da počinje da se vuklja na nogama već i jedina sposobnost koju poseduje počinje da bledi i nestaje ... Strašno se zamaram ako uveče čitam - uvek se završi užasnom glavoboljom. A ako ne čitam ne znam kako da noću ubijem vreme. Ovo (mislim na glavobolje usled čitanja), postaje ozbiljna prepreka za život na selu zbog čega sam odlučio da potražim mesto za život koje nije u predgrađu Petrovgrada već u samom gradu. Uopšte, mislim da bi bilo jednostavnije nastaniti se u Petrovgradu jednom za svagda. Sama mogućnost da ću moći više da te viđam neizmerno mi je važna. Voleo bih da znam šta ti radiš. Napiši mi makar par reči ....

Klin, moskovski distrikt

22. jul 1891

Definitivno dolazim u Kamenku, jer iz tvog pisma osećam da bi ti voleo da ja dođem, a i zbog toga što strašno želim da te vidim ...

Ti uopšte nisi kao neki prazan kofer. U njemu je mnogo stvari ali su još uvek u neredu i biće potrebno vremena da se razmisli i razvrstaju one koje su važne. Međutim, prestani da brineš, jer sve će se samo od sebe srediti. Uživaj u svojoj mladosti i nauči da koristiš vreme; što duže živim to me više plaši besciljna dokolica ovog neprocenjivog elementa života. Ti poseduješ izvanredan dar asimilovanja onoga što pročitaš, hoću da kažem, ne zaboravljaš stvari već ih stavljaš u neku vrstu mentalne ostave sve dok ti ne zatrebaju. Ja nemam takvu jednu ostavu. Da budem iskren - uopšte nemam memoriju.

Grlim te idolu moj!

P. T.

Pariz

12-24 januar 1892.

Osećam se užasno glupavo. Ovde ću biti još dve nedelje bez ičega što bi mi pomoglo da ubijem vreme. Mislio sam da će to biti lakše u Parizu nego na bilo kom drugom mestu ali, osim prvog dana, meni je dosadno. Od juče ne znam šta da smislim da bih se oslobodio zabrinutosti i dosade kao posledice besposlenosti ... Još uvek svoj boravak držim u tajnosti ...

Često mislim na tebe i sanjam te, obično kako si tužan i depresivan. To je mojoj ljubavi prema tebi dodalo saosećajnost i zbog toga te još više volim. O Bože! Kako ovog trenutka želim da te vidim. Napiši mi pismo s koledža sa nekog dosadnog časa i pošalji ga na ovu adresu (14, Rue Richepanse). Zatećiće me ovde jer ovde ostajem još skoro dve nedelje.

Grlim te ludačkom nežnošću

Tvoj

P. Čajkovski

Klin

12.avgust 1892.

Dragi moj Golubčiku!

Upravo sam primio tvoje pismo i presrećan sam što čujem da si srećan. Može li biti da se jedno od mojih pisama zagubilo? Nisam baš često pisao ali sam pisao. Svom dušom čeznem da ti se pridružim i sve vreme mislim o tome. Ali, šta da radim? Sve je više komplikacija i posla svaki dan ...

Tako da sve što mogu da kažem jeste da mi je nemoguće da krenem pre nego što završim sav posao u Moskvi.

Grlim te dok te ne udavim !!!

P. T.

Moskva

14. avgust 1892.

Upravo sam od Jurgensona dobio pariske fotografije i rekao mu da njih četiri pošalje tebi. Bilo mi je toliko drago da vidim koliko su verodostojne da umalo nisam zaplakao pred Jurgensonom. Podsetile su me koliko je jaka moja ljubav prema tebi ... O Bože! Koliko čeznem da te vidim.

Grlim te

P. Čajkovski

Berlin

16-28 decembar 1892.

Još uvek sam u Berlinu. Nemam dovoljno energije da bih otišao - posebno kad nema žurbe. Poslednjih dana sam razmišljao i razmatrao neke vrlo važne stvari. Svoju novu simfoniju posmatram savršeno objektivno i drago mi je što još nije izvedena; ostavlja vrlo nepoželjan utisak ... šta mi je činiti? Da zaboravim na komponovanje? Suviše je teško reći. I evo me, razmišljam i razmišljam i razmišljam, i nemam pojma šta da radim. Šta god da se desi ova poslednja tri dana bila su nesrećna.

Ja sam, međutim, prilično dobro, i konačno sam odlučio da sutra otputujem za Bazel. Pitaš se zašto ti o svemu ovome pišem? Samo neodoljiva želja da ćaskam sa tobom ... Vreme je prilično toplo. Mogu da te zamislim kako sediš u sobi, u oblaku mirisa, skoro da se ugušiš, radeći školske zadatke. Kako bih samo voleo da sam u toj sobi! Prenesi moju ljubav svima.

Grlim te

P.Čajkovski

Kad bih samo mogao da ostvarim svoju tajnu želju, sve bih ostavio i krenuo kući.

Klin

11. februar 1893.

Ako ne želiš da pišeš barem pljuni na parče papira, stavi ga u koverat i pošalji mi. Uopšte ne misliš na mene. Bog nek oprosti - sve što sam želeo je samo par reči od tebe.

Noćas putujem za Moskvu. Koncert će biti 14og. U Nižnji Novgorod putujem 15og gde ostajem neka tri dana a odatle pravo za Petrovgrad. Negde pri kraju druge nedelje Velikog posta biću sa tobom.

Želim da ti pričam o divnom stanju u kome se nalazim što se tiče mojih dela. Znaš da sam uništio simfoniju koju sam komponovao i delom jesenas orkestrirao. I dobro je što jesam! Nije bilo ničeg zanimljivog u njoj - prazan komad zvukova, lišen nadahnuća. Sada, na putovanju, dobio sam ideju za novu simfoniju, ovaj put s programom, ali programom koji će biti zagonetka za sve. Neka pokušaju da je razreše. Zvaće se Programska simfonija br.6 (Modest je predložio naslov koji je na kraju usvojen - Patetična simfonija). Simfonija je potpuno prožeta mojim bićem i veoma često lijem suze tokom putovanja. Pošto sam se vratio seo sam da zabeležim osnovnu ideju i rad tako napreduje da je prvi stav bio gotov za manje od četiri dana, a ostali se pomaljaju u mojoj glavi. Polovina trećeg stava takođe je gotova. Biće mnogo toga novog u formi ovog dela a finale neće biti u brzom alegru već u sporom adađu. Ne možeš ni da zamisliš moju sreću sada kada sam ubeđen da vreme nije zauvek izgubljeno i da još uvek mogu da stvaram. Naravno, možda grešim, ali mislim da nije tako. Molim te, ne govori nikome, osim Modestu.

Namerno sam pismo adresirao na koledž, tako da ga niko ne može pročitati. Da li te sve ovo uopšte zanima? Ponekad mi se čini da te uopšte ne zanima i da nemaš razumevanja za mene. Zbogom, dragi moj ....

Tvoj

P. Čajkovski

London

17-29 maj 1893.

Pišem ti s neizmernim zadovoljstvom. Pomisao da će ovaj list hartije biti u tvojim rukama ispunjava me radošću i tera mi suze na oči. Zar nije zanimljivo to što samog sebe dobrovoljno stavljam na sve ove muke? Zbog kog đavola mi je to potrebno? Juče sam nekoliko puta poželeo da pobegnem. Ali, nekako me je bilo sramota da se vratim praznih ruku. Juče su moje muke dostigle takav intezitet da sam izgubio i apetiti i san, što mi se retko dešava. Patim ne samo od bola i dekoncentracije što se neda izraziti rečima (u mojoj novoj simfoniji ima jedno mesto za koje mislim da odlično izražava ovo stanje), već i od nekog nejasnog osećaja straha i sami đavo zna od čega sve još. Fizički simptomi su bolovi u dnu stomaka i bol i slabost u nogama. Tako da je ovo definitivno poslednji put da prolazim kroz sve ovo. Od sad pa ubuduće pristaću da negde idem samo za veliki novac i ne na duže od tri dana ...

Klin

3. avgust 1893.

U poslednjem pismu Modestu žalim se kako ne želiš da znaš za mene, a sad se i on ne javlja, i sve moje veze s tvojim okruženjem su potpuno pokidane ...

Ono što me rastužuje je to što se tako malo zanimaš za mene. Može li biti da si ti toliki egoista? Međutim, oprosti mi, neću te više gnjaviti. Simfonija koju nameravam da ti posvetim (mada sada više nisam siguran da ću to učiniti), napreduje. Vrlo sam zadovoljan muzikom ali ne baš i instrumentacijom. Ne ispada onako kako sam se nadao. Biće pomalo konvencionalna i neće biti iznenađujuće ako ovu simfoniju budu zloupotrebljena i neshvaćena - što se i ranije dešavalo. Ali, ja je definitivno smatram za svoju najbolju, i nadasve svoju najiskreniju kompoziciju. Volim je onako kako nikad nisam voleo nijedno svoje muzičko čedo.

... Krajem avgusta moraću da idem u inostranstvo na nedelju dana. Da znam da ćeš u septembru još uvek biti u Verbovki, voleo bih da dođem početkom meseca. Ali, ne znam ništa o tebi.

Grlim te svom svojom ljubavlju.

P.Čajkovski

...Draga i strpljiva Damo!
U svoj svojoj zbunjenosti,ne pamtim kad sam se zatekao bez reci.Nemam problem priziva oslovljavanja; uctivosti i kurtoazije;ljupkosti i emocije;hvale i sirine; nisam u oskudici reci,u biranju epiteta; ni u cajtnotu;vreme mi nije saveznik niti neprijatelj;da li sam u pogresnom trenutku ili on umeni,ne znam.A znam da svega imam,a nista nemam.
Drzati se po strani,odmaknuto,neuputno je.Primicati se blize od stepena poznanstva,neuctivo je.Da ostanem statican,ne mogu;ne umem,a moram,jer ne znam,a kako?
Damo,draga!...
rascvori ovu moju trilemu;ucini me prirodnim;spontanim;okrilati me;obodri me;nadji me gde me nema;sacuvaj gde ima;ozili gde klijam;rasadi gde sam ubokoren. Pruzi mi svoje prstice samo onoliko koliko ce ti prijati;svoju rucicu koliko srce domasuje;progovori mi;napisi ili sapni onakvu rec kakve je tezine i znacenja...
To ce mi biti kompas;zvezda Danica;hrastova mahovina; putokaz;zvezdokaz;sjaj u travi;iskra u oku;izvor napoja; govor tisine;pesma podnebesja...
...Damo,draga!glas ti ne cujem a poznajem;nema Te,a vidim Te;trazim Te,tu si;gde li sam zadocnio ja? Da li sam zadocnio na voz u kojem si Ti,a odmices mases klicuci:"potrci;pozuri;poleti,odoh ne mogu Te sacekati".
Nisam li slican ptici zalomljenih krila,"ptica koja nikad nece poleteti;nije li to moj usud i kob,kob coveka slicnog
ptici koja ce "umiruci pevati",jer zna samo za pesmu;cvrkut i poj,ne za zalopoj;kukanje i jadikovku,ne znajuci ni za smrt,nego prosti nestanak sa lica zemlje.
Nisam li deo nocne pokrivke;oduzena senka; Tvoja verna pratilja iza tebe;nikad upored,ali uvek s Tobom. I kad je blistaj i svetilo uzezeno najmilijeg Bozjeg dana.Tad,sklonjen u dno Tvoga dzepa;pod reverom;kragnicom ili medju Tvojim mekim prsticima,konacno:jesam li to ja,ili ces tek ti uciniti da budem!? Ili ces
obrisati me kao maglu sa ogledalca da bi sebe ugledala;da bi sebe sacuvala i odbranila;da bi ti ostala ti,a ne
usencena u tudjoj blistavosti;neizrecivom sjaju;likovanju srca;punoci duse;blazenim rastopom.A ne zelim da nestanem;da se ugasim;da prestanem da budem;pribojavam se;podrhtim i strepim u groznicavoj nadi.
A zelim,zelim vise nego ikad,da se vratim;da se vratim sebi; da budem svoj sa sobom da bih bio s Tobom,i ti sa mnom;nas dvoje jedno;ti i Ja-MI u jednini;u srcu; u dusi; u ovom prelepom zivotu;na ovom "prelepom svetu ",sad,neka pocne kao najsvecanija ceremonija;oda Bozjoj milosti;hvala zivotu;nama nezaborav i beskonacje.
Ne znam odgovor,ili ga ne priznajem.
Svejedno,k Tebi sam upravljen mislju,zeljom,osecanjem i opet,zasto!? Nemam odgovor,potrazi ga u sebe,tamo se negde taji...Da li u ljupkom pristanku da se malo 'dopisujemo"; da li u blagosti i prostodusnosti pristupa;da li u suptilnom i nadasve toplom ophodjenju:kao da mazis na nevidjeno;kao da grlis bez dodira;kao da pevusis necujno,a neodoljivo;na uvo nekom starovaroskom boemu,a on opijen i ne zna:pored punog
bokala;nije ga ni naceo;ni poceo...lebdi ponet sapatom koji samo on cuje;vizijom koju samo on ima...
Nemam odgovor! Mozda ga ima Tesa koja ljubi oblizujuci;voli neizrecivo grleci;dokazuje glockanjem,a ne ugrizom,ko zna, pseca posla,mozda oni vise osecaju i govore bez recnika;prevoda i
tumacenja;bez pitanja sa odgovorima koje nose u mirisu animalnog instinkta...
...da li od Tese "zaprositi"gospodaricu,ko zna,nije utopija,a pristojno i pristupacno,moze biti-ne mora...
..."Dobro jutro lepi svete",koliko i kako cudesno mio pozdrav;necuven;neponovljiv,vedri i razvlaci u osmeh novom danu;u susret novoj radosti;novom podvigu i cudu i cudesnosti zivljenja.
..."pamet je zenskog roda"! Kako me razoblicila,predstavila,pre nego sto sam licno uspeo i stigao da se legitimisem.Ona me razotkrila;ogolila i posvedocila kao nepobitna istina.
...Da li Tvoja premila cerka Jana;zeli da me upozna;po cemu sam joj zanimljiv,zar ja koji mislim da i ne postojim,jos manje da nekog mogu zainteresovati;zar u meni ima iceg i zanimljivog,nedostatnog;trazenog?
...Da li Trifun,sin Tvoj ljubljeni; da li on zna ko sam ja; da li je cuo za mene;da li zeli da me upozna; da li u njega;u njegovom pogledu;misli moze se nazreti odgovor njegove mame?

Kako se tu mnogozracje usnopljava;krstinici;nesto slicno zrenju i zetvi;nebivalom vrucem letu,neodoljivo
prijatnom-mediteranskom,pirka,carlija.Prijatno do jeze.
Samo da se ne utuli kao plamicak lojanice;da ne iscezne kao duga,da se ne izgubi kao dragocenost...
...Jug Bogdana,da li to...adresa!Nije nepoznata.Kad s njom krenes put se otvara,raskrsnice rascvoruju;krivine uzmicu;brda uravnjuju,puca vidik.Na obzoru uprljen pogled;izostren,a topao;smeo i
nezan;osmehnut u stvarnost...
...Mislio sam i sto nisam napisao;osecam sto ne smem da kazem;zelim
sto mogu imati-i sam postati sastojak imanja...
...Jedino me strah da nisam u bunilu ili mi se prikazao
snozeljen san...

Nepoznatoj
ma gde ona bila.
Vi i ja smo, svako za sebe, draga moja nepoznata, samo prosek. Izađimo iz te prosečnosti, budimo nadprosečni… spojimo se. Izrađajmo tu prokletu decu da nas savest ne grize. Ovo blago što ga nagomilasmo, možda neće satrunuti, ali nas neće ni pomenuti, to je izvesno. Svaki dukat, svaki novčić, svaki dragi kamenčić… sve će to obezvrediti samo sebe čim se dočepa grabljivih ruku. Ništa od toga neće za nama u zemlju, verujte mi. Jedino deca, unuci, praunuci… oni će nam se kad-tad pridružiti. Dajmo im priliku, dozovimo ih. U našem spajanju je trenutno zadovoljstvo, i večni spokoj. Nisu zalud naši slavni preci jurili slavne pretkinje, ne bi li ostavili svoje seme. Moglo se potomstvo ostaviti u svakoj skitačici, ali nije to t�. Hajde, gospo, da vidimo jesmo li vredni vremena u kome smo se rodili, ili bar imena koje smo, ne svojom zaslugom, nasledili. Dosta je bilo skrnavljenja tih imena, dosta je bilo glupih međupoteza, dosta je bilo bludnih pogleda, šaranja i varanja, dajmo se matici, posadimo drvo koje će možda ražati gorke plodove - ali će rađati. Ulogu bogova smo kupili zlatnicima i sad nas obožavaju. Nema tog zlatnika koji nije obložen krvlju, ne znam čemu se klanjamo? Spustimo se na nivo životinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje. Ako već moraju da nas čerupaju besne guzice, neka to bude meso našeg mesa, krv naše krvi. Ako to što pričaju o vama iole vredi, ako glas koji mene bije može da se upotrebi, taj iscedak iz trenutka kosmičke slasti, ne mora da bude ni tako loš. Te iste potomke stvoriće neko drugi - svako se pre ili kasnije rodi, bez obzira na to ko su mu roditelji - a onda će nam biti žao. Izbegnimo sramotu nerađanja, izrodimo nešto. Kad već nismo rođeni za velike misli i velika dela, učinimo bar veliki greh - spojimo se! Pitao sam grobara kako mu se dopada posao. Odgovorio mi je: “Pa, eto… zakopavam tuđe gluposti”. Napravimo i mi jednu takvu glupost. Ne tražim od vas, gospo draga, da spavamo zajedno; ne tražim da vodimo ljubav, danas se iza te reči skrivaju najveća zlodela; ne tražim da kućimo ili stvaramo materijalna dobra, ne tražim ništa za sebe. Ne morate mi reći ni jednu lepu reč, ne morate me voleti, ne morate živeti sa mnom. Treba samo da se nađemo, da nas ima, da nas neko pomene u kletvi ili molitvi. Čovek živi onoliko koliko mu je kletva dugačka; za molitvu uvek ima vremena, ona ne zavisi od dužine života. Ostanimo neznanci, doživotni stranci, persirajmo jedno drugom, mrzimo se, pljujmo se, ali - srodimo se. Bar za tren. I u očima zlikovca i mrzitelja naših imaćemo veću vrednost ako se bar neko nekad pohvali da smo ga baš mi sačinili. Vi i ja, gospo draga. Možete vi bez mene, mogu ja bez vas, to sitno zavaravanje ne sme dugo da potraje. Gledam vas, ovako iz prikrajka, slutim razloge koje ćete izmisliti, samo da me odbijete. Pustiću vas da pričate, da potrošite prazne reči, da se ugušite u njima, i kad više ne bude bilo ni jedne jedine floskule, ni jednog jedinog formalnog ili “normalnog” opravdanja, zaigraćemo ples - ples budućnosti.

ODGOVOR
Njemu
ma kako se zvao.
Poštovani gospodine! Malo je danas ljudi koji će tek tako reći: “Spojimo se”. A vi ste to, dragi moj nepoznati, napisali tako lako, tako promućurno, nadahnuto i smišljeno, da mogu samo da vam pozavidim. Niste ni svesni koliko dugo sam iščekivala baš takav poziv. Zovete me na “ples budućnosti”? Pa, zaigrajmo ga, što da ne? Ja ionako neću umreti ni kao svetica ni kao devica, pa kad je već tako, neka to bude “na nivou”. Znam da na svakom normalnom plesu dame biraju. Ovaj put vi ste izabrali mene, i neka tako ostane. Ima tu nečeg uzvišenog, i srećna sam što je baš tako ispalo. Ovaj ples je ionako drugačiji od svih ostalih. Dripci i ulizice me ne zanimaju, doktori i inženjeri teže samo za prolaznom avanturom, i sve će učiniti da dokažu da dete nije njihovo, sebični profiteri će me pretvoriti u svoju robinju ili sluškinju, barabe će težiti da me se otarase kad im više ne budem bila potrebna, lopovi će me prodati za male pare… Jedino mi vi delujete iskreno, časno i otmeno, pogotovo posle onog neobičnog pisma koje ste mi uputili, a koje mi nikako ne izlazi iz glave. Ono što ispadne iz te “svesne nepromišljenosti” ne može naškoditi ni meni ni vama. Naprotiv. Kažete, da se spustimo na nivo životinje? Ne dolazi u obzir. Ili ćemo se spojiti “da se pamti”, da ostane zapisano negde u kori mozga, ili se nećemo ni dodirivati. Zar da jedan tako veličanstveni trenutak pretvorimo u puko sladostrašće, koje ima za cilj jedino da nas ovekoveči u potomku kojeg ćemo izroditi? Zar stvarno mislite da ćemo posle toga ostati neznanci, i da u svemu tome neće biti ni trunke ljubavi? Može li se zemlja posejati samo tako što će se u nju baciti seme, pa šta ispadne? Varate se, dragi moj. Ili možda hoćete da stavimo maske na glavu kao u srednjem veku, u oči da se ne pogledamo? Ili, pak, da se nađemo u mrklom mraku, kad se samo aveti i zveri ljube, a buduće dete da cepamo na dve polovine – “moju” i “tvoju”? Za njega ćemo uvek biti dve sebične jedinke, koje su umislile da se život može produžavati tek tako - bez razloga i potrebe. Kad bi tako moglo, bila bi dovoljna jedna saksija i kesica semena. Ko zna - možda ćemo tako dobiti unuke i praunuke, ali za sada… Bojim se, zaturiće nam se trag. U svakom slučaju, neku žrtvu moramo podneti. Rizikujmo da se zaljubimo, ma kako vam to patetično izgledalo, pa baš ako ne ide… (Svet je pun neuspelih ljubavi, zar ne?) Počupajmo se za kose, potucimo se, neka bude krvavih tragova noktiju po golom telu, i to je za ljude. Učinimo bilo šta, ali… spojimo se! Uživam dok vam pišem ovo pismo, sa potvrdnim odgovorom. Uživajmo u blagodeti koja nam se nudi, uživajmo u svakom sekundu onoga što nam pruža mogućnost produžetka nas samih, uživajmo u lepoti stvaranja, jer nema veće tajne od tajne života, uživajmo u šaputanju dokonih i zlih, kojih uvek ima i koji će nam zavideti u svakom slučaju, spojili se mi ili ne. Tek - uživajmo. Čekam vas!