После још једне смрти због отказа
Губитак живота због отказа
Губитак посла један је од највећих људских стресова. – Помоћ ближњих најважнија за превазилажење акутне психичке кризе


Транзиција је још једном показала да нема времена за самилост: срце Миливоја Николића, званог Ниџа, пукло је од инфаркта, када је после 33 године рада у смедеревској железари уз последњу августовску плату, само добио обавештење да ће морати да напусти своју фирму. Позлило му је и умро је неколико тренутка после, баш испред зграде у којој је радио.
Радник смедеревског Ју-Ес Стила није био једини на списку прекобројних, који је добио отказ. То постаје наша судбина.

Прашина заборава одавно је пала на радницу за стругом у горњомилановачкој фабрици ауто-делова, која је после добијеног отказа извршила самоубиство. Оставила је и опроштајно писмо. Чини се као да је од тада прошло пет година, а све се одиграло средином априла.

Професор др Вишеслав Хаџи Тановић, познати кардиолог, за „Политику” објашњава како нечије срце, попут радника смедеревске железаре некада не може да издржи тако велики стрес и услед спазма, долази до изненадне смрти. У његовој ординацији у последње време појављује се далеко већи број људи који имају срчане тегобе управо изазване стресом због губитка радног места.

– Долазе са високим крвним притиском, са убрзаним срчаним радом, са ангином пекторис и причом да су недавно остали без посла. Стрес који су доживели после добијања отказа неке људе одведе у депресију, друге у органско обољење. Нажалост, отказ постаје уобичајена појава и нашим људима је то требало причати на време, још пре две године. Стоматолози у државној служби зато сада пролазе кроз агонију. Ми нисмо у истој позицији као људи на Западу, који се на отказ припремају још од ране младости. Овде људи и даље живе са фикцијом да их нико не може отпустити из државне службе и када су суочени са страхом да неће моћи да прехране породицу или да у педесетим нађу нови посао, пуцају – каже др Хаџи Тановић.

Познати психијатар, др Волфганг Руц, дугогодишњи бивши начелник за ментално здравље у Светској здравственој организацији, међу првима је у својим радовима указивао да свака држава у транзицији мора да се припреми за већи проценат самоубистава. Када је то причао на Међународној европској конференцији о самоубиствима у Љубљани, гледали су га са неверицом. А онда су Словенци, Чеси, Словаци, Мађари почели да се хватају за главу када су проценат пораста самоубистава заиста довели у везу са транзицијом. Међутим, врло брзо почели су да раде на програмима којима су припремали људе за могућу ситуацију губитка посла и банкрота.

„У транзиционим условима људи губе поверење у основне вредности, мање се друже, жале се на слабљење породичних веза. С друге стране, слабе могућности за промене у животу, људи постају немоћни и све више губе смисао у животу. То ће бити главни узроци пораста броја самоубистава”, поручио је тада доктор Руц.

Многи после отказа, суочени с великом празнином, ипак траже помоћ психијатра. Професор др Мирослава Јашовић-Гашић, председница Секције за психијатрију Српског лекарског друштва и директор Института за психијатрију Клиничког центра Србије, каже да то није необично, јер је губитак посла један од најстресогенијих фактора у животу једног човека, који ће уздрмати психу и врло стабилних људи. Врло осетљиве, психички фрагилне особе неће издржати.

– Ускачемо у начин функционисања Запада, али врло неприпремљени. У Америци, људи од малих ногу знају да могу да остану без посла у сваком тренутку. То је и за њих велики стрес, али не такве тежине као за нашег човека. Ми још живимо у погрешном убеђењу да смо тиме што смо се запослили у једној фирми, сада спокојни, па чак и када на свом радном месту не радимо. Многе ствари код нас мораћемо да учимо изнова, а за овакве стресне ситуације људи ће морати да се припремају већ кроз систем образовања – каже докторка Јашовић-Гашић, потпредседник Удружења психијатара СЦГ.

Наша саговорница је убеђена да ће економске прилике са којима ћемо се суочавати, а које ће собом носити промену или губитак посла, захтевати и све веће ангажовање психијатара и психолога. Докторка жали што код нас није развијен културолошки образац по којем би се људи у акутној психичкој кризи јављали за помоћ лекару, психијатру, саветовалишту, телеапелу... Много би се живота могло спасити.

Кардиолог Хаџи-Тановић сматра да наши људи морају, у време када су срушене илузије, да прихвате реалност и кажу себи да чак ни тако велика ствар као што је губитак посла ипак не сме да се доживљава као крај свет. Он каже како посла увек има, како ће људи наћи посао, можда не исти као што су до тада радили, али сви морају да буду свесни да су се правила игре променила. Наравно, није исто када посао изгубимо у 50. или 30. година. Многи млади људи, који су се запослили у иностраним банкама које су на сваком ћошку, на пример закључују уговоре на три или шест месеци и када после три месеца добију отказ, не примају то трагично, већ само покушавају да што пре нађу неки други посао. Др Хаџи Тановић, међутим, каже како у педесетој није лако кренути из почетка и да је тада добродошла свака помоћ ближњих, пријатеља, стручних лица, друштва...

Професорка Јашовић, такође, каже како нико не може да се заварава да ће нам у транзицији бити пријатно и безболно. Међутим, додаје, одлучујући фактор да се превазиђе нечија психичка криза је у окружењу... Неко из ближе средине, пријатељ или психијатар мора да препозна шта је у животу једне особе најбитнији моменат. Треба да реагује и да га одвуче од самоубилачке идеје или од стреса који може да се претвори у органско, тешко обољење.


Izvor: Politika / Оливера Поповић