Антички Рим је назив за римску државу која је највећим делом своје историје обухватала велики део Средоземља и Западне Европе.

Историја римске државе од 753. пне. до 476. године (пад Западног Римског Царства) дели се на ова раздобља:

Доба краљевства

Римско Краљевство (753. пне. - 510. пне.), када у граду Риму, по традицији, владају римски краљеви.
753. пне., 22. априла - Ромулово легендарно оснивање Рима
753. пне. - 715. пне. - традиционални датуми владавине краља Ромула (први римски краљ)
715. пне. - 673. пне. - легендарна владавина Нуме Помпилија;
673. пне. - 642. пне. - легендарна владавина Тула Хостилија и изградња Курија Хостилија (зграда Сената)
642. пне. - 617. пне. - традиционални датуми владавине Анка Марција
617. пне. - 578. пне. - легендарна владавина Тарквинија I; изградња Циркус Максимус
578. пне. - 534. пне. - вероватни датуми владавине Сервија Тулија; наводно одређене границе градског подручја Рима - Помериум
534. пне. - 510. пне. - владавина посљедњег римског краља Тарквинија II Охолог; изградња храма Јупитера Оптимуса Максимуса

Доба република

Римска Република (510. пне.- 27. пне.), када Рим под вођством сената и сенатске аристократије као град и држава успева завладати читавим Апенинским полуострвом, највећим делом Средоземља.
Доба ране Римске Републике (510. пне. - 351. пне.)
510. пне. - први конзули су били, по традицији, Луције Јуније Брут и Луције Тарквиније Колатин
496. пне. - битка код Регилског језера против Латина
494. пне. - прва Сецесија Плебејаца
493. пне. - Савез с федерацијом латинских градова
450. пне. - друга Сецесија Плебејаца
450. пне. - Децемвири објављују Законе дванаест таблица.
406. пне. - 396. пне. - рат с Вејима, етрурским градом.
390. пне. - битка код Алије против Гала
367. пне. - Закон Лицинија и Секстија
365. пне. - смрт славни римски војсковођа Камил, Марко Фурије.
Успон и развитак Римске Републике (351. пне. - 130. пне.)
351. пне. - изабран први цензор у у центуријатску скупштину из редова плебејаца
343. пне. - 341. пне. - Први самнитски рат
340. пне. - 338. пне. - Латински рат
327. пне. - 304. пне. - Други самнитски рат
300. пне. - плебејци могу постати свештеници.
298. пне. - 290. пне. - Трећи самнитски рат
296. пне. - Битка код Сентина.
280. пне. - 275. пне. - Пиров рат -Пиров поход на Италију
280. пне. - Битка код Хераклеје
279. пне. - Битка код Аскула
275. пне. - Битка код Беневента.
265. пне. - Римљани практично успостављају власт над читавом Италија|Италијом (искључујући северни део, долину реке По).
264. пне. - 241. пне. - Први пунски рат
261. пне. - битка код Агригента
260. пне. - битка код Мила
256. пне. - битка код Екнома
256. пне. - бродолом код Камерине
255. пне. - битка на ријеци Багради
250. пне. - опсада Лилибеја
249. пне. - битка код Дрепане
242. пне. - битка код Егатских острва
241. пне. - капитулација Картагине и мировни уговор
Сицилија постаје прва римска провинција 237. године, а неколико година касније друга провинција је формирана на острвима Сардинији и Корзици.
241. пне. - Сардинија и Корзика постају прве римске провинције
229. пне. - 228. пне. - Први илирски рат
219. пне. - Други илирски рат
218. пне. - 201. пне. - Други пунски рат
218. пне. - битка код Тицина
218. пне. - битка код Требије
217. пне. - битка код Тразименског језера
216. пне. - битка код Кане
207. пне. - битка код Метаура
202. пне. - битка код Заме
214. пне. - 205. пне. - Први римско-македонски рат
200. пне. - 197. пне. - Други римско-македонски рат
197. пне. - битка код Киноскефала
197. пне. - устанак шпанских племена, од којих је најзначајнији био лузитански устанак под вођством Варијата
197. пне. - ширење сиријског краљевства у Малој Азији
190. пне. - битка код Магнезије против сиријског краља Антиоиха III.
180. пне. - доношење закона Lex Villia de annalis o потребној старости кандидата за одређену магистратуру, као и прописивање времена колико мора протећи између сваке магистратуре.
171. пне. - 168. пне. - Трећи римско-македонски рат
168. пне. - битка код Пидне
154. пне. - 133. пне. - борбе против Лузитанаца у Шпанији
149. пне. - 146. пне. - Трећи пунски рат
148. пне. - битка код Леукопетре против Ахајског савеза
146. пне. - Сципион Емилијан је разорио градове Картагину и Коринт и основао провинцију Африку
133. пне. - убиство народног трибуна Тиберија Граха после покушаја увођења аграрне реформе и
133. пне. - Пергамски краљ Атал III. добровољно предаје пергамску краљевину у руке Римљана
129. пне. - оснивање провинције Азије на већем делу територије некадашње Пергамске краљевине;
Доба кризе Римске Републике (133. пне. - 27. пне.)
између 125. пне. и 117. пне. формирање провинције Нарбонске Галије
123. пне. - Избор Гаја Граха за народног трибуна
121. пне. - Противници Гаја Граха у Сенату на основу Senatus consultum ultimum се обрачунавају са њим. Гај Грах гине.
111. пне. - 105. пне. - Југуртин рат у Нумидији
105. пне. - борба Римљана против Келта и германских племена Кимбра и Тевтонци|Тевтнонаца, те битка код Араузија
103. пне. - избор Луција Апулеја Сатурнина за народног трибуна, избор Гаја Сервилија Глауције за претора и Гаја Марија за конзула.
102. пне. - битка код Аква Секстија против Тевтонаца.
101. пне. - битка код Верцела против Кимбра; велике победе Римљана под вођством Гаја Марија.
91. пне. - избор Марка Ливија Друза за народног трибуна и покушај реорганизовања сената и судства
91. пне. - убиство народног трибуна Марка Ливија Друза
90. пне. - 88. пне. - рат италских савеза против Рима
89. пне. - битка код Аскулума
88. пне. - Корнелије Сула покорава Марсе.
90. пне. - изгласан закон о додели грађанских права оним Италицима који су остали верни Риму (Lex Iulia)
89. пне. - законом обећана грађанска права онима који се у следећих 60 дана положе оружје и појаве се у Риму да затраже грађанска права (Lex Plautica Papiria), што је изазвало распад међу савезницима.
89. пне. - Митридат VI Еупатор искориштава заузетост Римљана и заузима провинцију Азију
89. пне. - Рим именује Корнелија Сулу за управника провинције Азије и додељује му команду у Рату против Митридата.
86. пне. - Сулине победе над Архелајем, Митридатовим заповедником, у Грчкој код Херонеје и Орхомена
85. пне. - потписан Дардански мир између Митридата и Суле
88. пне. - слободно становништво Италије добија права римског грађанства; на предлог трибуна Публија Суфлиција Руфа, ослабљен је положај сената и слободни италски грађани улазе у све трибе, Сули се одузима команда у рату против Митридата а додељује Марију.
88. пне. - 82. пне. - Први грађански рат у Риму
88. пне. - Сула заузима Рим и протерује присталице Марија Гаја из Рима и обезбеђује да му се врати команда у рату против Митридата.
82. пне. - Након победе над Митридатом, Сула поновно улази у Рим послије крваве битке недалеко од града заводи дикратуру
82. пне. - 79. пне. - диктатура Корнелија Суле
78. пне. - конзул Марко Емилије Лепид организује устанак сељака против Сулиних ветерана и бива поражен на Марсовом пољу испред Рима, при свом покушају уласка у Рим
78. пне. - побуна присталица Марија Гаја, предвођених са Серторијем Квинтом, против Сулиних присталица у Хиспанији
77. пне. - Помпеј Велики побеђује Квинта Серторија у Хиспанији.
73. пне. - 64 п.н.е - Трећи понтски рат
69. пне. - битка код Тигранокерте
65. пне. - победа Помпеја Великог над Митридатом VI и оснивање провинције Јерменије и ширење римске власти до Партије.
73. пне. - побуна робова на челу са Спартаком
67. пне. - Помпеј Велики чисти Средоземно море од гусара
63. пне. - Марко Тулије Цицерон бива изабран за конзула; Цицеронов сукоб са Катилином се заоштрава и долази до Катилиног неуспешног покушаја да насилно освоји власт. Цезар и Марко Лициније Крас због своје упетљаности у Катилинину заверу избегавају смртну казну
59. пне. - Успостава првог тријумвирата између Краса, Помпеја великог и Цезара
58. пне. - Победа Цезара против у галским ратовима против Хелвета и Германа и његово постављање за проконзула у Цисалпијској Галији, Илирику и Нарборској Галији
56. пне. - Цезар заузима просторе данашње Француске и Белгије; помирење између Краса и Помпеја Великог на састанку тријумвирата у Луки.
55. пне. - Помпеј Велики и Марко Крас изабрани за конзуле; Помпеј добио управу над провинцијом Хиспанијом а Крас над провинцијом Сиријом
54. пне. - Цезар прелази у Британију и осваја један део острва; Крас је кренуо на Месопотанију (Партски ратови Рима)
53. пне. - у битки код Каре, Марко Крас је поражен и убијен
52. пне. - Цезар је поразио Гале у битки код Алезије и угушио устанак у Галији; распад првог тријумвирата, избор Помпеја Великог за конзула и прелазак на страну оптимата, конзервативне фракције сената
49. пне. - Цезар прелази Рубикон и кренуо на Рим што је узроковало други римски грађански рат
48. пне. - Цезар побјеђује Помпејеве присталице у бици код Илерде у Шпанији, проглашен је за диктатора после повратка у Рим, а у битки код Фарсале, побеђује Помпеја и овај бежи у Египат
47. пне. - Александријски рат
46. пне. - Битка код Тапса
46. пне. - Цезар проглашен диктатором
45. пне. - Битка код Мунде, гдје је Цезар потукао присталице Помпеја и Помпејеве синове
44. пне. - Сенат је прогласио Цезара за доживотног диктатора, с правом одлучивања о рату и миру, управљањем државним новцем.
44. пне. - атентат на Цезара и нови грађански рат између Цезарових убица (присталица републике) предвођених Гајем Касијем Лонгином и Марком Јунијем Брутом и Цезарових пријатеља Марка Антонија, Марка Емилија Лепида и Гаја Јулија Октавијана
43. пне. - Октавијан, Лепид и Марко Антоније успостављају други тријумвират
42. пне. - битка код Филипа, у Македонији, против републиканаца и победа Октавијана и Антонија, после чега Антоније добија управу над источним провинцијама а Октавијан се враћа у Рим.
41. пне. - побуна у Перузији (Перуђа)
40. пне. - Сенат именује Ирода Великог краљем Јудеје
39. пне. - Антоније враћа територије које су заузели Парти на почетку другог партског рата
36. пне. - Марко Випсаније Агрипа у биткама код Битка код Мила и битка код Наулоха побеђује Секста Помпеја, сљедбеника Цезарових противника који се био учврстио на Сицилији и угрожавао владавину тријумвира.
32. пне. - прекид пријатељства између Октавијана Августа и Антонија
31. пне. - битка код Акција, између Октавијана на једној и Клеопатре и Антонија на другој страни
30. пне. - Египат постаје римска провинција; Октавијан постаје неограничени владар Римског царства, чиме је и завршено доба великих освајања и Римске Републике

Доба царства

Римско Царство је постојало од 27. године пне. до 1453. године када су Турци освојили Цариград. У 4. веку је дошло до поделе на Западно и Источно царство (Византија). Западно царство је пало у руке варвара 476. године. Најзначајније династије до поделе царства су: Јулијевци-Клаудијевци (27. пне. - 68. године н.е.), Флавијевци (69. - 96. године) и Антонини (96. - 192. године). Време Антонина се описује и као "Pax Romana", или као епоха Пет добрих царева. Ове цареве углавном одликује и мудар одабир наследника. Нико од њих није остављао престо својој деци до Марка Аурелија (161 - 180) кога је наследио син Комод, што се показало погубним.
Након кратке и крваве владавине династије Севера (192. - 217. године) настаје период грађанских ратова који ће трајати читав век (период "Војничких царева"), који ће накратко бити заустављен у време Константина Великог (306. - 337.). Најзначајније Константинове тековине су: Милански едикт (313.) и пресељење престонице из Рима у Константинопољ (Цариград) 330. године.

Након Константина хришћанство све више преузима примат у односу на стару религију, па за време његових наследника постаје веома агресивно у односу на пагане. Овај процес је покушао да спречи Јулијан (361. - 363.) од цркве назван "Apostata" (Отпадник), један од најзначајнијих и најспособнијих царева после Константина, али је погинуо у рату са Персијом. Убрзо после његове смрти хришћанство постаје једина дозвољена религија у Римском царству. 395. царство се дели на Западно Римско Царство и Византију или Источно Римско Царство). Западно Римско Царство је пропало 476., а Византија 1453. године.
19. пне. - Октавијан Аугуст је саставио нови списак сенатора, којих сад има 600, а себе је ставио на прво место (откуда потиче и назив Принципата по princeps Senatus - првак Сената) и успоставио нови облик владавине - принципат; организовао је личну гарду - преторијанце; прогласио се Аугустом (узвишеним у култном смислу); успоставио је снаге јавног реда у Риму и основао ватрогасну службу.
19. пне. - Аугуст је потпуно покорио Шпанију
16. пне. - 15. пне. - Победа над германским племенима и проширење царства до реке Елбе
12. пне. - 7. пне. - Тиберије осваја Панонију и одлази у провинцију Германију, ради спречавање побуне германских племена
5. године - Тиберије потпуно покорава Германију
6. године - Јудеја постаје римска провинција
6 - 9. године - ратује против устаника у Паноноји и Далмацији Батонски рат
9. године - Битка у Теутобуршкој шуми, тешки римски пораз, германска племена, под вођством Арминија (некадашњим римским савезником), из заседе нападају и уништавају три римске легије
11. године - Тиберије и Германик су угушили устанак у провинцији Германији
13. године - Сенат практично проглашава Тиберија за Августовог савладара - Тиберије поново добија трибунску власт и imperim proconsulare maius
14. године - Тиберије обављао ценз ѕаједно са Августом и одлаѕи у Илирик; смрт цара Августа и именовање Тиберија за његовог наследника са именом Тиберије Јулије Цезар Аугуст
15. године - немири у провинцији Германији
17. године - војничке побуне у Галији и Нумидији
21. године - војничка побуна у Тракији; Тиберије се повлачи у Кампанију; устанак Флора и Сакривора у Галији
26. године - Тиберије напушта Рим, одлаѕи у Тарацину а ѕатим се повлачи на острво Капри, а овлашћења преузима заповедник његове гарде Сејан, који проводи терор по Риму
31. године - слом Сејана (осуђен и погубљен)
37. године - Тиберије полаѕи ка Риму, али на рту Миѕениуму умире; пепео је положен у Августовом мауѕолеју; Гај Јулије Цезар Калигула постаје имератором
41. године - Тиберије Клаудије Нерон постаје император
41 - 42. године - устанак у Мауританији
43. године - поход Плауција Силвана на Британију
54. године - Тиберије Клаудије Нерон отрован а Клаудије Цезар Нерон постаје император
61. године - устанак у Британији, предвођен Боудиком, поглавицом племена Ицени
64. године - Рим је уништен у једном пожару; Нерон окривљује хришћане и организује први прогон
66. године - Тит гуши јеврејски устанак у Јудеји
68. године - смрт Нерона и крај владавине династије Јулијеваца-Клаудијаца
69. године - Година четири цара: Сенат је признао за Нероновог насљедника Галбу; римске легије у Германији су изабрале Вителија; преторијанска гарда у Риму је изгласала Отона, а крајем године је на власт дошао Веспазијан
69 - 70. године - Батавијански устанак у провинцији Германији, предвођен Цивилисом.
70 - Тит, Веспазијанов син, будући цар, разорио Јерусалим
71 - 84. године - умирење Британије и освајање територије данашњег Велса и Шкотске
79 године - после смрти Веспазијана, Тит постаје цар; 24. августа, ерупција вулкана Везува и уништење градова Помпеја и Херкуланеума
80 године - делимично уништење Рима у пожару
80. године - отворен Колосеум
81 године - Домицијан постаје цар
85 године - рат са Дачанима
96 године - Убиство Домицијана и крај владавине династије Флавијаца; Нерва, први од ткз. пет добрих царева постаје император
98 године - Трајан постаје цар
101 - 102. године - Први дачки рат
106 - 109. године - Други дачки рат, сомоубиство дачког краља Децебала и Дакија постаје римска провинција
106 године - изградња Трајановог форума
113 - 117. године - рат са Партима и гушење устанака у северној и средњој Месопотанији
117 године - Хадријан постаје цар.
122 године - изградња Хадријанова бедема (Валлум Хадриани)
132 - 135. године - Јеврејски устанак предвођен Симоном бар Кохба
138 године - Антонин Пије постаје цар
140 - 143. године - после побуне, Антонин заузума Шкотску. ** 152 - 153. године - походи против устаника у Ахаји и Египту
161 године - Марко Аурелије постаје цар
162 - 166. године - неуспешни походи Луција Верија против партског краља Олагаза III.
166 - 175. године - Маркомански рат против германских племена Маркомана и Квада.
172 године - устанак Букола (пастира) у Египту
180 године - смрт Марка Аурелија, посљедњег од пет добрих цар; његов син Комод постаје цар (180. - 192)
192. године - убијен Комод, на престо долази Пертинакс, влада три мјесеца (192 - 193)
193. године - убијен Пертинакс, панонске легије проглашавају царем Луција Септимија Севера
195 - 197. године - Септимије Север води рат против Парћана; распуштање старе преторијанске гарде, коју су само сачињавали Италици и становници Галије и Шпаније и формирање нове од становника подунавских и источних провинција; легализовање права ступања у брак војника
208 - 211. године - Септимије Север заузима Каледонију
211. године - Марко Аурелије Каракала постаје цар
212. године - Каракала одобрава закон Constitutio Antoniniana, којom скоро целокупно слободно становништво римског царства добија право римског грађанства
217. године - Каракалa убијен; Макрин постаје цар као први из редова витезова.
218. године - убиство Макрина; за наследника проглашен Варије Авит Басијан или Марко Аурелије Антонин, познат као Елагабал, који је на власт дошао као 14. годишњак, али су га због силног разврата убили Преторијанци кад је имао 18 година.
222. године - убиство Елагабала и Александар Север постаје цар
235. године - убиство Александра Севера и почетак владавине ткз. војничких царева, где је до 284. године владало око педесет царева
249. на пријесто долази Деције Трајан, први римски цар илирског порекла.
284. године - Диоклецијан постаје император
285. године - Багаудски рат - устанак багауда робова, сељака и беземљаша
око 290. године - Диоклецијан дели владавину са Марком Аурелијем Максимилијаном који влада западним делом царства а Диоклецијан источним; Рим није више седиште царства; Диоклецијан ствара апсолутну монархију (доминат), задржава граничну војску али и ствара и оперативну, чију срж чине палатини и царство дијели на дванаест диецеза; Сенат губи политички значај
301. године - утврђене су максималне цијене робе и радне снаге
303. и 304. године - уведене су мере против хришћана
305. године - Максимилијан абдицира и наслеђује га његов савладар Констанције Хлор
306. године - Константин Велики или (Флавије Валерије Константин) постаје цар
306. - 324. године - међусобни окршаји римских сувладара, Лициније доживљава пораз и Константин Велики постаје једини владар Рима
312. године - битка код Мулвијског моста, Константин побеђује узрупатора Максенција, а прије битке му се, по легенди указао крст с натписом: 'У овом ћеш знаку победити', па је стога:
313. године - донесен закон о слободном исповједању хришћанске вере у Милану, познат као Милански едикт
325. године - цар Константин Велики ставља ван закона гладијаторске борбе, које се, међутим, и даље спорадично одржавају до око 450. године
330. године - Константинопољ постаје глави град царства
337. године - смрт цара Константина (I или Великог, јер кад се говори о цару овога имена, мисли се увек на њега), насљеђује га Констанције II
357. године - Јулијан Отпадник као намјесник у Галији побеђује Алемане код битка код Аргенторатума
361. године - смрт Констанција II и Јулијан Апостата бива проглашен царем
363. године - погибија Јулијана Апостата у рату са Персијцима при опсади Ктесифона; браћа Валентинијан и Валенс долазе на власт и први влада западним царством из Милана а други источним из Костантинопоља
378. године - битка код Хадријанопоља против Визигота и и погибија Валенса; Теодосије долази на власт
379. године - Теодосије обједињује оба дела царства
379. - 382. године - победа над Готима и склапање савеза са Готима против Хуна
391. године - Теодосије проглашава хришћанство једином и службеном религијом Римског царства
393. године - Теодосије укида Олимпијске игре (које дотад трају непрекидно од 776. године пре Христа.
395. године - смрт Теодосија и коначна подела римског царства на Источно и Западно Римско Царство
402. године - победа Стилихона над Готима
402. године - Равена постаје главни град Западног Римског царства
404. године - 1. јануара, последња гладијаторска борба у граду Риму
408. године - Готи заузимају Панонију и Норик.
410. године - Готи продиру у Италију, заузимају Рим и пљачкају га
430 - тих година - Хуни и под заповедништвом Атиле продиру у Галију
451. године - последњи Римски тријумф: битка на Каталаунским пољима. Римски војсковођа Аеције, познат и као 'последњи прави Римљанин', потпомогнут Визиготима краља Теодорика, побеђује Атилу, али га, из тактичких разлога, не уништава.
475. године - Ромул Аугустул постаје цар
476. године (3. или 4. септембра) - германски заповедник Одоакар скида са власти Ромула Аугустула, као последњег владара Западног Римског царства (али му, као дечаку, поштеђује живот, па овај умире око 511. године) и проглашава се краљем Италије, што се сматра и посљедњом годином Западног Римског Царства, док Источно Римско Царство или Византија наставља да траје до 1453. године.
480. године - у Сплиту (у Диоклецијановој палата) убијен (отрован) последњи легитимни цар Западноримског царства (јер је Ромул Аугустул 'владао' само Италијом), Јулије Непот.
Историчари се углавном слажу да се са 476. годином - годином пропасти Западног Римског царства, завршава Стари век и раздобље Антике.

Нума Помпилије

Према предању, Нума Помпилије је био други краљ Рима, после Ромула. Владао је Римом од 714 п.н.е до своје смрти 673 п.н.е

Био је ожењен Егеријом, богињом изворности и порода, која је касније у писаним изворима означена као нимфа. Егерија га је, како каже легенда, срела код извора у светој шумици. Нума је био касније слављен због своје побожности.

У знак захвалности, римски бог рата, Марс му је послао штит на којем се налазило писмо пророчанства за које је везана судбина града Рима. Спознајући важност овог штита, Нума је дао израдити још једанаест других истих штитова. Ти штитови су познати под латинским називом ancile (свети штит краља Нуме) и били су ношени у процесији салијских свештеника у древног Рима.

По Нуминој смрти 673 п.н.е, Егерија га је претворила у бунар и сместила у арицијску шуму у Латији, мјесто обожавања Дијане, богиње месеца, дивљих животиња и шуме.

Тул Хостилије (673 п.н.е. - 642 п.н.е.) је трећи легендарни римски краљ, који је наследио на престолу Нуму Помпилија.

Тул је био ратоборни краљ. Водио је успешни рат против племена Алба, Фидена и Веја и први је проширио римску територију иза зидина града Рима. Био је представник народа Луцера који су заједно са Тицијима и Рамнима чинини римско стоновништво (популус Романус). Тул је поразио Албе и брдо Алба Лонга припојио граду Риму.

Легенда каже да је Тул био толико заокупљен вођењем ратова да је потпуно занемарио божју службу, али се верује да је веровао у бога Јупитера, коме се и молио за снагу и помоћ.

У Тулово време у Риму је изграђена и Цуриа Хостилиа, зграда римског Сената.

Анко Марције (642. пне. - 617. пне.) је четврти римски краљ, који је наследио Тула Хостилија.

Анко Марције је био унук другог римског краља Нума Помпилија, па је за разлику од Тула, као и његов деда био краљ мира и веровања. Нерадо је ишао у рат осим ако није био обвезан бранити границе града Рима као нпр. од Сабинаца. Сматра се да је оснивач плебса и плебајаца. Од заслуга му се приписује изградња дрвеног моста преко реке Тибар, устрој луке Остиа, успостављање солана и изградња затвора. За време своје владавине оживео је многе обичаје свога деда који су у међувремену били пали у заборав.

Умро је природном смрћу.

Сервије Тулије

Римски краљ, владао у 6. веку пне. Један је од ретких римских краљева чија историчност не долази у питање. Био је поштован у римској традицији као праведан краљ. Пореклом је био Етрурац и то је био последњи краљ Рима етрурског порекла.

Традиција приписује Сервију Тулију поделу народа на пет класа у центуријатским комицијама. Ова тимократска реформа, која се вероватно само приписује Сервију Тулију, обезбедила је боље представљање у скупштини оних грађана који су учествовали у одбрани државе. Грађани који су припадали сиромашним слојевима римског друштва, нису морали учествовати у одбрани отаџбине, и били су рђаво заступљени у центуријатској комицији. Традиција приписује Сервију Тулију изградњу одбрамбеног зида око свих 7 римских брежуљака дужине 5 миља са 19 врата.

Пребацио је из латинског града Ариције у Рим (на Авентин) култну светковину посвећен богињи Дијани. Тако је учврстио римски престиж међу Латинима. Завршио је Јупитеров храм на Капитолину (60 м дуг, 50 м широк).

Самнитски ратови

Самнитски ратови скупно је име за три рата која су Римљани водили против италског племена Самнита у доба ране Римске Републике.

Први самнитски рат
Током 40 година након склапања другог уговора са Картагином, који је потписан 348. ст. е. и који је дефинисао раздвајање римске и картагинске сфере утицаја на источном Средоземљу, Рим је убрзано развијао своју хегемонију у Италији јужно од реке Пад те најзад дошао у сукоб и с племеном Самнита, који у почетку нису били политички уједињени, већ су коегзистирали као посебна племена која су говорила осачким дијалектом и живела у средњим и северним Апенинима. Та је племена вероватно управо римска експанзија подстакла да се војно уједине ради одбране од заједничког непријатеља. И кршевит терен и борбеност самнитских војника представљали су велике изазове, који су приморали Рим да усвоји војне иновације које ће касније бити важне за освајање Средоземља.

Премда је био кратак (343–341), први самнитски рат је за последицу имао римско освајање плодне Кампаније са њеним главним градом Капуом. Римски су историчари описали почетак тог рата узимајући као узор Тукидидов приказ избијања пелопонеског рата. Ипак су вероватно били у праву када су рекли да је повод рату било признање римске превласти од стране Кампанаца, који су се већ борили око Капуе са Самнитима, јер су Кампанци желели да у тој борби искористе војну снагу Рима. Уколико је заиста било тако, то је можда била прва у низу ситуација када је Рим кренуо у рат након што га је у помоћ позвала нека слабија држава која је већ била у рату. Када би се упустио у такав рат, Рим је обично под своју власт стављао и свог савезника, након што би победио његовог непријатеља. У сваком случају, Кампанија је сада била чврсто везана за Рим, а њени су становници можда добили и грађанско право без права гласа у Риму (цивитас сине суффрагио). Кампанија је Риму донела нову снагу и војнике.


Други самнитски рат
Освајање Кампаније изазвало је Латине да се подигну на устанак против Рима како би очували своју независност, али је тај Латински рат (340–338) био брзо завршен у корист Римљана, након чега је готово цео Лациј добио римско грађанско право и постао римска територија. Рим је сада био господар средње Италије те је следећу деценију провео у организовању и даљем померању своје границе путем освајања и колонизације. Римљани су се ускоро сукобили са Самнитима из долине средњег тока реке Лирис (данас Лири), започињући други (или велики) самнитски рат (327–304).

Током прве половине рата Рим је трпео озбиљне поразе, али у другој половини рата Рим се опоравио, реорганизовао и на крају победио. Римска је војска 321. год. ст. е. била ухваћена у клопку у уском Каудинском кланцу и приморана да се преда, па је Рим потписао петогодишње примирје. Каснији су римски историчари, међутим, покушавали да порекну ово понижење измишљајући приче о томе да је Рим одбио мир и осветио се Самнитима. Након обнављања непријатељства, 315. год. ст. е. Рим је претрпео велики пораз код града Лаутула. Антички извори наводе да су Римљани у почетку користили хоплитску тактику, коју су примили од Етрураца (и која је била у употреби у 6. или 5. веку ст. е.), а да су касније усвојили самнитски систем манипула, вероватно јер се показао успешним за Самните. Систем манипула наликовао је моделу табле за шах, у коме су прави квадрати војника били одвојени празним простором, такође квадратног облика. Тај је систем био много флексибилнији од тешко збијене хоплитске формације, пошто је војницима остављао довољно простора за маневрисање, посебно на кршевитом терену. Систем манипула остао је у употреби током целе републике и у доба раног царства. У овом је периоду Рим поставио темеље своје флоте, саградио своје прве војне путеве (Виа Аппиа се почела градити 312. год. ст. е., а Виа Валериа 306. год. ст. е.), те је повећао своје војне контингенте, како се може закључити из чињенице да је број војних трибуна повећан са шест на шеснаест. У периоду од 334. до 295. год. ст. е. Рим је основао 13 колонија у циљу борбе против Самнита, те је на заузетој територији формирао нових шест сеоских триба. Током последњих година рата Римљани су проширили своју моћ и у северну Етрурију и у Умбрију. Неколико успешних војних похода приморало је градове у тим областима да постану римски савезници. Велики се самнитски рат на крају завршио победом Рима. Током завршне фазе тог рата Рим је, на другом фронту, закључио свој трећи споразум с Картагином (306. год. ст. е.), којим су Картагињани признали да цела Италија припада утицајној сфери Рима.


Трећи самнитски рат
Трећи самнитски рат (298–290) представљао је последњи очајнички покушај Самнита да очувају независност. Они су убедили Етрурце, Умбре и Гале да им се прикључе. Рим је ову импресивну коалицију победио у бици код Сентина 295. год. ст. е. и остатак рата провео у сузбијању тињајућег отпора Самнита. Они су након тога с Римом били повезани низом савеза

Пиров рат

Пиров рат ( 280. пне. - 275. пне. ) је рат између Пира, краља Епира и Римске Републике. Био је значајан претходник Пунских ратова.. Рим је победом у том рату постао значајна велика војна сила, која ће неизбежно доћи после у сукоб са Картагином. Пиров рат је значајан и по данашњем изразу "пирова победа", што означава велику победу, али са превеликом ценом. Приписује се Пиру, који је изгубио толико много војника у једној бици, у којој је победио Римљане, да је наводно рекао: "Још једна победа и ја сам изгубио".

Садржај
1 Тарент тражи помоћ
2 Рат почиње
3 Битка код Аскула
4 Римски Савез са Картагином
5 Сицилијанска кампања
6 Битка код Беневента
7 Последице

Тарент тражи помоћ
Град Тури је позвао Рим 282. пне. у помоћ поводом једног спора са другим градом. Рим шаље флоту бродова у Тарантски залив. Тиме Рим крши дугогодишњи споразум са Тарентом, који забрањује Риму да улази у Тарентске воде. Разљућени тиме потезом , који сматрају агресијом, тарентска морнарица потапа неколико римских бродова. Рим је разљућен, али покушава ствар решити дипломатски, што не успева, па се проглашава рат против Тарента.

Тарент тражи помоћ од Грчке и позивају краља Епира Пира да им помогне, што овај прихвата.


Рат почиње
Епирски краљ Пир се искрцава у Италији 280. пне. са 25.000 војника и неколико ратних слонова. Римску армију од 50.000 војника предводи Публије Лавиније. Римска армија одлази у Луканију, где је и била прва битка код Хераклеје. У бици Пир побеђује, али рањени слонови су изазвали панику других и тиме упропастили победу. Погинулих је било између 7.000 и 15.000 с римске стране, те 4.000 до 13.000 с грчке стране.

Битка је била кључна за стабилност Римске Републике. Пир је очекивао да се талијанска племена побуне против Рима и придруже се њему. Међутим Римљани су стабилизирали подручје и Грци су добили јако мало савезника.


Пир, краљ Епира
Битка код Аскула
Друга Пирова битка је била битка код Аскула 279. пне. . Битка је трајала два дана на брдима Апулије. Римски генерал Публије Мус користи брдовит терен да смањи ефикасност грчке коњице и слонова. Први дан је завршио неодлучено. Другог дана Пир је извео напад са ратним слоновима потпомогнутим коњицом и успео је победити. Римљани су имали 6.000 мртвих, а Пир је имао 3.500 мртвих.

Римски историчар Плутарх пише да је Пир поводом те битке рекао да је то она победа, за коју би волио да је није било. Тако фраза "Пирова победа" улази у језик.


Римски Савез са Картагином
Пир нуди Риму преговоре о миру, али Рим то одбија док год је Пир на талијанском тлу. Рим формира савез са Картагином против Пира.


Сицилијанска кампања
Аготоклеови ветерани из Масане (Месине) нуде Пиру помоћ, али Кампанија и већина југа му се не придружује. Етрурија је кратко време била за њега. После две кампање у којима је добијао битке, али губио много више људу него што си може дозвилити, Пир одлази на Сицилију 278. пне. да помогне тамо Грке против Картагине.

Картагина опседа Сиракузу, његову базу. Пир заузима Панормо и Ерикс. Картагина му нуди да му преда све осим Лилибеја, кога Картагињани требају да би могли контролирати Сардинију. Пир одбија ту понуду. Поново су његови губици постали превелики. Римљани с друге стране притискају Тарент. Поново се враћа у Италију да води још једну кампању.


Битка код Беневента
Поново се враћа 275. пне. у Италију. У граду Малвенту поражен је од Римљана. После битке Римљани преименују град у Беневент. Пир се повлачи у Тарент, па онда заувек напушта Италију. Изгубио је две трећине своје армије, а није било резултата. Римљани су научили како да се боре са слоновима, рањавајући их, а онда би рањени слонови у паници направили велику штету својој војсци. То је било 60 година пре но што је Ханибал прешао Алпе са слоновима.

Неколико година након Пирова повратка у Епир, Тарент се предао Риму 272. пне.. Рим је дозволио Таренту исту аутономију као и осталим градовима. Тарент је зато признао римску хегемонију и постао римски савезник. Римски гарнизон је остао у Таренту да осигура лојалност. И многи други грчки градови су се предали.


Последице
Победа над Пиром је била значајна Римској Републици, јер радило се о грчкој армији, која се борила у духу традиција Александра Великог. Грцима је командовао Пир, који је био најбољи комадант тог времена.

После победе над Пиром Риму се признаје да је велика сила Медитерана. Хеленистички Египат отвара сталну амбасаду у Риму 273. пне. , што представља признање нове силе. Римљани оснивају нове колоније на југу, да би осигурали римску доминацију. На северу задњи етрушчански град Волсини побунио се 264. пне. и био је разорен. Нове колоније се оснивају да би се цементирала римска власт над територијама.

Битка код Хераклеје одиграла се 280. пне. крај Хераклеје у Тарантском заливу између Римљана и савезничких снага Грка из Епира, Таранта, Хераклеје, Турија и Метапонта. Римску војску води конзул Публије Валерије Левин, а савезничке снаге Пир. Пир побеђује у бици, али са великим губицима у својим редовима.

Садржај
1 Увод
2 Почетак рата Рима и Таранта
3 Пир жели цели југ Италије
4 Припрема
5 Битка
5.1 Пировa војска
5.2 Римска војска
6 Последице





Увод
Тарант је био Грчка колонија у Великој Грчкој. Велика Грчка је обухватала јужни део Италије. Водећа странка код Грка у Таранту била је против Рима, јер је знала да ако Римљани уђу у Тарант Грци ће изгубити независност.

У Трећем самнитском рату Самнити су коначно покорени 290. пне., а Римљани несметано настављају са ширењем. Оснивају нове колоније у Апулији и Луканији. После борби против Самнита, Луканаца, Брутијаца и Турија римска војска улази у поједине талијанско-грчке колоније. Демократи из Таранта су знали да ће Рим после обрачуна са Келтима, Самнитима, Луканцима и Етрурцима покушати ући у Тарант.

Аристократска странка Таранта, под водством Агиса, била је за сарадњу са Римом и предају Риму. Они би тако дошли на власт. Аристократска странка Турија (града Велике Грчке) позвала је Римљане да у њихову граду смјесте гарнизон. Тарант је био тим поводом забринут. Аристократи Таранта су били за сарадњу са Римом, али нису могли директно да предају град јер је то непопуларно код народа.


Почетак рата Рима и Таранта
У јесен 282. пне. Тарантинци су угледали 10 римских бродова са војницима и снабдевањем за гарнизон у Турију. То је било директно кршење дугогодишњег споразума Рима и Таранта по коме римски бродови не смије упловљавати у Тарантски залив. Разљућени тим потезом, кога сматрају агресијом тарантска морнарица потапа неколико римских бродова. После тога заузимају гарнизон у Турију уз помоћ демократа из Турија. Тарантинци знају да су им мале шансе против Рима, па зову Пира у помоћ.

Рим је покушао дипломатском мисијом да ослободи заробљенике. После неуспеха у том покушају Рим проглашава рат. Римске легије под командом Луција Емилија Барбула заузимају Таранто и пљачкају га. Таранто са Самнитима и Салентинијанима губи битку против Рима. После битке вођа проримске аристократске странке Таранта Агис почиње преговоре са Римом, али преговори су прекинути упадом 3.000 војника из Епира под командом Милона. Римљани се повлаче и трпе губитке.


Пир жели цели југ Италије
Пир одлучује да помогне Таранту. Он им је био дужник, Раније је Тарант помогао Пиру да освоји Коркиру (Крф). Пир је изгубио Македонију 285. пне., а није имао довољно новца да регрутира војску за поновно освајање Македоније. Зато је планирао да помогне Таранту па да оде на Сицилију и преотме Сицилију од Картагине. После би заузео цели југ Италије и тиме би сакупио довољно новца да изгради снажну војску за поновно освајање Македоније.


Припрема
Пре него што је напустио Епир посуђује фаланге од Птолемеја Керауна, те тражи бродове и новце од Антигона Гоната. Египатски краљ му исто обећава 9.000 војника и 50 слонова. Те снаге су требале бранити Епир док је он у Италији. Регрутовао је и коњанике из Тесалије, те стрелце са Родоса. У пролеће 280. пне. Пир се искрцава у Италији.

На вест о доласку Пира Рим мобилизира 8 легија са 80.000 војника. Дели 8 легија на 4 армије.

прва армија под командом Батуле треба спречити Самните и Луканце да се придружују Пировој војсци
друга армија штити Рим
трећа армија под командом Тита Коронканија треба спречити савез Етрушчана и Пира
четврта армија под командом Валерија Левина маршира према Таранту.
Четврта армија скреће према Хераклеји с циљем да пресече везе Пира од грчких колонија Калабрије.


Битка
Пир није одмах кренуо против Римљана, јер је очекивао савезничку помоћ. Када помоћ није стигла одлучује се за битку на равници близу Хераклеје.

Непознато је колико је војске Пир оставио у Таранту, али процењује се да је у бици имао 25.000-35.000 војника. Пир заузима положај на левој обали реке Сирис, надајући се да ће Римљани имати тешкоћа при преласки реке, што би му омогућило бољу припрему напада. Поставља лаку пешадију крај реке да би знао кад Римљани прелазе реку. Планирао је прво да нападне коњицом и слоновима. Римљани су имали 45.000 војника, од чега 6.000 коњаника.


Пировa војска
3.000 хипасписта под командом Милона
20.000 војника фаланге, укључујући 5,000 македонских војника, које је дао Птолемеј Кераун
6.000 тарантски хоплити
4.000 коњаника, укључујући тесалијски контингент и 1.000 тарантских коњаника
2.000 стрелци
20 слонова

Римска војска
20.000 римских легионара
16.800 савезничких легионара
2.400 лаке пешадије
1.200 римске коњице
3.600 савезничке коњице
1.200 лаке коњице од јужно-талијанских савезника
У зору Римљани су почели прелазити реку. Римска коњица је напала са бока грчке извиђаче и лаку пешадију и натерала их у бег. Кад је Пир сазнао да су Римљани прешли реку, он предводи македонску и тесалијску коњицу против римске коњице. У исто време креће Пирова пешадија са стрелцима и тешком пешадијом. Грчка коњица је успешно нарушила римску борбену формацију, па се римска коњица повукла.

Пирови стрелци и фаланге су почели да нападају. Три пута су фаланге нападале и три пута су Римљани извели контранапад. Фаланге су коначно успеле разбити прве римске борбене линије, али нису могли да гањају Римљане, а да не наруше своје властите формације и изложе их опасности протунапада. Када је Пир видио да се римска борбена линија разбија, послао је слонове у напад. Римљани су били преплашени слоновима. Онда је Пирова коњица напала крила римске пешадије. Римска пешадија је побегла, па су Грци заузели римски логор. Римљани су изгубили 7.000 војника и имали су хиљаде заробљених, а Пир је изгубио 4.000 војника.


Последице
После битке Пиру се придружују појачања са југа Италије. Грци у Регију су побијени, јер су хтели да се придруже Пиру. Пир креће према Етрурији и успут заузима многе мале градове Кампаније. Долази на два дана хода од Рима. Пред њим је била римска армија. Пир се бојао битке јер није имао довољно војника, а друге две армије су му биле иза леђа. Пир се повлачи.

Битка код Аскула одиграла се 279. пне. између Римљана и комбинираних снага Епира, Таранта, Оскана и Самнита. Римљане предводи конзул Публије Деције Мус, а савезничке снаге Пир. Битка припада Пировом рату, за контролу Велике Грчке.

Садржај
1 Војске
1.1 Римска војска
1.2 Пирова војска
2 Битка
2.1 Први дан битке
2.2 Други дан битке
3 Пирова победа

Војске
Та битка представља други сукоб римске легије и војске базиране на фалангама типа Александра Македонског. Две војске су имале подједнако војника.


Римска војска
Римљани су имали више пешадије, 4 легије саствљене од савезника Дауна и 20.000 Римљана. Осим тога Римљани имају и 300 протуслоновских справа.

У бици код Хераклеје Пирови слонови су значајно допринели својим ударом на римске легије. Зато се сада користе запаљивим оружјима , лонцима ватре, војском која вришти и баца копља на слонове, те специјалним борним колима са дугим шиљцима, којима су рањавани слонови.


Пирова војска
Пир је дошао на бојно поље са македонском пешадијом и коњицом, његовом властитом војском, грчким плаћеницима, савезничким Грцима из Италије, 20 слонова и самнитском пешадијом и коњицом. Пирова војска је имала више коњице и 20 слонова. Да би успоставио равнотежу са флексибилношћу римске легије Пир меша лаке талијанске трупе са фалангом.


Битка
Битка се одвијала два дана. Обе војске су поставиле коњицу на крила, а пешадију у центар. Пир је своју елитну коњичку гарду држао у резерви иза центра и под особном командом. Слонови су у почетку исто били у резерви.


Први дан битке
Првог дана шума и брда су спречавали Пирову коњицу и слонове. Али талијанске лаке трупе помешане са фалангом су се добро бориле. Македонци разбијају римску прву легију са латинским савезницима на њиховом левом крилу. Међутим римска трећа и четврта легија побећују Тарантинце, Оскане и центар саставњен од Епираца. У међувремену Дауни нападају Пиров логор, па Пир шаље резервну коњицу и слонове да одбије Дауне.

После одбијања Дауна Пир шаље слонове против треће и четврте легије, па се римске легије повлаче на шумовита брда. Пир шаље снаге своју пешадију да истера Римљане из шуме, али пресреће их римска коњица. Долази мрак и обе стране се повлаче.


Други дан битке
Следеће јутро Пирова лака пешадија заузима незгодан терен, који му је задавао невоље претходног дана. Тиме су Римљани присиљени на отворену битку. Римске легије и Пирове фаланге (помешане са лаком пешадијоим ) воде равноправну битку, све док у битку не улазе слонови, који пробијају римску борбену линију. Антислоновска борна кола су елиминирали Пирови стрелци. Истовремено Пир предводи напад елитне коњичке гарде и побеђује. Римљани се повлаче у свој логор.


Пирова победа
Римљани су изгубили 6.000 војника. Пир је изгубио 3.500 војника, а међу њима доста официра. Победа га је јако много коштала, па одатле израз "Пирова победа", што значи да је победник и није добио много, јер је то победа са много жртава. После те битке Пир је рекао: "Још једна таква победа и ја сам изгубио".