Posto su pametniji ljudi vec sastavili pre mene, evo ja cu da pocnem ovu temu jednim esejem.

Sve što ste hteli da znate o anarhizmu, a plašili ste se da pitate!
Priveden je kraju rad na sređivanju i obradi postojeće, starije verzije ove brošure, a rezultat tog rada se sada nalazi u vašim rukama, nadamo se na obostrano zadovoljstvo.
Originalni tekst je pretrpeo neznatne izmene koje ne utiču na njegov smisao, naprotiv, upravo su i načinjene ne bi li se on sačuvao što je uostalom i glavna funkcija svakog prevoda. Novo izdanje je bogatije za brojne ilustracije koje ga upotpunjuju i čine pristupačnijim za one koje prvo privuče forma pa tek onda sadržaj, a tome smo svi skloni.
Objavljivanje ove brošure otvara novo poglavlje u našoj saradnji sa r.g. Torpedo. Sledeći koraci koje ćemo preduzeti u tom smeru su objavljivanja novih brošura (što podrazumeva obradu nekih strarijih izdanja r.g. Torpedo, poput ovog), zato dobro otvorite oči i načuljite uši da vam ne bi šta slučajno promaklo.
Sem toga, mi uređujemo nemuzički fanzin KONTRAPUNKT unutar kojeg možete naći dosta interesantnih stvari koje se protežu od panka do (anti)politike; mi radimo na istoimenoj distribuciji o okviru koje možete da nađete mnoštvo interesantnih naslova (muzičkih i nemuzičkih) i koja vam može pomoći da zakoračite u andergraund svet, steknete nova prijateljstva i naučite puno novih, drugačijih, intersantnijih i inspirativnih stvari!
Budite hrabri, širite jeres!
Decembar, 1997.

PREDGOVOR NOVOM, DOPUNJENOM IZDANJU

Pred vama se nalazi ubedljivo najtraženija brošura o anarhizmu ikada objavljena na srpsko-hrvatskom jeziku. Njen "životni put" je vrlo dug i živopisan. Najpre su delovi tog prevoda izlazili u par fanzina međutim, ni jedan od tih fanzina nije poživeo toliko da objavi kompletnu brošuru.
Najzad, krajem 1994. godine, uz svesrdno zalaganje drugova iz australijske organizacije "Anarchist Media Institut", a u biblioteci grupe Torpedo, izlazi brošura. Umnožena je u 100 primeraka i svi primerci su distribuirani u roku kraćem od dve godine.
U međuvremenu, na osnovu te brošure pojavljuje se prevod na slovenački jezik, kao i bizarni potez hrvatske grupe ZAP "prevođenja" brošure sa srpsko-hrvatskog na "hrvatski". Javlja se ideja da se brošura prevede na mađarski jezik od strane drugova iz mađarske grupe BAT.
Tokom 1996. APS Krtica, grupa aktivista iz Smedereva, takođe izdaju svoju verziju brošure.
Danas smo svedoci novog izdanja. Neznatno izmenjenog, dopunjenog i prepravljenog. I to izdanja koje bi trebalo da "ozvaniči" dublju i produktivniju saradnju između grupe Torpedo i ljudi okupljenih oko KONTRAPUNKTa. Nadam se jedino da to nije poslednje izdanje ove brošure.
Neka reč živi!
M 03.12.1997.
R.G. TORPEDO



Predgovor

Pamflet koji će te pročitati je našem podneblju prilagođeni i obrađeni prevod pamfleta "Everything You Ever Wanted To Know About Anarchism But Were Afraid To Ask" prvi put štampanog od strane "The Anarchist Media Group" iz Kardifa.
Naše je mišljenje da će ovaj pamflet biti od koristi za razvijanje slobodarske svesti i perspektivnog i narastajućeg slobodarskog pokreta.
Ukoliko nađete da je pamflet interesantan i ukoliko poželite da saznate i naučite nešto više o slobodi i slobodarskom pokretu postoji milion načina da tu svoju želju ispunite. Razgovarajte o svemu ovome sa vašim prijateljima, probajte da nađete još izdanja koja obrađuju slobodarske tematike, zavirite u vaše biblioteke u kojima se često može naći po neka knjiga koja se bavi temom anarhizma, kontaktirajte neku od lokalnih slobodarskih grupa, priključite se i sarađujte sa aktivno u feminističkim ili pokretima za mir, ili... organizujte svoju slobodarsku ili anarhističku grupu kao što smo mi i mnogi drugi to učinili.
U svakom slučaju, možete se obratiti nama za pomoć. Pružićemo vam svaku moguću podršku.
Na kraju, istakli bi smo da ovaj pamflet nikada ne bi postojao da nije bilo drugova iz organizacije Anarchist Media Institute i Libertarian Workers for a Self-Managed Society iz Parkvila, Australija, koji su omogućili njegovo štampanje. Mi smo im vrlo zahvalni na pokazanoj solidarnosti i spremnosti da pomognu naš relativno slab pokret.
r.g. Torpedo
novembar 1994.



UVOD

Od svih političkih ideja o anarhizmu je izrečeno najviše gluposti. U stvari, anarhizam nije verovanje u haos, smrt i uništenje. Anarhisti ne nose bombe sa sobom i ne biju bakice na ulici.
Nije ni čudo što je takav lik ludog anarhiste opšte prihvaćen. Država, štampa i sva ostala sredstva masovne komunikacije koriste sve moguće načine da anarhiju predstave kao nezamislivo uređenje pokolja i haosa. Šta drugo možemo očekivati od moćnih trgovaca koji je ne bi imali kada bi sve bilo po našem. Oni veruju da su vlast i poslušnost suština reda i time opravdavaju svoje zločine. Televizija, štampa i filmovi propovedaju poslušnost i kada se spomene anarhija oni je prikazuju kao bezumno uništavanje.
Navodna potreba za autoritetom je tako snažno usađena u svest običnih ljudi da je anarhija, koja jednostavno znači "bez vlasti", za njih nezamisliva. Ali ti isti ljudi, sa druge strane, priznaju da ih zakoni, porezi, nametljivost i zloupotreba vlasti najblaže rečeno iritiraju. Te stvari oni trpe u tišini jer bi alternativa (društvo bez vlasti, bez autoriteta) po njima bila užasna. To, jednostavno, nije tačno.
Postoji neograničena skala mogućih društava bez države i ne bi svako od njih bilo nemoguće za život. Baš naprotiv, bilo koja vrsta anarhističkog društva bila bi, u najmanju ruku, pošteđena očajnih izoblč~enja koja država proizvodi. "Negativna" strana anarhizma - ukidanje države - mora da bude uravnotežena sa onim što bi državu odmenilo, sa društvom slobode i slobodne saradnje.
Različite vrste anarhista imaju različite ideje o tome kako bi društvo trebalo biti organizovano. Međutim, svi se u jednom slažu, država mora biti zamenjena društvom u kome neće biti klasa i prisile. Zbog te vere u slobodu mi nudimo jedini moguć model društva podržan i iskustvom iz života. U stvari, anarhističko društvo je već postojalo u istoriji i izvršena su ništa manja nego masovna ubistva da bi se ono uklonilo. Postoji jedna uobičajena zabluda kod ljudi da je anarhija ugodno sanarenje, predivna ali neostvariva ideja. U stvari, anarhistički pokret ima dugu istoriju i nije stvoren u glavama akademskih izolovanih filozofa, već direktno, iz stvarne borbe za opstanak mase običnog, ugnjetanog naroda. Anarhizam je oduvek bio praktičan u svojim poslovima i u njihovom obavljanju. Pokret je nekoliko puta bio veoma blizu uspeha.
A ako je anarhizam stvarno tako beznadežno nerealan, zašto je država tako odlučna u njegovom suzbijanju? Razmislite!

OSNOVNI PRINCIPI ANARHIZMA

Vrlo malo ljudi zaista shvata anarhizam mada je to tako jednostavna i iskrena ideja. Anarhizam se može opisati kao jednostavno življenje sopstvenog života bez mešanja i uticaja sa strane.
Nema ništa komplikovanog i zastrašujućeg u anarhizmu sem rasprava u koje možete zapasti. Jedna o takvih rasprava je ona o haosu koji bi nastao kada bi svako radio ono što želi. Ali mi već sada imamo haos. Zar ne? Imamo milione nezaposlenih dok ostali rade beskoristan, besmisleno dosadan posao. Na jednoj strani ljudi gladuju dok se na drugoj strani u isto vreme hrana baca u more da bi joj skočila cena. Vazduh koji udišemo je prezagađen izduvnim gasovima automobila u kojima sedi samo po jedan čovek. Lista nenormalnih, haotičnih stvari koje se sada događaju je beskonačna. Postoji li veći haos od ovoga?
Čak su i "dobre" stvari koje pruža država u stvari štetne. Uzimamo na primer zdravstvo. Tamo nas krpe kao da smo stari automobili a oni industrijska radnja za popravke (što u stvari i jesu). Time nas čine zavisnim od države i, što je najgore, jeftino nas kupuju. Sprečavaju nas da formiramo zdravstvo prema potrebama ljudi, a ne prema potrebama države. Tradicionalna medicina se odbacuje a ceni jedino moderno zdravstvo, a na njega monopol ima država.
Autoriteti po svojoj prirodi samo uznemiravaju. Sigurno je da sami ljudi mogu da grade svoje kuće, bez arhitekata i planera koji im ruše kuće samo da bi izgradili još praznih kancelarijskih blokova koji donose profit. To je osnovni princip anarhizma! Samo ljudi koji tu žive mogu odlučivati šta će se sa njima i oko njih događati.
Sav haos oko nas, verujemo, proističe iz autoritativne države. Bez vladajuće klase i njene potrebe da nas drži u ropstvu, ne bi bilo države. A bez države bi bili u situaciji da se organizujemo u korist sopstvenih ciljeva. Sigurno ne bi smo uspeli da napravimo veći haos od ovoga u kome trenutno živimo. Slobodna organizacija bi pružila prirodniji red nego država koja svoje snage koncetriše na sistematskoj pljački i gušenju većine svojih podanika.

NEKI UOBIČAJENI ARGUMENTI PROTIV ANARHIZMA

Često nas pitaju kako bi anarhističko društvo izašlo na kraj, na primer, sa ubicama. Ko bi ih zaustavio bez policije? Većina ubistava su izvršena u afektu i kao takva niko, čak ni policija, ih ne može sprečiti. Nadamo se, međutim, da bi u svesnijem, manje frustriranom društvu, takav kriminal bio znatno ređi.
Naši vladari tvrde da nas štite jedne od drugih. U stvari, njihov interes je da sebe zaštite i da zaštite svoje posede - od nas. Kada bi mi, kao članovi jedne komune, posedovali i među-sobno delili sve, bilo bi apsurdno krasti. Važan motiv za kriminal bi bio uklonjen. Takve komune bi razvijale principe po kojima bi rešavale probleme pojedinca koji je naštetio drugima. Umesto hiljada profesionalnih policajaca, bilo bi desetina miliona ljudi koji bi sami sebi bili zaštita.
Zatvori nikoga ne popravljaju. Grupa ljudi, svesna okolnosti i pojedinosti, svesna problema svakog pojedinca, bila bi u mogućnosti da pripremi mnogo bolja rešenja pridržavajući se potreba i žrtve i okrivljenog. Današnji krivični zakon u neku ruku i kreira kriminalno ponašanje. Zatvorenici koji su u zatvoru proveli isuviše vremena nisu sposobni da opstanu izvan institucije koja je razmišljala i odlučivala umesto njih. Kako bi to zatvaranje prestupnika zajedno sa drugim otpacima društva trebalo da razvije odgovornost i razumno ponašanje? Naravno, time se postižu sasvim suprotni efekti. Većina zatvorenika su povratnici.
Sledeće pitanje kojim su anarhisti godinama bombardovani je: ali, ko će raditi sve prljave i neugodne poslove? Svaka komuna bi se među sobom dogovorila i utvrdila svoj sistem. Šta tu ima toliko komplikovano?
Tu je i pitanje: a šta sa onima koji odbijaju da rade? Tu se može primeniti društveni pritisak. Ljudi mogu biti ignorisani. U krajnjem slučaju, mogu biti proterani iz komune. Ali, ljudima je potreban rad. Ljudi imaju veliku potrebu za kreativnošću. Koliko ljudi provodi vreme čačkajući oko kola i motora? Koliko ljudi provodi vreme u bašti, šijući odela, komponujući muziku, svirajući...? Sve su to ugodne aktivnosti. Jedino što ih mi radije nazivamo "hobi", a ne posao. Posao kao takav je inače agonija koja se mora trpeti.
U ovakvom društvu, naravno, rad jeste agonija. I prirodno je da ga mrzimo iz dna duše. Ali, to ne znači da smo po prirodi lenji, već da smo tretirani kao mašine, predviđene za obavljanje besmislenog posla drugome u korist. Kada nam istekne rok trajanja, završavamo na deponiji otpadaka, beskorisni. Rad ne mora da bude takav. Kada bi ga organizovali i njime upravljali ljudi koji se njime zaista bave, sigurno je da rad ne bi bio agonija. Kod prljavih poslova (koji se jednostavno moraju obaviti) postoji nekoliko metoda koje bi taj rad pretvorile u korisnu preokupaciju. Svi bi učestvovali i niko ne bi podlegao pred svojim obavezama.
Sledeća tačka vredna pažnje je da je nezaposlenost problem stvoren kapitalizmom. U svesnom društvu nezaposlenost ne bi postojala. Svako bi imao kraću radnu nedelju jer bi se proizvodile samo potrebne stvari. Kada bi se otresli parazitske vladajuće klase, oslobodili bi smo se velikog ekonomskog pritiska koji nas primorava da radimo besmislene stvari od kojih nemamo korist, samo da bi nekako sastavili kraj sa krajem.
Ako vas još treba ubeđivati da bi anarhističko društvo rešilo problem onih koji izbegavaju svoje obaveze samo zamislite samog sebe kao problema suočenog sa komunom u kojoj živite.
Još jedna uobičajena zamerka je: pa, možda bi sve to moglo na nekoj seoskoj farmi, ali kako će se voditi gradska industrija bez direktorstva? Na prvom mestu smatramo da bi celokupni društveni sistem trebalo razbiti na što više sitnih jedinica kako bi bile razumljivije običnim ljudima. To je važna stvar u organizaciji, kao i osnovni princip teorije anarhizma, da male grupe ljudi mogu biti vrlo delotvorne u zajedničkom poslu i da mogu sarađivati sa ostalim grupama. Velike, bezlične grupe su lakoverne i njima je lako dominirati. Interesantan primer su železare koje se prostiru kilometrima u širinu i koje su često neefikasne. Fabrike, firme, administracija, itd, odlikuju se jednom slikovitom karakteristikom - što su veće, manja im je efikasnost.
Treba proizvoditi i koristiti što je moguše manje. Neka sredstva bi se morala deliti po regijama. Ne postoji nerešiv problem u vezi sa tim. U stvari, do vrlo prihvatljivog rešenja su došli španski radnici tridesetih godina. Autobuska kompanija Barselone duplirala je usluge i dala ogroman doprinos gradu i proizvodnji oružja za front.
Sve se to postiglo znatno manjom radnom snagom jer su mnogi otišli u borbu protiv fašista. Ovo zapanjujuće povećanje efikasnosti uprkos ratu i ozbiljnim smetnjama u snabdevanju, nije nikakvo čudo jer su autobusku kompaniju vodili oni koji u njoj rade. Svi barselonski radnici organizovali su se u sindikate, grupe radnika iz istog preduzeća, podeljene u posebne grupe. Svaka grupa je donosila dnevne odluke sama za sebe i imala delegata koji bi predstavljao njihove stavove za šira pitanja koja se tiču čitave fabrike ili regiona u kojem se fabrika nalazi. Radnici su se međusobno dogovarali o čemu će njihovi delegati govoriti. Položaj delegata se menjao, tako da je svako imao vremena da na skupu delegata svih radnih grupa da sve od sebe. Delegat nije imao određeni vremenski mandat već mu je položaj zavisio isključivo od njegovih sposobnosti. Ovo ukratko opisuje osnovne anarhističke principe slobodne federacije u praksi. Dodavanjem više različitih delegacija moguće je izaći na kraj sa organizacijom rada na bilo kom nivou, bez žrtvovanja bilo čije slobode izbora načina rada.
Idemo na sledeću zamerku: zar ne bi društvo bez države ostalo i bez zaštite od napada neke strane zemlje? Pre svega, moramo primetiti da nas postojeća država nije zaštitila od okupacije Sjedinjene Američke Imperije. U stvari, "naše" oružane snage se koriste protiv nas kao da smo mi okupacijska armija. Država nas ne štiti, već nas koristi kao topovsko meso da bi odbranila naše vladare koji su ustvari naši pravi neprijatelji, u šta biste se uverili, kada bi se obelodanila prava istina.
Vratimo se na pitanje. Klasičan odgovor anarhizma je: naoružani narod. Anarhistička narodna vojska u Španiji je gotovo dobila građanski rat, uprkos nestašici oružja, izdaji komunista i intervenciji nemačke i italijanske vojske. Pogrešili su kada su dopustili da ih šačica običnih statista potčini. Protiv straha od uništenja naša najbolja odbrana su revolucionarni pokreti u drugim zemljama. Drugim rečima, naša najbolja odbrana od ruske nuklearne bombe je anarhistički pokret poljskih radnika. On se lako može proširiti dalje po Sovjetskoj Imperiji. Obratno, njihova najveća nada je naš anarhistički pokret. Mi moramo aktivirati našu bombu, nas same, protiv tuđih gluposti.
Poučno je kako je ruska revolucija bila spašena od zvanične britanske intervencije nizom sabotaža i pobuna britanskih radnika. Istinska sigurnost bila bi zagarantovana kada bi internacionalni kontakti bili razvijeni do te mere da možemo biti sigurni da radnici u svakoj "neprijateljskoj" zemlji neće dozvoliti svojim vladarima da nas napadnu.
Ovih nekoliko strana bile su kao kratak uvod u način razmišljana anarhista. Postoji još mnoštvo ideja i detalja koji se mogu naći u raznim knjigama na ovu temu. Ali, u osnovi, anarhizam se razumeva njegovim doživljanjem, druženjem sa ostalim anarhistima, radom na različitim projektima... Tema oko koje se ovaj pamflet uglavnom vrti je: anarhistička akcija.

ANARHISTIČKA AKCIJA

Ako ste razumeli ovo do sada napisano, trebalo bi da imate predstavu o tome šta je anarhističko društvo. Problem je kako iz postojećeg društva dospeti do anarhističkog.
Unutar anarhizma postoje mnoge različite ali povezane ideje. Postoje kompletni sistemi anarhističke političke teorije kao što su: federalizam, mutualizam (samouprava, odnosno uzajamnost koju je razvio Prudon - prim. prev.), individualizam, sindikalizam, anarho-komunizam, anarho - feminizam, itd. Rasprave između ovih različitih ogranaka su suviše spetljane i predugačke za ovaj pamflet.
Međutim, ukoliko mislimo na anarhizam, mora postojati dogovor između tih organizacija jer svaka od njih pokazuje važnost akcije na raznim poljima života.
Ako svoje ideje uskladiš u praksi, izmislićeš sopstvenu verziju anarhizma. Dodaćeš novu snagu pokretu, nove ideje i novi način delovanja. Pokret uvek treba nove članove, naročito one koji su dobro promislili o svom životu. Razgovaraj sa svojim prijateljima, kontaktirajte se sa drugim anarhistima, čitaj o anarhizmu... Budite slobodan mislilac jer dugačiji i ne postoji!

ORGANIZOVANJE NA RADNOM MESTU

Tradicionalno, anarhisti veruju da je glavni problem sveta taj što je podeljen na gospodare i robove. Kada bi se oterasili svojih šefova i sami vodili industriju, za sopstvenu dobrobit, a ne tuđu, poboljšanje bi bilo ogromno na svakom polju života. Postoje anarhisti koji veruju da je radnička klasa već maksimalno iskorišćena i da bi se mogao naći drugi put za revoluciju. Anarhista bi u najmanju ruku mogao pokušati da organizuje svoje prijatelje na poslu. Pokušavamo da raširimo jednu jednostavnu ideju da treba sprečiti "vrhove" u upravljanju našim životima. To se najbolje postiže međusobnim razgovorom, poverenjem i prihvatanjem, a ne pritiscima i propovedima sa visine. Solidarnost se najbolje uči kroz akciju. Anarhisti se trude da budu spremni za štrajkove kada do njih dođe. Obično je miniranje moći državnog sindikata najvažniji zadatak, kao i organizovanje ljudi za direktani rad, a ne kroz "odgovarajuće kanale". Svrha anarhizma je da se ljudi dočepaju kontrole sopstvenih života umesto da se ona prepušta moćnicima. Kada se to desi, direktna akcija je oproban način uspešnih sukoba u industriji. U jedinstvu je snaga! Za anarhiste borba za više sitnih promena ili odbacivanje rasprave nisu revolucionarni. Za nas je jedina prava stvar da tokom tih akcija ljudi uče kako da organizuju i steknu sigurnost u sopstvenu zajedničku moć. Konačno, ovakvo će se iskustvo pokazati korisnim i dozvoliće radnicima da uspešno slome industrijsku strukturu moćnika i izgrade potpunu kontrolu nad proizvodnjom.
Imamo slikovitu i bogatu istoriju za sobom i mnoge korisne i uspešne tehnike, kao što je, na primer, usporavanje. Usporavanje je takav vid borbe koji podrazumeva izjednačavanje rada sa količinom dobijenog novca. Ili tzv. radni štrajkovi. U njima se kvalitetno obavlja posao bez obzira na vreme koje je za njega potrebno. Ali, takve akcije imaju smisla samo kad ih izvode dobro organizovane grupe ljudi sa jasnim ciljevima. Postoje mnogi primeri direktne akcije. Recimo, ne moramo da slušamo šefove već da im naređujemo.
Nadajmo se da će samoorganizovanje među radnicima još jednom (kao i par puta u bliskoj prošlosti) dostići tačku u kojoj će radnici biti spremni da deluju zajedno i suprotstave se državi u celosti. Kada bi opet doživeli adekvatno iskustvo u organizaciji, pripremljenosti i svesnosti, bilo bi moguće odstraniti državu i vlastodršce i pokrenuti anarhističko društvo i čitav anarhistički svet.
Postoje različiti stavovi anarhista o načinu postizanja svega toga. Neki anarhisti podržavaju ideju izgradnje ogromnih sindikata, kontrolisanih od dna ka vrhu umesto uobičajne hijerarhije koja ide od vrha ka dnu. Ovaj način anarhizma (sindikalizam) je jasna strategija ka revoluciji, što se u prošlosti pokazalo kao vrlo efektivan način. Sindikat uključuje sve radnike na svakom mestu i podrazumeva razvoj samoorganizovanja do te mere da radnici mogu preuzeti fabrike bez problema. Štrajkovi mogu biti, gde je potrebno, podržani akcijama solidarnosti drugih radnika.
Konačno, zahvaljujući toj solidarnosti, dovoljno će se radnika aktivirati i ujediniti za generalni štrajk. Država će biti paralizovana jer neće moći ništa učiniti. Neće se moći osloniti ni na armiju ukoliko ona ne bude želela da ubija svoje rođake i prijatelje. Generalni štrajk može biti generalno preuzimanje kontrole iz ruku vlastodržaca ili se može razviti u tom pravcu. Na tom stepenu rad na izgradnji anarhije može početi.
Neki anarhisti odbacuju aspekte ovog plana. Oni sumnjaju u mudrost formiranja sindikata čak iako su decentralizovani. Brinu da će se time omogućiti razvoj legla profesionalnih predvodnika. Takođe, postoji opasnost od poplave svakodnevnih kompromisa oko sitnih i nevažnih pitanja. U svakom slučaju, različiti pristupi ne sprečavaju zajednički rad. Korisno bi bilo da su anarhisti sa istog radnog mesta u kontaktu. Gde kontakt ne postoji, međusobni dogovori su odlična polazna tačka.

ŠIROK IZBOR KAMPANJA

Anarhisti se obično vrlo slabo pokazuju na uticajnim kampanjama. To je uglavnom zato što hrišćani, liberali, trockisti, itd. uspevaju da ih kontrolišu i čine ih beživotnim, uplašenim i neefikasnim pa im ni jedan anarhista koji iole drži do sebe ne prilazi ni blizu.
Sa druge strane, mnogi anarhisti veruju da je dobra stvar povezati se sa kampanjama C.N.D.-a (Kampanja za Nuklearno Razoružanje - prim. prev.), anti-nacističke lige, pokreta za oslobođenje životinja, itd. zato što učestvovanje u ovim kampanjama može biti prvi korak u pristupanju većeg broja ljudi anarhističkom pokretu. Prisustvo anarhista može pomoći i kampanjama, da budu efikasnije. Takođe, kampanje koje iznose važne stvari pred javnost, pružaju mogućnost javnog prikazivanja posebnih zala koje vode opštem ugnjetavanju i time pokazuju potrebu za revolucijom.
U nekim slučajevima važnost učestvovanja anarhista u takvim organizacijama je u sprečavanju dominacije lažnih političara "dobrotvora". Ponekad je moguće da se metodi akcije usmere po anarhističkim principima.
Na primer, anarhista u C.N.D.-u bi ukazao na veze između nuklearnog oružja, militarizma, Države i klasnog društva. Ukazao bi na besmislenost moljakanja Države da se lepo ponaša, preporučio bi rad na stvarima korisnijim od zapitkavanja ko je to izgradio bombe, itd.
Pokušavamo da raširimo decentralizovane metode organizacije, bazirane na međusonoj saradnji manjih grupa. To bi imalo za prednost većču prilagodljivost, pružila bi se šansa svakom članu za potpunu inicijativu i ujedno sprečila pokušaj razvoja vladajuće grupe.
Neki anarhisti tvrde da je pokret kao što je C.N.D, u nemogućnosti da iznese revoluciju na sebi, čak ni da se približi realizovanju sopstvene ideje za uklanjanje nuklearnih postrojenja i nuklearnog oružja. Jedino se možemo nadati da će barem izazvati mnoge ljude da razmišljaju o tome kako ovo društvo zaista funkcioniše.

MEDJUSOBNI ODNOSI

Kao što smo već rekli, važna osobina anarhizma je briga za prava individue. Ne bi imala smisla čitava naša delatnost i teoretisanje ukoliko nam cilj nije poboljšanje života običnog čoveka.
Za razliku od marksista i ostalih propalih socijalista, verujemo u uspeh ako bar pokušamo da se pridržavamo sopstvenih principa u svakodnevnom životu. Ako veruješ u jednakost, onda tako i tretiraj i ljude oko sebe. Anarhista bi bio spremniji da oprosti Marksov umobolni tretman nego što bi to marksista bio.
Međusobni odnosi su odraz društva kao celine. U nenormalnom društvu, kao što je ovo, ljudski odnosi su jako loši. Pre revolucije, na nama je da se ponašamo kao razumna ljudska bića u razumnom svetu, koliko je to moguće. Teško je, ali ne i nemoguće, uz pomoć bliskih prijatelja, prerasti stanje infantilne zavisnosti i nesamostalnosti, u kome ovo društvo pokušava da nas održi.

AUTORITARNA PORODICA

Rasprostranjeni mit, u fašizmu i svakodnevnom anti-humanizmu, je "svetinja" porodice i "sveta" institucija materinstva.
Mnogo žena se danas bori protiv nametanja uloge majke koja ne služi ničemu drugom osim da rađa, kao i protiv neprekidne dominacije muškarca nad ženom i detetom, što je u stvari i jedina karakteristika današnje porodice.
Realnost porodičnog života je daleko od sentimentalnih snova. Prebijanje i silovanje žena i zlostavljanje dece nisu slučajni ni usamljeni događaji, oni su rezultat prilika u savremenoj porodici.
Sve dok sloboda i ravnopravnost ne budu nerazdvojivi delovi svakodnevnog života, niti ćemo se sa njima sretati niti ćemo ih zaista želeti.
Treba samo da pogledate "gospodar i rob" imidž bilo kog porno magazina i videćete kako seksualna represija vodi u dominaciju ili pokornost na svakom planu. Ako je u seksualnom životu nadmoć mnogo važnija od jednostavnog zadovoljstva, važnija će biti u čitavom životu takve osobe. Podržite slobodnu ljubav, jer, ukoliko nije slobodna, nije ni ljubav!
Ljudi mnogo pričaju o seksu i nečemu što zovu "seksualna moralnost" i "čistota". Čak i "rasna čistoća" je proizvod nezdravog seksualnog života. Zasnovana je na strahu od seksualno "inferiornih rasa", jer zastrašuje nečiju kontrolu i nadmoć u seksu.
Rasista postavlja pitanje: "Zar bi dopustio da ti se kćerka uda za jednog od njih?". Ko je on da može određivati šta će "njegova" kćerka raditi sa sopstvenim seksualnim životom? Većinom, anarhisti ne priznaju konvecionalni brak. Ne prihvataju mešanje Države ili Crkve u njihove seksualne odnose. Prava emocionalna sigurnost dece i odraslih teško se može naći u legalnoj, nametnutoj i veštačkoj "neprekidnoj" vezi dve osobe suprotnog pola. Pre ćemo je naći u širokoj paleti odnosa koji mogu, a i ne moraju, u sebi sadržati seks. Mnogi anarhisti vide život u komuni kao važan način promene društva. Ali, ipak, život sa deset ljudi u istoj kući nije ključ za bolju budućnost čitavog društva. Važno je promeniti svoje stavove: biti otvoreniji i velikodušniji, a manje trčarati za prestižom, manje se plašiti drugih ljudi. Važno je steći mnogo prijatelja, pravih i bliskih, a ne skrivati se u porodičnom gnezdu. Možemo biti dobri prijatelji i susedi ne manje nego što smo dobri u životu pod istim krovom sa samo jednom osobom. Stvaranje komuna je suoče-no sa ogromnim problemima. Komune propadaju zbog svoje izolovanosti, zbog međusobnih prepirki ili zbog mnogih drugih razloga. Ljudi koji su odrasli u ovom društvu ne mogu tako lako razviti otvorene, velikodušne i poštene odnose. Mnogo anarhista odustaje od te ideje jer nisu spremni za izolaciju. Mi se samo trudimo najbolje što možemo. Ne postoji perfekcija u ugnjetačkom društvu. Anarhista svetac ne postoji!

PROMENA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA

Ako ne pomognemo ljudima (a i sebi samima) da odstrane dominaciju straha, uznemirenosti i nesigurnosti, nema smisla očekivati od njih da se ponašaju svesno i da počnu da grade slobodno, kreativno društvo. Autoritarne ideje i nerazumna mržnja prema crncima i homoseksualcima su deo masovne umobolnosti.
Srećom, postoje snage upravljene ka većem mentalnom zdravlju i anarhisti bi trebalo da ih podrže. Kako smo sebe osim u psihološke užase upleli i u nepravičnost odnosa među polovima, moramo napomenuti da anarhisti polažu mnogo nade u razvoj pokreta žena. No, nisu sve feministkinje revolucionarne. Nacionalna Organizacija žena, npr., je bila počastvovana dozvolom da žena može ući u ekipu personala kontrole nuklearnih raketa. Ipak, anarhisti im pružaju jaku podršku jer je njihov pokret oličenje decentralizovane organizacije (mnogo manjih grupa, bez vođe), samopomoći i isticanja važnosti prisustvu žena. Provokacija dominantnosti muškaraca logično vodi provociranju svake dominacije. Pokret žena ilustruje još jedan perspektivan razvoj, tendencije organizovanja u manje grupe i van pokreta. Ovim se obezbeđuje neophodna podrška i osećaj važnosti rada pojedinca.
Drugi pokreti, kao što su pokret homoseksualaca, skvoteri (besku}nici koji okupiraju napuštene zgrade i u njima žive braneći se od napada vlasti - prim. prev.), zeleni, itd., dobri su iz istog razloga. Takav način organizovanja pomaže razvoju duševnog zdravlja.
Bilo šta, što ohrabruje ljude u suočavanju sa obavezama i odgovornošću za sopstveni život, a što ispituje svoj odnos sa okolinom, treba biti podržano. Možemo se nadati da će se stavovi dovoljno izmeniti kako bi ljudi mogli imati više samopouzdanja i snage za povratak kontrole nad sopstvenim životom.

AKCIJA I ORGANIZACIJA

Direktna akcija može biti usmerena na promenu stanja ulica, škola, kuća, bolnica, itd. Takva reforma u sebi sadrži malo realnog doprinosa u izgradnji anarhističkog društva, ali, pre svega čini ljude svesnim potencijala direktne akcije. U najboljem slučaju takva dešavanja pojačavaju osećaj zajedništva i promovišu samoorganizovanje. Takođe povećavaju političku svesnost.
O kakvoj vrsti akcija pričamo? Ako si bez stana, useli se negde bespravno. Takav postupak ignorisanja autoriteta izaziva buku u javnosti i efektno demonstrira sramotu postojanja praznih stanova pored armije beskućnika. Na žalost, uobičajne predrasude sprečavaju beskućnike u dobijanju šire podrške neophodne za rešavanje ovakvih problema. Zajednički život na ulici se može sastojati iz uličnih festivala, uličnih pozorišta i sl. To može biti nezgodno, naravno, ukoliko pripadate grupi prijatelja vlastodržaca.
Još jedno uobičajeno polje delovanja anarhista je sarađivanje sa pokretima i kampanjama. To je korisno za razvoj organizacije i svesnosti i može da navede ljude da razmisle o političkim (ne)prilikama. Kampanja protiv zatvaranja lokalne bolnice, na primer, otvara pitanje ko kontroliše bolnice i u čiju korist! Na žalost, ljudi su često zavedeni iluzijama o "demokratiji" i završavaju opljačkani i prevareni. To obično za posledicu ima razočarenje i apatiju. Uloga anarhiste je da pokuša da posledice ovoga budu bes i ogorčenost i da ih u direktnoj akciji usmeri na autoritete.
Teško je naći ravnotežu između učestvovanja u neposrednim promenama (otuda ohrabrenje lažne vere u Državu kao dobroćudnu snagu) i proveravanja posledice onoga što činimo. Sporadične pobune, same po sebi, nisu naročito revolucionarne. Kako se onda anarhisti organizuju? Pojedinci pristupaju manjim anarhističkim grupama da bi sarađivali u akcijama sa ostalima, a ne da bi im se naređivalo. Čitava grupa razmotri neku posebnu akciju, ali izvešće je samo oni koji to žele, što je totalno suprotno od, na primer, trockista, u čijim grupama svi članovi slede "partijsku liniju".
Neslaganje u nekom važnom pitanju, ili nedostatak akcija, jednostavno znači začetak jedne nove grupe. U različitim delovima zemlje, grupe će formirati veće federacije koje će pomagati akcije tih malih grupa (na neautoritarni način, razume se).
Ovakav model organizacije već je postao uobičajan u nekim oblicima političke aktivnosti. Grupe ljudi u jednoj ulici, ili možda na nekom radnom mestu, mogu se ovako organizovati da bi donosili odluke koje ih se tiču. Mogu slati delegate na šire skupove, upućivati ih o čemu će govoriti, odstranjivati ih ukoliko postanu pohlepni... Utopijska ideja? Ideja koja već funkcioniše na manjem polju (na primer u C.N.D.-u)! Šta je tu toliko komplikovano? Sve što nam treba je totalna revolucija u svakodnevnoj svesti. Na ovaj način organizovan neautoritarni sistem svih aspekata života, od rođenja do smrti, bio bi federalistički tip anarhističkog društva. Anarhisti smatraju da je veoma važno obrazovati ljude za novo društvo. Neki kažu da je to i jedino što možemo da učinimo. Pokušaj revolucije u vrlo malim razmerama može otići u neželjenom pravcu i uz najbolje namere može ovesti u novo ropstvo. Opšta ravolucija može uspeti ako većina ljudi to želi i aktivno učestvuje u stvaranju novog sveta. Naravno, imala bi veće šanse ako se ljudi prvo organizuju, pripreme i razmisle o novim problemima. A to znači da je naša najvažnija uloga da raširimo ideju po čitavom svetu.
Propovedanje je najbolje izbeći. Ne želimo obične sledbenike, već učesnike. Još gora opasnost je da počnemo da isporučujemo svoje ideje kao dogme. Konačno, ne želimo da pričamo ljudima, već da pričamo sa njima!
Ovo poslednje je veoma važno. Jedno od najglavnijih obeležja degenerisane Države modernog društva je da su komunikacije odjednom postale bezlične, standardizovane i, što je najgore, jednosmerne. Milioni ljudi gledaju iste TV programe i čitaju iste novine. Posledica je standardizacija njihovih razgovora. Komunikacije su postale artikli za konzumiranje. Svi moderni komunikacioni mediji imaju dve zajedničke stvari: morate da ih platite i nemate mogućnost učestvovanja, gledate ili slušate - ništa se drugo od Vas ne traži.
Naša vera u slobodu vodi nas do toga da zahtevamo slobodu govora i štampe. Ovo može čudno da zvuči, pošto već imamo iza sebe XIX vek u kome su liberali izvikivali svoje parole po mitinzima. Liberali danas izgledaju vrlo zadovoljni sa našom dragocenom slobodom.
U stvari, oni misle, da su zadovoljni svojom slobodom. Obični smrtnici, da ne spominjemo nas kao "opasne ekstremiste", nisu zadovoljni, jer nemaju čime da budu zadovoljni. Mi možemo reći šta nam se ne sviđa, ali samo u određeno vreme. Možemo pisati šta hoćemo, ali samo pisati jer niko neće hteti da nas štampa. Sve dok svaki čovek na Zemlji ne dobije šansu da bude saslušan, naša sloboda govora ne znači ništa i vlasti će biti prezadovoljne da nam takvu slobodu pruže. Novinari, štamparije, pisci, tehničari i glumci mogu odigrati važnu ulogu u borbi za novo društvo. Oni imaju mogućnost da kažu istinu. Prljav "proizvod" koji poslušno spremaju za nas ih samo sramoti. Revolucija u industriji komunikacija je hitna stvar.
Zbog toga što su komunikacije tako usko kontrolisane od strane male grupe koja je vrlo svesna važnosti svojih moći, ljudi su bezvoljni da iznose svoje poglede i stavove kroz postojeću šemu. Moramo naći neki drugi put za širenje naših ideja dok se ljudi ne dokopaju kontrole nad medijima.
Izbačeni smo na rub društva. Primorani smo da stvaramo sopstvene medije da bi se izrazili. Naravno, sve je to vrlo malo. Jednim letkom stižemo samo do nekoliko ljudi. Možemo se jedino nadati da ćemo svim tim sitnicama pomoći. Na kraju krajeva i hiljadu letaka nisu propali ako nastane barem jedan novi anarhista.
Vrlo je važno stvarati svet paletom različitih pogleda Evo nekih akcija koje anarhisti preduzimaju, ili bi mogli da preduzmu, da bi raširili svoje ideje.
Štampana reč - Anarhistički pokret je proizveo gomilu članaka, novina, magazina, knjiga i letaka u svojoj istoriji. Neki su dostigli zavidne tiraže. Mnoge je pročitala nekolicina i sada su zauvek zaboravljeni.
Ipak, napori nisu potpuno propali. Uvek nam treba još bolje napisan materijal. Ljudima koji su spremni za ideje moramo pružiti sve što je u našoj mogućnosti da isplivaju na površinu. Letci, često vrlo brzo kopirani za neki poseban događaj, najjednostavnija i najjeftinija mogućnost. Treba da su napisani jednostavno i efektno. Dobre grafike i fotografije mogu biti od velike koristi za bolji izgled letka.
Jeftini pamfleti sa posebnim temama najlakše stanu u džep i interesatni su za diskusiju. Ovaj pamflet, na primer, specijalno je urađen za one koji insistiraju na izbacivanju večitih argumenata protiv anarhizma kao što je onaj: "A šta sa ubicama".
Magazini i novine spadaju u dve kategorije: oni koji su namenjeni ostalim anarhistima i oni koji su namenjeni neangažovanoj većini. Uglavnom nam ovi drugi nedostaju. Postoji mnogo veoma dobrih lokalnih magazina. Njihova osnovna funkcija je razmena iskustava.
Izdavanje knjiga i distribucija istih je još jedan vrlo važan deo pokreta. Treba nam što više dela o teoriji anarhizma, više analiza sadašnjeg društva i načina na koje se ono može promeniti. Postoje i dela sa polja fikcije i poezije. Pisanje knjiga nije tako zastrašujuće kao što izgleda. Mnogi koji ih pišu danas su potpuni idioti.
Ulično pozorište - Ovaj način komunikacije možda nije dovoljno iskorišćen. Pisanje i isprobavanje komada može biti korisna vežba u zajedničkom radu. Kao primer može poslužiti "Armija Deda-Mrazova" koja je provalila u prodavnicu igračaka u Amsterdamu i zatim igračke podelila deci po ulici uz neke male, komične pozorišne predstave. Učinili su to na ilegalan način ali postoji još bezbroj legalnih načina da se bavite uličnim pozorištem.
Ove vrste poluteatralnih dešavanja su dobar način da izazovete ljude da razmisle o nekim stvarima.
Javni susreti - Nekada su ovakvi skupovi anarhista brojali i do 30-40 hiljada ljudi. Javna okupljanja su zapostavljena otkako su se razvile masovne "zabave" pred TV-om ili u bioskopu. 50-100 ljudi je sasvim dobar broj ljudi za susret. Izaberite temu i govornike, obezbedite salu i dobro promovišite događaj. To može zahtevati mnogo napora ali ponekad donosi nove članove ili barem pobuđuje interesovanje. Ljudi će vas uzeti za ozbiljno Alternativni mediji - Ovaj nejasan naziv pokriva sve druge vidove komunikacije, od bedževa ili grafita, do videa. Male poruke masama mogu biti napisane na zidovima WC-a ili na zidovima podzemnih prolaza. Video je relativno jeftin, a kameru je lako pozajmiti ili iznajmiti. Anarhisti vode vrlo uspešne piratske radiostanice, a postoji još milion načina da se prenesu poruke. Upotrebite svoju maštu.
Iako smo uklonjeni sa tržišta masovnih komunikacija ipak možemo naći načina da raširimo svoje ideje. Borba za načine izražavanja što većeg broja različitih stavova je najvažniji deo borbe za slobodu. Svojim alternativnim izvorima ne samo što iznosimo svoje ideje, već omogućujemo velikom broju ljudi da iznesu svoj stav. Konačno, način na koje se ideja širi važan je skoro koliko i sama ideja. Ako taj način dopušta i ohrabruje učestvovanje tako da ljudi ne budu samo "slušaoci" i da počnu da izražavaju sebe, onda je to direktan izazov sistemu koji nas želi pokorne.
Muzika - Pobunjenička ili revolucionarna muzika ima veću istoriju nego što to moderna omladina, čak i stari hipici, mogu da shvate. Verovali ili ne, mnoge opere u suštini obrću revolucionarne teme! Tridesetih godina prošlog veka posedovanje muzičkog istrumenta bilo je zakonom zabranjeno za niže klase. A to zato što su bistroumni, siromašni muzičari bili alarmantno uspešni u postizanju nezadovoljstva. Mnogi anarhisti izabiru muziku kao način komunikacije sa ljudima, što je vrlo korisna aktivnost i nadasve, zabavna. Na žalost, u poslednje vreme "anarhistička muzika" nije ni anarhistička a još manje muzika, ali ima ih dosta dobrih, a neki su i odlični. Uostalom, to je ionako stvar ličnog ukusa. Muzika ima moć da pošalje emocije direktno na cilj. Njom je moguće komunicirati na mnogo prirodniji način. No, njom je moguće i hipnotisati i manipulisati ljude, a mi se trudimo da to izbegnemo svim silama.
Opet, ono što nam je potrebno je učiniti muziku pristupačnu ljudima, ohrabriti da ih izraze svoju kreativnost. Neki anarhisti smatraju da bi zbog toga trebalo izbeći visoko tehnološku, skupu, elektronsku muziku. Sa druge strane, mogućnosti kućnog snimanja i lake distribucije kaseta na sceni su zanimljive.
Moramo naći načine za stvaranje i plasiranje muzike koji zaobilaze muzičku industriju. Pustite vlasnike muzičkih kompanija neka urlaju o nedostatku prava kada su i njihova prava diskutabilna. Suviše dugo je bilo po njihovom. Umetnost - slike po galerijama nazivaju se "muzejskom umetnošću". U stvari, to su objekti koji vise po zidovima i njima se treba diviti. Oni služe da bi bili prodati ili kupljeni. Odvojeni su od života i od ljudi. Prodajna umetnost je ono najbolje što sistem može da nam pruži. Umetnost kao aktivnost sistem neće ni da razume ni da dozvoli.
Očajnička je potreba za oslobađanjem kreativnosti "običnih" ljudi. To možemo bar pokušati u razgovoru sa ljudima. Možemo naći načina da radimo za pokret i uživamo u isto vreme. Upotrebom sopstvene kreativnosti možemo dotaći skrivene delove ljudske duše što ne može učiniti ni jedna druga ideja. Širenje priča, ili "propaganda", mora biti najvažniji deo svake anarhističke akcije. Pored svega ostalog, anarhistička revolucija zahteva da ljudi znaju šta rade i zbog čega. Niko ne može biti gurnut u slobodu, sloboda se mora izabrati i uzeti ili nije sloboda. Naš je zadatak mnogo teži nego raznim vernicima koji obilaze vrata. Nama nije cilj da kažemo ljudima šta da misle. Oni moraju sami misliti, ili nisu anarhisti!

ŠKOLE I OBRAZOVANJE

Iako nemamo poverenja u škole, anarhisti polažu mnogo nade u moć obrazovanja. Jedan od najvećih izvora nade za bolji svet je da će sledeća generacija, potpomognuta, izrasti u manje neurotičnu nego to je to ova sadašnja. Neki odlaze tako daleko da tvrde da je obrazovanje način koji vodi njihovom oslobođenju i jedina realna nada u moguću izgradnju anarhističkog društva.
Današnje škole su uglavnom zainteresovane za sortiranje i pripremu dece za njihove buduće uloge u društvenoj hijerarhiji, obezbeđujući prihvatanje "zakona" o potrebi večnog takmičenja, hijerarhije i poštovanja autoriteta. Takav sistem izaziva kod ogromnog broja dece osećaj nepopravljive inferiornosti. Anarhisti veruju da su akademski ispiti besmisleno premeravanje potencijala neke osobe za korisnu ulogu u sistemu. Kult profesionalnih ispitivača kreiran je da bi slomio našu sigurnost u sopstvene mogućnosti i prosuđivanje. Anarhisti su protiv telesnog kažnjavanja i bilo kog oblika prinude u obrazovanju. Prisustvo na časovima trebalo bi da bude dobrovoljno. Prinuda uništava prirodnu potrebu za učenjem i razumevanjem. Pravo obrazovanje je potpuno suprotno od prinudnog školstva, čija je glavna lekcija strah i poštovanje autoriteta. Moramo opremiti svoju decu britkom kritikom, da bi razumeli svet, da bi videli koje je promene najbolje izvršiti da bi svet postao što bolje mesto za svačiji život i da bi bili u mogućnosti da iznesu na sebi neophodne promene.
Anarhisti su protiv svake religijske indoktrinacije po školama. Strahu i sumnji nije mesto u etičkom obrazovanju. Religiozno "obrazovanje" mora biti uklonjeno i zamenjeno diskusijama o moralnim i filozofskim pitanjima baziranim na brizi i pažnji prema svakom živom biću.
Glupo je misliti da je obrazovanje jedanaest (ili više) godina provedenih u zgradi odsečenoj od stvarnog života. Bilo bi mnogo zdravije biti povezan sa svakodnevnim životom i radom. A na taj način škole bi trebalo i da funkcionišu. Tako bi svačije mogućnosti bile otkrivene i iskorišćene za obrazovanje drugih. Moramo slomiti zidove između rada, igre i obrazovanja. Obrazovanje bi trebalo biti dostupno kroz život, umesto što godine provodimo u zagušljivoj učionici učeći napamet tuđe misli. Svi smo mi potencijali učenici i učitelji razvijajući svoje mogućnosti i razumevajući svet tokom života. Anarhisti se slažu da kompletno oslobođenje obrazovanja zavisi od stvaranja anarhističkog društva. U svakom slučaju, to ne sprečava anarhiste da pokušaju da stvore slobodniji ambijent za decu koja rastu i uče, ovde i sada. Neki anarhisti obrazuju svoju decu kod kuće. Neki, sa ostalim roditeljima i decom rade zajedno, radije nego da ostanu izolovani po porodicama. U poslednje vreme nekoliko slobodnih škola je ustanovljeno u Britaniji. Bazirane su na anarhističkim principima i služe kao vredna služba demonstrirajući alternativni život u praksi. Ipak, suočene su sa konstatnim finansijskim i mnogim drugim problemima, koji proističu iz pokušaja da se živi slobodno u neslobodnom društvu.
Neki anarhisti, a i ostali koji dele njihove poglede u vezi sa obrazovanjem, zaključili su da će u doglednoj budućnosti većina dece i dalje biti u državnim školama i zbog toga su pokušali da promene postojeće škole kao nastavnici ili kao roditelji.
Iako je šezdesetih godina ovog veka zvanična politika školovanja usvojila metode A. S. Nilove Samerhil škole za decu bogatih roditelja, bila je zgranuta spektrom sličnih metoda u državnim školama za decu radničke klase. Najuspešniji pokušaji, u Rajzinhil školi i Vilijam Tindejl školi u Londonu, bile su odmah zaustavljeni od strane lokalnih vlasti, a profesori su ostali bez posla.
Lekcija za one koji pokušaju ponovo je da nikako ne izoluju školu od društva, da bi ih roditelji bolje razumeli i podržali nastojanja anarhista.



Literatura

Mihail Bakunjin:
- Država i sloboda, Zagreb 1979.
- Ispovest caru, Osijek 1976.

Danijel Guerin:
- Anarhizam, Zagreb 1980.

Petar Kropotkin:
- Anarhizam i moral, Beograd 1984.
- Zapisi revolucionara, Beograd 1985.

Pierre-Joseph Proudhon:
- Šta je svojina i drugi zapisi, Zagreb 1982.

Laslo Sekelj:
- O anarhizmu, Beograd 1987.

Aleksandar Berkman:
- Kronštatski ustanak, u knjizi: Revolucija nije partijska stvar, Beograd 1986.

preuzeto sa http://anarchyserbia.mahost.org/prikazi_tekst.php?lokacija=tekstovi/anarhizam/sve_sto_ste_hteli_da_pitate_a_niste_smeli

Odlican tekst i odlicna tema kume  :chuckel:

Mnogo nade u obrazovanje- ulazu to je jasno!

Postoji ceo pokret, na Filozofskom.  :flower:

JA bih samo izdvojio Noama Chomskog kao istaknutog Anarh-socijalistu danasnjice - poslednjeg jurisnika protih bezumne globalizacije i vladavine korporacija.

Da, da...

Cuveni covek, nema zbora.

Lingvista, filozof, psiholog...

Ja bih istakla... Prof. Milo Lompar   :flower:

Video nema teme o anarhizmu, rekoh red je da neko i to otvori.  :mrgreen:

Pozlatila ti se - ja kao veliki borac protiv sistema i ustaljenih vrednosti vazda zaboravljam da pokrenem nesto tog tipa ali tekst ti je suvishe dobar (aiko iscitah samo delove) tako da se plasim da cu se ponavljati ako pocnem da tupim o bilo cemu.

Najbitnije je shvatiti da su anarhisti svi borci protiv sistema i drustvenih uredjenja koji na bilo koji nacin uskracuje ljudske slobode. Anarhisticko drustvo je utopija (u danasnjem vremenu) jer je to drustvo samosvesnih i samostalnih gradjana - veoma slicno komunizmu po tome. Zahteva mnogo od ljudi ali i daje mnogo. Sadasnja takozvana zapadna demokratija je odraz nesavrsenosti i uplasenosti ljudskih bica da zive svoj zivoy samostalno i slobodno. Potreban im je sistem koji ce njihovu lenjost tolerisati i nagradjivati je na ustrp onih koji su sposobniji. To se zove humanizam ali je u sustini samo druga definicija za drustvo mase - odlucivanje vecine - jer je pojedinac u proseku slab i uplasen da se brine za sebe.

Da ne idem u radikalnije pristupe  :flower:

Postovacu josh par eseja. Idi na onaj sajt odakle je tekst ima josh gomila zanimljivih tekstica.

Ne treba uopšte postavljati pitanje da li je moguće slomiti svetsku dominaciju kapitalizma i kapitalističkog (kvazi demokratskog) načina ustrojstva, ne treba postavljati pitanje kako doći do besklasnog društva gde bi svi bili jednaki. To je danas nemoguće, teško da će biti moguće i za 100, 200 godina. Ljudska svest (kolektivna svest) je na iznenađujuće jadnom nivou (kada se pogleda koliki naučni napredak je učinjen u poslednjih, npr. 200 godina). Otuđenost i siromaštvo, pogotovo na ovim prostorima, je sjajan put za razvijanje ekstremno desničarskih ideja (bljak!)  :boxing: Potrebno je sprovesti kampanju tolerancije (ali, ne kao ona, patetična državna sa kravom!), već zaista, naći sve načine da se ljudska svest aktivira, da se pogledaju ljudi oko sebe, da se obrazuju (sa pravim razumevanjem), prvenstveno o ljudskim vrednostima i vrednostima sveta i prirode oko sebe. Organizacija društva i velike fraze mogu da sačekaju, potrebno je ujediniti snage normalnih ljudi, ljudi bez predrasuda (bez obzira da li ti ljudi sebe zvali anarhistima ili bilo kako), pa da napokon odem bilo gde bez osećaja da me neko mrzi ili da će da me klepi ako mu kažem dobar dan.

Анархизам је још гори него комунизам, и ако је комунизам утопија, онда стварно не знам како да назовем анархизам...

А ево једног "есеја" о употребној вредности анархизма у Шпанском грађанском рату:

Неке идеје су толико лоше да се саме показују као лоше шале чим их покушају применити у стварности. „Лењин“ је наводно покушао да спроведе марксистички принцип „Од свакога, према његовим могућностима; за свакога, према његовим потребама“ када је он преузео Русију од свог саплеменика „Керенског“. Овај марксистички принцип у Русији је трајао читавих седам дана. Када је видео да маркситичка идеологија упропаштава неке од највећих фабрика Русије, „Лењин“ је објавио: „Онај ко не ради неће ни да једе!“ Ово је, наравно, сасвим супротно Марксизму, али је „Лењин“ са типичном препотентношћу, своју доктрину прозвао „Марксизам-Лењинизам“. Ово је парадоксално као код Хришћана који тврде да је бог из Старог Завета исти као и бог из Новог Завета. „Хлада фузија“ је још једна таква апсурдност, што само показује да многи људи не могу да виде очигледно, или како је П.Т. Барнум наводно рекао: „Наивчина се рађа сваког минута!“ Анархија је још једна глупа, врло лоша идеја. Тужна истина је да лоше идеје никад не умиру. Увек је ту нова генерација глупана који падају на њих.

Сасвим је сигурно да нити један систем, идеологија, руководство или организација може да поправи лош квалитет својих поклоника, док са друге стране добар квалитет може да превазиђе организационе омашке, захваљујући њиховим могућностима и доброј вољи. И „најбољи“ систем на свету не може да функционише ако је састављен од ништака, нерадника, морона и свађалица; али постоји један „систем“ познат по томе да се опире ефективности најбољих људи који покушавају да га практикују - тај систем се зове анархија. Циљ анархије је да елиминише све облике организације изван појединца: елиминисати све друштвене институције. Логичан циљ анархије је елиминација самог друштва. Ово је прави циљ Марксизма, у коме је комунизам описан као резултат „изумирања државе“ и „повратка“ ка „идеалном стању анархије“, баш као што је прокламовао онај лудак, Жан Жак Русо. Неки модерни Слободњаци привучени су анархизмом, као мољци пламеном. Неки од њих често тугују: „Авај, анархији није никад дата стварна шанса“. Овако, после читања књиге Хју Тхмаса „Шпански Грађански Рат“, препоручујем свима који тврде да су симпатизери анархизма да застану како би размислили какве је то добре шансе имао анархизам да успе у Шпанији.

Шпанија је географски ентитет. Упркос пропаганди шпанских власти она није нација, већ област коју настањују различите нације. Ове нације махом заузимају обласне провинције, које су некад махом биле независне - попут Португала и Каталоније - а сада су под влашћу централне владе у Мадриду. Пре тога неке провинције биле су под влашћу Маора. У Шпанији, јединство је прихваћено са невољношћу већине Шпанаца, тако да Мадридски режим влада земљом као колонијална сила, са својом Гуардиа.

Цивил, парамилитарном полициском силом и војним гарнизонима у свакој провинцији. Повремено нелагодно примирије између локалних интереса и централне власти је нарушено герилском ратом. Шпанија је место настанка „гериле“ или „малог рата“, која је добила то име током општег устанка против француске окупације, током Наполеонских Ратова.

Анархија је екстремни облик локалних, регионалних и провинциских снага политичке и економске дезинтеграције. Иронично, анархија у Шпанији је постигла свој највећи успех због сличности, уместо због различитости својих поклоника. Анархисти су пре свега били радници и махом су били Каталонци, и ако су остале провинције у Шпанији имале своје анархисте. У Шпанији анархиста је било далеко више него социјалиста, чији су чланови синдиката уствари преговарали са властима и послодавцима. Анархистички синдикати нису радили тако нешто. Они би тек само кренули са штрајком и били су склони паљевини зграда, посебно цркава јер су сматрали да је Католичка Црква оружије масовног-тлачења. Хеј, па чак ни анархисти не могу бити толико лоши! Најсмешније од свега, Црква је подржавала многе од пре-капиталистичких идеја заједништва анрхиста и социјалиста, баш као и данашњи наследници Марксизма.

Анархија у Шпанији је избијала неколико пута у 20-ом веку, пре Грађанског Рата 1936-1939. Анархистички рудари у Астуриасу демолирали су градове са својим омиљеним средством за изражавање: динамитом. Чак би се и амерички Врховни Суд размишљао да овакав екстремизам прихвати као форму „слободе говора“, али постоји стара изрека да је анархиста без бомбе као дан без сунца.

Поделе унутар шпанског друштва и слаби републикански режим дали су шансу анархистима коју су они одавно тражили, јер они су одбијали да учествују у било којем облику власти - осим у Каталонији , где су анархисти у власти учествовали као де фацто чланови, али не и као де јуре чланови. Анархисти су сматрали свако признање или учешће у власти, политичким партијама или другим организацијама као неморално. Па ипак, анархисти су имали свој синдикат и организацију ФАИ (Анахрхистичка Федерација Иберије), која је увек била умешана у дизање зграда у ваздух и убиства својих противника. Шпански анархисти су испирацију добијали од руског анархисте Бакуњина, егзотично убеђење за домаћу пропаст.

Тако је то било, у освиту шпанског грађанског рата. Шпански анархисти били су бројни и имали су широку подршку за своју идеологију, која је, апсудно, била једна идеологија нејединства и неорганизације.

Шпанија се поделила на две зараћене фракције, побуњенике који су постали познати као „Националисти“ и Републиканце као „Црвене“, што је постало чињеница са доласком функционера комунистичке партије, укључујући Јевреје из злогласног НКВД, наследника Чеке и предходника КГБ, сада ФСБ. Пре избијања Грађанског Рата, утицај и чланство комунистичке партије у Шпанији били су буквално нестварни, непостојећи, према историчару Хугх Тхомасу. Чак је било више чланова ПОУМ, троцкистичког „радничког покрета“. Али како је рат напредовао, Република је открила да је СССР, под влашћу „Стаљина“, њен највећи снабдевач са оружијем, муницијом, горивом, па чак и храном. Према томе, комунистичка мањина у Шпанији задобила је предоминантан утицај унутар Републике, али не само због њихове материјалне подршке из СССР-а, већ такођер и због њихове посвећености, вештине и организације комунистичкох представника. Комуњаре су се бавиле анархистима на исти начин као што се читач снега бави снегом.

Пре повећања утицаја комунистичке партије, анархисти су преузели већину шпанске морнаричке флоте тако што су поубијали њене официре. Војска је била алармирана, препостављајући шта ће бити следеће, тако да се побуна повећала. Анархисти су се осветили убијајући војне официре и нападајући гарнизоне где год су могли. Грађански рат у Шпанији је кренуо, немилосрдно вођен од сваке зараћене стране. А сада размотримо анархију у акцији, у нај очајнијој акцији познатој човеку: рат.

Већина борбених снага Републике биле су анархистичке милиције, укључујући социјалисте. Они су одбијали све облике војне обуке, укључујући постројавање и одржавање оружија. И поред тога што су били „вођени“ од стране регуларних шпанских војних официра који су били лојални Републици, Анархисти су обично одмах одбијали њихова наређења, или би гласали да ли да им се покоравају или не, и до ког нивоа. Официри су морали да развију екстремну опрезност како би избегли да буду стрељани од стране „својих“ сопствених људи, тако да су на крају постали ништа бољи од својих „војника“ које су наводно предводили. И поред тога што су републиканске снаге у већини случајева биле бројчано надмоћније од националистичких снага, њихове милиције су се показале као пропаст у офанзивама а нису биле ништа боље у дефанзивама. Одбијали су да копају ровове, зато што су их сматрали знаком „кукавичлука“. После неколико масакра, милиције су коначно прихватиле да копају ровове а и када су то урадили понекад би одбијали да их напусте па су често бивали прегажени и опкољени: још масакра Црвених од руку националистичких снага. Неколико испаљених граната у њиховој близини изазивале би панику међу њима, чак и кад би те гранате биле ћорци! Венеричне болести биле су честе, јер су анархистичке јединице инсинстирале да са собом воде заражене курве као своје друштво. Њихови људи су постали толико болесни, пре свега од гонореје, да су морали да буду стрељани када би одбијали да напусте фронт ради медицинског лечења. Неке јединице би се прво напиле и онда нападале непријатеља, који је од тада почео да верује да има Деда Мраза. Анархистичке јединице би одбијале да припреме адекватну одбрану а онда би се успаничиле кад би их националисти напали. Напуштали би своје позиције, бацали оружије и бежали као зечеви, осим што зечеви имају толико памети да беже у заклон. Али не и анархисти, који би бежали право низ пут, где су постајали лака мета за
авионе са митраљезима. Анархистичко повлачење стварно је била комбинација бежаније и масакра.

Анархистичка морнарица преузела је неке од најмоћнијих јединица шпанске флоте, али њеним морнарима фалило је управо оно што су одбацили: официри. Републиканска флота учествовала је у само једном пропалом покушају да заузме острво Мајорку, после чега је већину времена провела у луци.