Амиши: Људи старог реда :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Људи старог реда

Амиши су једини досељеници који су одолели америчком „лонцу за топљење”

Ланкастер, Пенсилванија – После двоипосатне вожње, колико је потребно да се превали око 200 километара, јер се америчким путевима не јури (максимална законска брзина је 65 миља – 105 километара) из Вашингтона се стиже у Ланкастер, стари град (основан 1730) на југоистоку државе Пенсилванија.

Ланкастер је уједно и седиште истоименог округа, који има и алтернативно име: „Дач кантри”. То „дач” је мало искривљени изговор оригинала, који гласи „дојч”, то јесте „немачки”.

Зашто је округ Ланкастер „дојч”, сазнаје се тек кад се из града изађе на периферију, прођу вароши необичних имена: Парадајз („Рај”), Брд ин хенд („Птица у руци”) и Интеркурс („Сношај”) и на путевима почну да се срећу кочије са коњским запрегама.

Ово је наиме и земља амиша, необичног народа, чија вера, обичаји и стил живота показују да су једини досељеници у Нови свет који су одолели чувеном имигрантском „лонцу за топљење”, који хомогенизује све идентитете дошљака и претвара их у Американце.

Захваљујући амишима, чије су заједнице у 22 америчке државе и једном делу Канаде, али којих је највише овде, „Земља Дојча” је и популарно туристичко одредиште, при чему су главна атракција управо они сами. Да их изблиза осмотре, упознају, да им се чуде и да им се диве, долаза људи са свих страна Америке, па и они изван ње.

Домаћинима то не смета, мада захтевају само једно: да не будете превише агресивни са својим камерама. Дочекују вас спремни: дуж путева су начичкане табле са рекламама мотела и хотела, ресторана и продавница са локалним производима.

Амише је лако препознати: од „Енглеза” (како они називају све друге који нису из њиховог братства, без обзира одакле су и која им је боја коже), разликују се, пре свега, по свом одевању. Мушкарци носе једнообразне тамне панталоне и капуте са обавезним сламеним шеширима (светли радни и црни формални), уз обавезне браде (али без бркова, којих нема јер их подсећају на пруске војнике који су некад прогонили њихове претке). Жене су у једнобојним хаљинама са црним кецељама, док су им на главама једнообразне капе које прекривају никад подсецану косу, везану у пунђу. Не носе ни накит нити се шминкају, jeр истицање по било чему није део њихове културе.

Али оно по чему амиши (и њима слична заједница, менонити), највише штрче од других, јесте то што поступају тако као да не постоји оно што се обично назива „прогрес”: технологија која омогућава да се ефикасније ради, више производи – и брже живи.

Први доказ за то су поменуте кочије, махом једнопрези. Лаке су и покривене, све исто обојене (амишке у сиво, менонитске у црно). Једини данак модерном добу су мигавци, које су прихватили после много убеђивања, ради своје и безбедности других.

Други призор у округу Ланкастер јесу њиве на којима се оре, дрља или преврће сено такође са коњским погоном. Полако и стрпљиво, као пре индустријске ере.

Живе на породичним фармама, чији је центар скуп кућа једноставне архитектуре и економских зграда, најчешће са великим силосима. Оно што се међутим неће видети, то су водови за струју. амиши је додуше користе – видели смо дизел-генераторе уз силосе – али су повукли црту: не желе да буду прикључени на јавну мрежу, јер би их то, верују, учинило зависним и променило им начин живота.

Начин који су донели из своје првобитне домовине, немачког дела Швајцарске, где су се у 16. веку из матичне хришћанске цркве издвојили следивши учење оснивача своје секте Јакоба Амана, да обред прихватања вере, крштење, треба да обаве као већ стасали, у добу 18 година или касније, а не као несвесне бебе.

Због тога су прогањани од католика и протестаната, да би спас потражили тако што се почетком 18. века масовно пресељавају у Америку, и то управо овде, на плодну земљу Пенсилваније.

Данас их има око 250.000 и број припадника ове мањине се стално увећава, јер су демографски веома витални: породица у просеку има по седморо деце.

Она се школују по засебном систему, у сопственим школама које имају само по једну учионицу. Похађају само осам разреда, да би се потом посветили учењу заната којима ће се, уз обделавање земље, бавити целог живота.

То умеће у занатима види се и по поменутим рекламама дуж путева: амиши су познати по свом ручно направљеном намештају, а жене по специјалним прекривачима направљеним од комада текстила разних боја, везу и сличном.

Али главно занимање свих је пољопривреда. Пошто нису индустријски, производи са амишких фарми су цењени због свог квалитета и укуса: пре свега њихово поврће и месо. На Централној пијаци у Ланкастеру (најстаријој у Америци), на једној тезги нас је обрадовало што смо могли да купимо – теглу свињске масти (намењене иначе Американцима који неким чудом нису застрашени могућношћу да од ње добију холестерол и закрчене крвне судове).

Прича о амишима и Америци у ствари је прича о међусобној толеранцији. Њихова посебност не смета другима, друштво не жели да их преобрати, нити они мисле да и други треба да прихвате њихову веру.

Што се технологије тиче, на први поглед се чини да су амиши њен сат зауставили пре неколико векова, али није тако. Они једноставно, како објашњавају, „не желе да буду робови прогреса”, и сматрају да напредак не сме да прекине њихову везу са прошлошћу и традицијом.

Због тога се стално боре да дефинишу шта је дозвољено, а шта не, и у томе праве и чудне компромисе. У њиховим кућама тако се налазе фрижидери али само они на гасни погон. Лампе такође. Нема, међутим, ни телевизора ни компјутера, па дакле ни интернета.

Они којима је то неопходно због посла, носе мобилне телефоне, али их не уносе у кућу. Они који имају телефонске линије, постављају их у сопствене говорнице – изван куће.

Амиши се возе у аутомобилима, али их не поседују, нити њима управљају. Што се тиче трактора и других пољопривредних машина, све то се користи, али само као помоћно, а не и главно средство. Па и ту је пракса различита, јер свака заједница, село, то јест црквена парохија, доноси сопствена правила.

То значи да нема централног верског ауторитета, али ни цркве као сталног места окупљања. Због тога што су на почецима своје вере морали да се крију и Богу се моле по кућама, амиши су то наставили, па се и данас црквена служба обавља сваке друге суботе у другој кући.

Млади амиши сами бирају свог животног партнера, а свадбе се одржавају само у новембру, када се приведу крају радови на њивама.

Али пре него што се крсти, обично пред венчање, мушка младеж добија прилику да „проживи”: да од 16. године до 18. испроба спољни свет: облачи се по вољи, излази, окуси и алкохол и ода се другим искушењима, пре него што се врати стриктном животу по правилима, писаним и неписаним, „реда” своје заједнице.

Сви амиши су трилингуални: у кућама говоре „пенсилванијски дојч”, моле се на „висинском немачком”, а са „Енглезима”, свим неамишима, на енглеском.

Све у свему, ово је острво старог света у мору модерног које, зачудо, опстаје.

Милан Мишић
објављено: 22.04.2012

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Ljudi-starog-reda.sr.html