ŠTA JE TO SRPSKO PITANJE? (11)


Svaki zahtev - osuda
19. mart 2003


PIŠE: Dobrica Ćosić

...Od kada su se, nuždom opstajanja pred osmanlijskom najezdom Srbi naselili i na prostorima današnje Republike Hrvatske, traje hrvatsko-srpski spor. U raznim periodima istorije, taj spor oko identiteta i nacionalnih i političkih prava Srba pretvarao se u sukobe izazvane žestokom šovinističkom i verskom mržnjom, u izvesnom periodu ta dva etnički bliska i izmešana naroda, u jugoslovenskoj ideji, u srpsko-hrvatskoj koaliciji, u oslobodilačkoj borbi protiv fašističkih okupatora, tražili su sporazume za zajednički život na istoj zemlji i u istoj državi. Na nesreću oba naroda, sporazuma i međusobne tolerancije bilo je u prošlosti daljoj i bližoj mnogo manje no netrpeljivosti i sukobljavanja. Ali, prelomni i za budućnost hrvatsko-srpskih odnosa kobni događaji nastupili su 1941. kada se pod okriljem Hitlerove Nemačke i Musolinijeve Italije zasnovala ustaška Nezavisna država Hrvatska, koja se odlučila da genocidom istrebi Srbe, taj **pasji nakot** sa hrvatske zemlje.
Na ustaški genocid, Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini odgovorili su svenarodnim oružanim ustankom. U tom antifašističkom i oslobodilačkom ratu, Srbi u Hrvatskoj su osvojili nacionalni i politički suverenitet, utemeljen u državno-pravoj konstituciji Republike Hrvatske. Međutim, u Jugoslaviji pod vlašću Komunističke partije, ostatak tog srpskog nedoklanog i u ratu za slobodu i Hrvatske neizginulog naroda, pretvoren je u glasačku raju. Podvrgnut je tihom postepenom ali odlučnom nacionalnom obespravljenju, asimilaciji, ekonomskom osiromašenju što je uslovilo masovne migracije Srba, najviše u Republiku Srbiju.

KORUMPIRANI BROZOVI GENERALI
Istovremeno, Titov režim je izdašno korumpirao srpske generale, birokrate, političače, policajce, sve vernike **tekovina naše revolucije** i pandure **samoupravnog socijalizma**. Titovim, Kardeljevim i Bakarićevim krivotvorenjem ciljeva antifašističkog i revolucionarnog rata, njihovim političkim mahinacijama i veštinama obmanjivanja, poništena je borba srpskih i hrvatskih partizana, Hrvata i Srba Jugoslovena za demokratsku Hrvatsku i demokratsku Jugoslaviju. Politika jugoslovenske i hrvatske komunističke partije u toku rata, a osobito posle sloma nacizma, nastojala je u ime **bratstva i jedinstva** najpre da uspostavi simetriju u odgovornostima između hrvatskih ustaša i srpskih četnika, da izjednači njihov ideološki karakter i cilj, te tako umanji užas ustaškog genocida nad srpskim narodom u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Sremu.
Prikrivanjem istine o Jasenovcu i ostalim ustaškim logorima i jamama sa poklanim Srbima, umanjivanjem broja žrtava i pripisivanjem tih žrtava okupatoru, dakle, krivotvorenjem istine o genocidu nad Srbima, negom zaborava ustaških zločina i tihom rehabilitacijom ustaške NDH, što je činio dobar deo hrvatske inteligencije, osobito istoriografija i literatura, u posleratne srpsko-hrvatske odnose utemeljena je istorijska laž, iz koje se duhovno, moralno i politički obnavlja ustaški šovinizam prema srpskom narodu, obuhvatajući sve šire slojeve hrvatskog naroda, osobito omladinu.
Sa raspadom Titove despotije i brionske Jugoslavije, počelo je lagano, neodlučno nacionalno buđenje i političko uspostavljanje srpskog naroda u Hrvatskoj, čijem su se osvešćivanju, pored hrvatskih šovinista ustašoidne provenijencije, najupornije suprotstavljali hrvatski komunisti, s punom saglasnošću komunista srpske nacionalosti sa ustaničkih teritorija Republike Hrvatske. Za suženu i potkupljenu komunističku svest, svaki srpski zahtev za elementarnim nacionalim i demokratskim pravom osuđivan je kao nacionalizam, a svaka podrška iz Srbije nastojanju da se odbrani nacionalni identitet Srba u Hrvatskoj - jezik, pismo, štampa, škola, kulturne ustanove - prokazivan je od Titovih komunista i svih hrvatskih nacionalista kao težnja za velikosrpskom hegemonijom.

EGZISTENCIJALNA DILEMA SRBA
Posle Titove smrti, antijugoslovenske i nacionalističke snage Hrvatske, snažno podržane proustašom i ustaškom emigracijom i militantnim katoličkim klerom, na talasu masovne euforične srbofobije, odlučile su da stvore samostalnu državu Hrvatsku, koja bi u svemu bila antijugoslovenska i antisrpska. A Srbi u Hrvatskoj koriste nastajanje političkog pluralizma u Jugoslaviji i najavljuju volju da povrate svoja u oslobodilačkom ratu osvojena prava, prava na kojima se temelji svako demokratsko društvo u savremenoj civilizaciji, prava koje imaju sve nacionalne manjine u Jugoslaviji.
Samim zahtevima za takvim pravima, i to onim deklarisanim u Ustavu SFRJ, obezbeđenim svima nacionalnim manjinama u Jugoslaviji, Srbi u Hrvatskoj ulaze u sukob sa hrvatskom državom, njenom srbofobnom nacionalnom ideologijom i političkom javnošću Hrvatske. Osvajanje vlasti od strane Hrvatske demokratske zajednice sa Tuđmanom na čelu, ultranacionalističko, antisrpsko jezgro te vlasti, Ustavom zakonski najavljuje Srbima likvidaciju čak i formalnog nacionalnog suvereniteta i osnovnih uslova za očuvanje duhovnog identiteta. Mržnja sa sportskih stadiona, ulica i iz **kafića** prenosi se u državne institucije, Hrvatski sabor, vladu, postaje politička energija **nove Hrvatske**.
Tuđmanova vlast, prožeta ustaškim duhom, poneta šovinističkim revanšizmom hrvatske emigracije, nacionalističkim revandikacijama **maspokovske** inteligencije, dovodi Srbe u tragičnu, egzistencijalnu dilemu: pokoriti se **hrvatskom državnom pravu**, odreći se svog nacionalnog identiteta i postati pravoslavna raja u **civiliziranoj** Hrvatskoj, i to u njenim **povjesnim granicama** ili povesti političku i demokrasku borbu za svoj nacionalni identitet i građanski integritet. U takvom istorijskom trenutku rađa se ideja samostalnog političkog organizovanja Srba u Hrvatskoj.
Nosioci te ideje nisu Srbi komunisti, ni lički, kordunaški, banijski i slavonski narodni heroji, generali, visoki partijski i državni funkcioneri; nosioci obnove političkog subjektiviteta srpskog naroda u Hrvatskoj su ljudi van politike i sfera društvene moći. Jovan Rašković sa hrabrim, ponosim i sposobnim ljudima iz Šibenika, Zadra, Benkovca, Knina, Obrovca, Srba, Donjeg Lapca, Gospića, Vojnića i drugih mesta Bukovice, Kninske Krajine, Like, Korduna, Banije i Slavonije, osniva Srspku demokratsku stranku i započinje demokratsku borbu za nacionalnu i građansku ravnopravnost srpskog naroda u Hrvatskoj.

RAŠKOVIĆ ISTINSKI TRIBUN
Na političko uspravljanje i uspostavljanje srpskog naroda u Hrvatskoj, Tuđmanova država uzvraća silom, pretnjama, policijskim denuncijacijama, a hrvatska štampa, radio i televizija šovinističkim lažima i harangama protiv Srbije i čitavog srpskog naroda, harangama i lažima nepoznatim Evropi od sloma nacizma. A sve hrvatske političke stranke uspostavljaju etničku monolitnost u odbrani hrvatstva i hrvatske države. Takva politička zbivanja u Hrvatskoj, sa jurišima Hrvatske demokratske zajednice za Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Vojvodinu, Sandžak, izazivaju nacionalna ujedinjavanja Srba na čitavom jugoslovenskom prostoru.
Srpsko pitanje i srpsko-hrvatski odnosi postaju egzistencijalna pitanja Jugoslavije. Sasvim je izvesno: od njihovih razrešenja, ako su ona uopšte trajno moguća pri sadašnjem rasporedu političkih snaga, odlučuje se o opstanku Jugoslavije kao državne zajednice. Antisrpske snage u Jugoslaviji, uz snažnu podršku inostranih političkih i klerikalnih faktora, osobito evropske i američke štampe, čine sve da demokratski karakter srpskog pitanja, tj. zahteve srpskog naroda za političkom, ekonomskom i nacionalnom ravnopravnošću i integritetom u jugoslovenskoj federaciji predstave kao **velikosrpsku hegemoniju** i **srpski boljševizam**. Na toj antisrpskoj osnovi, čije središte danas čini Tuđmanova država, zasnivaju se svi jugoslovenski separatizmi i svi oblici antijugoslovenstva. U takvim jugoslovenskim prilikama na velikohrvatstvo i srbofobiju u Hrvatskoj odgovara se i velikosrpstvom i hrvatofobijom u Srbiji i čitavom srpskom narodu; na slovenački, albanski, makedonski šovinizam odgovara se srpskim šovinizmom. Ishod sudara militantnih nacionalizama može biti samo nesreća svih jugoslovenskih naroda. A ta nesreća se olujno približava!
Na tom političkom poprištu, u dezintegraciji Jugoslavije uspravila se moćna, tribunska figura Jovana Raškovića. Uspravila se ne političkom ambicijom, nego nalogom humanističke savesti. Jovan Rašković nije osnovao Srpsku demokratsku stranku da se uspne na vlast, nego da odbrani nacionalno biće i suverenitet srpskog naroda u Hrvatskoj. Taj cilj odredio je i njegovu politiku: mirotvorstvo, humanistički demokratizam, novi politički jezik. I čim je progovorio Srbi su ga slušali, sve što je rekao, Srbi su primili za istinu. U tminama straha i beznađa, blesnula je nada. (Beograd, 1991).

ŠTA JE TO SRPSKO PITANJE? (12)


Odlučno protiv aneksije
20. mart 2003


PIŠE: Dobrica ĆOSIĆ

...Srbija još uvek insistira na kontinuitetu jugoslavije. A to je uzaludan napor. Slovenci, Hrvati, Makedonci a sada i muslimani potvrdili su političku volju da ne žive u Jugoslaviji. Evropa poštuje tu volju zasnovanu na nacionalnom pravu.
- Poštujem je i ja. I ne zalažem se za spasavanje države koju njeni narodi ne smatraju svojom. Verovatno sam jedan od prvih Srba koji su se izjasnili za pravo Slovenije i Hrvatske na otcepljenje od Jugoslavije. Odavno sam se izjasnio za skandinavizaciju Jugoslavije. Srbija a i celokupan srpski narod poštuje pravo slovenačkog, hrvatskog, makedonskog i muslimanskog naroda da stvore svoje države. Ali, pri tome, to isto pravo samoopredeljenja Srbi zahtevaju i za sebe. Srbi u Hrvatskoj ne pristaju na aneksiju svoje etnike teritorije na kojoj su pretrpeli genocid od ustaške Hrvatske, bojeći se da ga ne ponovi današnja šovinistička i nedemokratska Hrvatska.
U ime **novog poretka** i **nove Evrope**, Evropska zajednica se služi arbitražom, ultimatumima, sankcijama, dakle, metodama i sredstvima starog poretka i stare Evrope, stvarajući od jugoslovenskog i balkanskog prostora poprište stalnih međunacionlanih i verskih sukoba, koji lako prelaze u rat. Umesto da pomognu i omoguće mirnu, razumnu i pravednu skandinavizaciju jugoslovenskog prostora, kada je to postala politička volja većine njenih naroda, EZ i Amerika su podstakle **afrikanizaciju** i **libanizaciju** Balkana. Odgonetanje ciljeva i posledica takve politike ne zahteva veći umni napor... ističe Dobrica Ćosić u intervju italijanskom listu **Avanti**, 3.februara 1992.godine.

LAKOVERAN, PLAHOVIT NAROD
Vi Srbi neprestano ističete da vam Evropska zajednica i Amerika čine nepravde, da ste neshvaćen narod, da je u evropskoj javnosti zavladala neistina o srpskom narodu, da je srpko pitanje danas, pitanje prava demokratije i pravde. Možete li o tom aspektu vaše nacionalne svesti nešto više reći?
- Hvala vam na razumevanju srpskog nezadovoljstva. Mi Srbi se danas osećamo kao Jevreji u Hitlerovom dobu. Mi smo narod - krivac. Evropska zajednica nas je u Hagu i Briselu, pošto nismo prihvatii njene ultimatume, osudila da budemo krivci i za raspad Jugoslavije, čemu smo se očajnički suprodstavljali, EZ nas je, dakle, onako pristrasno i neprikosnoveno osudila kako nas je osudila Kominterna i Moskva za stvranje **veštačke Jugoslavije**. Kažnjeni smo poništavanjem prava na svoju dr žavu, ugroženi smo ekonomskim sankcijama, poniženi smo svakojakim nepravdama. Srbija se oseća kao da je ona izvršila genocie nad Hrvatima, a ne ustaška Hrvatska nad srspkim narodom, kao da je ona, Srbja, ratovala na strani Hitlerove Nemačke i objavila rat slaveznicima - Rusiji, Americi i Engleskoj, a ne Hrvatska, kao da je Srbija proterala 250.000 Italijana iz Istre, a ne Hrvatska i Slovenija, kao da je ona, Srbija, svojim secesionizmom razbila Jugoslaviju i destabilizovala Balkan i jugoistok Evrope, a ne Slovenija, Hrvatska i Makedonija, kao da su Tito i Kardelj tvorci komunističke diktature - Srbi, a ne Hrvat i Slovenac, kao da je ona, Srbija, tajno uvozila oružje i naoružavala vladajuću partiju za teror nad drugim narodom, a ne Hrvatska...
Taj lakoveran i plahovit srpski narod, decenijama duhovno i moralno razaran titoizmom, danas je pometen, ogorčen i razočarna, on ne uspeva da shvati da su u ovom svetu od istine, pravde i prava jači nečiji državni interes, politička samovolja velikih, moć bogatih. U svoju istinu i svoja prava Srbi nisu imali sposobnosti, znanja i sredstava da ubede **novi svetski poredak**i njegovo javno mnjenje. Tako srbofobija u Evropi danas ima ideološku motivaciju i žestinu koju je u doba nacizma imao antisemitizam. To, razume se, nije slučajno, jer je i protiv Jevreja i protiv Srba odlučujuća sila bila Nemačka, sa svojim saveznicima iz Prvog i Drugog svetskog rata. Taj duh stare Nemačke, transformisan u skladu sa zahtevima **novog poretka** u jugoslovenskoj agoniji pretvoren je u arbitražu i ultimatume, u ravnodušnost prema međunarodnom pravu, istini i realnosti. Nemačka je, čak, i svoje puteve i nebo zabranila Srbima. A hrišćanska i civilizovana Evropa, opijena svojim egoizmom i ekonomskom eshatologijom, komotno pronalazi alibi za ravnodušnost prema istini, pravu i pravdi jednog naroda, koji još uvek uporno brani svoj integritet i ne pristaje na vazalni i satrapski položaj.

RAT KATOLIKA I PRAVOSLAVACA
Pravosalvni Srbi su možda u teškom položaju s verskog stanovišta. Kako se oni ponašaju između muslimanskih fundamentalista na Kosovu i u Bosni i Hercegovini i hrišćanskog latiniteta?
- U jugoslovenskim nacionalnim antagonizmima oduvek, pa i danas snažan je i religijski činilac. Podunavski militantni katolicizam, pristan u slovenačkoj, a osobito irzažen u hrvatskoj nacionalnoj ideologiji, po kojoj se nacionalna pripadnost poistovećuje sa religijskom pripadnošću, hrvatsko srpskom sukobu i sadašnjem ratu dajes nažan pečat. Militantni hrvatski nacionalizam i danas se oslanja na tradiciju **predziđa hrišćanstva**i **Antibizantizam**. U to ime se vrše ustaški masakri nad Srbima. Stotine porušenih pravoslavnih crkvi i sakralnih spomenika, progon sveštenika i episkopa, uništavanje pravoslavnih umetničkih dobara i biblioteka, ubedljiv su dokaz verske motivacije i sadašeg prvi put u sadašnjem ratu, osvetnički uzvraćaju Hrvatma, vrše odmazde, ruše katoličke crkve i druge spomenike hrvatske i katoličke kulture koje je hrvatska vosjka pretvorila u ratna utvrđenja. Tako se nacionalni rat hrvata i Srba pretvorio i u rat katolika i pravoslavaca.
Religiozni karakter antagonizma između bosanskohercegovačkih muslimana i Srba pravoslavne vere još je izraženiji i totalniji od katoličko pravoslavnog antagonizma. Jer, Titovom voljom i odlukom, pripadnici muslimanske vere su 1967. godine proglašeni nacijom. To promovisanje religiozne pripadnosti u etničku, nacionalnu pripadnost izršeno je samo u Titovo **socijalizmu**, taj marksističko-lenjinistički podvig u **rešavanju nacionalnog pitanja** jedinstven je ideološki čin na planeti. U to titovsko muslimanstvo lako se ulio muslimanski fundamentalizam s težnjom da od Bosne i Hercegovien stvori prvu islamsku državu u Evropi. Ako čitate muslimansku štampu u Bosni i Hercegovini, ako slušate njihove intelektualce i militantne političare, brzo ćete se uveriti da duh džihada prožima muslimansku politiku na jugoslovenskom tlu, da je njihova politička partija na vlasti - Stranka demokratske akcije - religiozno - politička partija koja nastoji da potčini Srbe pravoslavce i protera ih iz **svoje Bosne**. Ista sudbina čeka i Hrvate - katolike, ako se ne sporazumeju sa Srbima i ako se državno-politički ne organizuju na konfederalnoj osnovi.

HODŽISTI, TITOISTI, BUŠISTI
Mir u Bosni i Hercegovini ne može se spasiti priznavanjem komunističkih granica te republike, kako zabludno ili zbog nekih svojih interesa smatraju Evropsak zajednica i Amerika, mir na tom plitko zatrpanom vatrištu Balkana može da se spase, uz obezbeđivanje nacionalnih i ljudskih prava svi mnacionalistima, ako se postigne demokratski i tolerantni dogovor sva tri naroda o konfederaciji Bosne i Hercegovine, konfederaciji koja ne treba i ne može da se zasniva na etničkom ekskluzivizmu i politici **etnički čistog prostora**.
A što se tiče kosovskih muslimana, po mom uverenju, mlađim i mladim Albancima muslimanska religija je ideološko sredstvo njihove velikoalbanske nacionalne ideologije. Jer oni su bili strasni staljinisti, hodžisti i titoisti dok im je to koristilo u borbi za **Kosovo republiku** i **veliku Albaniju** a danas su bušovci, kolovci, islamski fundamentalisti, socijaldemokrati, dakle, ono što je u trendu savremene političke konjunkture. Verski sukobi na Kosovu su još uvek i prevashodno bez značajnije religiozne motivacije. Ali, to ne znači da će tako i ostati...Na kraju da vam postavim još jedno direktno pitae. U čemu vidite rešenje srpsko-hrvatskog sukoba?
- Rešenje je u miru koji mogu obezbediti jedino trupe Ujedinjenih nacija. U takvom miru treba povesti političke pregovore, a potom na prostorima na kojima žive Srbi referendumom proveriti njihovu političku volju, tj. utvrditi u kjoj državi žele d ažive A politički referendum na kojem bi se narod samoopredeljivoa trebalo bi da se sprovede uz nadzor KEBS i Ujedinjenih nacija. Ne verujem da je drugim putem moguće postići trajno i pravedno rešenje hrvatsko-srpskog sukoba i obezbediti mir na jugoistoku Evrope.

STIHIJA GRAĐANSKOG RATA
...Dosadašnja shvatanja karaktera rata u Bosni kao srpske agresije i odgovornosti Savezne Republike Jugoslavije za taj rat, sa užasnim sankcijama Srbiji i Crnoj Gori, postaju neodrživa. Više se ne može poricati hrvatska agresija na Bosnu i Hercegovinu i muslimanska ratobornost i fanatizam **do konačne pobede**, uz islamsku internacionalizaciju naoružavanjem Muslimana preko Hrvatske i sve brojnijim učešćem mudžahedina. Srbi u Bosni i Hercegovini svoj u motivu odbrambeni rat i pravo na samoopredeljenje pretvaraju u ofanzivni rat i proširuju teritorije na kojima dominiraju, što se, razume se, ne može tolerisati. **Etnička čišćenja** vrše sve tri strane, logore imaju sve tri ratujuće strane, humanitarna pomoć se sve teže dostavlja nesrećnom stanovništvu, dogovori o primirju se neposredno krše, moram sa žaljenjem da kažem da ih u poslednje vreme najčešće krše muslimani i Hrvati.
Politički model lorda Ovena za konstituisanje Bosne i Hercegovine nije prihvatljiv ni za jednu nacionalnost. Po svemu sudeći, taj, po svojoj imanenciji demokratski i civilizovan model regionalizacije, ne može da funkcioniše u sadašnjoj bosanskohercegovačkoj realnosti...
Spoljni činioci jugoslovenske tragedije, sem pretnje vojnom intervencijom i pojačavanjem blokade SR Jugoslavije, ne izražavaju razumniju i konstruktivniju ideju.
Nastupaju kritični trenuci, nama - bivšim i sadašnjim Jugoslovenima - nesagledne nesreće, vama - poraz u misiji mirotvorstva. Napori Savezne Republike Jugoslavije na okončanju rata u Bosni, naša ubedljivo miroljubiva politika nije ničim realnim podržana od svetske zajednice. Naprotiv, nas samo kažnjavaju. Nama se i ovih dana preti novim kaznama. Ja, dragi prijatelji, odista ne znam šta Vlada SRJ i ja možemo više da činimo da prestane rat u Bosni, ako se to istinski ne želi u Vašingtonu, Londonu, Bonu i Parizu. Ja nemam moć demijurga, a nemate je ni vi. Karadžić, takođe ne može sam da savlada stihiju građanskog rata. Ta stihija mora da se ukroti višestranim dejstvima. Ali, novom politikom svetske zajednice, novim metodama, novim formulama za egzistenciju bosanskohercegovačkih naroda. A novo, to je i uvažavanje realnosti, ravnopravnosti u svemu što čini njihov život, davanje slobode izbora društvenog i državnog modela. Nametanjem političkog modela koji ne prihvataju sve tri zaraćene strane, sve tri nacionalne zajednice, nećemo doći do mira. Unitarna Bosna je fikcija. Krvava fikcija...

ŠTA JE TO SRPSKO PITANJE? (13)


Perpetualna kriza Balkana
21. mart 2003


Piše: Dobrica Ćosić
Građanska i patriotska savest nalažu mi da upozorim političke, privredne, duhovne i moralne činioce našeg društva na vanredno stanje u kome se našla zemlja, sa realnim izgledima da nam sutra može biti teže no danas, da nam zadugo neće biti bolje, ako u ovim vanrednim prilikama svi ne uložimo izuzetne napore za spas naroda i države, za razvoj i napredak zemlje.
Ne očekujte da ću vam u ovom obraćanju saopštiti činjenice koje ne znate. Ali ću vam izneti svoje uverenje i pogled na put u izvesniju sutrašnjicu. Ako se nešto krupno ne dogodi i ne promeni u sadašnjem svetu, ako odgovorni državnici Evrope, Sjedinjenih Američkih Država i Rusije ne uvide da je u sveopštem interesu da svoju negativnu politiku prema Saveznoj Republici Jugoslaviji zamene pozitivnom politikom i većim uvažavanjem realnosti i prava na tlu bivše Jugoslavije, osobito na prostorima Bosne i Hercegovine, mi se u bliskoj budućnosti možemo naći u teškim iskušenjima i velikim nesrećama. Te nesreće mi ne možemo izbeći ako ne uložimo nove i izuzetne napore u saradnji sa svetskom zajednicom, ako svesrdno ne idemo u susret miroljubivim i demokratskim snagama sveta. Po životnim teškoćama, opasnostima po narodni i državni opstanak, po neizvesnostima od sutrašnjice, mi preživljavamo, verovatno najteže dane u 20. veku. Rekao bih, samo je 1915. bila teža od ove nastupajuće 1993...

PRESUDE BEZ ŽALBE
...Nama se danas sudi bez našeg prisustva; nama se izriču presude bez prava na žalbu; nama se saopštavaju na lažima zasnovani ultimatumi za nacionalnu i državnu kapitulaciju, a za neprihvatanje bivamo stavljeni u koncentracioni logor i preti nam se napadom najjačih armija sveta. Srbija i Crna Gora stavljene su u položaj talaca Srba u Bosni, Hercegovini i Hrvatskoj, koji se bore za goli opstanak. Sa svih strana preti nam se nesrećama i stradnjima većim od svih dosadašnjih...
... Da se političkim i demokratskim sredstvima okonča rat u Bosni i Hercegovini, da se pravedno i trajno reši srpsko pitanje na tlu bivše Jugoslavije, a sa srpskim i hrvatsko, i muslimansko, i albansko, mi Srbi smo obavezni pred svetom i budućnošću da srpsko pitanje u svim sadržajima i vidovima bude demokratsko, humanističko, mirotvorsko pitanje. Ako srpsko pitanje prestane da bude demokratsko, ako se srpski nacionalni interesi ne budu branili miroljubivom politikom, sporazumima i kompromisima, razumevanjem i uvažavanjem tuđih interesa, prava i pravde za druge oko nas, mi ćemo kao narod biti istorijski poraženi. Svim pravim mirotvorcima i demokratama moramo poći u susret i prijateljski im pružiti ruku. U našoj muci niko nam neće pomoći, ako tu pomoć ne zaslužimo. One koji nas ne razumeju i neće da shvate istinu i naše pravo, moramo uporno uveravati da greše; moramo biti pravedni prema svojim protivnicima i neprijateljima; svima koji se bore za ljudska prava i žele mir i slobodu moramo biti saradnici u ostvarivanju ljudskih prava, mira i slobode.
Naše životno pitanje u ovom času glasi: jesmo li kao narod, kao društvo, kao država republika Srbije i Crne Gore, spremni na moralni i politički podvig u danima naših sudbonosnih iskušenja? To znači: imamo li snage i pameti da se ujedinimo i pobedimo najpre svoja zla, a potom ona tuđa koja su nas opkolila?
... Treba odmah reći: bosansko pitanje je izuzetno složeno, mučno, nerešivo rutinskom diplomatijom. NJegove suštinske determinacije su u dubinama istorije i strukturnoj konstelaciji Evrope i sveta. Bosanskim pitanje Evropa se bavi aktivno, ali i nesrećno, od Berlinskog kongresa 1878. godine, dakle, duže od jednog stoleća. Imperativi evropskog mira i konsolidovanja jugoistoka Evrope nalažu da se bosanskom pitanju, kao sublimatu istorijskih, etničkih, verskih i državno-političkih antagonizama Balkana, danas pristupi mudro, vizionarski i sa težnjom da se ono konačno reši. Konačna rešenja su demokratska, pravedna i anticipativna rešenja bosanske krize; ona se mogu naći samo u maksimalnom uvažavanju slobodne političke volje svakog od tri naroda - Muslimana, Srba i Hrvata, u garantovanju njihove ravnopravnosti i njihovom dogovoru postignutom kompromisima i konsenzusom. A tako se sada ne postupa. Bosansku krizu svetski politički forumi pokušavaju da reše dvostrukim standardima, prema njenim akterima, jednostranim diktatima, sankcijama, ultimatumima, pretnjama, vojnom intervencijom; dakle, zajedničku državu Srbima u Bosni silom nameću iste one države koje su u ime demokratije podržale secesije, a mir bi da uspostavljaju ratom! Takva rešenja bosanske krize vode sva tri zaraćena naroda u trajan i genocidni rat i egzoduse; takva rešenja nikako ne služe dobru i miru Evrope.

PROTIV NACIONALNOG EKSKLUZIVIZMA
Želim posebno da naglasim: srpski narod, čije je živo tkivo razoreno nasilnim secesijama Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, podržavanim od spoljnih faktora, koji nisu bili voljni i strpljivi da dezintegraciju, odnosno **balkanizaciju** Jugoslavije prevedu u **skandinavizaciju** na principima samoopredeljenja naroda, taj srpski narod je egzistencijalno zainteresovan za mir. On rešenje bosanske krize ne traži na motivima nacionalnog egoizma i ideoloških himera; srpski narod je svoje nacionalno pitanje poistovetio sa demokratskim pitanjem. Srbi nemaju nijedan pravi nacionalni interes koji u osnovi nije demokratski i komplementaran suštinskom evropskom interesu. Kao dijasporičan narod, Srbi svoj nacionalni identitet i duhovni integritet ne poistovećuju sa državnim i teritorijalnim identitetom i integritetom. Protivnici smo svakog nacionalnog ekskluzivizma, etničkih homogenosti i **etnički čiste** države...
... Sa žaljenjem i strahom pred budućnošću moje zemlje moram da izjavim: na naša mirotvorna i konstruktivna nastojanja Evropska zajednica, Ujedinjene nacije, Sjedinjene Američke Države i Rusija nisu uzvratili očekivanim razumevanjem i podrškom. Naprotiv! Nastavlja se sa pritiscima i sankcijama, izolacijom i sve strašnijim pretnjama. Takav odnos spoljnih faktora prema Saveznoj Republici Jugoslaviji i srpskom narodu izazvao je depresiju demokratskih snaga i podstakao nacionalni i socijalni ekstremizam, razočaranje, gnev, očajanje čitavog naroda... (20. avgusta 1997.)
Ako su Evropska zajednica, Ujedinjene nacije, Rusija i Sjedinjene Američke Države, kao vodeća sila sveta, u ovim danima, iz strateških i drugih razloga, spremni da omoguće istorijski trajno rešenje bosanske krize, ako su i dalje uporni u podržavanju jedne nasilne državne tvorevine - Bosne i Hercegovine, onda je, po mom uverenju, bosanskohercegovačka država moguća samo kao konfederacija tri nacionalne zajednice - muslimanske, srpske i hrvatske. Te nacionalne zajednice - republike, provincije, kantoni - povezane najosnovnijim centralno državnim funkcijama, ne treba da budu **etnički čiste**; u njima se, pod međunarodnom kontrolom moraju obezbediti sva ljudska i građanska prava i povratak svih izbeglica i raseljenih lica. Bosanskohercegovačka konfederacija mora da bude demilitarizovana, a njen teritorijalni integritet treba da poštuju Savezna Republika Jugoslavija i Hrvatska.

BALKANU TREBA POMOĆI
Razume se, ovakvo uređenje Bosne i Hercegovine ima smisla samo ako je rezultat slobodne političke volje sva tri naroda i ako su Ujedinjene nacije spremne da doprinesu njegovom ostvarivanju. Ovaj projekat je teško ostvariv, ali on narode Bosne i Hercegovine sigurno izvodi iz međunacionalnog i verskog rata i daje im osnove za spokojniju budućnost. Time bi se Evropa oslobodila bosanskog sindroma i konsolidovala svoj neuralgični jugoistok...
... Postoji izlaz iz jugoslovenske agonije i ove perpetualne krize Balkana. Pretpostavka za prestanak rata i stupanje na put ekonomskog, demokratskog, civilizacijskog preobražaja jugoslovenskih i balkanskih društava jeste pacifikacija i humanizacija svih nacionalnih ideologija, odricanje od svake agresivne državne politike i usvajanje politike nacionalnih kompromisa i saradnje, umesto sadašnjih antagonizama...
...Pretpostavka uspešnog rešavanja perpetualne krize Balkana je promena dosadašnje politike međunarodne zajednice prema narodima bivše Jugoslavije i Balkana, odricanje velikih i moćnih država od hegemonističkih politika na Balkanu i pružanje adekvatne političke i materijalne pomoći balkanskim narodima u njihovoj emancipaciji i civilizacijskom preporodu, kojim bi se zlosrećna **balkanizacija** preobrazila u modernu evropeizaciju.
Smatram neophodnim da međunarodna zajednica u svom angažovanju na jugoslovenskom i balkanskom prostoru, pored politike palijativnih mera i privremenih rešenja, ispolji i hrabrost da podrži radikalni pristup zasnovan na doslednoj primeni prava svih naroda na državno samoopredeljenje, što bi vodilo radikalnom državno-političkom prekomponovanju jugoslovenskog i balkanskog prostora, razume se, isključivo mirnim i dogovornim putem. To bi se državno-političko prekomponovanje moralo vršiti uz uvažavanje slobodne političke volje svakog naroda i poštovanje načela koja je u mirovnom procesu na kraju Prvog svetskog rata formulisao i zastupao veliki predsednik Sjedinjenih Američkih Država Vudro Vilson...
... Razmišljajući kao Evropljanin, smatram da je životni interes Evrope da se Balkan evropeizuje i time jugoistok Evrope odbrani od rezidualnih i destruktivnih energija prošlosti.

UČIMO OD BOLJIH
...Kako da zaustavimo dalje propadanje naših prirodnih i ljudskih potencijala, koje se može pretvoriti i u propadanje našeg naroda?
Kako na ruševinama Jugoslavije da stvorimo svoju demokratsku državu i okončamo vekovnu borbu za nacionalnu slobodu, državu prava i zakona, solidarnosti i razuma, državu kao **glavni centar autoriteta i regulatora razvoja**, bez koje ne možemo da saberemo pamet i sredstva za stupanje u savremenu civilizaciju?
Kako na sadašnjem stupnju naše ekonomije, sa njenom pravnom, organizacionom i tehnološkom osnovom, kvalifikacionom strukturom i viškom radne snage, bez neophodnog finansijskog kapitala i povezanosti sa evropskim privredama, naše društvo može da se uključi u skup i visokozahtevan tehničko-tehnološki razvoj?
Kako i na čemu, uz ovolike objektivne prepreke, egzistencijalne neizvesnosti i moralni pad našeg društa, možemo da zasnujemo razumnu nadu, sagledamo neku izvesnost i krenemo u radikalne promene i razvoj koji zahteva ogromne napore i velika individualna žrtvovanja?
Znam: pitanja koja sam pomenuo nisu u kompetenciji nauke i naučnika, ali bez odgovora na njih mi ćemo i dalje samo **loviti vetar**. Na ta pitanja ubedljivo može da odgovara samo kolektivan um, spreman da primi i sposoban da primeni iskustva uspešnih društava, a koji u našem društvu niko, ni politika, ni privreda, ni nauka, funkcionalno ne uspostavlja.
A mi smo bez mogućnosti izbora puta u budućnost. Mi smo bez vremena za odlaganje polaska na taj put. Jaz između razvijenih i nerazvijenih, bogatih i siromašnih se produbljuje, sa realnim izgledima da se to produbljivanje životnih razlika i uslova nastavi i ubrza. Sam opstanak nas primorava da prihvatimo zakone, zahteve i naloge sveta i civilizacije u kojoj još postojimo. Prilagođavanje je prvi egzistencijalni postulat srpskog naroda danas. Valjda nas je istorija urazumila da uvažavamo realnost sveta i da učimo od boljih i naprednijih. Neophodnost prilagođavanja treba da bude filozofija našeg razvoja. Ako se u tome ne saglasimo i tako ne postupamo, ostaćemo narod parija i bede...

ŠTA JE TO SRPSKO PITANJE? (14)


Kosovo treba podeliti
22. mart 2003


PIŠE: Dobrica Ćosić
Posle raspada komunističkih diktatura, dijasporični balkanski narodi uslov i smisao svog oslobođenja vide u stvaranju nacionalnih država. Demokratsko pitanje je postalo nacionalno i državno pitanje. Albanski narod je, sa srpskim narodom, najviše razjedinjen među balkanskim narodima. Od Berlinskog kongresa 1878. do danas, Albanci permanentno teže stvaranju velike Albanije i ujedinjenju svih etničkih teritorija u jednu državu, u kom su vremenu iz Stare Srbije, Kosova i Metohije, prognali blizu pola miliona Srba. Ako se eliminišu ekspanzionističke i aneksionističke težnje u albanskoj ideologiji, težnja za ujedinjenjem albanskog naroda u jedinstvenu državu je istorijski legitiman i neminovan čin. Na Kosovu i Metohiji, sa 200.000 Srba i isto toliko pripadnika drugih etničkih grupa, živi oko 1.200.000 Albanaca. Albanci na Kosovu započeli su borbu za otcepljenje od Jugoslavije još u Titovoj eposi i nastavili je u posttitovskoj. Oni se ni tada nisu borili za ljudska prava, kao što im to nije ni današnji cilj; oni se bore za svoju državnu nezavisnost i otcepljenje od Srbije. **LJudska prava** su alibi za međunarodnu podršku i legitimnost njihovog separatizma. Neki međunarodni činioci, a pre svega Amerika, instrumentalizovali su albanski separatizam na Kosovu i Metohiji za svoje strateške ciljeve i postali njihov zaštitnik.
Kosovo i Metohija su kolevka srpske državnosti, jezgro srpske duhovnosti i religioznosti; na njima se nalaze religiozni i kulturno-umetnički spomenici srpskog srednjeg veka i sam stvaralački vrh pozne Vizantije, čiji su ktitori srpski kraljevi. Na Kosovu i Metohiji Srbija i Jugoslavija su posle Drugog svetskog rata izgradile moderne gradove, fabrike, ogromne termocentrale, čitavu infrastrukturu i komunikacije, u koje je, samo iz srpskog kapitala, uloženo oko 18 milijardi dolara.
Sadašnje teritorijalne granice Pokrajine Kosovo nisu etničke; one su provizorno administrativne i poslednji put obeležene 1958. godine. Granični pojasevi sadašnje autonomije Kosova su naseljeni pretežno srpskim stanovništvom

GLOBALNO RAZGRANIČENJE
Kosovo i Metohija su prostor sukobljenih nacionalnih interesa, koji se trajno i pravedno mogu rešiti samo kompromisom. Istorijski kompromis i trajno rešenje vekovnih albansko-srpskih sukoba, koji potresaju čitav balkanski prostor, može se ostvariti teritorijalnim razgraničenjem Srba i Albanaca i podelom Kosova. Ako nije mogla da opstane multietnička Titova Jugoslavija, ako nije uspeo eksperiment s multietničkom dejtonskom Bosnom i Hercegovinom, sasvim je izvesno da posle građanskog i etničkog rata ne može opstati ni multietničko Kosovo. Posle albanskog ustanka za otcepljenje i rata Amerike i Evropske unije protiv Srbije, Albanci i Srbi ne mogu da žive zajedno na Kosovu. Trajan mir i spokojstvo ne može im doneti žandarmerija NATO i Ujedinjenih nacija, tim pre što je njeno prisustvo privremeno.
Na Kosovu i Metohiji, oko velikih srpskih manastira i etničkih enklava, treba formirati samostalne državice, poput San Marina, Andore, Vatikana, Lihtenštajna i sličnih državno-pravnih, suverenih zajednica u Evropi, kakva je i Aland u Finskoj. Srpske predele na severu Kosova, koji su joj pripadali od oslobođenja od Turaka do 1958, pridružiti Srbiji, a južne predele Kosova i deo Metohije, gde živi albanska većina, priključiti Albaniji ili samostalnoj albanskoj državi, ako to žele kosovski Albanci.
Priština, u kojoj žive izmešani Albanci i Srbi, može se urediti kao distrikt ili na neki sličan način.
Pravedno podeliti i industrijske i energetske potencijale, bez obzira na etnički sastav okoline.
Teritorijalno razgraničenje na Kosovu može biti samo globalno. Nikako ne težiti etnički čistim teritorijama. Taj cilj je teško ostvariti, ali je to mnogo lakše i jeftinije od ratovanja, ubijanja i egzodusa. Sadašnji rat samo ostavlja motive za buduće nacionalne ratove na Balkanu, ako se ne uklone osnovni činioci postojećih antagonizama. Razumno je težiti mirnoj, sporazumnoj skandinavizaciji Balkana, uz adekvatno učešće evropskih faktora. To je trajni evropski interes. To je put da se na Balkanu isključe sve antievropske pretenzije i remetilački faktori integracije čitave Evrope. (Predlog za istorijski kompromis na Kosovu, upućen vladi Francuske 15. maja 1999.)

PORAŽENIČKI MAMURLUK
... Gubitkom Kosova i Metohije, što znači i kulturne i umetničke baštine na tom tlu, a posle aneksije srpske duhovne baštine na tlu sadašnje države Makedonije, čije postojanje načelno ne smatram spornim, srpska kultura gubi glavninu svog srednjeg veka. Srpski narod je jedini evropski narod koji u drugoj polovini dvadesetog veka gubi svoj **zlatni srednji vek**: to su verske, kulturne, graditeljske i umetničke vrednosti, koje predstavljaju vrhove vizantijsko-srpske civilizacije. Neki najviši kulturno-istorijski sadržaji i vrednosti srpskog identiteta postojaće samo u srpskoj imaginarnoj biblioteci i srpskom imaginarnom muzeju. Dečani, Pećka patrijaršija, Bogorodica LJeviška i Gračanica postaće novi Hilandari. Primorani smo da ta veličanstvena dela srpskog srednjeg veka utemeljimo u svoje duhovno biće i sačuvamo ih kao sadržaj svog identiteta, onako kako čuvamo Hilandar, Dušanov zakonik i Miroslavljevo jevanđelje. Tu činjenicu epohalnog značaja napominjem bez pomisli na bilo kakvo ratoborstvo i revandikaciju, ali sa uverenjem da je ona jedna od temeljnih pretpostavki nove nacionalne samosvesti koju Srbi treba da zasnuju na energiji razumne nade, s ciljem što bržeg izlaska iz poraženičkog mamurluka i očajničkog nihilizma. Istorija nema tačku ni na jednom porazu i ni na jednoj pobedi. Iz njenih dubina i visina dolazi nepoznato i neočekivano.
Primarni identitet Srba, kao slovenskog i hrišćanskog etnosa i nacije, u svom milenijumskom opstajanju pretrpeo je mnoge promene, preobražaje i erozije. Pod primarnim srpskim identitetom danas podrazumevam: vizantijsko-pravoslavno srednjovekovlje, čiji je vrh svetosavska duhovnost; sakralno graditeljstvo i umetnost; narodno stvaralaštvo, čiji je vrh epska poezija; kosovske mitologeme; borbeno-oslobodilački etos; patrijarhalnu seosku civilizaciju; književno stvaralaštvo na vukovskim postulatima.
Objektivna odrednica srpske kulture nije prostor nego vreme. Srbi se kao etos kreću prostorom, a žive, misle i stvaraju u vremenu. Stvaralaštvo Srba razastire se od Hilandara do Sent Andreje i od Poganova do Krke, a traje osam vekova. Srpska kultura nema jedno središte; ona ima više središta, a većina tih središta nije više na njenoj nacionalnoj teritoriji. Duhovni luk srpske kulture razapinje se od Savinog **Žitija svetog Simeona** i Domentijanovih žitija do nadrealizma i današnjeg postmodernizma. I tradicije su temporalne, a ne prostorne i toponimske.
Srpska kultura je granična kultura, koja je bila i ostala izložena uticajima spoljnih činilaca i susednih kultura. Spoljni činioci bili su i plodonosni i razarajući. Napori za očuvanjem duhovnog identiteta moraju danas biti snažni i promišljeni, ali ne smeju težiti zatvaranju ni biti zamućeni ksenofobijom. Čuvajući nacionalne kulturne vrednosti, samobitnost i različitost, srpska kultura treba da ostane otvorena za spoljne podsticaje i univerzalističke uticaje; pri tome se mora razlikovati američko-mondijalistička supkultura od autentičnih kultura Evrope, Rusije i ostalog sveta.

DESTRUKTIVNA KSENOFOBIJA
Nagon za razlikovanjem je jedan od egzistencijalnih nagona ljudskog bivstvovanja. A razlike među narodima ostvaruju se identitetom. Duhovni identitet se, pre svega, ostvaruje na svom jeziku i građenjem na svom tlu sve dok svet ne osvoji, ako ga osvoji, kibernetička civilizacija sa svojim sistemom značenja. Duhovni identitet podrazumeva poštovanje živih, trajnih tradicija i izvestan kontinuitet, i kada se on prevazilazi, pa čak i kida, kao što je to slučaj sa razvojem srpske kulture, koja je po svom sadržaju kultura kontinuiranog diskontinuiteta. Duhovni identitet kao temelj i samosvojnost, osnova je one vrednosti koja jednom narodu daje značaj i mesto u kulturi ljudske zajednice, donosi mu uvažavanje i poštovanje, daje pravo na gordost i dostojanstvo. Duhovni identitet je koren kolektivne egzistencije i stablo nacije. Ali, duhovni identitet nije večno osećanje i konačno stanje sadržaja, potreba, običaja, navika. Duhovna ograđivanja su nemoguća i antiljudska. Ksenofobija je autodestruktivna i ponižavajuća, ona je predispozicija za zločin.
Kultura nije sistem trajnih vrednosti, tradicija i ciljeva; ona je proces izložen unutrašnjim i spoljnim energijama i činiocima. Srpska kultura nije **jednostavna** i etnički samobitna u svom istorijskom trajanju, što smatram pozitivnom osnovom za njen dalji razvoj.
... U ovom času nemam hrabrosti da prorokujem budućnost srpske kulture, koja s pravoslavnom verom tvori duhovni identitet srpskog naroda. Ona će deliti sudbinu srpskog društva, ali ne u potpunosti. Duhovno stvaralaštvo podleže i pozitivnom i negativnom uticaju ekonomije i politike, slobode i neslobode, ali svagda zadržava i autonomiju, razvija se unutrašnjim motivacijama, autogenezom i vlastitom dinamikom, koju više od objektivnih uslovljavanja određuju pojedinci - stvaralačke ličnosti, snagom svoga dara i ubeđenja. Duhovno stvaralaštvo nadživljava ratove, nacionalne i duhovne krize, pobede i poraze; ono je individualno do najvišeg stupnja. Stvaralački genije nije uslovljen stanjem nacije i društva na čijem jeziku misli i stvara. Našu odgovornost za budućnost nacije, njenog duhovnog identiteta i razvojnog potencijala, vidim danas u afirmisanju i razvoju svake stvaralačke i naučnopronalazačke mogućnosti. Pojava nazvana **odliv mozgova** nesagledivo unazađuje srpsko društvo i njegovu kulturu. Pored odbrane srpskog duhovnog prostora i identiteta, najveća briga treba da nam bude obezbeđivanje objektivnih uslova za razvoj individualnih stvaralačkih mogućnosti, osobito u mladim naraštajima.

POLITIKA VATIKANA
Naše doba ima neke sličnosti sa dobom u kome su se susretali, sudarali i prožimali helenizam i hrišćanstvo. Tada su paganski bogovi umirali pred hrišćanskim Bogom. Iz susreta helenizma i hrišćanstva rodila se vizantijska civilizacija. Živimo u vremenu temeljnih preobražaja sveta i nastajanja nove civilizacije. Hrišćanski Bog uzmiče pred kumirima materijalističko-tehničke i potrošačke civilizacije. Papa Vojtila je priveo kraju pretvaranje katoličanstva u svetovnu ideologiju i politiku hegemonizma. U zemljama u kojima je vladao ateizam boljševičkog socijalizma, **na ruševinama sistema nada i duša** obnavlja se pravoslavno hrišćanstvo sa ideološkim revandikacijama. Islam je poslednjih decenija u eksplozivnom širenju, sa snažnom fundamentalističkom ratničkom strujom koja ozbiljno preti narodima koji ne veruju u Proroka. **Novi svetski poredak**, pod okriljem ideologije ljudskih prava i sa hegemonom sveta - Sjedinjenim Američkim Državama, ustremljuje se u pravi krstaški pohod na Rusiju i njene prostore. Suverenih, slobodnih i nezavisnih država sve je manje u svetu. Moderna supkultura, čija je domovina SAD, pomoću elektronskih medija i kompjuterskih komunikacija postaje vladajuća kultura današnjice. Gušenje tradicije shvata se kao postulat progresa.
Georgije Florovski smatra da je **naše doba kritično doba, doba krize i nerazrešivih napetosti... Ako uopšte postoji neka istorijska budućnost, može se lako desiti da ta budućnost bude namenjena nekoj drugoj civilizaciji, verovatno onoj koja će biti potpuno različita od naše**. Ako je ova misao tačna, a mislim da jeste, nama - savremenicima, s **nelagodnošću pripadanja jednom svetu u preobražaju**, pripada i izazov stvaralačkih odgovaranja na zahteve budućnosti. (Bijeljina, oktobra 1999.).

K R A J

Komentari:

treba malo vishe vremena dok iscitamo sve ovo sto si postovao da bi komentarisali ali za pochetak jedan komentar" dobrica cosic ti za ovo u najmanju ruku dodje gajbu piva"

PIŠE: Dobrica ĆOSIĆ

Naravno da je Autor teksta gos. Dobrica Cosic, ocigledno je da ja nisam ni priblizno pametan da napisem ovakav feljton.