Amazonke - zene ratnici :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

AMAZONKE

Amazonke (grčki: a-ne, bez; mazos-dojka), mitološki: "one koje nemaju dojki", legendarne hrabre stanovnice ženskih država u kojima se ne trpe muškarci (po Vujakliji).

Mit o amazonkama je mogao nastati kao refleksija dva faktora:

- pretpostavke ili činjenice da je čovečanstvo u svom razvoju prošlo kroz tri etape: heterizam, ginekokratiju i patrijahart; i

- realnog života žena u patrijahatu, odnosno njihove težnje ka čvrstom položaju u čistom postojanju.

Međutim, ova dva faktora se donekle poklapaju. Heterizam, kao pretpstavnjena ustanova zajedničkog braka u plemenu koje je uvek unižavala ženu nedostojnim odnosom muškaraca je neizostavna morao dovesti do pobune u njima. Oprobani osećaj srama, iskorišćavanja, samosažaljenja je bilo toliko da ginekokratija nije dovoljan odgovor i proizvod. Iz toga se moralo roditi nešto ratobornije, nešto kao amazonstvo. Počinjući ustankom, sa vojnim delovanjem ginekokratska epoha čuva vojni karakter, ali više odbrambeni, dok je amazonstvo zaista nešto što je moglo proizići iz pobune potcinjenih žena. Tek kasnijim nezadovoljstvom i osećanjem potčinjenosti od strane amazonstvom uniženih muškaraca bi mogla kao ublažavanje, vremenom naravno veće, nastati ginekokratija. Kod ove pretpostavke nastanak amazonsva, odnosno mita o njemu se poklapa - i jedan i drugi faktor u sebi sadrže želju za moći, vladavinom, osvetom, na bilo koji način, pa makar i stvaranjem mita o ženama - ratnicama - moćnicama - vladarima, možda kao način davanja muškarcima - tiranima na znanje da žene nisu bezvredne i da i one mogu da vladaju.

Kao razne varijante ove pretposavke javljaju se razne priče o nastajanju Amazonki:

- bežanjem žena od svojih tiranina - muževa stvarane su čvrste ženske zajednice;

- nezadovljstvo žena svojim muževima stvaralo je potrebu za drugim partnerima. Muževi bi to okrili i pokrenuti ljubomorom na neki način bi naudili novom zadovoljstvu žena. One bi, povređene, napustile stari život i stvorile same svoj svet;

- javlja se i varijanta u kojoj je izvesna muška osoba, razumevajući nezadovoljstvo žena, njima ponudila drugi svet, bolji i lepši, ali ih je opet izneverila, što nas opet vraća na razočarenje koje su žene redovno doživljavale od muškaraca.

Sasvim suprotne priče o nastanku Amazonki, moglo bi se reći, su one koje kao razlog toga navode neophodnost, nagon za preživljavanjem, odnosno ostanak bez muškaraca, npr.:

- muškarci su nastradali u ratu i žene su, primorane da se same snalaze, počele da preuzimaju i muške poslove (ipak se i ovde javlja neka vrsta osvete žena: kada im se pružila prilika, one su i ostale muškarce poubijale, videvši način da najzad ostvare svoja htenja i da žive bez svih poniženja).

- smrću valdara koga nasleđuje ćerka stvara se država u kojoj žene imaju ista prava i moralna ograničenja kao i muškarci. Kao glavni izvor obrazovanja legenda o Amazonkama neki pisci navode i stari običaj plemena da žene i muškarci žive odvojeno, bar u prvoj godini braka; kao i mere holandskih adminisrativnih kolonijala, razdvajanje polova u plemenima da bi pleme doveli do izumiranja.

Ipak je u većini priča zajedničko to da vladavina žena ne traje dugo, odnosno da se uvek desi nešto što preokreće njihov svet ili bar dovodi do ublažavanja surovosti tog sveta:

- smrću žene vladarke sve se vraća na prvobitno, tj. na ponovnu vlast muškarca;

- žene se polako zbližavaju sa muškarcima i prmajući ih za muževe, više nema pravog Amazonstva;

- muškarci druge zemlje porobljavaju žene, odnosno opet se ispoljava nepobitna nadmoć muškaraca;

- osveta potčinjenih muškaraca u vidu pobune u samoj zemlji, a najčešće sina vladarke ili neke važne ličnosti, gde se javlja i slabost žena.

Ovo nas dovodi na prelaz amazonstva u ginekokratiju, kada muškarci vračaju svoj položaj, svoje prave poslove, zadatke, ali gde se zadržava uticaj žene po pitanju nasleđa, radi sticanja srodstva i vladavine u zajednici, poštovanja itd.

Činjenica da se predanja o Amazonkama sreću širom sveta pokazuje da je ukupno čovečanstvo prolazilo kroz iste periode, odnosno da je položaj žena u vreme kada je mit stvaran bio svuda isti. Dakle, bilo da je nastao kao sećanje na stvarne periode čovečanstva ili kao refleksija stvarnog patrijahalnog sveta, mit o Amazonkama je pokrenut sličnim osećanjima i potrebama.

Lokalizovanje mita u vremenu i prostoru

Prvi izvori o Amazonkama datiraju iz V i IV veka pre nove ere od Lisija, Efora, Hipokrata i Ganona do 1929. godine u izveštajima Bronislava Malinovskog o ostrvima Malenezije.

Menjajući period menjaju se odlike mita: neki podaci su sve prihvatljiviji i stvarniji. Većina tih podataka zapravo nisu mitski i o mitu o Amazonkama, već su navođenje neobičnih i čudnih običaja kod plemena, onih koji bi mogli uticati na stvaranje mita, odnosno onih koji su ostali iz vremena amazonstva.

Kao postojbina Amazonki navodi se veliki broj najrazličitijih odrednica na svim kontinentima i u različitim uslovima ali se u većini izvora kao njihova domovina navodi reka Termodont u Maloj Aziji. Ratovanjem i osvajanjem Amazonke su širile svoju oblast i naselile Aziju u svim delovima - Kavkaz, Centralnu Aziju, delove Kine, Rusije i ostrva Malenezije; proširile su se na Evropu: Česku, istočnu obalu Baltičkog mora i oblast Portugalije; Afriku: severozapadnu Afriku tj. današnji jug Gvineje i severnu Afriku, Libiju; Južnu Ameriku: oblast reke Orinoko i delove Brazila. Ovo širenje države Amazonki, uslovljeno vremenom u velikim razmacima moglo bi se objasniti upoznavanjem novih oblasti od strane pisaca. U prvim pričama koje datiraju iz V i IV veka pre nove ere pisci spominju uglavnom reku Termodont i Kavkaz, koji su im bili poznati, dok priče iz kasnijih perioda otvaraju nove kontinente, ostrva, planine. Tako se, npr. amazonstvo na tlu Amerike spominje tek u Kolumbovim spisima u XV veku, tj. tek kada svet saznaje za postojanje i ovog kontinenta. Međutim, neke postojbine se spominju mnogo pre njihovog pojavljivanja u svesti šire mase, što bi se moglo objasniti nepoznavanjem tih delova i nedoumicom o njihovoj naseljenosti, što je dovodilo do najapsurdnijih pretpostavki o njihovim stanovnicima.

Dakle, kao postojbina se mogu navesti svi kontinenti i to:

- Azija: Mala Azija, oblast reke Termodont (uključujući Temisirsku ravnicu i reku Tazme); Kavkaz - centralna oblast (Albanija); centralna Azija; delovi Kine i Rusije a Bronislav Marinovski pominje i ostrva Malenezije;

- Evropa: grad u Českoj, istočna oblast Baltičkog mora i oblast Portugalije;

- Južna Amerika: čira oblast reke Orinoko, Amazon, i delovi današnjeg Brazila;

- Afrika: Libija (koja se takođe često navodi kao "prava postojbina" Amazonki) i južni deo Gvineje.

Društveno uređenje

Društveno uređenje varira u zavisnosti od prostora. Oko reke Termodont se najčešće spominje carstvo, sa centralizovanim uređenjem i caricom na čelu ili kraljevstvo sa kraljicom. Carstvo ili kraljevstvo ima jako organizovanu vojsku čije su ratnice verne vladarki, zatim postoje ministarstva, sudstva i na čelu su, naravno, žene. Vlast se stiče nasleđem, tj. sa majke na ćerku, ili selekcijom: biranjem najlepše, najjače, najvestije žene, jer carica nema potomke zbog nepriznavanja i odbijanja polnog opštenja sa muškarcima. Na Kavkazu se najčešće javlja pleme sa ženom - poglavicom na čelu, ili gradovi sa utvrđenjima i vojskom. Jedna verzija na Kavkazu spominje hanstvo sa ministrima, sudstvom, sveštenstvom, vojskom i hansom na čelu, ali ova priča nema dokaze ni vremensko lokalizovanje.

Plemena se još pominju u delovima sveta koji su, po piscima, nerazvijeni: npr. Americi, tek "otkrivenoj", nenaseljenoj civilizovanim svetom, pa su tako plemena oko reke Orinoko i u delovima Brazila neorganizovana a vladavina i običaji su surovi.

Gradovi se spominju najviše u delovima sveta koji nisu uopšte ni posećeni ni ispitani i potpuno su nepoznati, pa tako pisci spominju gradove u sred pustinje Magreba gde muškarci ne smeju da odu jer odmah umiru, a koji su organizovani podelom rada, gde nema malih i velikih, sporova oko imovine i gde vera zabranjuje zavist, težnju ka većem, boljem, raskoši. Predele koje nisu smeli da ispitaju pisci su idealizovali, zamišljajući u njima savršen svet, ali nedodirljiv i nepoznat jer se niko iz njega ne vraća i niko se više ne usuđuje da ode.

Klase među stanovnicima, bilo carstva, plemena ili grada, ne postoje. Izdvaja se samo vladarka, koju svi obožavaju, a ostali narod je jednak - svi ratuju i svi rade iste poslove.

Delatnosti naroda žena su uglavnom ratovanje, lov, zemljoradnja, kao i bavljenje raznim zanatima: izrađivanjem oružja, koža, čamaca i dr. Njihova zemlja je vrlo bogata zlatom i biserima koje one izvoze u druge zemlje.

Ratovanjem su se Amazonke najčešće borile za opstanak, ali i za prevlast među susednim narodima - spominje se da su vladale mnogim narodima, porobile mnoga plemena i gradove. Pominju se u Trojanskom ratu, kada su ratovale na strani Trojanaca i bile su poražene. Libijske Amazonke su, po Dionisiju, pokorile susede da bi došle do Sirije, odakle su prešle Malu Aziju, stigle do Trakije i posle ovih osvajanja se vratile u Libiju. U Pompejevom pohodu na Kavkaz na strani Albanaca su učestvovale i Amazonke, ali su pretrpele poraz. Plutar, Flavije Arijan, Diodor Sicilijanski i Nizamija Gindezevija ih dovode u vezu sa Aleksandrom Makedonskim. Po ovim pričama, između Aleksandra Makedonskog i Amazonki je tekla prepiska. Po jednoj legendi, amazonska carica Telestra je Aleksandru Makedonskom ponudila da provedu noć zajedno, jer bi njihovo dete - njega kao močnog vojskovoće i nje, najlepše Amazonke - bilo "pravo čudo", što je on prihvatio. Amazonke su često nudile pomoć Aleksandru Makedonskom, što je on uglavnom odbijao. Neke priče navode da je došlo do sukoba između Amazonki i ovog poznatog vojskovođe u kome su one poražene. Sve ove priče pobija Flavije Arian i tvrdi da su one morale izumreti mnogo pre Aleksandra Makedonskog.

Amazonke su imale jako razvijenu vojsku, bile su bolje naoružane od većine svojih neprijatelja. Ratovale su na konjima, služile su se lukovima, sekirama, šlemovima, štitovima, omčama, kopljima, i prve su među svojim susedima imale gvozdeno oružje. Bile su izuzetno ratoborne i hrabre, što je njihove susede navodilo da posumnjaju da su žene, pa Palefat piše da se o njima govori "da nisu žene, već muškarci".

U većini ratova one su pobeđivale, ali su kao razlog njihovog nestanka navođeni porazi od Grka, Aleksandra Makedonskog, Langobarda (njihova carica je izgubila bitku sa Heraklom, zatim sa Ahilejem i njihova država od tada ne postoji).

Izgled, narav i ponašanje

Amazonke su, po većini priča, bile visoke, prelepe, pravilne telesne građe, ali su se oblačile i ponašale kao muškarci - imale su mušku odeću (hitone do peta), kosu su vezivale, a oni koji tvrde da su muškarci kažu da su "brijale bradu". Još od malena njima su majke spaljivale ili odsecale desnu dojku užarenim gvožđem kako bi joj sprečile rast i olakšale rukovanje lukom i strelom. Spaljivanje desne dojke se javlja u većini priča, ali Valter Rali i Kovalevski to poriču, sa ograđivanjem na ostale podatke o Amazonkama.

Apsurdnu priču o ženama - gorilama koja potiče iz V veka pre nove ere od Ganona po kojoj su on i njegovi saputnici naišli na ostrvo naseljeno uglavnom ženama, prekrivenim dlakama, koje su bile vrlo argesivne, prihvatio je Pomponije Mela, a sličan način opisivanja se sreće i u analima "Nan si" koji obuhvataju istoriju Kine u V i VI veku: na nepoznatom, nelokalizovanom mestu žive prelepe žene, pravilne telesne građe, bele kože, bez grudi, sa kosom do zemlje, a prekrivene su dlakama pomoću kojih hrane decu.

Ovi opisi se mogu nazvati apsurdnim jer, pre svega, naseljena mesta, iako po priči očigleno posećena, nisu određena, a dokazi su kože koje liče na obične majmunske.

Osnovne odlike naravi Amazonki su hrabrost, smelost, ratobornost, a neretko i agresivnost i napadnost kao i svirepost.

Seksualnost, odnos prema muškarcima, deci i susedima

Seksualnost amazonki i njihov seksualni život je bio prilično ograničen. Ukoliko su živele sa muškarcima, obićno su ćuvale nevinost za vreme vojske ili bi ostajale nevine ako ne ubiju nijednog neprijatelja. Ako su živele bez muškaraca, one su svoj seksualni život ograničavale na sastanke radi produženja vrste. Najčešće su bile potpuno lišene strasti, a neke priče tvrde da nisu uopšte imale odnose već su vrstu produžavale na neki drugi način. Ipak, po Bronislavu Malinovskom, bile su agresivne, nezasite i vrlo svirepe. Sve muškarce su iznurivale pa i ubijale svojim pirovima, pa čak ni deca ne bi uspela da dožive zrelost jer su ih iznurivale svojom "ljubavlju". Seksualni život je tesno povezan sa činjenicom da su one po velikom broju izvora živele bez muškaraca (u 24 priče se navodi da njihov narod nije uključivao muškarce). Bile su primorane da, radi potomstva, opšte sa muškarcima susednih plemena. Muškarci su dolazili jednom godišnje (u proleće, ili leto), i ostajali bi određeno vreme (2 meseca, 3 meseca, 30 dana, 40 dana), dovoljno da svaka žena začne pa bi odlazili i vraćali bi se tek iduće godine. Izražena je monoandrija, tj. stalno vraćanje istih partnera i održavanje istih veza, dok samo Strabon pominje poliandriju što bi se moglo shvatiti kao zadržavanje običaja iz perioda heterizma.

Neki pisci navode da žene nisu uopšte opstile sa muškarcima, jer nisu ni živele sa njima, a vrstu su nastavile začinjući na, moglo bi se reći, apsurdne načine. U obzir se naravno, mora uzeti vreme u kojem su ovi pisci živeli i iz tog ugla, sa njihove tačke gledišta ovo i nije apsurdno. Ipak, verovanja u bespolno začeće se proteže od I veka (anali dinastije Hana) do XIX veka (Nikolaj Daurkin), kao i u raznim delovima naseljenog (ili nepoznatog) sveta. Ističe se verovanje u magijsku moć vode i vetra, jer one začinju kupajući se u reci, izvoru, od morskih talasa, pijući vodu; dovoljno je da samo pogledaju neki od čudotvornih izvora; a po Čen Ču Feju one se razodevaju kada duva južni vetar i od njega postaju trudne. Najneobičniji način začinjanja spominje Adam Bremenski u XI veku. Po njemu, Amazonke začinju od čudovista kojih na istočnoj obali Baltičkog mora ima na pretek, iako "mnogi tvrde da začinju sa robovima ili trgovcima koji tu prolaze ili, pak, pod dejstvom vode."

U samo deset priča se spominju muškarci kao stanovnici države žena i to u plemenima oko reke Termodont i na Kavkazu. Oni su potčinjeni, nemaju nikakvu vlast jer je sva u rukama žena i često su u ulozi robova. Njihovi poslovi su čuvanje dece, održavanje kuće, i uopšte poslovi koji se danas smatraju ženskim poslovima (tkanje, čišćenje, itd.). U nekim pričama muškarci zapravo imaju ulogu muževa, ali takođe u potčinjenom položaju. Njihov glavni zadatak je, zapravo, omogućavanje produžavanja vrste.

Sam odnos žena prema muškarcima zavisi od toga da li žive sa njima ili ne. Ukoliko u njihovoj državi uopšte nema muškaraca one ih se plaše, izbegavaju ih, beže od njih kada ih vide, ili ih agresivno napadaju da bi ih oterale.

Ako dolaze u kontakt sa muškarcima njihov odnos je ponižavajući za muškarce - one ih preziru, čak i mrze pa im upravo zbog toga nameću najponižavajuće poslove. Takav odnos je vrlo često izazvan ponašanjem vladarke čija je uloga da čuva nevinost i koja muškarce ne priznaje i prezire.

Odnos Amazonki prema deci zavisi takođe od toga da li žive sa muškarcima ili ne, kao i od toga da li je dete muško ili žensko.

- ukoliko Amazonke začinju na neki čudotvoran način, rađaju samo devojčice koje odgajaju kao ratnice učeći ih svim veštinama koje su im neophodne. Dečaci se ne rađaju, s obzirom na to da nisu potrebni. Po Adamu Bremenskom (piše da žene začinju sa čudovistima), muško dete će biti psoglavo i umreće odmah po porađaju, a žensko dete će biti prelepo.

- ako žene imaju određeno vreme sastajanja sa muškarcima radi začinjanja, dečake koji se rode uglavnom šalju očevima, a devojčice zadržavaju, ili i jedne i druge vaspitavaju očevi, a zatim devojčice dovode Amazonkama. Međutim, ovi slučajevi su prisutni samo ako su muževi iz susednog plemena, uvek isti i stalni, ali ako začinju sa slučajnim prolaznicima ili muškarcima različitih plemena, one mušku decu ubijaju pri rođenju.

Amazonke koje u državi imaju muškarce, bilo robove bilo muževe, mušku decu vaspitavaju da budu pokorni, a čest je slučaj da ih sakate (ruke ili noge), da bi im onemogućile kasnije pobune protiv organizacije države. Ukoliko one same rade sve poslove i muškarci im trebaju samo radi oplodnje, vrši se žrebanje ili biranje jednog (ili više dečaka) koji će nastaviti vrstu, a ostale ubijaju (bacaju zverima, dave i slično) odmah po rođenju.

Devojčice su po svim pričama, od malena vaspitavane da se bore, učene raznim ratnim veštinama: pre svega jahanju, rukovanju oružjem, veslanju itd.

Oko reke Termodont, i na Kavkazu pa i u Libiji devojčicama se vrelim gvožđem sasušivala desna dojka, radi lakšeg rukovanja lukom i strelom. Pseudo-Kalisten piše da devojčice do sedme godine provode vreme sa očevima koji žive na obali. Oni ih vaspitavaju, a kada završe sedmu godinu čalju Amazonkama na ostrvo. Život devojčica bio je surov - morale su da trpe teškoće ratovanja i nisu smele odrastati u sredini u kojoj bi se navikle na raskoš i lak život. Njihova glavna uloga je bila uloga ratnice i tako su živele.

Susedi, koji su najčešće bili plemena ili slabo organizovane države (sa izuzetkom Grka) su ih uglavnom mrzeli i plašili su ih se. Uvek su bili u sukobima i ratovali su, tako da je postojao strahopoštovalački odnos. Dominikanac Dos Santos kaže da su ih susedi voleli, divili im se i bila im je čast da se bore sa njima.

Mišljenje pisaca o mitu

Većina pisaca se nije izjasnila o mitu o Amazonkama, već su to navodili kao pričanje nekog drugog, ili bi se ogradili navodivši to kao legendu.

- Palefat (III vek pre nove ere) ne veruje da su amozonke bile žene jer ni "danas" toga nema.

- Strabon (68. godina pre nove ere - 20. godina nove ere) o kavkaskim Amazonkama piše: "Ko može poverovati da se vojske ili grad ili čitav narod sastoji samo od žena bez muškaraca."

- Flavije Arijan (96. - 180. godina nove ere) ne sumnja u njihovo postojanje ali tvrdi da su morale izumreti pre Aleksandra Makedonskog.

- Al-Kazvinije (1203. - 1283. nove ere) piše da nema sumnje da postoji grad žena.

- Adam Oleari (1603. - 1671. nove ere) piše da, iako se priće o Amazonkama prepliću sa basnama, ne treba ih odbacivati, jer u njima ima zrno istine.

- Filipo-Salvatore Djili (XVIII vek) misli da i "danas" postoje.