Američki građanski rat

Američki građanski rat 1861-1865, u Sjedinjenim Američkim Državama, je bio rat između sjevernih saveznih država ( Unija ili Sjever ) i južnih robovlasničkih država ( Konfederacija ili Jug).

Sadržaj
1 Dolazak građanskog rata
2 Američki građanski rat
2.1 Rat 1861
2.2 Rat 1862
3 Vođe građanskog rata
3.1 Konfederacija/Jug
3.2 Unija/Sjever
4 Popis bitaka Američkog građanskog rata
4.1 1861
4.2 1862
4.3 1863
4.4 1864
4.5 1865
4.6 Vojni pohodi i operacije



Dolazak građanskog rata

Glavni članak:
Povijest Sjedinjenih Američkih država
Dolazak građanskog rata

Odvajanje južnih država počinje nakon američkih predsjedničkih izbora 1860, kada je izabran Abraham Lincoln, veliki protivnik ropstva.Prva se odvojila South Carolina, a do 1. veljače 1861 odvojile su se još 6 država. 4. veljače 1861 7 odvojenih država su osnovale Konfederativne Države Amerike i donijele Ustav. Glavnim gradom je proglašen Montgomery, Alabama.Kasnije je glavni grad postao Richmond, Virginia. 4. ožujka 1861 Abraham Lincoln je stupio na dužnost kao predsjednik i u prvom obraćanju naciji osporio pravo južnim državama na odvajanje.

Od 34 savezne države Konfederaciji se pridružilo 11: South Carolina, Georgia, Alabama, Florida, Mississippi, Louisiana, Teksas, Sjeverna Carolina, Arkansas, Virginia i Tennessee. Dvadeset tri (23) države su ostale vjerne Uniji, uključujući i tri robovlasničke: Maryland, Delaware i Kentucky. Kentucky se proglasio neutralnim u sukobu, dok su u državama Maryland i Delaware postavljeni vojni odredi od Unije da ne dođe do pobune.U Missouriju je došlo do rascjepa vlasti pa su postojale dvije vlade, unionisti u glavnom gradu a konfederati u egzilu.Od zapadnog dijela države Virginija, koji je bio za Uniju, stvorena je Zapadna Virginia koja je 1863 priključena Uniji.

Predsjednik Unije je bio Abraham Lincoln, a predsjednik Konfederacije Jefferson Davis.

Unija je dobila rat iz više razloga. Unija je imala oko 22 milijuna stanovnika a Konfederacija 9 milijuna, od toga oko 3,5 milijuna crnaca-robova. Sjever je bio i industrijski puno razvijeniji.Američki jug su uglavnom činile plantaže sa robovima.U toku cijelog rata vojska Unije je ukupno iznosila po angažiranosti oko 2,803,300 ljudi a Konfederacije oko 1,064,200 ljudi.

Strategija Unije je bila potpuni poraz protivnika i odbijanje na pregovor. Konfederati su se oslanjali na dugotrajan rat u kojem ih Unija neće moći zadržati u pravu na neovisnost.


Američki građanski rat


Rat 1861

12. travnja 1861 južnjaci su počeli bombardiranje utvrde Fort Sumter u luci Charlston, South Carolina.14. travnja 1861 Fort Sumter je zauzet i rat je započeo.Prve veće borbe bile su u Virginiji.Zapadni dio Virginije se nakon nekoliko manjih sukoba uspio odvojiti od Konfederacije.Unionisti su htjeli u naletu osvojiti Richmond i time prisiliti konfederate na predaju.U prvom velikom sudaru Konfederati su odbili napad 30,000 Unionista na Richmond u prvoj bitci kod Bull Runna, 21. srpnja 1861 i gonili neprijatelja sve do Washingtona.Veliki gubici na obje strane uvjerili su sve da rat neće brzo završiti.Počele su velike pripreme za rat a prve veće vojne operacije slijede tek u proljeće iduće godine.Lincoln je pozvao u vojsku gotovo 500,000 ljudi koji su se počeli obučavati za rat pod zapovjedništvom McClellana.Na jugu su početnu vojsku činili brojni dobrovoljci.


Rat 1862

Prve veće operacije počinju u veljači.hb


Vođe građanskog rata


Konfederacija/Jug
P.G.T. Beauregard
Braxton Bragg
Jefferson Davis
Thomas Jonathan Jackson
Joseph Eggleston Johnston
Albert Sidney Johnston
Robert Edward Lee
James Longstreet
John Clifford Pemberton
J.E.B. Stuart


Unija/Sjever
Ambrose Everett Burnside
George Armstrong Custer
Ulysses Grant
Joseph Hooker
Abraham Lincoln
George McClellan
James Birdseye McPherson
George Gordon Meade
John Pope
Winfield Scott
Philip Henry Sheridan
William Tecumseh Sherman


Popis bitaka Američkog građanskog rata

Glavni članak:Popis bitaka Američkog građanskog rata


1861
prva bitka kod Bull Runna (Mannanas), 21. srpnja


1862
bitka kod Shiloha, 6.-7. travnja
sedmodnevna bitka , 25. lipnja-1. srpnja
prva bitka kod Cold Harbora (Gaines Mill), 27. lipnja
bitka kod Antietama (Sharpsburg), 17. kolovoza
druga bitka kod Bull Runna, 29.-30. kolovoza
bitka kod Chickamauga, 19.-20. rujna
bitka kod Perryvillea, 8. listopada
bitka kod Fredericksburga, 13. prosinca
bitka kod Murfreesboroa, 31. prosinca-2. siječnja 1863


1863
bitka kod Chancellorsvillea, 1.-5. svibnja
bitka kod Big Black Rivera, 17. svibnja
bitka kod Gettysburga, 1.-3. srpnja
bitka kod Chickamauga Creeka, 19.-20. rujna
bitka kod Chattanooga, 23.-25. studenog


1864
bitka kod Wildernessa, 5.-7. svibnja
bitka kod Spotsylvania Court Housea, 8.-19. svibnja
druga bitka kod Cold Harbora, 3.-12. lipnja
bitka kod Atlante, 22. srpnja
bitka kod Nashvillea, 15.-16. prosinca


1865


Vojni pohodi i operacije
Vickburg kampanja, 1862-1863
Peninsular kampanja, 4. travnja-1. srpnja 1862
Atlanta kampanja, svibanj-rujan 1864
Shermanov marš do mora, studeni-prosinac 1864
Petersburg kampanja, 1864-1865

Izvor: Wikipedia

Mali dodatak o izbijanju rata , uzrok mu je sukob dve klase sredinom 19. veka karakteristican za sve industrijski razvijene zemlje . Na jednoj strani je bila industrijska burzoazija ( u ovom slucaju sever ) , a na drugoj zemljisna aristokratija ( jug ) . Zemljisna aristokratija se zalagala za protekcionisticku  privredu sa visokim carinama koja ce ocuvati cene poljoprivrednih proizvoda , a industrijska burzoazija za otvorenu privredu bez visokih carina da bi smanjila carine koje je pogadjaju pri izvozu ( zbog reciprociteta carina ) . Tu se javlja sukob izmedju elita severa i juga . Severnjacima pada na pamet i da se zalazu za oslobodjenje robova da bi njihovim oslobodjenjem dobili jeftinu radnu snagu za fabrike . To je u sustini uzrok rata , prijatelji  ne dozvolite da budete mali veseljaci pa da poverujete u price o dobrim severnjacima koji spasavaju robove i zlim juznjacima koji ih drze .

Inace rat je po mnogo cemu interesantan , pa i po tome da su tu prvi put upotrebljeni oklopni brodovi ( legendarni juznjacki monitor ) . Za nas je posebno interesantan jer je u njemu praksom reseno jedno ustavnopravno-pitanje , po kojem u teoriji nije postojala saglasnost , a to je da li federalne jedinice imaju pravo na secesiju i nulifikaciju ( nulifikacija je neprimanjivanje fed. zakon od strane federalnih jedinica ) . Od ishoda ovog rata se smatralo da one nemaju ova prava , zato se kod nas cesto tvrdi da je otcepljenje Hrvatske i Slovenije bilo nelegalno . Medjutim , postoje teoreticari koji smatraju da su ustavna pitanja u stvari pitanja sile , sto ce reci da spomenuta prava ima onaj  cija se sila pokaze kao dovoljna .

Ako se ne varam tada su prvi put upotrebljene i podmornice i to dva tipa. Jedan tip se zvao "Kornjaca".

У случају америчког грађанског рата је погажено право држава на самоопредељење, јер не теба заборавити да су САД настале на добровољном удруживању отцепљених колонија. Па и само име те државе је Сједињене Државе. У раној фази постојања САД, савезне државе су имале читав низ аутономних права која су након грађанског рата суспендована. Легислатива се усаглашавала, а државе су имале и сопствена законодавства која нису смела бити угрожена од стране савезног устава.
Тачно је и то да северњацима уопште није на памет падало ослобађање црнаца као разлог за улазак у рат. Разлози су били чисто економски, а до јачања тежњи за ослобађањем робова долази тек од 1863. године, из поново економских, а не хуманих разлога (изузимам из ове приче ортодоксне аболиционисте, који су се заиста залагали за ослобађање црнаца на темељу људских права).
Сам рат је од почетка био неравноправан, али је за Југ био ослободилачки и одбрамбени, а за Север агресивни. О томе колико су дубоки разлози раздора тадашњег Севера и Југа, говори чак и данашњи јаз међу тим областима. И даље је Север неупоредиво економски јачи, а на Југу и даље постоји мање или више отворена нетрпељивост и према црнцима (и другим не-белцима) али и према "Јенкијима". Верујем да и данас постоји велики број јужњака који сматрају да их Север израбљује и држи као потлачене. Не улазим у исправност или неисправност тих ставова, али сматрам да нетрпељивост ипак постоји. Наравно, економија, као најјаче везивно ткиво сваке савремене државе, па и САД, не допушта могућност неке нове побуне, или пак рата, али отворена питања остају и данас.

@markoek

Ocigledno stajes na stranu Jona Kalhuna (samoopredljenje) , slazem se sa tobom . Medjutim postoji i stav Webstera o suprematiji federacije kao nad drzave (nasuprot tome je shvatanje federacije kao saveza drzava) . Moderna ustavna teorija zastupa stav Webstera , medjutim konacan i najprihvatljiviji sud nam daje Ferdinand Lasal koji kaze da su ustavnopravna pitanja u stvari pitanja sile . Ja sam Lasala koristio u odbrani Kalhunovog stava jer da su juznjaci dobili rat , studenti bi ucili da je Kalhun bio u pravu .

Malko nezvanicna verzija rata...Mada je tekst prilicno dugacak, a ako vec niste, obavezno procitajte!

"Posle demisije Druge banke Sjedinjenih Drzava, drzavne banke su, ovlascene svaka u svojoj drzavi, vodile bankarski sistem Unije i izdavale sav novac.Taj novac je gotovo iskljucivo pocivao na zlatnoj podlozi, a ne na dugovima i papirnom novcu.
Medjutim, finansijska pozicija federalnih vlasti pocela je postepeno da se pogorsava."Pred samo izbijanje rata, blagajna Sjedinjenih Drzava bila je klimavija nego Fort Samter.Juzne banke su tiho povlacile velike sume novca iz depozita na Severu.Kada je Linkoln preuzeo Kancelariju, pronasao je gotovo praznu blagajnu."

Gradjanski rat je, u stvari, poceo 1837, godinu posto su istekla ovlascenja Drugoj banci Sjedinjenih Drzava, kada je porodica Rotsild poslala jednog svog predstavnika u Sjedinjene Drzave.Njegovo ime je bilo Avgust Belmont.Stigao je u vreme panike 1837. godine.Svoje prisustvo naglo je obznanio kupujuci Vladine obveznice.Njegov uspeh i napredak brzo su ga odveli u Belu kucu, gde je postao "finansijski savetnik predsednika Sjedinjenih Drzava."

Sledeci komadic ove ogromne slagalice dospeo je na svoje mesto 1854, kada je bila formirana tajna organizacija, poznata kao "Vitezovi zlatnog kruga", od strane Dzordza V. L. Biklija, koji je kasnije izjavio da je "on bio taj koji je napravio sudbonosni rat 1861. godine, putem organizacije koja je osmislila i sirila secesionizam."

Jos jedna vazna licnost u prici o Gradjanskom ratu bio je Dz. P. Morgan, koji ce kasnije postati jedan od najbogatijih i najuticajnijih americkih industrijalaca i bankara.Gospodin Morgan je 1856. otisao u Evropu da bi studirao na Univerzitetu u Getingenu, u Nemackoj.Nije tesko dokuciti da je medju ljudima koje je tamo sreo bio i Karl Marks, koji je u to vreme pisao i aktivno objavljivao svoje komunisticke ideje.

U svakom slucaju, bilo je to vreme kada su evropski bankari poceli da pripremaju Americki gradjanski rat."Po Dzonu Rivsu, autoru knjige 'Rotsildi, finansijki gospodari naroda', kljucni sastanak se odigrao u Londonu 1857.Na tom sastanku, Medjunarodni bankarski sindikat odlucio je da (u Americi) Sever treba nahuskati na Jug, po starom principu 'zavadi pa vladaj'.Postojanje ovog zastrasujuceg dogovora potvrdio je i Mek Kenzi u istorijskoj studiji "Devetnaesti vek"."

Zaverenici su znali da americki narod nece prihvatiti nacionalnu banku bez valjanog razloga, pa su se jos jedanput odlucili za rat.Ratovi su skupi, i oni primoravaju vlade da pozajmljuju novac da bi ratove placale.Jos jednom je doneta odluka da se Sjedinjene Drzave uteraju u rat ne bi li bile prinudjene da se nose s problemom kako platiti taj rat.

Ovoga puta zaverenici su imali tezak zadatak: koju drzavu naterati da ratuje protiv SAD?One su bile isuvise mocne da bi neka drzava ili savez mogao s njima da se nosi po sistemu "balansa moci".Kanada na severu i Meksiko na jugu nisu bili dovoljno jaki i nisu imali vojnu silu koja bi odgovarala sukobu predvidjenih razmera, tako da su ispale iz kombinacije.Engleska i Francuska bile su tri hiljade milja daleko, preko okeana, sto je onemogucavalo snabdevanje eventualnih invazionih trupa.Rusija nije imala centralnu banku, tako da bankari nisu imali kontrolu nad njom.

Oni su dakle, odlucili da Sjedninjene Drzave podele na dva dela i da na taj nacin stvore ratnog neprijatelja vlastima Sjedinjenih Drzava.Bankari su prvo moralai da pronadju problem koji bi naterao juzne drzvae da se otcepe od Unije.
Idealan problem predstavljalo je pitanje ropstva.Sledece sto su morali da ucine bilo je da stvore organizaciju koja ce promovisati otcepljenje od Sjedinenih Drzava.

U tu svrhu stvoreni su Vitezovi zlatnog kruga.Abraham Linkoln je shvatio dramu koja se odvija pred njegovim ocima dok je ucestvovao u predsednickoj kampanji 1860. godine.Znao je da ce biti pokusaja da se unija pocepa, i to ne zbog pitanja ropstva, vec zato da bi se razorila.Napisao je:"Nikada nisam gajio politicke stavove koji ne bi bili utemeljeni na Deklaraciji o nezavisnosti.Ukoliko Unija ne bi mogla da bude spasena bez odstupanja od tog principa, moram da kazem da cu radije dopustiti da budem ubijen na ovom mestu, nego da dozvolim njenu predaju."

I mnogi njegovi sunarodnici Amerikanci smatrali su da je rat pokusaj da se Unija pocepa, tako da "nije bilo neuobicajeno da pojedinci izjave da ce odbiti poslusnost svojim oficirima ukoliko se rat za Uniju pretvori u napad na robovlasnistvo."
Vitezovi zlatno kruga uspesno su sirili poruku o secesiji medju juznim drzavama.Kako se koja povlacila iz Sjedinjenih Drzava, postajala je nezavisna od ostalih.Onda su otcepljene drzva formirale konfederaciju drzava, odvojenih i nezavisnih entiteta.Nezavisnost svake drzave garantovana je juznjackim ustavom:"Mi, narod Konfederalnih drzava, od kojih svaka deluje samostalno u saglasnosti sa svojim suverenim i nezavisnim polozajem..."

Ovo je bilo znacajno, jer u slucaju da Jug dobije rat, svaka drzava bi mogla da se povuce iz Konfederacije, uspostavi svoj potpuni suverenitet i svoju centralnu banku.Tada bi juzne drzave mogle da imaju mnostvo, od Evrope kontrolisanih, banaka - Banku Dzordzije, Banku Juzne Karoline, itd. - a onda bi mogla da usledi serija ratova, kao sto je stolecima bio slucaj u Evropi, u stalnoj igri "balansa moci u politici".Bio bi to uspesan metod osiguravanja ogromnih profita od zajmova koji bi se davali drzavama umesanim u rat.

Predsednik Linkoln je sagledavao kako se problem razvija i bio je srecan kada je Rusija objavila da ce pomoci njegovoj vladi u slucaju rata sa Engleskom i Francuskom."Dok je jos bio ruski ambasador u SADu ga je obavestio (Linkolna) da njegova zemlja zeli da pomogne vladi u Vasingtonu u slucaju da je Engleska i Francuska ugroze."

Jedanaest juznih drzava otcepilo se od Unije i formiralo Konfederaciju.Medjutim, zastava Konfederacije je bila prilicno zagnoetna.Na sebi je umesto jedanaest, imala trinaest zvezdica.Kao sto smo ranije rekli, broj trinaest veoma je znacajan za masone.
Jug je poceo gradjanski rat 12. aprila 1861, napadom na Fort Samter, severnjacko utvrdjenje u Juznoj Karolini.
Jedan od clanova Vitezova zlatno kruga bio je i dobro poznati bandit Dzesi Dzejms, a njego otac Dzordz Dzejms, kapetan juznjacke armije, ispalio je prvi metak na to utvrdjenje.

Abraham Linkoln, sada predsednik SADa, ponovo je upozorio amercki narod da je rat rezultat i delo zaverenickih snaga na jugu.Rekao je Severu da "... su kombinacije kojie su isuvise mocne da bi mogle bitit potisnute obicnim sredstvima Vlade u miru, preuzele kontrolu na mnogim juznim drzavama."

Linkoln, a kasnije i vlast u Rusiji, uvideli sa da su se Engleska i Francuska svrstale protiv Severa, a na strani Juga.Linkoln je odmah izdao naredjenje o pomorskoj blokadi juznih drzava da bi sprecio da ove dve drzave pomoc jugu salju morskim putem.

Ruski ambasador u SADu je , sagledavsi razvoj situacije, svojim vlastima 1861, poslao sledeci izvestaj:"Engleska ce iskoristiti prvu priliku da prizna otcepljenje a Francuskace je slediti."(Zanimljivo je da su dvojica od brace Rotsil imali banke u Engleskoj i Francuskoj).

Linkoln je dozivljavao veliki pritisak izvesnih bankarskih establismenta da pusti u opticaj njihove zajmove s kamatama, kojima bi finansirao rat.
Solomon P. Cejs - po kome je nazvana Cejs-Menhetn Banka, a ciji su vlasnici Rokfeleri - Linkolnov drzavni blagajnik tokom gradjanskog rata,"zapretio je (ostalim) bankarima da ce, ukoliko ne prihvate obveznice koje izdaje, preplaviti zamlju opticajnim novcanicama, makar bilo potrebno i hiljadu takvih da se kupi za dorucak".

Dakle, Abraham Linkoln je odlucio da ne zajmi novac od bankara, niti da stvara novac koji bi donosio kamatu tako sto bi nacionalna banka pozajmljivala Vladi potrebna sredstva stampajuci veliku klicinu papirnog novca.Linkoln je februara 1862. izdao takozvani "grinbek" ("greenback" - novac koji je imao zelenu poledjinu).Ovaj novac ne samo sto je imao zlatnu podlogu, vec se nije bazirao ni na kakvim dugovima.

Linkoln je igrao smrtonosnu igru.Nadmudrio je medjunarodne bankare.rat je bio vodjen da bi se SAD naterale u poziciju da stvore nacionalnu banku, koju bi vodili evropski bankari, a on im je okrenuo ledja izdajuci sopstveni novac.

Medjutim, i internacionalni bankari su uspeli da, bar malo, uzdrmaju Linkolna.Na navaljivanje Solomona P. Cejsa, 5. avgusta 1861. godine su uspeli da Kongres izglasa uvodjenje poreza na prihod.Taj porez nazvan je "federalnim porezom od 3%".Gotovo odmah potom, u martu 1862, sledi novi akt, potpisan u julu, kojim je zadrzan porez od tri procenta za godisnje prihode manje od 10,000 dolara, ali je za sve sa vecim prihodom uveden porez od pet precenata.

Bila je to progresivna poreska stopa, upravo kao sto je predlagao Karl Marks, trinaest godina ranije.
Engleska i Francuska pocele su da povecavaju pritisak n Linkolnovu vladu.Engleska je 8.novembra 1861. "poslala trupe u broju od 8000 vojnika u Kanadu, kao dokaz da se ne sali".Naravno, te trupe su bile pomoc Jugu.Francuska je poslala trupe u Meksiko, iskrcala ih na obalu, a one su nametnule francusku volju narodu Meksika, postavivsi tamo na vlast cara Maksimilijana.Linkoln je sada jasno video da mu evropske sile udaraju u bok.

Godine 1938. Dzeri Vuhris, kongresmen iz Kalifornije, napisao je brosuru pod nazivom "Dolari i razum".U njoh iznosi neke, Amerikancima nepoznate, cinjenice o Gradjanskom ratu:
"Jula meseca 1862, neposredno po izdvajanju Linkolnovih 'grinbekova', jedan agent londonskih bankara poslao je ovakvo pismo vodecim finansijerim i bankarima SADa:

   "Veliki dug koji ce po misljenju kapitalista proizici iz rata mora biti sikoriscen da bi se kontrolisala novcana masa.Da bi se to postiglo, moraju 
    se koristiti obveznice na bankarskoj osnovi.Necemo cekati da sekretar drzavne blagajne (Solomon P. Cejs) to predlozi Kongresu.Ne
    smemo dozvoliti da ginbek - kako ga zovu - bude dugo u opticaju, jer mi ne mozemo da ga kontolisemo.Ali mozemo da kontrolisemo
    obveznice, a kroz njih i bankarske emisije.""

S namerom da prekine dotok vojne opreme koji je uglavnom agrarnom jugu bio potreban za vodjenje rata, Linkoln je 19. aprila nemetnuo pomorsku blokadu koju smo vec napomenuli.Konfederacija je morala da "ide u inostranstvo, da bi zamenila posotjace naoruzane trgovacke brodove ratnim brodovima koje je ili kupovala ili narucivala da se grade."

Jug je ove brodove kupio od Engleske i Francuske da bi probio blokadu.Drzavni sekretar Vilijem Sjuard shvatio je koliko je vazno da se ove dve drzave ne mesaju u rat.On je upozorio britansku vladu:"Ukoliko neka evropska sila izazove rat, mi necemo bezti od njega."Na slican nacin rekao je i Mersijeu da ce francusko priznavanje Konfederacije znaciti rat sa SADom.

Linkoln je shvatio opasnost koja je pretila od evropskih bankara, Engleske i Francuske.Znao je da je glavni zadatak ocuvati uniju:"Najvisi cilj ove borbe je ocuvanje Unije.Ukoliko budem morao da sacuvam Uniju, a da ne oslobodim ni jednog roba, ja cu to i uciniti."

I mada Linkoln nije vodio rat zbog pitanja ropstva (kako se najcesce kaze), on je 22. septembra 1862. izdao proglas o oslobadjanju, kojim se svim robovima daje sloboda, tvrdeci da na to ima pravo vrhovni zapovednik vojske i mornarice.Ovo nije bio kongresni akt, vec pojednicno delo predsednika SAD.Ali taj cin je imao zakonsku snagu i narod ga ja kao takvog prihvatio.

Pored spoljnih pretnji Engleske i Francuske, Linkoln je morao da se nosi i s pretnjama iznutra: sa Centralnom bankom.kongres je 25. februara 1863. usvojio Akt o nacionalnoj banci.Ovim aktom stvorena je ovlascena nacionalna banka koja je imala pravo da izdaje novcanice u SADu.Novac koji ce ta banka pozajmljivati Vladi nece imati zlatnu podlogu, vec ce njegova pozadina biti dug.On ce Vladi biti pozajlmljivan uz kamatu i postace zakonsko sredstvo placanja.Taj zakon je pordrzao i konacno ga progurao Solomon P. Cejs.

Posle usvajanja ovog Akta, Linkoln je izjavio:"Novcana moc pljacka narod u vreme mira, a kuje zavere protiv njega u vreme nevolja.Ona je despotskija od monarhije, obesnija od autokratije, sebicnija od birokratije.Vidim kako se u buducnosti priblizava kriza koja mi ne da mira i zbog koje drhtim nad sigurnoscu moje zemlje.Korporacije su ustolicene, usledice era korupcije i novcana moc u zemlji ce podsticati predrasude medju ljudima, da bi produzila svoju vlast nad njima, i tako ce biti sve dok se bogatsvo ne sazme u svega nekoliko ruku, a Republika ne bude unistena."

Nekoliko meseci po usvajanju ovog akta, Rotsild banka iz Engleske poslala je pismo njujorskoj bankarskoj firmi:
"Nekolicina onih koji razumeju sistem (pozajmica s kamatom) ce ili biti zainteresovani za profite ili toliko zavisni od njegovih beneficija da nece biti opozicije iz te klase.S druge strane, velika vecina ljdi, mentalno nesposobna da razume prednosti koje kapital izvlaci iz sistema, nosice svoj teret bez roptanja i cak nece ni posumnjati da je neprijatelj njihovih interesa sistem."

Linkoln se uzdao u to da ce blokada koju je nametnuo Jugu biti sredstvo koje ce drzati Engeski i Francusku van rata.Blokada je ot uspesni i cinila, bar naizgled.Ali, bilo je drugih koji su je koristili kao sredstvo za sticanje ogromnih profita.Pojedni privarnici su probijali blokadu, tovareci brodove robom koja je Jugu bila sustinski neophodna u nadi da ce blokadu probiti dovoljan broj brodova s robom koja bi u gradovima Juga mogla da ostvari cenu koja grantuje zarade.Jedan od takvih je bio i Tomas V. Haus, agent Rotsilda, koji je nagomilao bogatstvo tokom Gradjanskog rata.On je bio otac pukovnika Edvarda Mendela Hausa, kljucnog coveka prilikom izbora Vudrou Vilsona za predsednika i donosenja Zakona o federalanim rezervama 1913.godine.

Linkoln je shavio da je Severu porteban saveznik koji bi sprecavao evropske zemlje da se direktno umesaju u rat, posto su obe ove imale brodove sposobne da probiju blokadu.Ulazak Engleske i Francuske u otvoreni rat sa Severom, mogao je da znaci njegov kraj.Trazio je medju evropskim zemljama silu koja bi pruzila podrsku njegovoj vladi.Postojala je jedna zemlja koja nije imala centralnu banku, pa stoga ni unutrasnji pritisak koji bi sprecio podrsku SADu.Bila je to Rusija.Sada je mogla da se umesa i zadrzi Englesku i Francusku van sukoba, jer su se i jedna i druga plasile rata s Rusijom.

Predsedniku je bilo potrebno nesto cime bi podstakao Ruse da posalju mornaricu koja bi branila vladu SAD.Zato je izdao "Proglas o oslobodjenju" kojim se robovima daje sloboda, kao gest ravan politickom potezu ruskog Cara, koji je slican proglas objavio 1861. godine.Linkoln je predvideo da ce to ohrabriti ruski narod i da ce on podrzati svoju vlast ukoliko stane na stranu Severa.

Ruski Car Aleksandar II izdao je naredjenje carskoj mornarici da isplovi put Njujorka i San Franciska u znak popdrske Linkolnovoj vladi.To je ujedno bio i dramaticni znak upozorenja Francuskoj i Engleskoj da ce, ukoliko udju u rat na strani Juga, morati da se nose i s Rusijom.Brodovi su u SAD pristigli u septembru 1863.Car je svojim admiralima izdao zapovest da budu spremni za borbu svakom silom, i da naredjenja primaju jedino od Abrahama Linkolna.

Pored svih problema, Linkoln je mora da se suoci i sa mahinacijama zaverenika u samoj zemlji.On je ti i predvideo, jer je jis 1837. rekao:
"Odakle mozemo ocekivati priblizavanje opasnosti? Kazem vam, ako se ikada pojavi, rodice se medju nama; ne moze doci spolja.Ako nam je sudjeno razaranje, mi cemo biti njegovi tvorci i mi cemo ga okoncati.Kao nacija slobodnih ljudi moramo biti spremni da zivimo u svim vremenima ili da se ubijemo."

...Linkolna je , medjutim, tek cekala najveca bitka: bitka za sopstveni zivot.Vizije koje je imao i strahovi od unutrasnje zavere su se istvarili:zaverenici, koje je prozreo i kojih se plasio, 14. aprila 1865. su ga ubili...Covek koji je ubio Linkolna, Dzon Vilks But, bio je povezan s nekoliko tajnih drustava onog doba, od kojih su najznacajniji italijanski Karbonari, jedna od organizacija iluminatskog tipa...

...Posle neuspelog atentata na njega, i posle smrti Abrahama Linkolna, potpredsednik SADa Dzonson je postao predsednik SADa.On je nastavio Linkolnovu politiku amnestiranja porazenog Juga, posto je rat bio zavrsenIzdao je 29. maja 1865. Proglas o amnestiji u kojem se pozdravlja povratak Juga u Uniju, uz svega nekoliko uslova:
   1. Jug mora da odbije da prizna sve ratne dugove,
   2. da ponisti sve secesionisticke uredbe i zakone,
   3. da zauvek ukine ropstvo

Prvi zahtev nije izazvao ljubav prema predsedniku Dzonsonu kod ljudi koji su Jug gurali u zajmove neophodne za vodjenje rata.Jedan od zajmodavaca bila je porodica Rotsild, koja je nestedimice finansirala ratne napore Juga.
Dzonson je morao da se suoci s jos jednim problemom.

Ruski Car je, zbog uloge svoje flote u spasavanju vlade SADa, i zbog ugovora koji je ocigledno sklopio sa Linkolnom, trazio da se plate troskovi koriscenja njegove mornarice.Dzonson nije imao ustavna ovlascenja da daje americke dolare celniku inostrane vlasti.A i troskovi flote bili su prilicno visoki: 7,2 miliona dolara.

Tako su Dzonson i drzavni sekretar Vilijem Sjuard napravili aranzman da od Rusa otkupe Aljasku, aprila 1867.
Ovaj cin su, nepravdano, nazvali "Sjuardove budalastine" istoricari neupuceni u prave razloge kupovine Aljaske, i gotovo do danasnjih dana drzavni sekeretar Sjuard je bio kritikovan zbog pribavljanja komada (tada) bezvredne zemlje.No, Sjuard je kupio Aljasku da bi na taj nacin mogao da plati ruskom Caru koriscenje njegove flote.

...Nihilsti si izvrsili atentat i ubili ruskog Cara Aleksandra II 1881. To je bio isti onaj Car koji je poslao flotu u Ameriku za vreme Gradjanskog rata.I on je,dakle, kao i Linkoln, morao da plati cenu zato sto je nadmudrio medjunarodne bankare koji su izazvali gradjansli rat.Veza izmedju Kju kluks klana i Vitezova zlatnog kruga je danas poznata.Jedan autor je napisao da je "Kju kluks klan bio vojnicka ruka Vitezova zlatnog kruga."

Konacna i najvaznija pobeda u Gradjanskom ratu odigrala se tek 1875, kada je Kongres usvojio Posebni akt o otkupu, koji se od 1. januara 1879. Linkolnovi 'grinbekovi' mogu menjati za zlato.
       Linkoln je nadmudrio medjunarodne bankare.
      Sjedinjene Drzave nisu dobile centralnu banku.
      Doslo je vreme da zaverenici promene strategiju.   "

     Ralf Eperson, "Nevidljiva ruka"


U svakom slucaju, rat se vodio zbog necega sto se danas zovu Federalne rezerve, protiv cega se s pravom borio Linkoln.
                   

@Sandurz koliko sam te do sada shvatio ti si zagovornik Jevrejsko - Hazarske zavere , na prvi pogled se cini i da je ovaj tesk ovakvog shvatanja posto slobodno citajuci tekst rec  " evropski " bankari  slobodno menjajte sa jevrejski ( jer su svi pomenuti kao Rotsild , Morgan ... judaisticke veroispovesti , sada da li su hazarskog porekla je irelevantno . Postoji i verovanje da je to relevantno , koje je besmisleno ... ali ovo je predugacko da bi o tome govorio ovovm prilikom ) .Tekst je upravo sa tacke gledista postojanja zavere manipulativne prirode - ovo je ocigledno .
Cilj teksta - razbijanje jedinstva desnicarski snaga .


KKK sluge je Jevreja ?!?!?!? 
KKK napravljen pre rata da sluzi Hazarsko - jevrejske bankare - ovo je jedna od najneistinitijih stvari koje sam cuo . KKK postoji od posle rata i nastaje kao bela odbrambena milicija , da sprecava osvetu crnih robova . Ako stvarno mislis da ima zavere onda znaj da bi ovaj tekst sigurno bio deo nje . Bas iz ugla postojanja zavere cilj teksta bi bio samo kompropitacija KKK u desnicarskim ocima .

Ako se polazi od nepostojanja zavere ovaj tekst bi definitivno bio njeno ismevanje .

@Desper

Само да кажем да се заиста слажем да су уставноправна питања питања силе, и то посебно у новијој историји. Наравно, "сила Бога не моли", али сам желео да скренем пажњу на то да САД пре грађанског рата нису биле федерација у данашњем смислу, већ су више личиле на нешто чвршћи облик конфедерације (приличан степен слобода држава, али ипак приметна централна власт, мада не толико као након рата). Ја јесам присталица самоопредељења, поготово у овом случају, обзиром да су САД и настале на том принципу. Међутим, готово 150 након краја рата, околности и у самим САД, а и у свету су се у толикој мери измениле да су појмови попут "слободе", "самоопредељења" и "демократије" крајње релативизовани, а принцип владавине силе је данас, по мени јачи него што је био у далеко "назаднијим" временима.

Definitivno nisu bili federacija u danasnjem smislu jer je danasnja definicija federacija u ustavnom pravu i proistekla vise na rezultatima ovog rata nego na slobodoljubivim idejama oceva osnivaca i pisaca "Federalista" Medisona , Hamiltona i Dzeja .

Sto se tice sile kao jedine relevantne uvek  je tako bilo . Samo su se razlikovala pokrica za njenu upotrebu i njena percepcija uopste . Kao sto rece Vil Djurant - Istorija covecanstva je fragment biolgije , znaci samo postojase sila i borba za opstanak .

Да, тачно. Мада, у данашње време је практично незамисливо да ће доћи до званичне објаве рата пре но што дође до употребе војске. Слажем се да то можда припада неким романтичнијим временима, али мислим да и у рату морају да постоје нека правила, и да се поштују одређене конвенције. Женевска, и сличне које ограничавају обим и ниво насиља у ратним сукобима су данас мртво слово на папиру, а агресивно деловање се више чак и не покушава оправдати.
Понављам, можда је жал за тиме само пуки романтизам, али верујем да живимо у времену које је и лошије и неправедније од прошлости на коју указујем.
Дакле, слажем се са твојим ставовима, али упућујем протест не некоме лично, већ можда пре времену у коме живимо, и потбрди става да је разарање, можда и више него стварање у људској природи.

Kako nije relevantno?! Besmisleno?!!! Pa to je kljucno!!!


Zar zaista mislis da se to sve spontano izdesavalo? Mislis da dogadjaji/tekstovi/citati koje je autor Eperson naveo nisu istiniti? Da nisu, vec bi bio iskritkovan na sve strane! Ako je to sve pak istina, zar to nije dovoljan pokazatelj da je zavera postojala i da su iza nje stajali Hazarski bankari? Mozda su savremenici Gradjanskog rata (Linkoln, Dzonson) lagali, mozda nisu bili pri sebi kad su rekli to sto su rekli, mozda nisu znali sta se oko njih desavalo, mozda su i njihove reci izvrgnute prilikom prevoda, citiranja zbog neke druge zavere?


Cekaj, pa nisam ja nigde napisao da je KKK delovao za vreme rata.Citirao sam tekst iz knjige, ali nisam sve pasuseo prepisao, neke sam i preskocio, al' cu sad da dopunim, da ne bude zabune:


"Posto se Gradjanski rat zavrsio, predsednik Dzonson "nije nimalo sumnjao da zaverenici medju radikalima(jakobinci) vec spremaju izazivanje nove revolucije".

Namera jakobinaca je bila da medju novoolsobodjenim robovima izazovu komesanja i da onda njihovo nezadovoljstvo iskoriste za pokretanje novog gradjanskog rata.Veliki nemiri su se dogodili aprila 1866. u Memfisu kada je grupa belaca napala crnce i bila njih 46-cu.Nesto kasnije, jula 1866, nemiri su izbili u Nju Orleansu, kada je pucano na jednu crnacku povorku, i tom prilikom je bilo mnogo mrtvih.

Radikali su za ova ubistva optuzivali Dzonsona, ali mnogi su znali da je to delo drugih.Gideon Vels, ministar mornarice, bio je jedan od dobro obavestenih.U svoj dnevnik napisao je sledece:"Nema sumnje da su nemire u NJu Orelansu izazvali radikalni clanovi Kongresa iz Vasingtona.Sve je to deo svesne zavere i nastavak krvavih carki koje su se dogadjale sirom zemlje pri kraju pobune (Juga).Postoji odluznost da se drzava ponovo uvuce u gradjanski rat - ako je potrebno i ubijanjem crnaca - da bi se radikali dokopali mesta u vrhu vlasi."

Predsednik Dzonson je bio svestan opasnosti.Jednom prilikom je rekao Orvilu Brauningu "...da bez sumnje posotoji zavera i medju radikalima koji se spremaju da izazovu revoluciju i da naoruzaju razgnevne crnce."Predsednik je verovao da Stivens i Samner, vodje radikala(jakobinci) i njihovi sledbenici, nameravaju da preuzmu vlast u svoje ruke.To je "nepogresiv plan", rekao je jednom prilikom Velsu."Otcepice Tenesi od Unije, a kada se mene otarase, napravice Direktorijum, po modelu Francuske revolucije".

Jedna od grupa koje su radile na izazivanju nemira bili su Vitezovi zlatnog kruga, ciji su clanovi za vreme rata bili Dzon Vilks But i Dzeferson dejvis, glava Konfederacije.Jos jedan clan, Dzesi Dzejms, tajno je prikupljao velike kolicine zlata ukradene iz banaka i rudarskih kompanija, pokusavajuci da kupi drugi gradjanski rat.

Godine 1867. formirana je jos jedna grupa koja ce siriti teror medju crncima.To je bio Kju kluks klan.Ime je pvobitno dobio po grckoj reci "kuklos" koja znaci krug.

Neko je predlozio da se ime promeni u Kju kluks, i ono je ostalo do danasnjih dana.Ova organizacija je "bratska sa onim tajnim organizacijama koje su bile zrtve despotizma: Konfrerima iz srednjovekovne Francuske, Karbonarima iz Italije, Femegerihterima iz Nemacke i nihilistima iz Rusije."

Сто педесет година од рата између Севера и Југа у САД
      
Петар В. Шеровић      

Ако Север победи, не би само дошло до пропасти нашег власништва. Био би то увод у владавину анархије и неверја те, у крајњој линији, узрок нестанка слободне и одговорне власти; био би то тријумф трговине, банака, фабрика...*

Ове године је сто педесета годишњица почетка тзв. Америчког грађанског рата. Непријатељства између држава Севера и Југа формално су отпочела 12. априла 1861. када су јединице регионалне одбране града Чарлстона, Јужна Каролина, отвориле артиљеријску ватру на тврђаву Самтер и већ наредног дана издејствовале њену предају. То импозантно здање саграђено од опеке било је лоцирано на приобалном острву у непосредној близини поменутог града, а у њему је још увек био смештен гарнизон армије САД иако је Јужна Каролина 20. децембра 1860. прогласила своје отцепљење од САД. Сам напад уследио је тек пошто је објављена наредба Абрахама Линколна да се гарнизону тврђаве Самтер упути појачање.

Школски уџбеници говоре да је Амерички грађански рат почео након што је новоизабрани председник САД Абрахам Линколн предузео све неопходне мере које су имале за коначни циљ гушење „оружане побуне“ на Југу и укидање инситуције ропства у целој земљи. Био је на челу федералне државе током великог рата против отцепљених робовласничких држава које су се политички објединиле у виду Конфедерације Америчких Држава (Confederate States of America). Након четири године тешких ратних искушења успео је да спаси „Унију“, тј. да врати поменуте државе под суверенитет САД те да дефинитивно укине институцију ропства на целој територији федералне државе.

Међутим, многи на Југу, у бившим државама Конфедерације, и дан-данас сматрају да Линколн јесте „спасао“ Унију, али само у географском смислу. Победом Севера земља је, у ствари, престала да постоји као Унија добровољно окупљених „слободних, суверених и независних држава“ онако како су је првобитно успоставили и устројили њени оснивачи. Уместо тога Америка је израсла у „нацију“ са снажно централизованом федералном влашћу. Ратом јесте дошло до формалне изменедруштвеног статуса четири милиона црних робова. Но, иако de jure више нису били робови, они су de facto постали ништа друго до једна аморфна маса готово сасвим обесправљене и политички потпуно неартикулисане црне сиротиње, одн. жртва најтежег облика расне сегрегације и економске експлоатације. Рат није довео до „поновног рађања слободе“ већ се десило управо супротно: њиме је инициран процес велике централизације власти чиме је, како то тврде историчари Чарлс Адамс и Џефри Роџерс Хамел[1], у Америци суштински ограничена слобода.

Сматра се да је и сам термин „Амерички грађански рат“ сасвим неадекватан, јер се Југ није упустио у отворену оружану побуну против федералних власти иако је за то био неправедно оптужен након артиљеријског бомбардовања тврђаве Самтер. Једанаест јужних држава једноставно је донело одлуку да у својству „слободних, суверених и независних држава“ искористе своје легитимно право да се одвоје од САД и да крену даље сопственим путем. Прецизнији назив за оружани сукоб до којег је дошло између северених и јужних америчких држава био би Рат за независност Југа, или Други рат за независност – рат који је наметнула и испровоцирала Линколнова републиканска администрација у Вашингтону.

Око питања ропства у САД

Треба имати у виду да се у људском друштву диљем планете све до 19. века сматрало да је институција ропства једна посве нормална ствар. Афрички трговци робљем извезли су 11 милиона црних робова у Нови свет од којег броја је 4 милиона доспело до португалског Бразила, 3,6 милиона до британских и француских карипских колонија, а 2,5 милиона до шпанских поседа у Централној и Јужној Америци. Њих 500.000, или 5% од поменутог укупног броја црних робова, допремљено је до обала британских колонија и потом САД на северу Америке.

Први корак ка укидању ропства као институције предузела је Британија 1807. доношењем Закона о аболицији трговине робљем (Act for the Abolition of Slave Trade). Тај закон је учинио нелегалном трговину афричким робљем, али не и само робовласништво. Нешто касније те исте године САД су усвојиле сличан закон који је назван „Закон о забрани увоза робова“ (Act to Prohibit the Importation of Slaves), а којим је забрањен увоз робова кроз све домаће луке. Амерички конгрес је 1819. изгласао закон којим је трговина робљем ван граница САД проглашена врстом пиратерије, а за пиратерију је била предвиђена смртна казна. Британија је 1833. донела Закон о еманципацији (Emancipation Law), чиме је укинута институција ропства на свим територијама Британског царства, а Британски парламент је издвојио суму од 20 милиона фунти у сврху обештећења бивших робовласника. 

Kада је реч о историјату ропства у британским северноамеричким колонијама, ваља имати у виду чињеницу да су први робови тамо допремљени 1638. и то у Масачусетс (на Северу), потом 1671. у Јужну Каролину (на Југу), а онда и у остале колоније широм континента. Показало се да је употреба робовске радне снаге веома корисна, одн. веома исплатива у условима аграрне економије, али ју је свакако било доста тешко оправдати у светлу хришћанског морала и етике. Тако је Масачусетс, следећи канадски преседан, први укинуо ропство на својој територији, али тек 1783, односно више од сто година након што су први робови приспели у ту колонију.

Пример Масачусетса следила је неколицина држава на северу САД и то крајем 18. и почетком 19. века. Иако је неоспорна чињеница да је филантропија једног не малог броја људи свакако одиграла значајну улогу при доношењу одлуке о укидању ропства, мора се ипак констатовати да је главни мотив за предузимање корака у правцу аболиције ропства билa чињеница да је робовски рад, у сада већ поприлично измењеним друштвено-економским условима на Северу, постао економски неодржив. Просто речено, тамошњи власници капитала су увидели да робовласништво постаје непрофитабилно у условима убрзаног развоја индустријског капитализма којег је у стопу пратило све масовније досељење јефтине радне снаге из Европе. Дакле, економски интереси били су ти који су диктирали како увоз робова у 17. веку, а тако и праксу аболиције ропства у неким од држава Севера крајем 18. и током прве половине 19. века.

Да филантропски сентименти нису били основни разлог за укидање ропства у државама Севера указује и чињеница да ни „домаћи“ тек ослобођени црнци, нити слободни црнци из других држава, тамо нису били ни најмање добродошли. У Индијани, Илиноју и Охају су чак изгласани закони (Exclusion Laws) којима је забрањено досељење слободних Афро-американаца, а они који су тамо већ живели нису поседовали ни право гласа нити право сведочења пред судовима. У неким деловима тих истих држава захтевало се од слободних црнаца да положе новчану кауцију која би служила као гаранција за њихово примерно понашање.

Исто тако, врло је важно уочити да је до „северњачке аболиције“ дошло тек након дуже припреме домаћег јавног мнења и пружања могућности робовласницима да на време продају своју „имовину“ на пијацама Југа и тако изврше „конверзију“ својих робова у неку другу врсту продуктивнијег власништва. И заиста, највећи број њих није пропустио да искористи ту прилику, те је велики прилив „северњачких робова“ на Југ допринео да се број робова у јужњачким државама знатно увећа и да тамошњи инвеститори уложе велика средства у ту врсту „својине“.

Пољопривредна производња на Југу првобитно се ослањала на производњу дувана, али након изума машине за издвајање семена од влакана памука (Ели Витни, 1793) убедљиво најзначајнија и најпрофитабилнија грана пољопривреде постало је узгајање памука. Јефтина производња памука на америчком Југу, заснована на коришћењу робовске радне снаге, довела је до наглог развоја текстилне индустрије у Енглеској, што је, са своје стране, водило до све веће потражње овог индустријског биља. Нагли раст производње памука коинцидирао је са свежим приливом „северњачких робова“ на Југ током прве половине 19. века тако да се, на основу те чињенице као и на основу природног прираштаја, популација црних робова на Југу попела са око милион 1805. на око 4 милиона душа 1860, што је представљало око 43% укупног становништва Југа. Ипак, од укупно 1,6 милиона породица на Југу само њих 384.000 је поседовало робове. Од тог броја 88% је поседовало мање од 20 робова, те се може сматрати да се овде радило о породицама нешто успешнијих фармера. Већа концентрација робовске радне снаге била је евидентирана на неких десетак хиљада плантажа памука. Око 3.000 плантажера поседовало је више од 100 робова, а њих 14 више од 1.000. Сматра се да је око два милиона робова било ангажовано на пословима производње памука; око милион је обављало другу врсту пољопривредних послова, док их је отприлике исто толико (око милион) било ангажовано у грађевинарству, рударству, дрвној индустрији, транспорту, или као послуга у домаћинствима.

Тежња ка укидању ропства у САД као узрок „Грађанског рата“

Абрахам Линколн је 22. септембра 1862, током друге године рата, обелоданио своју намеру да објави „Проглас о еманципацији“ (Emancipation Proclamation) што су неки страни ратни извештачи одмах окарактерисали као ништа друго до један велики пропагандистички трик америчког председника. Наиме, та „ратна мера“ (war measure), како је сам Линколн назвао свој Проглас о еманципацији робова, односила би се искључиво на државе Конфедерације и то само оне делове тих држава који нису били под контролом војске Уније. Дакле, најављени указ се не би односио на робовласнике и њихове робове у државама које су биле лојалне федералној Влади, као ни у Мисурију, Кентакију, Мериленду, Тенесију и оним деловима Вирџиније и Луизијане који су већ били под окупацијом федералне војске. Према истом указу, робови на оним територијама држава Конфедерације које нису биле под контролом војске Уније требало је да постану „заувек слободни“ 1. јануара 1863. – сто дана након што је објављена намера да се Проглас објави – али само уколико те државе „остану у стању побуне“ након тог датума. Оним „побуњеничким“ државама које би се поново прикључиле Унији и опет послале своје представнике у Конгрес САД пре 1. јануара 1863. било би дозвољено да задрже своје робове. За такве државе се не би више сматрало да су у „стању побуне“ и институција ропства на њиховој територији била би и даље поштована. Британски лист Лондонски посматрач (London Spectator) у свом броју од 11. октобра 1862. пише: „Принцип (Прокламације) није тај да једно људско биће не сме поседовати неко друго људско биће, већ да га не сме поседовати уколико он као власник није лојалан Сједињеним Америчким Државама“[2].

У вези са робовима у државама које су биле лојалне федералној Влади и робовима у оним деловима држава Конфедерације који су већ били под окупацијом војске Уније, Линколн је, децембра 1862, изнео три предлога за „допуну Устава“ САД (Constitutional Amendment). Први је предвиђао да се робови на које се не односи „Проглас о еманципацији“ постепено ослобађају током временског периода од 37 година који ће се завршити 1. јануара 1900. Други предлог предвиђао је надокнаду штете за робовласнике, док је трећим требало да се о државном трошку изврши депортација ослобођених црнаца ван земље, одн. њихова релокација у Латинској Америци или Африци. О идеји еманципације црних робова није се, дакле, размишљало ван идеје о њиховој депортацији. Министар морнарице Гидеон Велс написао је у свом дневнику да је Линколн „сматрао да постоји суштинска потреба да се обезбеди азил за расу коју је еманциповао, али расу која никад неће бити призната нити прихваћена као нама једнака“[3].

Конгрес је одбио да прихвати Линколнове предлоге, ниједна од држава Конфедерације није искористила понуду да се у року од 100 дана врати под окриље Уније, а рат је потрајао још две године и четири месеца. 1. јануара 1863. објављен је „Проглас о еманципацији“, а осам месеци након завршетка рата, 6. децембра 1865, ратификована је 13. допуна Устава САД којом је, без примене принципа постепености, компензације или депортације, укинута институција ропства на целој територији САД.

Није, дакле, тешко закључити да ни главни повод нити главни узрок за рат између САД и држава Конфедерације није била борба за укидање, одн. борба за одбрану институције ропства. Главни повод за рат била је намера Линколна да користећи насилна средства врати амерички Југ под окриље Уније, а та намера дочекана је непоколебљивом опредељеношћу јужњачких држава да заштите своје легитимно право на пун суверенитет. Јасно је да пословни и политички лидери Севера свакако нису повели рат против Југа ради ослобођења црних робова, а величанствени патриотски занос „Побуњеника Џонија“ (Johnny Reb – надимак за јужњачког војника) недвосмислено је указивао на чињеницу да циљ његове борбе никако није могла бити одбрана институције ропства, већ неки много узвишенији принцип.



...

наставак...

Треба рећи и то да је иницијатива за насилно враћање јужњачких држава под суверенитет Уније била у непосредној вези са питањем даљег остварења буџетских прихода САД. Више од 50% буџетских прихода САД пре почетка рата чинила је царинска такса на увезену робу за широку потрошњу из Британије и Француске, а увоз те робе је у највећој мери био омогућен извозом памука са Југа. Без извоза памука не би било ни увоза стране робе, а без увоза стране робе не би било основних буџетских прихода. Ваља рећи и да високе стопе царинских намета на увоз нису служиле искључиво зато да би се њима пунио савезни буџет. Служиле су и као генератор високих цена за увезену робу, а високе цене увезене робе чиниле су робу произведену у све бројнијим фабрикама Севера конкурентном што је индустријску производњу на Северу чинило све јефтинијом и профитабилнијом. У условима сецесије Југа и губљења памука као главног извозног артикла брзо би дошло до драстичног смањења увоза робе у САД и, сходно томе, драстичног смањења буџетских прихода. Тако произведена ланчана реакција даље би довела и до значајног пада конкурентности робе произведене на индустријском Северу што би, упоредо са губљењем Југа као најзначајнијег тржишта за северњачку индустријску робу, проузроковало драстичне поремећаје у индустријској производњи.

Стварни узрок „Грађанског рата“

Због чега је онда питање аболиције ропства, одн. еманципације робова, толико добило на значају у јавном мњењу Севера и зашто је то питање постало лајт мотив Америчког грађанског рата, бар када је у питању његова „службена“, а тако и, „уџбеничка“ верзија? Да бисмо дали одговор на ово питање морали бисмо укратко да размотримо питање ривалитета између Севера и Југа који је своје корене имао већ у најранијим фазама британског колонијалног присуства у Северној Америци.

До првобитне поделе британских поседа у Америци на географски Север и Југ дошло је 1606. године када је енглески краљ Џејмс I доделио Лондонској компанији (London Company) право на експлоатацију ресурса на територијама које су распростирале јужно од 38. степена северне ширине, а потом и Плимутској колонији (Plymouth Colony) на територијама северно од 41. степена северне ширине. Ниједна од поменутих територија није имала ограничење ка западу. Нешто касније је дошло до неколико исправки овог разграничења, јер је Плимутска колонија покорила холандске поседе ка југу који су тада укључени у територију која је називана Севером. Исто тако, територије Делавера и Мериленда налазиле су се северно од Вирџиније, али су постале део целине која је називана Југом. Линија поделе налазила се негде између 38. и 39. степена северне ширине.

До ривалитета између колонија, које су све више утврђивале свој идентитет на основу своје припадности Северу или Југу, дошло је још у најранијим фазама њиховог развоја. Тај ривалитет био је заснован на трвењима па чак и оштрим сукобима око питања насељавања нових колониста, трговине, експлоатације природних богатстава, те остваривања утицаја на свеукупна политичка и економска збивања у британским колонијама у Америци.

Сукоб са британском круном омогућио је колонијама да усагласе своје интересе стварањем заједничке платформе у борби за независност. Након стицања независности, међутим, поново су испливали стари економско-политички антагонизми иако су се бивше колоније, а сада независне државе, окупиле под заједничким кровом Сједињених Америчких Држава. Овде је значајно нагласити да питање институције ропства ни у једном тренутку није представљало проблем у међуколонијаним односима. Робовласништво је постојало у свим британским колонијама у Америци. Пијаце робова, на којима су црнци продавани и куповани, постојале су у готово свим значајнијим градовима како Севера тако и Југа. У самој „Декларацији независности“ (Declaration of Independence) ропство као институција уопште није ни споменуто.

Након конституисања САД робовласништво је било легално у свим савезним државама сем у држави Масачусетс, а било је легално зато што је робовски рад углавном још увек доносио значајну економску добит. Трговина „људским месом“ виђена је као сасвим исправан вид пословања, а било је прописано да се државе чланице САД периодично изјашњавају о питању даљег легалитета трговине робљем. Тако су 1808. године за наставак легалне трговине робљем гласале три „слободне“ државе (Њу Хампшир, Масачусетс и Конектикат на Северу) и четири „робовласничке“ (Северна Каролина, Јужна Каролина, Џорџија и Мериленд на Југу, мада су Мериленд, Кентаки, Мисури и Делавер касније попримили статус „пограничних држава“); за укидање трговине робљем гласале су две „слободне“ државе (Њу Џерси и Пенсилванија на Северу) и две „робовласничке“ (Делавер и Вирџинија на Југу).

Речено је да су економски интереси (непрофитабилност робовског рада у условима јачања индустријског капитализма и све већег прилива јефтине радне снаге из Европе) диктирали да се ропство као институција постепено укине у северним државама, те да се већи део тамошњих робова постепено прода на пијацама градова јужних држава САД током прве половине 19. века. Паралелно са тим процесом, и исто тако постепено, почео је да се развија све жешћи политички сукоб између северних и јужних држава око питања ропства, а основни разлог за то била је борба за надмоћ на нивоу Сената САД где су једнако, са по два сенатора, биле заступљене и „робовласничке“ и „слободне“ државе.

Наиме, због све већег прилива европских досељеника који су своје ухлебљење најчешће налазили као јефтина радна снага у индустријској производњи у градовима на Северу, број становника у „слободним“ државама растао је много брже него што је то био случај у оним „робовласничким“. То је постепено довело до успостављања контроле „слободних“ држава над Представничким домом (Конгресом), тако да је Сенат, са својим правом вета, постао главно поприште борбе за надмоћ између Севера и Југа. Стари ривалитет, чији је основни садржај била борба за остваривање утицаја на свеукупна политичка и економска збивања у региону сада је добио нову форму у виду сукоба око питања институције ропства. Суштина сукоба, међутим, била је битка за остварење економско-политичке доминације како у земљи тако и над неколицином великих политичко-административних јединица названих Територијама, које су заузимале огромне просторе између тадашњих западних граница САД и пацифичке обале северноамеричког континента.

Како је који сегмент тих територија на западу стицао државност и тражио пријем у САД тако је настајао лом у Конгресу, а нарочито у Сенату у којем су снаге биле изједначене, око питања да ли ће на новоуспостављеној територији, одн. у новој држави чланици САД, бити дозвољено робовласништво или не. Радило се, наравно, о бици за Сенат – политички и пословни естаблишмент Севера и овде је на сваки начин настојао да оствари своју доминацију, а начин за остварење тог циља било је стицање надмоћи „слободних“ држава у Сенату. То се могло догодити само ако би на новоуспостављеним територијама, одн. у новим државама чланицама САД, било забрањено ропство. Јужне државе су се свим силама грчевито бориле да се одржи „равнотежа снага“ у Сенату и тиме избегне остварење потпуне надмоћи политичких представника Севера, одн. представника индустријског капитализма у САД. Једини начин да се то постигне био је принцип да се у САД прима подједнак број „слободних“ и „робовласничких“ држава. За тај принцип су се непоколебљиво залагали политички представници Југа остављајући свакој држави понаособ да на основу својих Уставом загарантованих ингеренција и овлашћења решава осетљиво питање ропства у оквиру сопствених граница. Политички и пословни естаблишмент Севера вешто је искористио овакве ставове политичких представника Југа као подлогу за њихову стигматизацију у јавном мњењу. Проглашени су, заједно са „робовласничким“ државама чије су интересе заступали, за непоправљиве промотере „најгорег моралног зла“. Пружањем пропагандне и сваке друге подршке аболиционистима, одн. истакнутим представницима покрета за еманципацију црних робова, тај исти естаблишмент Севера себе је пројектовао у јавном мнењу као „покровитеља борбе за укидање ропства“, или, како би се то данашњим речником нама савременог новоговора рекло, као „борца за заштиту људских права“.

Сходно реченом, узроке Америчког грађанског рата, одн. Рата за независност Југа, могли бисмо препознати у настојањима политичких и пословних структура Севера, као главних носиоца интереса индустријског капитализма у САД, да остваре потпуну доминацију над целокупним простором федералне државе са Територијама, од Атлантског па до Тихог океана. На путу до остварења тих настојања испречиле су им се државе америчког Југа које су користиле све легалне и легитимне методе политичке борбе да заштите своје виталне интересе или, како су они то тумачили, „државна права“ (states’ rights) у САД. Коначно, чврста одлучност Југа да се заштити од све агресивнијег индустријског Севера навела је седам јужних држава (Јужна Каролина, Мисисипи, Алабама, Џорџија, Флорида, Луизијана и Тексас) да прогласе независност и да 8. фебруара 1861, у Монтгомерију (Алабама), конституишу Конфедерацију Америчких Држава за чијег је председника изабран Џеферсон Дејвис. Одговор нове вашингтонске администрације на челу са републиканцем Абрахамом Линколном био је да се одмах иницира војни сукоб са Југом. Упућивањем појачања гарнизону тврђаве Самтер у Јужној Каролини испровоциран је напад регионалне одбране Чарлстона, а тај напад је онда искоришћен као изговор да се упути позив државама САД да прикупе 75.000 добровољаца чији би задатак било гушење „оружане побуне“ и враћање отцепљених јужних држава под суверенитет САД. Овај Линколнов потез изазвао је још четири јужњачке државе (Вирџинија, Северна Каролина, Тенеси и Арканзас) да напусте Унију и да се придруже Конфедерацији. 

Рат за независност Југа

Рат је у ствари започео тако што су федералне трупе запоселе „пограничне државе“, извршиле поморску блокаду свих јужњачких лука и кренуле у офанзиву на Југ. Током прве две године рата, 1861-62, ниједна страна није успела да стекне већу надмоћ. Јужњачка војска, слабо наоружана, лоше снабдевена, често и босонога, односила је победу за победом у одбрани родног тла, а све захваљујући сјајном борбеном моралу, спремности на жртву сваке врсте, као и чињеници да су је предводили изузетно спремни и изразито патриотски опредељени генерали од којих ћемо споменути тек неколицину најславнијих: Пјер Борегар, Џосеф Џонстон, Алберт Сидни Џонстон, Џејмс Лонгстрит, Џ.Е.Б. Стјуарт, Џон Бел Худ, Амброуз Пауел Хил, Данијел Харви Хил, Луис Армистед, Леонидас Полк, Вејд Хамптон, те у очима свих Јужњака непролазном славом овенчани – Томас „Камени зид“ Џексон (Stonewall Jackson) и Роберт Едвард Ли, легендарни командант „Армије северне Вирџиније“ (Army of Northern Virginia). Успеси Јужњака на бојном пољу никада се нису могли преточити у коначну победу због изразите бројчане и сваке друге надмоћи Севера. Првих дана јула 1863. одиграла се одлучујућа битка код малог градића Гетисбург у Пенсилванији где је, током тродневних борби и након величанственог, али узалудног јуриша дивизије јужњачког генерала Џорџа Пикета, коначно сломљена кичма војске Конфедерације. Исте године пао је и град Виксбург на реци Мисисипи чиме је целокупан ток те реке стављен под контролу Уније, а Конфедерација дефинитивно располућена. Команду над федералном војском прво на западном ратишту, а потом и источном, преузео је 1864. генерал Јулисис Грант. Захваљујући више него добрим резултатима његовог војевања као и крајње бескрупулозној офанзиви генерала Виљема Шермана у Џорџији (офанзиви типа „спржена земља“ – scorched earth), којом су трупе Уније извршиле продор у само срце Конфедерације, коначно је дошло до предаје најзначајнијег дела јужњачких снага код Апоматокса 9. априла 1865.

19. јула 1867. изгласан је први од неколицине „Закона о обнови“ (Reconstruction Acts) на основу којег су бивше државе Конфедерације (сем Тенесија који је већ 1866. ратификовао 14. допуну Устава САД) потчињене војној управи и издељене на пет војних округа – до тада су биле под окупацијом војске САД која није била законски регулисана. Првом округу припала је Вирџинија, другом Северна и Јужна Каролина, трећем Џорџија, Алабама и Флорида, четвртом Арканзас и Мисисипи и петом Луизијана и Тексас. Ради спровођења ових закона, као и одржавања јавног реда и мира, у окрузима под војном управом је озваничено ванредно стање (Martial Law) и размештено 20.000 војника САД. Под непосредним надзором Армије САД извршена је реконструкција власти у поменутих десет држава, а свим бившим званичницима Конфедерације било је забрањено свако јавно ангажовање, нарочито оно на политичкој сцени.

У очима Јужњака појам „обнова“ био је и остао синоним за политички опортунизам, корупцију, шпекулацију и нескривену отимачину имовине коју су над подјармљеним и пауперизованим становништвом ратом разореног Југа спроводили читави ројеви ратних профитера са Севера (Carpetbaggers) уз прећутно одобрење нових представника локалне власти и окупационих трупа САД, а не ретко и у директној спрези са њима.

До краја 1870. све јужњачке државе поново су стекле право представљања у Конгресу; последња је била Џорџија. Законом о амнестији из 1872. амнестирани су сви сем 500 најистакнутијих званичника Конфедерације. Последње федералне војне јединице напустиле су Јужну Каролину 1877. и тиме, после пуних 12 година, окончале своје присуство на Југу у својству окупационих трупа.

http://www.nspm.rs/savremeni-svet/povodom-godisnjice-americkog-gradjanskog-rata.html

Par slicnih stvari sam postavio na zasebnoj temi SAD i Nijemci- tu sam pominjao amer. gradj. rat, ali u kontekstu nekih vecih istorijskih procesa pa sam zahvatio i pitanje tog rata. Mozda su tu iznijete postavke neispravne u smislu etnickog porijekla nekih strana rata. Ali definitivno taj rat je jako bitan i usmjerio je daljni razvoj (ili imperijalisticki pohod) SAD-a.
Mnoge su cinjenice zakopane i vecina ljudi od istorije moze cuti samo podatak o ishodu i gledati taj rat kao gradjanski unutrasnji sukob- medjutim taj rat nije bio tako bezazlen i nebitan po ostatak planete.

Znam da pravila foruma zabranjuju otvaranje teme starije od 6 mesecii bez valjanog razloga. Ali jedan detalj iz Američkog građanskog rata, je sigurno važan za nas: vojnici konfederacije "Jugoslovenskog" (tj. Srpskog i Hrvatskog) porekla:

http://www.poreklo.rs/2013/10/20/vojnici-konfederacije-jugoslavenskog-porekla/

Jedan od njih je  imao i čin kapetana: Anthony Cognevich (Антоније Коњевић).  To je interesantan detalj.