kad uvedemo pojam empatiju, onda to je na stranu psihićima nemoć prema pacijentima(onda je neko psihotičan kad sa svojom empatijom ne možeš objasniti pojavu), zato je bitno da budu normative, i pravne orientisajući tačke oko bolesti. jer empatije i od stanu psihićima su subjektivni. al bitno je izmedju voljenima, i naravno može se igrati ulogu tog empatija izmedju voljenima prema psihićima otežavajući entiteu. na tome baziraju u neke porodične terapijama da tako naglašavaju neke uloge da promene značenje te empatije, al sa tom može i uništavati ljudski odnose. Kod anksioznost isto je tako.

Narcisoidnost može sasvim fino biti povezana sa socijalnom fobijom.
Odnosno, u samoj osnovi narcisoidnosti se može nalaziti socijalna fobija, da se malo jasnije izrazim.

Evo kakav bi to mogao biti mehanizam:
kao što znamo, u osnovi socijalne fobije jeste strah od toga da će nas drugi ljudi negativno oceniti, da će nas smatrati na neki način lošima.... jednom rečju, smatraće nas onakvima kakvima mi ne želimo da budemo smatrani.

E sad, osoba koja je svesna da je socijalni fobičar, te da ima strah od tih istih ljudi (on, zapravo, ima strah, kao što rekoh, od negativne evaluacije, ali se vremenom taj strah generalizuje na ljude), može da izgradi sebi svojsten mehanizam odbrane: u ovom slučaju - narcisoidnost. Dakle, sebe ubeđuje kako je iznad svih, i sebi na taj način nesvesno (ali može i svesno) implicira kako su drugi ljudi 'niži' od njega, te da nisu vredni niti njegove pažnje. Time se on, zapravo, ograđuje od tih ljudi, i sebe ubeđuje da mu njihov sud nije bitan, jer - zašto bi nam bilo bitno mišljenje drugih ako te iste druge smatramo nižim oblicima života.

Dakle, usuđujem se da zaključim da jeste reč o mehanizmu odbrane. Nisam to nigde pročitala, naučila, to sam ovako sama povezala, na osnovu neke moje logike. Ti (smrtfenserima) zaista sebe možeš doživljavati kao posebnog, itd. I da je samo to u pitanju, mislili bismo: ''Ok, ovaj dečko je malo narcisoidan, i to je to'', ali s obzirom na to da znamo i prošlu temu, odnosno tvoj background, onda ovaj moj smeli zaključak dobija totalno novu dimenziju.

Lepo receno i objasnjeno.
A sta mi ciniti sa ovim problemom?

Sjajno. Ti si zaljubljen u život. U principu i nemaš neki problem. Rukovodi se onom starom: Voli drugog kao samog sebe. Malo je kliše. Ali pali, veruj mi. Problem sa vekim istinama nije što ih niko nije otkrio. Niti što nije želeo da ih prenese. One su svuda oko nas. Napisane. Zabeležene. Izgovaraju se svakodnevno. I vrlo često su jednostavne. Problem je što su jednostavne. I što se vide i čuju samo kao reči. A reči imaju svoje značenje. Koje zapravo svako razume na svoj način. I onda ljudi šta rade? Podrazumevaju ih. "Život je lep", "Sve je dobro", "Ljubi bližnjega svoga kao samog sebe", i svi misle da ih znaju i razumeju. Ne shvataju da moraju da ih osećaju. I da ih zapravo ne razumeju. Kako bismo onda objasnili ovoliku količinu zla, nesreća i nesporazuma u ovom svetu? Ili je zapravo "Sve dobro, onako kako jeste"? Počni sa prihvatanjem realnosti takve kakva jeste. Onda kreni sa primećivanjem svega lepog oko sebe. I u okolini koja se tebi na prvi pogled ne dopada. Probaj da razumeš zašto se odredjeni ljudi na odredjeni način ponašaju. Negativne stvari i pojave bi trebalo da motivišu: Šta je ono što svako od nas može da uradi da ovaj svet bude bolji? A može toliko toga. Jer zamisli kada bi svi ljudi tako razmišljali? Da li bi ti imao problem koji imaš? Da li bi uopšte došao u situaciju da patiš? Da li bi hiljade i hiljade dece umiralo od gladi? Bi li ljudi gubili glave, voljene, kuće, delove tele i živote u besmislenim ratovima? Ali mi nismo svi ljudi. Mi smo samo svako od nas.   I ne možemo biti odgovorni za druge. Ali možemo im pomoći da naprave pravi izbor. Tako što ćemo im objasniti zašto je on ispravan. Razmisli o svojoj odgovornosti. Kakav primer daješ drugima svojim životom? Ohrabruješ li ili činiš da se i drugi osećaju poput tebe. Nekom je stalo do Tvog mišljenja. Možda se plaši da o njoj/njemu misliš loše. Da ćeš pomisliti da je loša osoba. Na osnovu čega to može zaključiti? Na osnovu tvog izraza lica. Na osnovu reči koje upućuješ drugima. Na osnovu tvog ponašanja. Kakvo je ono? Ne volim reč moram, moraš. Ali moraš postati svestan ma koliko to bolno bilo, da si Ti takav kakav jesi potreban ovom svetu. I svim tim ljudima oko tebe koje znaš i onima koje ćeš tek upoznati. I ne može ti strah služiti kao izgovor. Moraš biti hrabar. Jer nosiš veliki dar. Citat s početka govori o tome. Takvu rečenicu može da napiše samo neko ko je duboko ušao u srž isitne.

Jesi li razmišljao o poseti psihologu?
Jedino se tako možeš rešiti fobije.

Bowlby slično je mislio sa tobom Bambina, ili možda i identično, da ispoljavljanje bolesti su odbranbeni mechanizme A da i patologičan ličnost može to značiti

Vidiš kako smo Boulbi i ja slični. 

nadam se ti imaš lepši osmeh Bambina od Bowlby-a ako duboko gledam ,kod mojih izgubljenih uspomene, onda Bambina kao ime na to te predestinira

Plotun,
tvoj post me naveo na razmisljanje, pogotovo ovaj deo kakav primer pruzas i o izboru.
Kakav primer dajem ja okolini ne znam, neki me smatraju za sadistu i psihopatu (ali to me ne dotice previse).
islim da je bilo u proslom topicu ali ajd da se ponovim:
Ne pijem, ne pusim, ne drogiram se, vredno ucim (to relativno, iako sam odlican ucenik), radim skoro sve poslove koje matorci traze od mene, ne visim po kaficima do kasno u noc itd.
GNe dajem toliko los primer dajem drugima.
Ali uvek postoji druga strana medalje.
Sem sto imam neke "bubice" koje ste videli ovde, i neke koje nisu recene, i sto sedim za kompom veci deo dana, mislim da nisam losa osoba, mada to niko nije ni rekao.
Sto se tice izbora, sedeci ovoliko na netu covek ima prilika da naleti na istomisljenike i izgubljene duse poput sebe.
Neko to moze nazvati asimilacijom, mada ja to vise zovem, nekim nacinom pomaganja i pokazivanja izbora.
Naravno nemam ja pravo, tj ne ja vec niko, da nekome namece put i nacin razmisljanja, ali ja ljudima samo pokazujem jedan put, ne previse lak, nekonvencijalan sa malo drugacijim nacinom razmisljanja, i ne teram ga da ga prihvate (mada mozda pasivno to i cinim, srecom ne uspeva, ilij to samo tako mislim)
Jednostavno, lepo se osecam, kada naletim na ljude koji imaju slicne stavove kao i ja, koji me potsecaju na sebe (oh narcizma ) i pruzim im "pomoc" (ako se tako moze nazvati), savet ili stagod i pomognem im da shvate da nisu sami sa tim nacinom razmisljanja.
E sada da li je okupljanje istomisljenika, psihopatija ili groupthink, neka procene strucnjaci, mada me stvarno zanima .

A sto se tice psihica, razmisljao sam o tome, ali ne zelim nista da preduzimam, dok ne zavrsim srednju i pocnem da zivim na svoju ruku.
Ne zelim da uplicem porodicu u sve to, da mi ne bi izlazili u susret sa svojim "razgovorom" (tu se misli na The Talk, posto su se uvek trudili da budu tu za mene i pruze mi podsku), mada mislim da su vec kroz moje ponasanje shvatili sa kime zive.

Sreca je sto su takvi ljudi dovoljni sebi, jer nece dozvoliti sebi da zive po tudjim pravilima, ali ih zato zivoti drugih mimoilaze. Slavimo razlicitost i zahvalni smo sto smo rodjeni da budemo nezavisni i otkaceni od svakodnevnih koloseka.
ne ubijas, ne krades, posten si, po bozijem ti si dobar covek. Ali ipak osecas da nesto nije u redu. Javlja se strepnja, strah od buducnosti. Ima li je za ljude kao mi? Mora li, kao jing i jang, i introvertna osoba da razvija socijalni zivot? Da li je onaj koji zivi drugacije, koji nije preterano vezan za druge, cak ni za bliznje (dusom da, ali verbalno ne), da li je takav covek sebican? Po bozijem, takav covek bio bi gresnik, i koliko god bio uzor nekome, svoje strepnje ne moze da se otrese (ali zasto bismo pratili i bozja pravila ako ne pratimo ljudska? :-)). A i preko toga oseca da je srecan i ispunjen...