Pa da, lepo je biti razlicit, slazem se.
Nekada mi je veoma drago jer sam ovakav, drugaciji.
Drago mi je sto ne moram da glumim pred ljudima (vec samo da ogranicavam svoje postupke) kao i to da ne zelim da budem prihvacen, jer me "moji" ljudi prihvataju takvog kakav jesam.
Ne znam, mozda je to samo pokusaj da se otrgnem osecaja inferiornosti koju sam ranije osecao, i koju osecam ponekada.

Ah da. Svi ljudski problemi potiču iz nedostatka jedne stvari. Ljubavi. Sve te gomile knjiga, slika, hramova, su napisane, naslikane i sagradjene samo da se premosti vreme bez i vreme do dolaska ljubavi. I naravno nikad se iz toga ne možemo sami izvući, jer to i jeste poenta. Ključna reč je - odgovornost. Ako je nismo svesni, onda nam nema pomoći osim da čekamo. Boga, princa, roditelja, prijatelja, ljubav svog života - spasitelja već prilagodite predmet nadanja svojoj životnoj priči. Ako je jesmo svesni, onda znamo. Da je svaki trenutak dragocen. Da u drugom ljudskom biću vidimo ne samo ono što ono jeste, nego i sve dobro i potencijal koji može postati. Onda će nam prazne priče biti smešne. Onda ćemo mi postati oni koji će im pomoći. Koji će ih nasmejati, koji će od njih izvući ono što ni sami ne znaju da imaju. Ako imamo ljubavi. Ako je nemamo, dobićemo je. Od nekog ko će u nama prepoznati žeđ za njom. Opirati se tome uzaludno je. Jer to je ono što svi zaista želimo. Kada postanemo svesni toga, onda nam postane jasno šta je bio uzrok patnje. To što je nismo imali. Ali niko nije kriv za to. Ni mi sami. O ne. Zato je potrebno verovati. Zato je bitno tragati. Zato je važno biti iskren. I skratiti put. Kada postanemo svesni sopstvene odgovornosti, onda ćemo znati da smo mi ti koji možemo uticati da svetla bude više. Da ćemo mi biti ti koji mogu da menjaju stvari. Ako budemo iskreni shvatićemo da imamo prijatelja u svakom ljudskom biću. Pričam Vam to i pričam Ti to iz samo jednog razloga. Zato što je Istina. Zato što će nam onda biti jasno iz kog razloga proističe sve ono što nam se ne dopada, što nas plaši i što nas čini nesrećnim. Znaćemo šta je i gde je uzrok problema. I kako da se postavimo, šta da uradimo da bismo bili onaj foton koji pred kojim tama nestaje i koji sve osvetljuje. Pozdrav.

Svaka čast, ostala sam bez teksta. 

znate to da ljuljaju sebe u sirotištu dece, sigurno neko i to zna zašto to rade. to je naljboje kad nas ljuljaju naše ubice sa pričama za decama

 

zato sam pisao što sam pisao, jer taj put, misao tok koju je napisao Plotun i to može značiti da postoji neki više, esencialni značenje za ljudima, da postoji cilj negde...a jedino to je sigurno da samo traženje postoji.
inače ako smo već na psiho forumu, to iz kognitivnog vidu da postoji cilj to može značiti i obrnuto to da postoji od čega jako bojimo se u budućnosti, a to je već minimun anskioznost, strepnja, i još neke druge bolseti potiče iz toga da nešto čeka na nama u budućnosti koja je dramatična za našu biću.
mnogo više je jednostavnije , ako ipak malo bavimo sa metafizikom, da univerzum je bezgranično ravnodušam, inače i jeste. na tome temeljiše evolucijska nauka.
vlast uvek želi igru, inače ne može vladati. a da kad suviše je iz igrama, ili tako doživi neko onda se desi to što tako se zovemo da sch bolest. Ravnodušnost je tog mera iz igrama koju ne možemo kontrolisati kod sebe, i naravno tako ni u interakcijama. Onda može se doći do toga da napravimo za sebe takve stvari od kojima možemo se orientisati, jer smo već izgubili sebe.ako te tačke za orientisanju su u budućnosti, daćemo izvanredne zanečenje za time od toga zavisajući koliko smo udavljavaji od toga da možemo biti uspešno u realnosti, koja je ravnodušna, onda doći će do strepnju.

Divna stvar je u tome, sto volim sebe, i od drugih pokusavam da stvorim sebe, iako je to najveci zlocin protiv njihove licnosti...
Toliko o ljubavi ...

Srećo moja, nisi ti anksiozan, ti si narcisoidan. 
I pre mi se to vrzmalo po glavi čitajući tvoje postove; a sada sam sigurna u to.

Razume se od psihića narcisoidnost tako, da to je takav delanja kojom je u fokusu samog sebe, libidom predemet je sam sebe...a to je dosta verovatno ako psihići te izolišu od realnosti. odnoso ništa ne znači dosta često kad psihić ti kaže da si narcisoidan, sa tom zajedno da i to znači da ne osetiš ljubav prema drugima, a ako to uzmeš ponovo u igri da dosta često psihići namerno ubiju pacijente, ponovo gubi značenje Bambinaov deffinicija.
Psihodinamski jezik , jezik za vladanje što po filozofiju jezika to znači da možeš uvek i sve nasuprot  definisati.

Ne poricem ja tu narcisoidnost, ali kako se sve to uklapa?
Mislim na prosli topic i ovaj. Na osnovu svih podataka sta mi je ciniti?
Da li ja tom narcisoidnoscu i osudjivanjem pokusavam da vratim sebi samopouzdanje i osecaj vrednosti ?
I kako se izbegavanje i blaga anksioznost uklapa u sve ovo?