Anti - Grand klub. :: Muzika ~ Koncerti ~ Izvodjaci

Jovana Papan

„Zvezde Granda“ – trijumf neopterećene Srbije

Ovog puta svi su zadovoljni. Od Grandove publike, koja mu je dodelila više od 200.000 tele-glasova, preko urbanih faca poput Bebi Dol i Vlade Georgijeva, inače poslovično ratobornih kada se pomene Pink, pa čak do predsednika Tadića, koji je, priča se, iz svog toplog porodičnog gnezda sa suprugom i ćerkama verno navijao i glasao upravo za njega.

A „on“ je zapravo sedamnaestogodišnji Subotičanin Dušan Svilar, pobednik trećeg ciklusa muzičkog takmičenja „Zvezde Granda“ čije finale je u subotu 15. septembra održano na Tašmajdanu pred oko 10.000 posetilaca, sa prenosom na televiziji Pink. Njegovo veče trijumfa oborilo je sve rekorde u TV-gledanosti ove sezone, sa učešćem (šerom) od 39% posto u ukupnoj gledanosti, čime se kandidovalo za najgledaniju emisiju ikad emitovanu na ovim prostorima. Takođe, broj glasova koji su gledaoci uputili SMS porukama prevazišao je i najluđe snove organizatora, prebacivši milionče, na radost i berićet vlasnika Granda.

Razlog za opštu navalu simpatija i tolerancije koja preti da od ozloglašene Grand mašinerije načini malo manjeg “kulturnog zagađivača“, a da pinkove zaklete mrzitelje makar za mrvicu raskravi, i uveri ih da nije korov baš sve što u grandovoj leji talenata raste - upravo je ovaj momak. Dušan je u mnogome netipičan Grandovac – za početak, svojim dosadašnjim TV-pojavljivanjima tokom kvalifikacija obezbedio je sebi status „zlatnog dečka“, šarmantnog, lepo vaspitanog, nenametljivog i skromnog, što su kvalifikacije koje bi u današnjoj „postkulturnoj“ medijskoj klimi trebalo više da štete nego da koriste svom nosiocu. Imidž tipične zvezde u nastajanju, bez obzira na to koja je vrsta popularne muzike u pitanju, danas obično podrazumeva drskost, egocentrizam i otimanje za pažnju medija, pravljenje skandala i zavisnost od povlačenja po tabloidima. Nije teško pobrojati silne dosadašnje grandove omladince koji su na naslovnice stigli pre svega zahvaljujući porno-aferama, međusobnim sukobima i prepucavanjima preko tabloida (npr. čuvena svađa između Slavice Ćukteraš i Tanje Savić), opijanjima i šenlučenjima, a pominjali su se čak i za imidž folkera tako netipični narkotici.

Sa druge strane, osim „suviška kulture“, ono što Dušana čini svojevrsnim fenomenom Granda , jeste činjenica da je do trona ovog najvećeg narodnjačkog nadmetanja mladih talenata stigao pevajući isključivo zabavnjake. Dok su njegovi konkurenti i konkurentkinje finalne večeri ređali hitove Brene, Ace Lukasa, Hanke Paldum, Dare Bubamare, Saše Matića itd., Dušan je svoje pevačke sposobnosti demonstrirao pevajući Vladu Georgijeva, Zdravka Čolića, Bjelo dugme, Tošeta Proeskog, i time ušao u istoriju Granda kao prvi kome je pošlo za rukom da pobedi bez i jedne narodnjačke note.

Autentičniji od originala

„Zvezde Granda“, kao „folk, pop-folk i turbo-folk takmičenje“, prvi put je 2004. godine organizovala muzička produkcijska kuća „Grand“, kako bi se pronašli novi mladi talenti za potrebe Grand scene. Koncepcija takmičenja uglavnom je preuzeta od franšize „Američki Idol“ - jedan od vlasnika Granda, Saša Popović i žiri sastavljen od renomiranih „estradnih umetnika“, na mnogobrojnim audicijama širom Srbije regrutuju mlade talente, koji zatim učestvuju u televizijskom takmičenju po sistemu eliminacije, gde o sudbini takmičara odlučuju tele-glasovi gledališta. Pobednik, kao i u originalnom Idolu, dobija kao nagradu snimanje albuma, marketing, promocije po zemlji i inostranstvu, i još sijaset drugih tričarija, od automobila do zlatnog nakita.

Razume se, onoj prvoj i licenciranoj srpskoj verziji „Idola“, koja je prikazivana na počivšoj BK televiziji i bila orijentisana na (stranu) pop-rok muziku, narodnjaci nisu smeli ni da primirišu. Međutim, da li baš zbog toga što oni nisu imali pristup, ili zbog katastrofalne realizacije celokupnog projekta, srpski „Idol“ izdahnuo je posle jedva jedne i po mršave sezone, ne stvorivši od svojih takmičara (među kojima je bilo i zaista kvalitetnih pevača), ni jednog pravog idola, tj. muzičku zvezdu.

Sa druge strane, „Zvezde Granda“, ptakmičenje u kome se bira najtalentovaniji pevač narodne muzike, od starta prve sezone postao je jedan od najgledanijih TV-programa, a finalisti i pobednici prvog ciklusa, za razliku od rano ugaslih karijera finalista domaće verzije „Idola“, zaista su stigli do slave. Svi su snimili albume i trenutno uspešno grade karijere, postavši na taj način prve prave narodnjačke teeny-bop megazvezde srpske popularne scene. Takođe, ono što je dobar pokazatelj muzičkog ukusa Srbije, jeste da se nakon audicija za „Zvezde Granda“ na raspolaganju organizatorima našao veliki broj vrlo talentovanih mladih pevača, za razliku od nesrećnog srpskog „Idola“ u kome je bilo potrebno mnogo kopanja zarad nekolicine vrsnih finalista. Osim što govori o ogromnoj popularnosti narodne muzike među mladima, masovno prijavljivanje za pevačko takmičenje štošta govori i o društveno-ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazimo, a gde muzički dar, kao potencijalna odskočna daska iz bede i anonimnosti srpske stavrnosti, za hiljade momaka i devojaka predstavlja priliku koja se prosto mora iskoristiti.

Praznik i za uši i za srce

Kao zapravo jedan od prvih i glavnih kanala usvajanja globalnih kulturno-konzumerističkih trendova u Srbiji (uz kasnije pridruživanje RTS-a i B92), Pink televizija i Grand produkcija su i kategoriju narodnjačke zvezde na srpskim prostorima uzdigli na jedan novi nivo, upravo zbog specifičnog odnosa između pevača i publike koji se uspostavlja kroz ovakvu vrstu takmičenja. Činjenica da gledalac prati, i svojom podrškom pomaže uspon karijere mladog protagoniste od prvobitne anonimnosti, preko trnovite trase afirmacije, do konačnog ostvarenja sna, stvara jedan poseban oblik bliskosti i naklonosti. Dušan Svilar je izvanredan primer za to, i publika sigurno nije mogla ostati ravnodušna prema dirljivoj priči o ekonomskom sunovratu šestočlane porodice, životarenju od jedne plate, pocepanim patikama i raštimovanom klaviru, ali i ponosu sa kojim se mladi Dušan sukobljava sa životnim nedaćama.

Sa druge strane, za osobenu auru „Zvezdi Granda“ važna je i činjenica da, za razliku od nekih svojih starijih kolega, mogu da se pohvale da su zasjale na estradnom nebu ne zahvaljujući sponzorskom novcu ili vezama koje bi im obezbedile startnu poziciju u karijeri, pojavljivanje u medijima ili snimanje albuma, već isključivo zahvaljujući osvedočenom kvalitetu o kome publika daje poslednju reč. A kvalitetu pevanja zaista se ne može prigovoriti – većina finalista sve tri da sada održane sezone „Zvezdi Granda“ zaista mogu parirati svojim afirmisanim starijim kolegama, što samo pokazuje da i u muzici kojoj su mnogi skloni da olako odriču bilo kakvu vrednost, zaista postoji, kao i u svakoj kulturnoj praksi, jedan etabliran sistem vrednosti.

A da je takmičenje „Zvezde Granda“ mnogo više od nekog subkulturnog šund fenomena koji treba ignorisati, shvatile su u međuvremenu i mnoge javne ličnosti koje ne pripadaju narodnjačkoj branši, što su i dokazale pojavljivanjem u žiriju takmičenja (npr. Đura iz Mornara), a popularnost emisije pokušali su, naravno, da kapitališu i političari, pa su se u jednoj od emisija poslednje sezone u svojstvu sudija našli Vučić, Dačić i Velja. Međutim, može se reći da je konačnu punu afirmaciju „Zvezdama Granda“, kao svenacionalnom ultimativnom spektaklu koji ujedinjuje različitosti, doneo Vlade Divac svojim pojavljivanjem u subotu uveče na Tašmajdanu, kada je i uručio pobedničku statuu Dušanu Svilaru.

Kraj getoizacije

Uprkos rasprostranjenom mišljenju po kome se pobeda zabavnjaka na jednom narodnjačkom festivalu sada tumači kao sudbonosna tranzicija Pink kulture u jednu fundamentalno novu eru, kao prekretnica i početak kraja turbo-folka, treba napomenuti da pobeda Dušana Svilara zaista nije nimalo nelogična ili kontroverzna. Sprovedena sociološka istraživanja pokazuju da danas u Srbiji, posebno kada su u pitanju mlađe generacije, ne postoji neka značajna ideološka podela na ljubitelje narodnjaka i one ostale, već najveći deo široke publike pripada kategoriji tzv. rurbanih (seosko-urbanih) svaštara koji podjednako slušaju i Cecu i Čolu i Aleksandru Kovač, i sve ostalo što se u Srbiji danas nudi kao komercijala. Taj proces može se direktno pratiti baš u Zvezdama Granda, gde svake godine nastupa sve više takmičara koji jednako pevaju i narodnjake i zabavnjake, što samo pokazuje da generacije koje dolaze pokopavaju stare sukobe i podele. Kao što su, uostalom, i osamdesetih godina, pre no što nam je totalitarizam ušao u svest, isti klinci slušali i Orgazam, i Bajagu, i Lepu Brenu.

Prema tome, onog trenutka kada su „kulturni i lepo vaspitani momci“ poput Dušana Svilara prestali da budu gadljivi na Pink kulturu, publika, tradicionalno orijentisna ka pinkovim šljokičastim i paradnim šou-programima konačno je mogla da dobije i malo raznovrsniju muzičku ponudu, što je ona oberučke prihvatila i podržala. Što samo pokazuje kako je dugogodišnja getoizacija narodnjaka, turbo-folka i ostalog „šunda“ bila zapravo nasilna i kontraproduktivna. A onog trenutka kada i ostali žanrovi koji pretenduju na dobre pozicijekod širokog auditorijuma konačno odbace predrasude i uđu u utakmicu, tada će najzad svi biti na dobitku – i muzičari, i publika, i srpska popularna kultura.